Svitanje kruškinih sunaca 34 – Preporod pocepanog horizonta

Put je krivudao ravnicom dokle se moglo videti poput ukočene zmije bez glave ili repa što je još više bilo istaknuto podnožjem sačinjenim od nekoliko metara visokog zemljanog nasipa obloženog kamenim pločama skoro sasvim nalik na bedeme kakvog grozno velikog grada. Ali nije bilo grada, štaviše ničega sem puta i to kako se činilo dovoljno širokog samo za jednu osobu. Moljčicu je podsećao na crvenu granicu rodnog grada jer je delio svet na dve nepomirive polovine: levu gde je blještalo nezalazeće sunce, ono što svojom silinom svaku moguću blagodet pretvara u prokletstvo i desnu koja je od prekomerne količine inače blage i ugodne kišice bila skoro sva potopljena, memljiva i porozna, puna buđi udružene sa srodnim malim stanovnicima i bolestima kojima je godila vlaga. A ona se zajapurila pregrejana, opečena suncem i žedna kao da se nagutala peska znojeći se još obilnije od oblaka pare te grozne lepljive vode što se svuda zavlačila od neba do zemlje, a nije je mogla čak ni popiti.

Nije znala koliko puta se obrela na istom mestu prepoznajući i samo mesto po nekoliko spečenih drvaca pored puta kojima je sunce isisalo dušu. Odatle bi hodala uvek u istom pravcu dok spontano hodanje ne bi prešlo u trčanje, pa onda u mahnito jurenje kao da joj je život zavisio od toga da što brže trči jer nije ličilo da će ikuda stići i da je taj put uopšte imao neki cilj ili kraj sem za trkača kad bude skončao na njemu. Kad bi se osetila malaksalom, obeshrabrenom i poraženom opštim besmislom sleđenja puteva, kretanja u nekom pravcu ili uopšte ulaganja truda bilo u šta sve bi krenulo iz početka na mestu kod sparušenih drvaca. Napokon uvidela je da je brzina trčanja direktno izazivala povećanje snage rascepa i sa velikom mukom se naterala da uspori, pa onda i da prestane da trči i samo hoda počevši da pažljivije posmatra šta se oko nje događalo.

Začudilo ju je da je na strani sunca tek tada prvi put videla da su boginjine niti mogle da se vide golim okom bez posebnog načina gledanja. Bilo ih je toliko mnogo pritom međusobno prepletenih i zguranih u haotična klupka da je sve ličilo pre na ogromnu polurasparanu tapiseriju nego na pravi svet. Ugledala je i karavan Putujućih trgovaca i silno im se obradova vičući i pokušavajući da ih dozove, ali izgledalo je kao da je niko nije mogao videti ili čuti skoro kao da nisu ni bili tu već ko zna gde na drugom delu zemlje, a ona ih je videla kroz nekakav ogroman prozor-durbin.

Sa desne strane prikazao joj se Nežni medved i dvoje dece sa njim koga je tek nekoliko sekundi kasnije šokirana zakasnelim prisećanjem prepoznala kao svog muža koji je bar dvadest godina proveo sa njom sudeći po promeni koja se odigrala na njegovom licu i telu, a deca koju je tek trenutak pre videla kao nestašnu klinčadiju prikazaše se u likovima mlade žene i muškarca. Šta se sa njom događalo, kako joj je vreme toliko brzo procurelo kroz prste? Zar je prespavala ceo svoj život? I tada se svitak sakupljenog sećanja odmota prikazujući na horizontima leve strane scene njenog života otkad se Nežni medved neočekivano pojavio kod Dece Reke i ostao da živi tu, na korak od nje onako simpatičan, prijatan i nenametljiv kao i uvek da je mogla boraviti u njegovom prisustvu, a da ne izgubi ništa od svoje isceljujuće samoće. I bio je tu, na korak od nje kao drug za igru, prijatelj, ljubavnik, zatim i deo porodice, a na kraju skoro neraskidiv deo njenog puta na ovom svetu. Devojčica, pa zatim dečak ukrasili su postojanje rastegnuvši ga za još dva mala sveta i Moljčici je sve sem porodice izgubilo draž i značaj.

Godinama se držala uverenja da je razlog tome bila ona duboka i samozadovoljna stabilnost srećnog života, međutim iz ove izmenjene perspektive snenih realnosti nije mogla da ne prizna sebi da je nešto potpuno drugačije bilo u pitanju. Imala je potrebu da pojednostavi život do najveće moguće mere i sebe smanji u odnosu na sve što ju je okruživalo. I to ne samo smanji, već obezvredi dok je čak i najgrublje, najteže i najdosadnije poslove oko domaćinstva obavljala sa posvećenošću i pažnjom koji su daleko prevazilazili neophodnu meru. Nije bila raspoložena da o tome razmišlja ili se pomno preispituje jer bi se bez velike muke vratila do susreta sa Rekom i izbledelog od daljine prisećanja na svetlosnog leptira čiju arogantnost je prepoznavala kao svoju sramotom koja bi kiselinom pekla savest. I onda bi uzela da čisti već čisto, pere oprano, slaže, preslaže i ponovo ređa uredno spakovane stvari, ukrase ili zapravo bilo šta i da se neprestano zarobljava sa što više glupih, malih poslova čije obavljanje ju je neodoljivo podsećalo na održavanje peščanog zamka.

A zemlja pod Suncem patila je za njom kao i karavan bez nove Majke i uprkos tome što je Maska tu ulogu privremeno sasvim solidno vršila, kad bi plemenski putnici zastali blizu Dece reke i ona bi sa porodicom izašla da se sretne sa njima mnoga lica bi sa tugom piljila u nju ne izgovarajući ni jednu reč jer se to nije izgovaralo – nije se pozivala prepoznata Majka da preuzme vođstvo osim ako bi to osetila kao deo svog puta. A ona jeste takođe vapila za njima i tim divnim svetom u kome su se poštovala boginjina vlakna čijeg se prizora takođe odrekla u ime svoje pokore. Ali nije još uvek bila dovoljno mala, usitnjena do jedne od truni mekog praha koja ne bi razlikovala sebe od bilo čega drugog i ne bi imala prohteva niti želja sem da se kreće linijom najprečih potreba. Ne, još nije bila dovoljno mala.

Ponekad u tom neprekidnom snu koji joj je delovao kao realnost koja je postojala za sebe, neovisna o svetu jave, iz koga bi ona iskakala buđenjem i tonula u njega ponovo s večeri, pokušavala bi da voljno dostigne tačku preloma oslobodivši podeljeni svet da se opet plodonosno zavrti u krug. Tada bi nenadano sve stalo. Ne bi više bilo strana, ni puta i voda bi se sakupila u jednom velikom jezeru, a toplota se raširila navirući i šikljajući kroz žilice i vene silne flore i faune. Moljčica bi sedela kako se činilo na vrhu nekog ogromnog i širokog belog stuba daleko iznad zemlje odakle je svet izgledao kao strana neke lepo oslikane slikovnice. I bio je mir. Divan, neometen mir pod kojim je ipak kolao bujan život. Napasala se krepkom tišinom i vazduhom teškim od mirisa zelenila i cveća, dok je ne sustiže bol iz suvog grla koje je javljalo da je i dalje bila žedna. „Pa dobro, sići ću do te primamljivo bistre vode“, pomislila bi ona i počela da traži neke stepenice, merdevine, most od kanapa ili bilo šta pa kad ne bi našla ni jedno od toga počela bi da posmatra zid stuba na dole da vidi ima li nekakvih izbočina ili udubljenja. Ni toga nije bilo. Postepeno shvatila bi da nije postojao nijedan način da se siđe dole i žeđ koju je osećala bila je tek prvi vesnik agonije neposredne smrti. Iste misli bi je tad opsedale ponavljajući se i nakon buđenja:

„Zašto su naša voljna rešenja uvek natprirodno lepa, ugodna, jednostavna i teže miru i blagodeti, a istovremeno krše toliki broj prirodnih zakona da su neodrživa i pod fasadom zdravlja zapravo ubrzavaju smrt i propadanje? Priroda ne poznaje mir sem smrti. Poznaje samo neprestanu borbu, a ona ne teče glatko, bez otpora, stranputica, grešaka, čak i posle poraza mora se boriti da za njim ne sledi još jedan poraz, da ne sledi taj zloguko blaženi večiti mir. I ovaj elegantni beli stub slika je i prilika čovečjeg uma, paralelnog sveta koji titra odražen u njegovom ogledalu koji je uvek davao rešenja bolja od onih u stvarnosti, ali taj zamišljeni ideal i pored sve simetrije ili ostvarene ravnoteže nema pravog života već laganog i jezivog stanja živog mrtvaca.“

Drugih puta bi se i sama podelila poput dve stvarnosti sa strana puta i pred Rekom zaselom na svom kamenom tronu ivica istanjenih u žilete pod vodopadom natkriljenim zemljanim svodom iz koga je korenje bilja krvarilo hraneći je, dve Moljčice su se borile u pokušaju da jedna ubije i zauvek iz sebe izbaci onu drugu, što dakako nije moglo da se dogodi jer dokle god bi bar jedna od njih živela i druga je vaskrsavala, a Reka bi ih skoro zlurado sastavljala u jedno telo dveju glava izmešanih udova i osobina. Prezirala je sebe tako spojenu ne mogavši da prihvati da je ta gnusoba, to patetično kompromisno rešenje njen pravi i zdrav lik, već je jedino prihvatala čistotu polovičnosti kao krajnje rešenje. Ni taj san nije imao kraja i posle njega bi se budila zlovoljnog i turobnog raspoloženja, mračnih misli sa slutnjama neke nedefinisane, ali nadnesene i preteće opasnosti. Slabu i skoro nikakvu utehu predstavljalo je sećanje pronalaženja Pravog mesta između dva suprotna toka. Onako mladoj i bez iskustva, delovalo joj je da je bilo veoma lako pronaći rešenje za sve probleme života, ali decenije su morale da promile sitnim nogama hiljada dana dok nije sagledala veličinu razlike između duhovnog uvida i primene istog u svakodnevnom životu.

Godinama kasnije, isprva stidljivo u samo nekoliko scena viđenih na blic, pa zatim sve češće, duže i sa više detalja, počela je da isplivava neobična snena scena u kojoj se odigravala neka velika i važna prevara od koje je zavisilo blagostanje celog sveta. Moljčica je bila deo ekipe od četvoro glumaca koji su nastupali u malom improvizovanom pozorištu sa binom i publikom u pravougaono poređanim redovima stolica na drvetom obloženoj palubi prekookeanskog broda. Cilj je bio da publici krajnje banalnim, smešnim i blesavim plesom dovoljno dugo zadrže pažnju da iza zavesa na suprotnom kraju palube može na miru da sazri preobražaj za čiji uspeh je bilo neophodno da se odigra u tajnosti. Nije znala šta se to tamo događalo i tek je koji put kad bi dve tamne siluete slučajno pomerile zavesu videla praznu prostoriju drvenog poda u polumraku sa ogromnom staklenom retortom u obliku suze na sredini u kojoj je kao u materici u položaju fetusa bio odrastao čovek čekajući da se rodi. U tim trenucima je shvatala neprocenjiv značaj tog bezmalo idiotskog pozorišta i ponižavajuće besmislenog nastupa – oni su obuzdavali sve te razne ljude koji bi guranjem svog nosa u stvari i mesta koja ih se nisu ticala onemogućili ostvarenje tog čuda. Jer ona je znala da je rođenje tog čoveka predstavljalo neko čudo zarad koga se mogla podneti svaka, pa makar koliko bljutava, mučna ili milionima puta užasno dosadno ponovljena svakodnevnica.

Ali čudo se nikako nije događalo. Bila je umorna od čekanja i tog poluživota u održavanju ravnoteže na ivici bezdana, umorna od nekog boljeg sutra i bolje sebe koji nikako da se ispile iz već odavno probijene ljuske jajeta. I ona izgubi snagu i poče se vući kao mesečar zaista postavši ni živa ni mrtva već negde između u stanju bolesne i neuklonjive apatije. Snovi nestadoše sasvim, a bez njih bila je prazna i usamljena koliko se samo može biti kad čovek sebe izgubi makar bio okružen ljubavlju i pažnjom. Nekoliko godina se marinirala u tom stanju nalik žilavoj divljači koju je čekala rerna dok nije jednog dana pomislila da je spremna da vidi to čudno drvo koje ju je čekalo decenijama. Bilo je vreme jer nije želela uopšte da ga vidi, štaviše, nije želela ništa čak ni da živi ili umre. Bilo joj je svejedno. Pronašavši Čoveka bez kože oni dugo stajaše gledajući se pogođeni spoznajom da je ovaj susret završavao jednu veoma dugo ispisivanu kružnicu iz koje su upravo mogli da iskorače i otisnu se nekim sasvim drugim putanjama, a potom je on odvede do kruške na čije korenje je položila glavu zaspavši istog trenutka.

Otvorila je oči u nekoj nepoznatoj kući posađenoj u pupku sveta, više vremenskoj odrednici nego mestu jer je u njemu zauvek bio sačuvan trenutak rađanja sa intenzivnom prvobitnom realnošću čiji je doživljaj pekao kožu ne povređujući je. Ležala je u bolesničkom gvozdenom ležaju i posmatrala uređeni šareni haos jarkih boja u vidu šolja, činija, bokora varjača u keramičkim posudama, okačenih kutlača, đevđira, kalupa za kolače i drugog pribora za kuvanje ili jelo, garderobe, uramljenih slika, mapa sveta i fotografija, igala za štrikanje sa raznobojnim klupcima vunica, goblena na držačima za vez, posuda sa zasađenim sobnim i začinskim biljkama i štošta drugog svuda oko sebe: na poličicama, velikim kuhinjskim kredencima, komodama, ognjištu, verigama iznad njega, kukama i ekserima na zidovima, velikim i malim stolovima, stolicama, foteljama, škrinjama, korpama i čivilucima. Nad svim je poskakivao pomalo promukao i opor, ali razdragan ženski glas koji je pevao nekim jezikom bez reči u mnogim besmisleno naređanim slogovima podjednako šareno izmešanim kao i okruženje u kome su se orili. Pesma ju je privukla, pa čak joj i osmeh navukla na lice i Moljčica ustade samo da sazna odakle je stizala.

Ženica srednjih godina okruglog lica poput lutke nacrtane na ispupčenom delu varjače sa crnim sitnim biberastim očima iznad dugmenceta od nosića i malih nasmejanih usta užurbano je nešto radila ne obraćajući pažnju na nju. Bila je niska i debela cela ličeći na neku razigranu loptu koja je hitro i spretno odskakivala svuda po kući radeći očigledno bar tri stvari istovremeno dok je pevanjem poskočne melodije pratila svaki svoj pokret. Moljčica ju je zaneseno pratila pogledom pitajući se da li je stvarna jer je ličila na začaranu drvenu igračku i kad je prolazila blizu nje ona pruži ruku da je dodirne. Žena na trenutak prestade sa pevanjem ciknuvši i mašući rukama, pa onda poskoči do nje da joj šapne: „Tišina! Spremam izlazak sunca!“. Na to je pogledala Moljčicu značajno namignuvši i pokazala ka prozoru odskakutavši dalje uz pesmu koja je zvučala kao da nije ni bila prekinuta.

 Jako svetlo osvetlio je Moljčicu sa leve strane i okrenuvši se videla je veliki kvadratni otvor u zidu poput lepo obrađenog prozora bez okana i kroz njega blago izdignuto brdo prekriveno travom i poljskom cvećem iznad kojih je upravo izlazilo ogromno sunce. I to nije bilo sunce kao neko drugo, obično i svakodnevno, već poput blješteće rupe na nebu kroz koju su se odnekud iz najdalje prošlosti izlivala izgubljena sećanja na pravu sliku sveta koja postade mnogodimenzionalna, duboka i sa bezbroj boja i delova. Ono što je ranije videla kao boginjine niti sad postade struktura celog kosmosa pa i vazduha ili čak i same boginje, ne više toliko šarena ili komplikovana, ali ipak sastavljena od još mnogo većeg broja pojedinačnih delića da je i najmanju travku mogla da razgleda danima i skoro se izgubi zaronivši cela u nju jer u svaki deo se moglo ući i istraživati u njemu kao da je bio svet za sebe. To novo sunce koje je razotkrivalo lica iza maski postojanja bez da je maske moralo da ukloni bilo je neko čudo i ona se seti čoveka u retorti pomislivši da mora biti da se rodio i da je doneo sa sobom ponovorođeno vreme čuda. Tada ona pogleda sebe i vide da nije više bila bolesna, niti u spavaćici već svečano obučena kako je i dolikovalo tom vanredno važnom događaju.

Kad se probudila neobično mirna sreća ju je ispunila i u njoj je proživela sledećih pola godine dužih i sadržanijih od desetine sabranih života ljudi dok je jedne noći nije pogledala Reka rekavši joj: „Majko, vreme je!“. 

………………………………………………………..

 

Majka Moljčica bila je jedna od onih o kojima su pokolenjima pričala predanja Plemena putujućih trgovaca i još za života je postala skoro legendaran lik čiji potomci su jedva mogli da veruju da je ikada zaista postojala. Da su mogli da je pitaju ona bi im odgovorila da možda i nije. Uvela je mnoge nove običaje među kojima i obavezno godišnje posećivanje Čoveka bez kože (koji je još jednom promenio svoje ime postavši samo Čovek) i kruške koju je predano čuvao ostavljajući mu najneobičnije među decom da ih on pusti za kozama do drveta i začudo, mnoga među njima videše svitanje kruškinih sunaca. A neka su razumela i šta je htela da kaže kad je jednom napomenula da je sasvim svejedno bilo gde bi čovek otišao i šta radio ako je žudeo za znanjem, ono bi mu došlo onim načinom koji bude moglo za sebe da iskoristi da se njime prenese.

                                           Kraj

Gorka pesma

Talasima neosetnim pesma odjekuje

u okeanima srca sirene zagubljene,

što plimom kose jučerašnje

u sužnje pretvara i dane buduće,

a osekom zanosa polet zatire

vetrova snenih, neizniklih

pod kišama opsena rasplinutih.

 

Napred ili nazad,

sasvim svejedno,

horizont je podjednako daleko.

Ko si ti?

Kako bi mogao da budeš veličanstven

Kada bi polovinu sebe vratio na početak

I sveo je samo na mogućnost

A drugoj dopustio da u potpunosti odraste

I ostari umirući svaki dan

Tada bi se tvoja raspolućenost

Rastegla preko granice podnošljivog bola

Otvorivši pogled nepojmljivom znanju

O tome ko si ti

Izbor

Eh, davno je to bilo kad sam i ja sa njima plivao!

 

A otada već se dugo prikradam

zaogrnut senkama na kraju vidika,

motrim tu družinu

čekajući da se srce napase milog prizora,

da se nasiti i presiti,

bez otpora da pristane

nedostojne očaranosti da se okane.

 

Jer šta drugo može biti razdragani prizor

što se u plićaku raslojava i prelama,

blistavo šarenilo zavodljivim zovom što opija

mameći mnoštvo u carstvo svoje

da se dive lepoti nepostojanoj

koja se raspline čim svetla nestane?

 

Što dalje idem sve drukčija je predstava,

a ja ih netremice gledam sve do poslednjeg dna

gde dubina pregusta preti da me smrvi,

pomrčina večita oko oslobađa,

bešumna zaglušenost uho ispunjava

i opustošeno srce se prazninom oblaže.

Istopljen u tom bezvremenom rastvaraču

sa strahom primećujem da me sva ljudskost napušta.

 

Nastupio je tren kad se zadivljenost topi u ravnodušnost,

srce ne pati ni dok krvari,

oku je dosadna svakakva lepota,

a uho ne veruje ni u šta što čuje.

 

Glup, kakav jesam ne želim sve da zadržim za sebe.

 

Zašto pokušavam nemoguće?

Ne vidim li da me ne žele i ne traže?

Moja ozbiljna reč im kvari tričavu zabavu,

ruka dodiruje odviše nežno za otvrdlu prijemčivost,

a slobodno srce užasava robove koji se diče svojim lancima.

 

Mirno posmatram dok mi se smeju mereći me svojom slikom,

onako ubogog i golog nalik na slomljeno drvo

što se nadobudno i drsko vinulo iznad mnoštva,

povređenu sujetu lažne veličine,

jadnu budalu koja nije bila zadovoljna

splačinom kojom se hrane gomile.

 

Ali dragi moji, smejem se i ja!

Da, bezubim osmehom staračkim

kome tek što nisu počeli da niču zubi

u ustima novoga života.

 

Ovo seme nije uludo bačeno!

Žarko sunce ne obasjava plićak doveka

i zalaskom svojim jadan prizor razotkriva.

Kako pred sudijom strogim, neumoljivim,

mogu svoje besmisleno i jalovo postojanje da opravdaju?

Postiđeni svojom odlikom, svojim plitkim svojstvom,

besramno se kite biserima mojim

ne znajući da taj ranije olako odbačeni poklon

sad moraju krvavo da zasluže!

Svitanje kruškinih sunaca 33 Šta bi bilo da je dečak poželeo trešnju?

Gospodin Zrno peska poveo je Čoveka bez kože sa sobom pretpostavivši da će bez većih problema pronaći put od Kišne do Dece Reke jer ga je više puta prelazio, ali je ispustio iz vida da nikada nije putovao sam već uvek vođen karavanom Putujućih trgovaca. Ta razlika se pokazala presudnom u svim onim situacijama kad nije bilo sigurnog putokaza, kada se staza račvala na više strana ili prosto nije mogao da se seti nekog mesta. Vrlo su se brzo izgubili čak ne mogavši ni da pronađu put nazad do Kišne. Potucali su se mesecima tim siromašnim i skoro sasvim nenaseljenim zemljama na kraju sveta pokušavajući da pronađu nekoga ko će im pomoći da se bar orijentišu gde su se nalazili u odnosu na poznate im predele, ako ne nešto više. Teškoća se nalazila i u tome što Decu Reke nisu smeli ni pomenuti jer je njihovo postojanje bilo tajna za većinu ljudi, pa su se raspitivali za onaj njihov bivši, sada strancima porobljeni grad, Kišnu i njene zemlje i Putujuće trgovce. Retki stanovnici koje su sretali još su ponekad i čuli za šarenoliki karavan ne znajući, naravno, kada ili gde bi on mogao opet proći, ali o Kišnoj ili pomenutom gradu nisu imali nikakvu predstavu. Napokon na jednoj pijaci prodavačica pasulja i raznog drugog zrnevlja im je rekla da je malo izvan sela živeo Starac, lokalni mudrac i travar koji je mnogo toga znao i verovatno je mogao da im pomogne.

On nije živeo malo izvan sela, već dobrih desetak kilometara su pratili reku uzvodno i probijali se kroz priobalne gustiše i šikare misleći više puta da su se ponovo izgubili. Našli su ga kako sedi ispred kuće i nešto drobi u kamenom avanu. Kuća, sazidana od rečnog kamenja, imala je samo pročelje koje je zatvaralo prirodnu pećinu i izgledalo kao da izrasta iz ogromne litice. Veoma je podsećala na kućicu gde su Moljčica i on pronašli Labuda i gospodin Zrno peska zaključi da je to verovatno bila neka vrsta tipskih kuća tih krajeva.  Kako im je bilo rečeno da su čoveka zvali Starac potpuno prirodno su pretpostavili da je zaista bio veoma star. U stvari, verovatno nije imao ni pedeset godina, a izgledao je i mlađe onako buckast, pa opet okretan i skakutav, vedrog pogleda i naprasite, ali vesele prirode.

„Kozar i travar sam. Ponekad malo bolje razumem neke stvari od drugih ljudi i oni dolaze kod mene po savet ili lek. Nekome mogu da pomognem, a nekome ne. To je sve. Naravno, nekad sam i ja glup k’o noć pa ne smem da garantujem da ću vam biti od pomoći. I da završimo odmah o mom imenu da me posle ne zapitkujete – zovem se Starac jer sam se rodio star“, reče on smejući se pritom na takav način da nisu mogli znati šta je mislio ozbiljno a šta ne. Odmah im je rekao da zna za porobljeni grad i da će ih uputiti dobro da se više ne izgube, ali ih je molio da ostanu bar desetak dana kod njega i prave mu društvo jer u poslednje vreme nije imao posetilaca i osećao se nekako usamljeno. Putnici zahvalno prihvatiše, kao i ručak koji im je ljubazno ponudio.

Te večeri čovek bez kože zapalio je svoju vatru i pustio pesmu kroz koju su se upoznavali poigravajući dušama uz odjeke njegovog glasa. Kasnije kad je tišinu isticalo samo pucketanje vatre Čovek bez kože upita šta je to značilo roditi se star.

„Kada sam se rodio imao sam drugačije ime, neko koje ni sam ne znam. Čim sam progovorio razotkrio sam se svojim roditeljima kao vrlo čudno dete, sasvim različit od sve svoje braće i sestara. Nisam znao imena biljaka, ali čim bih neku video, odnosno, čim bih je omirisao, znao sam da li je jestiva ili otrovna, da li može i šta lečiti, koliko bi je i sa čim trebalo uzeti pa čak i kada i kako je brati, sušiti i tako mnogo šta drugog. Bio sam previše malo dete da sam to prethodno mogao negde čuti ili naučiti, pa oni zaključiše da se u meni ponovo rodio neki već star i veoma učen čovek i zbog toga mi promeniše ime u Starčića. Kako sam od Starčića postao Starac je već poprilično duga priča, ali ako vas zanima nije mi mrsko ni nju da vam ispričam, ali ćemo onda napraviti i večeru jer može potrajati duboko u noć.“

Gosti rado pristaše na to i kad je večera bila gotova, vatra nahranjena novim granjem, a ljudi umotani u debele ćebiće on otpoče priču:

„Do osamnaeste godine završio sam sve škole koje sam mogao u svom kraju u pokušaju da saznam kako je bilo moguće da sam se rodio takav kakav jesam. Naučio sam mnogo toga, ali o sebi baš ništa. Pored toga stideo sam se imena Starčić. Zvučalo mi je posprdno, kao da sam bio jedno od one odvratne starmale dece, kao da sam se pretvarao ne bi li bio bolji ili bar različit od drugih. I zaista me nisu voleli jer su baš svi, pa čini mi se čak potajno i moji roditelji, smatrali da sam nekom prevarom ili trikom dolazio do sveg tog znanja. Kad bi ih pitao kako je onda bilo moguće da znam neke odlike biljaka za koje se u našem gradu pre toga nije ni pretpostavljalo samo bi odmahivali glavom i gledali u stranu bez odgovora. Mučno mi je bilo da živim među njima i još više zato što nisam mogao da shvatim njihovu odbojnost prema meni. Pa ja sam bio njima vrlo koristan, zar ne? Čak i do tih mladih godina skoro da nije bilo porodice u gradu koja bar jednom nije od mene tražila lek za neku bolest, pa opet su se prema meni držali suzdržano i na odstojanju. Šta je bilo to što ih je sprečavalo da me prihvate? Da li ih je plašilo to što nisu znali odakle mi toliko znanje ili ljutilo što nisam umeo i njih da naučim da na istovetan način dođu do njega?

Napokon, jednog dana jedan dobar čovek, prijatelj mojih roditelja koji me je poznavao od rođenja, savetovao mi je da dođem ovde i tražim savet od tadašnjeg mudraca, kozara i travara. Ja za tog mudraca nisam ni bio čuo, ali uputio sam se svakako više iz radoznalosti nego iz bilo kog drugog razloga. Prvo što mi je rekao moj dragi, preminuli prijatelj, za koga tada nisam ni slutio da će mi to postati, bilo je da sam dobro prošao jer su njega bili nazvali Čudačić. Sasvim poput mene, i njega su uputili ovde kod tadašnjeg kozara i travara pored koga je vremenom zaslužio da postane samo Čudak. Pozvao me je da i ja ostanem sa njim i iako nije mogao da mi obeća da ću pronići u tajnu porekla svog znanja, bar ću sigurno uspeti da postanem Starac.

Vidite, u to vreme nisam ni najmanje bio veseo, a kamoli sklon šalama ili smehu, ali on je bio vedar kao što sam i ja sad jer sam vremenom pored njega takav postao i to me je u početku više vezalo za njega od bilo čega drugog. Nisam zaista očekivao da bih nešto mogao od njega naučiti. Posle oko mesec dana zajedničkog života ja sam mu to i rekao, a on se opet veselo nasmejao rekavši da me ni ne namerava učiti. Ljudi do pravog znanja uvek dođu sami ili nikako drugačije. I tada mi je dao zadatak koji je zvučao krajnje jednostavno: trebalo je da saznam nešto što on već nije znao o jednom drvetu kruške. 

Rekao mi je da ću na najbolji način pronaći svoj put ako sledim njegove koze kad idu izjutra na ispašu. Trebalo je da ih pratim uskim, džombastim i krivudavim stazama uzbrdo sve do široke kotline ušuškane između krezavih krečnjačkih vrhova i obronaka sledećeg uspona koji su se strmoglavo izvijali u maglovite daljine na drugoj strani. Tuda je proticao prozirni brzonogi potočić od čije ledene vode su trnuli zubi i u doba najtoplijih podnevnih sati kratkotrajnih i nestabilnih planinskih leta. Kruškino drvo, skoro u samom središtu poljane, videlo se iz daleka kao jedino visoko rastinje među puzajućim grmovima raznih bodljikavih sorti bobičavog voća, krestama okrunjenih bokora travki, tepiha kopriva, bokvica, ružičasto i belo cvetajućih detelina, maslačaka i vižljastih usamljenih četinara.

Poslušao sam ga nevoljno i sa osećajem poniženja kojim se ponosna, inteligentna mlada osoba čisti od opijenosti vina preobilnog samopouzdanja i vere u sebe. Prihvatiti koze za vodiče i drvo za učitelja? Još uvek sam se jedio i na potsmešljivu imitaciju ozbiljnog predavanja kojom mi je na petu molbu ispričao sve što je znao o krušci. Šta je bilo smešno u vezi sa željom da znam činjenice o toj biljci? I šta mu je značilo ono odmahivanje rukom i cerekanje kad sam mu se zahvalio? Pomislio sam da taj matori verovatno nije bio čist u glavi i da nisu pogrešili kad su ga nazvali Čudakom.

 Ispričao mi je ovo: Drvo je zasadio neki kamenorezac koji je sa porodicom živeo nekoliko dužina uzvodno u jednoj od onih sad jedva primetnih i tužnih ostataka kamenih zidova nekadašnje solidne kuće. Vratio je prirodi dar zauzvrat za život svog malog sina koji je pukim čudom izbegao da podlegne groznici koja je pokosila skoro svu mladež nižu od struka tog ranog proleća. Pitao je dete kojim drvetom da se zahvali i kad mali reče: „Kruškom“ začudio se i uplašio da se ta sadnica neće primiti na ovoj visini, ali začudo jeste i rasla je i jačala neverovatnom brzinom.

Kruška je mladom momku postala omiljeno mesto za odmor i igru, pa zatim i za tajne sastanke sa ćerkom ambicioznog krznara sa padine koja se pružala prema obližnjem seocetu. Njenu koru su krasile i nevine zakletve prve ljubavi, urezane na skrovitim prevojima grana daleko od radoznalih očiju. Naposletku, postala je stabljika neprirodnog ploda mladićevog obešenog tela nakon saznanja da je njegovu draganu otac krišom udao za nekog imućnog trgovca u dalekom velegradu.

Otada su je zvali „Prokleta kruška“ i niko joj nije ni blizu prišao sve dok se mnogo godina kasnije mlada žena vojnika poslatog u rat nije doselila u sad već praznu kamenoreščevu kolibu. Šetavši usamljena planinom pronašla je zaklonjenu zaravan i sasvim prirodno, zavolela je odmaranje pod širokom krošnjom punom mirisnih voćki. Jednom se obratila drvetu sa pitanjem:

– Hoće li se i kad moj muž vratiti iz rata?

Tog trenutka vetar dva puta zahuča kroz grane i zatim ptica radosno zacvrkuta milu pesmu. Ona obradovana zaključi da će za dva meseca čuti povoljan glas. Tako i bi i trećeg meseca otada stiže joj pismo da je rat gotov i muž joj je na putu kući. Sreća je zakratko ostala nepomućena u željnom isčekivanju začeća koje nikako da se dogodi. Posle cele godine ona je opet upitala drvo:

– Hoćemo li imati dece?

Sedela je i čekala bilo kakav znak skoro celovetan dan. U suton je ustala teško se mireći sa pretskazanjem jalovosti kad joj iznenada dve kruške zajedno upadoše u savijenu kecelju. Tokom leta i jeseni ništa se nije dogodilo, a na izmaku godine ostala je noseća rodivši dvojke početkom sledeće jeseni.

Kruška je postadla čuvena u celom kraju i mnogi su je ljudi pohodili iz nade ili nužde plaćajući proročanstva trakama jarkih boja, malim figurama izdeljanim od drveta, ćilibara ili kostiju uginulih životinja kojima su kitili raskošne grane.

Čudak mi je posebno naglasio da obratim pažnju na „Svitanje kruškinih sunaca“. Nisam znao šta bi to trebalo da znači, a nisam hteo ni da pitam suludog starog pustinjaka. Mislio sam da me je možda i zafrkavao jer je vikao za mnom da pitam krušku da mi to pokaže. Sedeo sam ceo dan i predano posmatrao drvo, video sunce koje je svanulo kroz pletivo lišća, sačekao sunčev odlazak i spustio se natrag starcu na večeru i spavanje. Sutradan se sve odigralo na skoro sasvim isti način. I sledećeg dana, sedmice, meseca, godišnjeg doba… Postepeno, prestao sam da očekujem da će se dogoditi nešto više od različitih insekata u prolazu, ptica, oblaka ili kiše i uživao sam dok snežni velovi nisu zarobili planinu i oterali me pred vatru na ognjištu do sledećeg proleća.

A kad je zima prošla nastavio sam svaki dan da dolazim do kruške. Umesto da je posmatram, sedeo sam naslonjen na njeno stablo nekako šupalj i tih kao kamen, neosetljiv na blagodet svežeg hlada pod bogatom krošnjom. Um mi je bio zaokupljen mislima koje su se ispilile u tišinama dugih hladnih noći i manje više sve su se vrtele oko nemogućnosti istinskog poznavanja bilo koga ili čega. Usamljenost mi se nametnula kao nepremostiv ambis, nerešiv problem samog postojanja; porazila me je svojom sveprisutnošću od koje bežimo u večita samozavaravanja – izmišljenim percepcijama sveta koji nikad nećemo poznavati i značaj koji dajemo sopstvenim fantazijama krsteći ih ljubavima i željnim očekivanjem reciprociteta od drugih bića. Čemu vodi naoružavanje lažnom sigurnošću? Mali, zatvoreni svet misli da je otporan na iznenađenja i neočekivane prevrate. Ali usamljenost je večita i neugasiva, a poznavanje je iluzija. Da li se može voleti nepoznato i nepredvidivo? Jer za nas to je sve što postoji. Zapravo, do neke mere jedino sebe možemo da upoznamo. Da li to znači da i jedino biće koje zaista možemo da volimo jesmo mi sami? Eto, tonuo sam sve dublje i dublje u okrilje ovakvih misli zaboravljajući sve drugo. Tako mi je proletelo vreme do još jedne zime i skoro i celo naredno leto sve dok se jednog od poslednjih suvih i toplih dana nisam trgnuo i naprasno razbudio iz teškog sna u kome sam boravio godinama. Činilo mi se kao da nikada do tad nisam video to drvo, travu, bobice divljeg voća, mrave, prozirno nebo staklasto od sunčevih zraka kako dotiče izlomljenom linijom horizonta stenovite oštrice… Sve je bilo novo za mene, pa opet na neki čudan način prisno i milo kao da sam sve to oduvek poznavao. I video sam kruškine nebrojene žive, umiruće i odavno trule pretke kako dišu kroz pore lišća i miluju bebe spakovane sred jedrih i sočnih kolevki pupoljaka koji će se otvoriti deci njene dece u nekim tek dolazećim vremenima. Pomislih tad, smejući se sebi i sopstvenoj neizmernoj gluposti, na pitanje koje srećom nisam pitao Čudaka:

„A šta bi bilo da je dečak poželeo trešnju?“

Sve što postoji klizelo je i lelujalo istovremeno preklopljeno u prošlosti i budućnosti između kojih su sa praskom svitala mala sunca, klice novonastalih svetova.

Već u dubokoj noći, izašao sam ozaren lančanim rađanjem majušnih sunaca i stao pred Čudaka. Tek što htedoh da mu kažem šta se dogodilo kad me on preduhitri i oslovi me Starcem.“

Dok je slušao Starčevu pripovest Čovek bez kože je na trenutak video sliku svetlosnog leptira koja mu je probudila neko daleko i nemušto, ali neizmerno uznemirujuće sećanje. Znao je da će on biti sledeći kozar i travar, ali ne pre nego što se ponovo sretne sa leptirom.

Preobražaj – rađanje i smrt ideje o slobodi

Kancelarija je već ličila na stranca koga je tek koji put video u prolazu, pogled kroz prozor na otrcane pejzaže prodavane na ulicama, fikus na svaki drugi fikus postavljen da čami u javnim prostorijama, a sto i stolica na sedišta u javnom prevozu koja se ne vezuju ni za koga, ne pripadaju nikome i ničemu sem kretanju uvek istom kružnom linijom.

„Tako ću i ja sad“, pomisli on, „da budem ničiji, u nekom malom nigde-mestu usmeren u nepoznatom pravcu“.

Pogledao je zidove, prozor, nameštaj, primerke svojih izdatih knjiga čak i male lične predmete koje je složio u kutiju sa beleškom da ih uzme ko hoće ili pak budu bačeni u đubre kao bivše podređene koji će već za koji sat služiti drugom čoveku, kao što će i njegovi studenti slušati predavanja tog čoveka i dobijati svoje ocene od njega. On ih svečano pozdravi klimanjem glave sa malim naklonom, zatim ponovi isto to pred slikom punog amfiteatra u mislima i bez zastajanja otvori vrata i izađe napolje.

Dve godine se pripremao za ovaj dan, za ove pokrete kojima će odvažno iskoračiti iz zahuktale matrice civilizacije i pronaći neku svoju kozju stazu po planinskim padinama i sve to vreme zamišljao je kako korača ponosno i razdragano kao kakav pobednik, a ne ovako smušeno i zbunjeno, tople glave pune zbrkanih misli u mutnoj kaši, zarumenjenih obraza poput derišta koje je nešto zgrešilo i sad sa stidom to mora da prizna odraslima. Nije mogao da shvati zašto mu se mutio vid od neželjenih suza, zašto je jedva izgovorio „Zbogom“ sekretarici  umalo se zagrcnuvši, zašto su mu kolena zaklecala i zavrtelo mu se u glavi do te mere dok je prvim koracima napolju prolazio kroz park da je bio primoran da sedne na klupu.

Početak suočavanja sa licem slobode pokazao mu je sve strahote njene bezgraničnosti pretrpane gomilama nasumično nabacanih otvorenih mogućnosti koja isisava hrabrost kroz nagrizanje vere onoga koji se usudi da za sebe izdvoji i odabere samo jednu. Sedeći tako na klupi u skoro praznom parku sem nekoliko majki sa malom decom i staraca nesigurnih nogu u doba kada su svi zdravi odrasli ljudi učestvovali u građenju te sveobuhvatne zajedničke košnice, udavio bi se potonuvši sasvim poput neiskusnog pomorca koji se namerio na plovidbu plitkim vodama punim oštrih hridi da mu se nije predočila kao sasvim istinita pretpostavka do koje je došao prethodnih nekoliko dana: „mi nemamo predstavu ni kuda idemo, niti odakle smo došli, a najmanje od svega zašto“.

Te strane i nijednom njegovom delu bića poznate ili pripadajuće misli su pre oko pet dana prvi put od nekuda upale u um poput meteorita prodirući kroz sve odbrambene slojeve atmosfere i uspele da se probiju do Zemlje. Obuzele su ga svojom čudnovatom prirodom navevši ga da se upita kako je došlo do toga da uopšte poželi sve da napusti; kakva čudna sudbinska putanja je ostala iscrtana iza njegovih stopa da je proizvela takvu budućnost? I on okrenu svoje oči ka prošlosti u dubokom uverenju da će u onome što je ležalo nepomično u konačnosti već učinjenih dela moći sa lakoćom da prepozna uzroke i posledice iz čijih korena je raslo stablo sadašnjosti, samo da bi se sa zebnjom i nelagodom suočio sa činjenicom da je odgonetanje te zagonetke možda bilo i teže od predviđanja budućih koraka. Odakle je poticala ta opšte prihvaćena i široko raširena zabluda da je prošlost bila lako razumljiva? Mora biti da se taj brzopleto donesen zaključak sam nametao u trenucima suočavanja sa neizvesnošću još nedogođenog, pogotovo pred odbljescima nagoveštaja mogućih nesreća i stradanja pod čijom posejanom stravom bi se užasi jučerašnjica smanjivali poput meduze izvađene na suvu osunčanu obalu. Međutim, odgovor se nije tu nalazio. Do presudne i prelomne tačke njegov život nije bio samo nalik prosečnom i uobičajenom životu ljudi koje svakodnevno srećemo, nego jeste u potpunosti bio isti takav. Nigde, ni u jednom iskoraku nije se mogao naslutiti nepravilan rast nekarakterističan za takvu sortu sudbinskih puteva koji bi se bez ikakve prethodne najave odjednom ispoljio kao nesavladiva želja za napuštanjem civilizacije i nesavitljivo snažna volja da to i sprovede u delo. Upravo te misli, nametnute mu od neke nepoznate volje, omogućile su relativno lako izbegavanje svih zamki predvorja slobode kroz već dosegnutu spoznaju da su svi putevi bili samo putevi i da u suštini nije moglo da se zna da li uopšte i postoji tako nešto kao što je bolji i lošiji među njima. A oni su se otvarali, kako se činilo, sopstvenom voljom ili po planu već iscrtanom na nekim kartama za koje mi ne znamo i koje malo mare za naša zalaganja ili zasluge.

Prva godina obeležena duboko zadovoljavajućim teškim radom protekla je sporo, pa opet glatko i mirno jer plamen oduševljenja rođen činom hrabrosti da se protne kroz otvor za kanalizaciju i oteče iz pomahnitale mašinerije goreo je pouzdano šireći talase tihe razdraganosti u svim onim trenutcima kada je mogao da se oklizne i propadne u senci usamljenosti pod stiskom tuge, slabosti i samosažaljenja. Ali nije se nigde spotakao i moglo se reći da se sa priličnom veštinom provlačio između zamki i jama kako izazova vođenja male farme, tako i proputovanja na koje je bio prisiljen osamom, a vodilo je kroz unutrašnje zemlje čiji svet nije ni malo zaostajao po veličini ili sadržaju od onog čvrstog pod stopalima. I upravo odatle počeli su mu stizati nenadani izazovi kada je već radosno pomišljao da je uspeo pronaći i osvojiti za sebe tu toliko željenu i uvek traženu slobodu. Jer, nije li upravo sloboda ono što je bio utopistički i krajnje nejasno viđen cilj civilizacije koga je ista skrivajuća magla obavila velovima ustreptalih želja? Čemu drugom je moglo služiti večito raslojavanje i zatvaranje razjedinjenih delova u posebne odeljke i to bez zaštitne barijere koja bi ih kao slika nebeskog svoda sve držala pod sobom na okupu u smislenom poretku? Pogledavši svoj život video je da sve što je ikada naučio imalo je za cilj neku vrstu odvajanja i to počevši od najvećeg i najznačajnijeg ka manjim i manjim koja su začuđujuće bila obrnuto proporcijalno sve više i više vidljiva na površini. Šta je bio prvi korak? Zamislivši se on zaključi da nije bio samo njegov, već su ga počinili ljudi u samo praskozorje čovečanstva počevši da govore. To prvobitno cepanje bića nosili su kao žig svi potomci nemavši mogućnost da se vrate unazad već da povećavajući brzinu vratolomno hitaju dalje istim putem u nadi da će kraj uspona biti konačno oslobađanje od rascepa duše iako ga je sleđeno usmerenje očigledno neprestano povećavalo. Drugi, malo manji korak moralo je biti pisanje pa posle redom i svi ostali izumi i pronalasci.

I on se trudio da ode unazad koliko god je mogao vodeći računa da se ne zavarava ćutanjem dokle god bi mu misli bile ispunjene monolozima, dijalozima ili skupštinskim raspravama glasova razbuđenih nepostojanjem izgovaranja, već je namerno obraćao pažnju na prirodu, oblike, boje, na zvuke, na posmatranje kretanja i mirovanja i uopšte sve samo da zaboravi čaršave ispisanjih tekstova koji su čekali da izađu iz njega i opirali se paranju i raspadanju na nizove rečenica ili same reči. Nije mogao poreći da više nego samo nekoliko puta kada bi se pažnja dovoljno dugo zadržala spolja i stvorila razbacane u bezvremenosti male bare tišine, imao bi osećaj da je bio ispunjen čistim blaženstvom. Međutim, čak i najuzvišeniji doživljaji ili upravo oni ne mogu zadržati svoju snagu izražaja ukoliko se previše često ponavljaju i postanu deo svakodnevnice. I tako, postepeno blaženstvo je slabilo porađajući svaki put sve veći vakum koji iz proste činjenice svoje prirodne nemogućnosti održanja u otvorenom prostoru je dovlačio mnogo čega nepozvanog na površinu.

Kao da su se sve prognane reči pobunile i ustale protiv dušmanina koji ih je proterao iz svog uma! Mesecima su ga opsedale u snovima u kojima su svi neprestano pričali, pisali, pevali i to na mnogim jezicima, obraćali mu se kroz naučne radove, ćaskanja uz kafu, tekstove reklamnih slogana ili popularnih pesama koje je nekada slušao, religijske spise, recepte za hranu, spiskove za kupovinu, ljubavna i poslovna pisma… Napokon, krajem te godine delovalo je da su odustale od njega i tada je neko vreme vladalo zatišje nakon koga se prolomila oluja koja je napravila pravi potop slika jarkih boja sa nekad delimično prepoznatljivim ili potpuno stranim motivima bilo kao statičnih scena, oblika, simbola ili onih koje su se odigravale poput baleta ili drame bez reči, a praćenih uznemirujućom, dirljivom, ponekad uzvišenom i divnom muzikom koja je umela daleko da prekorači prag ičega što je do tada čuo. I on shvati da je svaka scena ili slika imala značenje i to sasvim precizno i određeno, ali opet nemušto, neuhvativo za verno prenošenje rečima dok se nije rasplinjavalo već bivalo nadgrađeno čulnim osetima, osećanjima i predosećanjem nepoznanosti svih vrsta.

Sasvim prirodno posle tri godine unutarnji prostor je postao premali i proširio se van njega zaposevši sve što je mogao da dotakne obdarivši svet osobenostima bića poput karaktera, osećanja, sopstvenih namera ili pravaca rasta i kopnjenja. I on više ne bi sam već deo jedne magijske celine u kojoj je bilo po malo od svega što je u čovečanstvu ikada postojalo, a svako to bićence je nešto tražilo i očekivalo od njega da zaista nikada nije bio manje slobodan, ali i nikada više srećan ili ležeran u udobnosti tog ropstva. Sloboda koju je izgubio sad mu je ličila na nešto sasvim besmisleno poput prosute vode u bestežinskom stanju koja je plutala bez cilja ili svrhe. Međutim, još dve godine kasnije u njegovom svetu rodila se ponovo jedna reč. Malo krivo drvo koga je podupro letvama da ga ne izlome jeki vetrovi nenadano je progovorilo izgovorivši samo: „Nazad“. Tada je sve stalo i mogao je skoro da oseti na koži dodire njihovih pogleda koji su bili uprti u njega odlučno odbijajući da sarađuju ukoliko ne dobiju šta žele. Pokušao je da se sporazume na mnogo načina bez reči, ali svi su bili trenutno odbačeni odmahivanjem glave, grane ili šape, nagomilavanjem oblaka ili povijanjem trave dok se najzad nije predao i izgovio: „Dobro, šta želite?“.

„Želimo da nas pustiš u veliki svet“, odgovori drvce i sve ostalo se složi sa njim.

„Dobro, ali kako? Ja vas rečima i ne umem opisati“.

„Naravno da ne umeš, a kako bi i umeo? Reči su oduvek bile naše. Vi ste ih samo ukrali i igrali se njima kao neoprezna dečurlija u radnji sa lako lomljivom robom. Ali ti sad imaš nas i mi ćemo kroz tebe progovarati.“

Otada je prošlo više od deset godina. Drvcu je vreme brže teklo pa je ono sad izdžikljalo u pravog diva što nosi na plećima stotine godina. Čovek je pak ponovo živeo u starom svetu među ljudima. Govorili su da su njegove nove knjige najbolje što je ikad napisano od fantastike, a on se na to smejao odbivši da ikad da intervju ili na bilo koji drugi način objasni svoja dela. Nije imao srca da im kaže da je prava fantastika ono što oni nazivaju svojim svetom i ta dvolična, nedosežna, ali i neodbaciva sloboda sa kojom je ples udaljavanja i zbližavanja predstavljao pravu umetnost života.

Svitanje kruškinih sunaca 32 Vidik između domina i mehanizma koga pokreću zupčanici

Čak i dok ropće pod ularom skazaljki ili stisnuto između listova rokovnika poput zgnječene biljke u herbarijumu, vreme ipak zadržava nepredvidivi i žilavo neukrotivi karakter kojim izluči velike lokve prividno stajaćih voda neminovne prolaznosti u okviru pojedinih minuta, a zatim zadigne suknje i nogama džina ispreskače sabrane sate poput planinskog masiva jednim korakom. Zato se ljudi navikli na život u komodi sa hiljadu fioka civilizacije i plaše odlaska u divljinu gde ono caruje nezauzdano. Jer šta bi mogli očekivati, kakav besni ples neumerenosti u zemljama gde sem smenjivanja svetla i tame kroz kruženje godišnjih doba nema ni pokušaja da se izvrši nekakva prisila koja bi bila nametnuta vremenu? Upravo iz tog razloga jedna godina koju su tri prijatelja zajedno provela kod Kišne bila je istovremeno duga i plodna poput tihe i lenje decenije, pa opet je produvala iznad njih prebrzo ostavljajući utisak bolno prekratkog odmora na dan kada su gospodin Zrno peska i Čovek bez kože krenuli ka naseobinama Dece Reke. 

Vuku je poznanstvo sa Kišnom otvorilo prolaze do onih visina sa kojih se ogromna stena koja preprečuje put da videti kao samo jedan od kamenčića kakvog fantastičnog mozaika i on upravo i poče sagledavati put kojim se može ići na mestu koje je pre smatrao nasumičnim iskorakom u slepu ulicu iz koje nije bilo povratka već su ga unapred ščepale desetine godina prigušenosti dok ne bi postao nalik prašini u osornoj i mučnoj večnoj čekaonici. Ali ne, slepilo je vladalo do tada samo u njegovom umu i to kako se činilo ni najmanje sa željom da ga muči, već da ga promeni i nečemu nauči. Nikad ne bi saznao ko je postao da nije Kišnu pratio u stopu poput vernog starog psa što je ona vešto iskoristila uposlivši ga kao svog pomoćnika u situaciji koja ga je napokon probudila i naterala da raspukne čauru i raširi sasvim nova, još vlažna krila.

 Dogodilo se to u jednom obližnjem selu na suđenju trojici ljudi. Kišnu su uvek pozivali da bude prisutna na suđenjima i njena procena ljudi cenila se više nego reč i samog sudije koji ju je, štaviše, poštovao kao sebi nadređenu osobu čija sva zapažanja i predloge je prihvatao bez pogovora. Ovog puta izgovorivši se slabošću uzrokovanom neuobičajenom sparinom za to doba godine, naložila je Vuku da prisustvuje umesto nje i pomno prati sve, a posebno optužene i prenese joj svoje utiske.

 Isprva osećao se neprijatno ne mogavši da zaboravi da je i on zločinac kome nikad nije bilo suđeno, ali prateći slučaj zaboravio je na sebe udubivši se u tuđe sudbine, a pogotovo u njihove oči i tajne koje su samo njemu otkrivale. Slučaj je na prvi pogled delovao kao jednostavan sled okolnosti koje se kotrljajući nižu istom onom zakonomernošću kojom domine utiču jedna na drugu i sem prve i poslednje svaka je i oborena i oborila je sledeću bez da je i jedna od njih išta sama uradila, a doveo je do tragične pogibije jedne žene.

Kako to biva u malim mestima, događaj je privukao silnu pažnju i sudnica je bila dupke puna do te mere da su morali da ostave otvorena vrata da bi mogli da dišu. Iako je sudija pokušavao da održi svoju krošnju uspravnom teško je uspevao da se odbrani od zanošenja pod šamaranjima vetra zapanjenja, negodovanja, simpatija ili odobravanja koji su neprekidno stizali iz svojevrsne publike koja je donekle skaredno uživala u onome što je ličilo na pozorišni komad u kojem su svi zajedno naprasno dobili uloge što je razgalilo inače poprilično jednolične živote. 

Prvi čovek bio je uhapšen zbog krađe hrane iz bakalnice. Iz njegovog svedočenja saznalo se da je radio kao prodavac u trgovini u mestu dvadesetak dana puta odatle. Gazda je iznenada preminuo pre oko godinu dana i njegova udovica prepustila je čoveku upravljanje radnjom kome je bio dorastao, ali posle pola godine se preudala. Novi gazda bio je zlatar kome je taj prostor odgovarao da preseli svoj posao u njega i reši se troškova iznajmljivanja. Neuspešno je tražio novi posao trošeći mršavu otpremninu i dotadašnju ušteđevinu i kad je bio već na pragu beznađa došao je do njega glas da je bakalin nekog obližnjeg mesta tražio pomoćnika prodavca jer ga je dečko prethodno tu zaposlen napustio nasledivši imanje svog strica u nekom udaljenom gradu. Čovek je pisao bakalinu tražeći mesto na čiji potvrdan odgovor se uputio sa sve ženom i dvoje male dece u pomenuti grad. Kad je tamo stigao bakalin se silno iznenadio rekavši mu da ništa slično nije rekao, već samo da nije još bio siguran da li mu je pomoćnik uopšte potreban. Čovek pročita pismo ponovo i uvide da je zaista bilo toliko dvosmisleno napisano da se moglo protumačiti i ovako i onako. Zapao je u teško očajanje jer mu skoro ništa novca nije preostalo, a nije bilo nikakvog drugog posla za njega u tom gradu. Zamolio je bakalina da ga uzme bar na mesec dana dok ne nađe šta drugo tek da ne umru od gladi, ali bakalin se pravdao da se ni sam nije nalazio u zavidnoj materijalnoj situaciji i da nije mogao. Čoveku je bilo više nego očigledno da je bakalin lagao, ali nije imao nikakve koristi od toga. Napokon, bakalin reče čoveku da navrati za nekoliko dana tokom popodneva jer će pokušati da ga preporuči za neko drugo mesto. On je tako i dolazio danima i jednom nekih desetak dana kasnije zatekao je trgovinu otvorenu, a prodavac na koga je čekao četvrt sata nije se pojavio. Bez razmišljanja natrpao je nešto hleba, krompira i povrća u platneni cejger i brzo pobegao.

Iz daljeg izlaganja tužioca saznalo se da je bakalin sve video vireći iza zastora teške zavese svog stana u prizemlju zgrade koja je gledala na radnju i ništa nije rekao o tome odmah. Sačekao je da se vrati prodavac i predveče kad su zatvarali pitao ga je kakav je račun, ima li manjka u kasi ne pomenuvši krađu. Bakalin je posvedočio da se prodavac neprijatno trgnuo na to pitanje našalivši se isprva pomalo usiljeno, a zatim predstavom pravog glumca je veselo cvrkutao usput pokazavši knjige u kojima je sve bilo upisano i ništa nije falilo. Bakalin ga je zavarao pričom da je morao sutradan da ode na put i da ga za dobro poslovanje časti slobodnim danom na šta se prodavac obradovao i zahvalivši mu se otišao je kući.

Sutradan, pak, bakalin je pozvao inspekciju i žandarme koji su pažljivim ispitivanjem ustanovili da su sitne sume novca redovno nestajale i da je verovatno da je prodavac na taj način već dugo potkradao bakalina. Kad su ga žandarmi priveli na ispitivanje saznalo se između ostalog da je radnju ostavio praznu jer je bio u postelji komšinice na spratu u zgradi tik do trgovine što mu je bio običaj već mesecima i nije brinuo jer je to bio miran kraj bez lopova i ako bi neko naišao od komšija uzeo bi sam namirnice i ostavio cedulju sa spiskom uzetog i novac na pultu. Nikada ništa nije falilo. I njega su uhapsili za krađu međutim on se držao poput gospodina, ophodeći se učtivo, savršenih manira kao plemenit čovek koji se našao u toj nemiloj situaciji tek pukim nesporazumom. Nije se žestio, niti ponašao kao krivac već je rekao da izgleda da su mu se bile potkrale greške u vođenju posla što mu je bilo izuzetno žao dok je poricao da je ikad sa namerom nešto sebi prisvojio. Što se tiče famozne komšinice, više držanjem nego rečima nagovestio je da je zapravo on bio u raljama raskalašne zavodnice.

Iste večeri kada su uhapsili prodavca muž pomenute komšinice je saznao u lokalnoj krčmi da ga je žena varala i kad je besan odjurio kući toliko ju je prepao vikom da se poskočvši da se udalji od njega saplela o šamlicu i pala udarivši glavom o sto. Na mestu je ostala mrtva. Kako se nesrećni događaj odigrao dok su bili sami u sobi niko nije znao da li da mu poveruje da se sve baš tako dogodilo jer je, iako dobričina, bio nagao čovek burnog temperamenta, pa su i njega uhapsili za svaki slučaj. Tužilac je rekao da on neće svedočiti tom prilikom jer mu, kako je posvedočio mesni lekar, nije bilo dobro do te mere da je morao da ostane ležeći u pritvoru.

Time se završio prvi dan suđenja. Nastavak je zakazan za dva dana i Vuk je brzo otišao kod Kišne da joj potanko prepriča sve što je video i čuo. Iznenadilo ga je što je ona delovala nezainteresovana kako za same događaje, tako i za iskaze optuženih. Tek kad joj je posle kraćeg razmišljanja rekao da bi voleo da vidi bakalinovo pismo čoveku kao i da sazna da li je prodavčev pomoćnik zaista otišao zbog nasledstva usta su joj se razvukla u stisnuti osmeh i blago je klimnula glavom.

 Drugog dana sudskog pretresa optuženi su svi vraćeni na ponovno svedočenje što je bio običaj u tim krajevima. Kad su pitali prvog čoveka da li se kaje za svoje delo rekao je da se stidi što je ukrao i da je pritom i mislio da vrati svaku paru čim bude imao od čega, ali da ne može i neće da se kaje što je deci odneo hranu. Dupke puna sala koja mu je prvog dana iskazala određene simpatije sad je otvoreno izražavala ozlojeđenost protiv tog stranca koji je odbijao da im pruži zabavu za kojom su čeznuli. On je to podnosio mirno, niti skrušen i lažno se udvoravajući, ali i bez bilo kakvog negodovanja ili ogorčenosti protiv nepravedno preuveličane kivnosti i neprijateljstva koji su mu bili upućeni.

Nakon njega, prodavac je dočekan maltene ovacijama. Moglo se čak očekivati da nakon svega dostigne priličnu popularnost, pa možda i da dobije ponude za neko mesto u kancelariji lokalnog namesnika. Njegovo svedočenje je ovlažilo sve oči u publici koja je bez daha pratila kako je tronuto drhtećim glasom i rukom kojom je pridržavao bolne grudi bez i jedne ružne reči već samo nagoveštajima i navođenjem na zaključke okrivio mladu ženu za sve, čak i gubitke u radnji, koji mora da su ipak bili sitne krađe koje su se događale dok je on zaluđen njome izbivao odatle. Teatralno je na kraju, poput tragičnog junaka kakve velike drame, preuzeo krivicu na sebe što je zapečatilo opšte uverenje da je on zapravo bio junak koji se žrtvovao da sačuva ljubavničin ugled. To je dakako propraćeno salvama negodovanja, uzdasima i ljutitim pogledima upućenim sudiji da mu slučajno ne padne na um da jadnička kazni nekako. Pa on je bio prava žrtva!

Kad su izveli muža da svedoči u sali se nije čuo nikakav zvuk. Zapravo, skoro niko mu nije ni pogled uputio. Delovalo je kao da je njemu već bilo presuđeno u glavama i srcima okupljenih ljudi. Teško je bilo setiti se da su mu to bili dojučerašnji dobri znanci, veselo društvo iz krčme, dobre komšije ili mušterije u maloj pekari čije proizvode su svi rado kupovali. A i on je delovao kao da je sam sebi presudio. Na sve je samo klimao glavom koju je držao nisko spuštenu pogleda uprtog u svoje noge i nije ni pustio glas. Na pitanja da li je pokojnica sama pala ili ju je on gurnuo podjednako je klimao glavom kao i na to da li je ili nije kriv za njenu smrt.

Bakalin je poslednji izašao pred malu publiku. Pozvan je na kraju tek da razjasni neke detalje jer je on bio jedina nit koja je povezivala sve osobe oko kojih se suđenje vrtelo i prisustvovao je mnogim od događaja. Iz pozadine se čuo tih mrmor ljudi koji su polako napuštali prostoriju smatravši da su već sve važno čuli i da nema potrebe danguditi tu sve do sledeće nedelje kada je bilo zakazano izricanje presuda. Vuk je pak budno pratio izlaganje, ali mnogo više ga je zanimalo bakalinovo lice u koga je netrenice piljio trudeći se da ne propusti nijedan trzaj mišića, ni jednu malu grimasu koja bi se izrodila i onda još većom brzinom nestala zatrta snegovima brižne i prostodušne iskrenosti. Jer ta jedna životinjica probodena je strelom njegovog pogleda i bila zauvek zaustavljena slikom u pamćenju još dok je bakalin prvog dana sedeo u publici i posmatrao kradljivca hrane dok je davao svoj iskaz. Ni sam nije znao šta ga je navelo da podigne pogled u trenutku kada je čovek pomenuo dvosmisleno pismo i ulovi izraz likujućeg samozadovoljstva koji se veoma jasno iscrtao ne zadržavši se duže od treptaja oka, ali sasvim dovoljno da bude prepoznat i odgonetnut u umu. I to nije bio jedini ulov. Bilo ih je ne više od desetak za sve te sate, ali desetak značajnih i samih po sebi i po trenucima u kojima su se pojavili.

Čekić je udario poslednji put i sudija ovlaš mahnu Vuku da priđe na šta mu šapnu da želi da se vidi sa Kišnom tokom sledeće nedelje da mu pomogne da odluči šta da radi sa tim ljudima. Četiri dana kasnije sedeli su oboje kod sudije kad ga Kišna iznenadi rekavši mu:

„Kaži čoveku šta si odlučio.“

Vuk ju je gledao u neverici iako je bilo očigledno da se njemu obraćala.

„Ja?“

Ona nije ni odgovorila već samo klimnu glavom i ustade ohrabrivši ga osmehom i tapšanjem po ramenima.

„Ali, ja nisam o tome ni razmišljao…“

„Nema veze“, prekide ga ona pažljivo, „samo kaži šta misliš i nemoj da se plašiš ili brineš da ćeš pogrešiti. I nas dvoje već imamo svoja mišljenja i nećemo brzopleto odlučiti.“

„Dobro“, reče on i na kratko se zamisli.

„Ja bih na prvom mestu proterao bakalina iz ovog mesta. Znam da nemam nikakav dokaz i ne bih ga mogao otvoreno optužiti ni za kakav zločin, ali posmatrajući ga ova dva dana skoro sasvim sam uveren da su svi zupčanici koji su se okrenuli deo mehanizma koji je on, pokazavši zavidnu veštinu u tome koliko je uspešno ostao nevidljiv, osmislio, izgradio i pokrenuo u cilju ostvarenja upravo i postignutog cilja. Zaista nemam nikakvu predstavu zašto bi želeo da naudi toj ženi, ali siguran sam da jeste iako nije mogao da zna da će se sve završiti njenom smrću. Svi ostali su mu bili samo sredstva koja je iskoristio kako mu je odgovaralo.“

On opet zaćuta na kratko pa nastavi nekako sigurniji u sebe.

„Prodavca bih takođe poslao van grada sa njim. Njegovi zločini, ako bih mogao uopšte tako da ih nazovem, sitni su i može se reći i nebitni. Ali je on od one vrste ljudi kojima ništa nije sveto i iako su posledice njegovih dela kao neugledan korov na površini budite sigurni da im korenje daleko seže dovodeći do kvarenja i izvitoperenja sve na šta na svom putu budu naišli.“

„Muža ne bih ni kaznio. Iskreno ne znam da li govori istinu ili ne, da li je uistinu ona sama pala ili ju je on možda gurnuo. U svakom slučaju mislim da je u pitanju bio nesrećni splet okolnosti. On se već kažnjava sam i nisam siguran da mu ne treba neko i pomoći da ne preteruje u tome jer ipak ima troje dece da podiže kojima je još potrebniji sad kad im je jedini roditelj.“

„Što se kradljivca hrane tiče njemu treba pronaći posao. On će već od plate sam vratiti uzeto sa nekom razumnom novčanom kaznom i to je to.“

Kišna i sudija sporazumeli su se pogledima posebne dužine i značenja kao što rade svi dugogodišnji dobri znanci. Sudija na to pruži Vuku bakalinovo pismo i još jednu cedulju na kojoj su se nalazili podatci o nestalom pomoćniku. Pismo je zaista bilo do te mere vešto napisano da je na prvi pogled delovalo kao otvoreni poziv za zaposlenje. Tek na drugo ili treće čitanje moglo se primetiti da je postojao više od jednog načina tumačenja. Nesrećni polu-pismeni prodavac u malom mestu nije mogao a da se ne ulovi u zamku koja mu je unutra bila postavljena. Sa druge strane, raniji pomoćnik jeste dobio znatnu količinu novca, ali na potpuno drugačiji način. Na sudijino insistiranje žandarmerija dalekog mesta ga je ispitala i saznala da je pare osvojio na kartama. Naime, bakalin ga je bio pozvao na večeru i partiju karta. Mladić je rekao da je bio zapanjen što je stalno dobijao iako je bio osrednji igrač. Prosto je neverovatno mnogo imao sreće. Bilo mu je neprijatno da zaradi toliko na svom poslodavcu i želeo je da prekine partiju, ali je bakalin odvraćao da mora da mu da šansu da povrati svoj novac. Međutim bez prestanka je gubio, a mladić zgrtao novac. Na kraju je to bila suma dovoljna za otvaranje male radnje. Bakalin je šokirao mladića rekavši mu da ga može optužiti za prevaru, ali neće ako odmah ode daleko odatle i nikome ne kaže šta se stvarno dogodilo. Ne želeći da proverava kome bi vlasti pre poverovale mladić je tako i uradio i ćutao je sve do poziva u žandarmeriju. Štaviše, da ga neka sudijina rođaka nije prepoznala i pomenula to u pismu sudijinoj ženi, nikad ga ne bi ni pronašli i sve ovo saznali.

„A još jedna stvar koju ne znaš i koja će ti otkriti razlog svega što je učinio, a koju ja sasvim slučajno znam jer sam nekim drugim poslom tih dana dolazila roditeljima mlade žene, je da je prvi i od nje odbijeni prosac bio upravo bakalin“, reče mu Kišna tužno misleći na te drage ljude.

„Dobro, sve je dogovoreno! Vuče, radujem se našem budućem zajedničkom radu“, reče sudija zadovoljno.

Vuk pogleda Kišnu, a ona mu samo namignu smešeći se kao zadovoljna mačka. Skoro da je mogao da je čuje kako prede. 

Još samo u daljinama

Niko ne zna tačno kad se dogodilo nešto vrlo pogrešno,

ali svi znaju da jeste.

 

Čuda i dalje postepeno zru

šireći opojan miris naslućenog preporoda

koji se ne događa.

 

Nema ko da ih ubere sa grane.

Niko ih čak ni ne vidi.

 

Njihov svet više nije ogroman i pun neistraženih nabora

gde u grozdovima nicahu deca sirovih tajni,

male otrovne panaceje koje su same birale

kome će se dati na dar.

 

Smanjen je, sav sparušen i suv, jesenji list na pločniku,

samo jedna od strana neke velike, stare knjige.

 

Voće je izgubilo semenje i ne zna čemu bi trebalo da služi.

 

Svetlo je surovo nepristrasno u razotkrivanju

bez negdašnjeg blagoslova,

mrak plitak i šupalj,

nesposoban da se otrgne sa lanca.

 

Nada pulsira još samo u velikim daljinama,

dokle ne dopire jasan vidik,

u čijim neartikulisanim obrisima

bi moglo da se izlegne neko jaje nepredvidivosti

i kroz sebe rodi potpuno nov,

nesagledivo veliki svet.

 

Tome se mole čuda u svojoj dubokoj usamljenosti.