Kad pokojna baba pozove u goste

Ispucala vrata na trošnoj straćari tresla su se i podrhtavala pod naletima hladnog jesenjeg vetra. Koliba je ličila je na kartonsku kutiju koju samo što nije odneo neki jači udar oluje. To bi se verovatno i dogodilo da natkriljena stena nije pružala oslonac u koji je kuća bila delimično uzidana zahvaljujući mudrosti svojih graditelja. Par metara ispred kuće rasla je velika bukva pod čijom teškom senkom se nalazio ogroman panj još sa moćnim korenjem u zemlji izdubljen iznutra poput posude pune raznog trulog voća, ostataka životinja, buba, povrća, polomljenih predmeta, lišća, trave i cveća. Okolo njega u koncentričnim krugovima naređano je bilo majstorski izrezbareno, umetnički oslikano, ofarbano ili samo prosto označeno kamenje veličine dlana. Nije dopirao neki preterano težak miris odatle što ju je začudilo. Ko zna čemu je to moglo da služi. Prišla je vratima i pokucala, a ona su se polako otvorila očigledno zbog loše brave koja je popustila pod udarom šake. Čekala je nekoliko minuta, ponovo pokucala, pokušala nekoga da dozove i napokon je provirila unutra. Nije bilo nikoga i ona uđe i zatvori vrata za sobom rešena da unutra sačeka da se neko pojavi.

Čekala je oko pola sata posmatrajući pretrpanu prostoriju koja je bila kuća za život, kuhinja, kupaonica, biblioteka, radionica, mini priručna laboratorija, molitvena prostorija i ko zna šta još što nije znala da prepozna da se događalo na ostalim stolovima, stalcima i zidovima. Već joj je dosadilo da čeka i počela je da se šeta prostorijom i izbliza razgleda haotičnu gungulu na policama i klinovima na zidovima sa kojih su visile ogrlice, narukvice, lepeze, maske, verski rekviziti, igračke, slatkiši u kesicama, kutlače, varjače, noževi, tiganji i štošta drugo što nije moglo da stane u tesne starinske komode koje su zamenjivale kuhinjske ormariće, češljevi i ostali pribor za kosu, neseseri puni šminke, sušeno bilje, preparirane životinje na uzicama i razne šarene lutke imitirajući ljude različitih vremena. Kad je već nekoliko puta prešla preko svega pogledom i već skoro rešila da ode ugledala je lutkicu stare debele ciganke obučene u prljave šarene šalvare, indijsku još drečaviju tuniku i veliki heklani šal na štrafte sa dugim resama. Bila je prekrivena ogromnom količinom ogrlica, narukvica, prstenja od žutog zlata i perlica različite vrednosti od dragog kamenja, preko plemenitog drveta i kostiju do obične plastike koje su bile nanizane čak i na resama šala. Mora da bi zveckala kao zvečarka čim bi se mrdnula pomisli žena na šta joj se učinilo da se lutka nasmešila velikim trudom se zaustavivši da ne prsne u grohotan smeh dok se samo pretvarala da je nepokretna. Zastala je sa čuđenjem i bolje je pogledala, međutim izgledalo je da je to ipak bila samo obična lutka.

Nastavila je dalje da gleda ukrase na zidu u trenutku sasvim slučajno vrativši pogled na lutku ciganke samo da vidi da je nije bilo i na njenom mestu visila je neka potpuno drugačija lutka. Ovo ju je jako uznemirilo. Prišla je ponovo blizu da vidi da nije pogrešila mesto i kad je pogledala umesto ciganke sa zida ju je posmatrala plavokosa gospođa u godinama ogrnuta dugim kućnim mantilom od golubije sive svile sa okovratnikom i manzetnama od mekog somota iste boje. Bila je sušta suprotnost ciganki, vitka i vižljasta, kose do poslednje dlake zakačene u elegantnu punđu; čista i namirisana, negovane kože i noktiju sa tek ponekim diskretnim, ali skupocenim komadom nakita. Ova lutka joj se veoma dopala za razliku od pređašnje, ali se ježila samovolje ove kolibice koja je kako se činilo stihijski menjala svoje sadržaje.

Samo na tren skrenula je pogled u stranu kad je čula glas koji je mogao biti samo cigankin kako se zaista smeje onako veselo krkljajući i vide da je opet ona visila ispred nje ovog puta potpuno živa, ali ne veća od dlana deteta.

„Nemo se ljutiš lepa moja, ne možem da izdržim aahahhahahahh…“

Kako je to viknula još se glasnije grohotom zasmejala isturivši pogledu krnjave kvarne zube tresući se cela od čega su joj se čupavi kovrdžavi pramenovi kose iskrali iz debele kike ljuljaljući se oko glave. Žena je ustuknula preplašeno i brzim korakom krenula je prema vratima odakle je ponovo bacila pogled ka zidu i videla lutku plavokose gospođe. I dalje gledajući lutku preko ramena u skoro dečjem uverenju da ako je ne ispusti iz vida ona neće moći da nestane, zaletela se da pobegne napolje kroz vrata koja su trenutak pre nekim čudom bila opet širom otvorena i tresnula je iz sve snage u zid. Ležeći na podu šokirano je blenula u površinu starog ispucalog maltera obojenog u tamno crvenu boju toliko davno da se ta boja sad jedva nazirala ispod slojeva gareži od vatre sa ognjišta i prljavšine. Taj zid nije imao nijedna vrata.

„Pazi šta radiš ženo, zamalo da srušiš zid!“, reče gospođa polako i po malo sa visine lepim melodičnim glasom veoma učtivo, ali sa prizvukom prekora i ona okrenu glavu da je vidi. Sedele su sad velike i žive koliko i ona, svaka u svojoj fotelji sa stočićem za ličnu upotrebu sa strane dok ih je povezivao i razdvajao ogroman okrugao sto na kome se poput male žive makete širio ceo jedan živopisan grad sa delovima potpuno različitih zgrada i kućica kako vremenski, tako i po imućnosti ili svrsi korišćenja. Sve te različite delove grada povezivao je veliki crno beli pečat u samoj sredini čiji centar je bio lavirint koji je prekrivala magla. Njih dve su se već raspričale analizirajući šta je sve grad sadržao, čemu je koji deo služio kao i šta bi one mogle učiniti sa tim. Potpuno su zaboravile ženu koja je i dalje sedela na podu. Na kraju je plavokosa gospođa slučajno ugleda tražeći pogledom nešto na zidu iznad nje i viknu joj:

„Aman, ženo, priđi i sedi sa nama!“

Žena poslušno ustade i plašljivo priđe i sede na treću fotelju koja se kao i sve ovde samo odjednom pojavila. Pogled joj se prikucao za grad koji je bio naseljen stanovnicima veličine mrava zaokupljenih svojim poslovima i zabavom sasvim nesvesnih činjenice da ih je neko veći posmatrao.

„Dobro, ’de su ove spodobe male, trebamo da počimamo. Alooo, ’de stee?!“, prodrala se ciganka pljesnuvši dlanom o dlan i iz nekog pravca dotrčali su plavokosa devojčica ošišana na paž frizuru sa kratkim šiškama i velikom mašnom na glavi. Ona je, naravno, stala sa strane gospođe koja joj je brzim pokretima doterala haljinicu i zategla čipkaste bele čarapice koje su se bile zarozale preko crnih lakiranih cipelica. Devojčica je otvoreno piljila u ženu ne umevši da sakrije oholost i nadobudnost sa čijih visina ju je posmatrala omalovažavajući. Ciganki je pritrčao crni kudravi pas, prljav i ulepljen blatom, ali milog i toplog pogleda.

„Dobro, pazite sad. Počinjemo!“, reče gospođa odsečno.

„Izvinite što pitam, ali šta to?“, zabrinuto je prekinu žena.

Gospođa je na trenutak zastala pogledavši je šokirano i kao da toliko neznanje ni ne zaslužuje odgovor nastavila je da pažljivo da prati dešavanja u gradu.

„Podelu mesa, mila“, reče joj ciganka potapšavši je po mišici i utešno joj namignuvši.

Devojčica i pas već su bili spremni i na zvuk udara drvenom gredom o gredu koji je odjeknuo kao gong, oni skočiše u grad smanjivši se i počeše da jure ulicama svako za nekim određenim malim stanovnikom koga su tražili. Devojčica je zgrabila gusenicu koja je živela u staklenoj boci odbijajući da ima ikakvog dodira sa svetom da ne bi isprljala svoje nožice. To preimućstvo platila je time da nikad ne postane leptir što je delovalo da joj nije teško padalo. Čim je devojčica bacila flašu u vis, ona se povećala do veličine jabuke. Gospođa ju je vešto uhvatila u letu i odmah stavila u okruglu posudu nalik na akvarijum za ribe koju su pre početka deljenja mesa postavile na još jedan pomoćni stoćić ispred žene. Pas je izbacio mladića koji je toliko vazda podilazio svojim slabostima i strahovima lažući sve i samog sebe da će jednom ipak izgoreti u vatrama truda da ih prevaziđe i ponovo se roditi kao feniks da su mu se od toga pojavile velike fleke oko očiju nalik užarenim ptičjim krilima. Ciganka ga je uhvatila u letu i ubacila u staklenu posudu. Nakon toga devojčica je izbacila starog čoveka, nekadašnjeg profesora koji je završio kao beskućnik i to sve zbog potrage za neugasivim plamenom koga je našao kako gori ne satirući drvo na suvoj hrastovoj grani odbačenoj na đubrištu. Otad ju je nosio visoko iznad glave iako ga je za kaznu oslepela što mu nije ometalo kretanje ili snalaženje u svetu, štaviše mnogim ljudima osvetlio je put kad su se u silnim nedaćama izgubili u mraku. Pas je nakon toga našao devojčicu od oko dve godine sa očima bezvremene starosti pred kojom se smirila besna slonica i ponudila se da je nosi na leđima dugom stazom kroz savanu ka kući na obodu šume sa druge strane reke.

„Još samo seme pečata. Ovo morate zajedno, sećate se?“, upita oštro gospođa, a devojčica i pas klimnuše glavama i uputiše se jedno pored drugog u duboku maglu sred lavirinta pečata. Napokon izleteli su sa velikim isečkom neke druge stvarnosti u kome se videlo ogromno drvo sastavljeno od prepletenih vretenastih mladica koje su srasle zajedno u jedno stablo iznad koga su se ipak sve razdvojile u krošnju desetina hiljada tankih grana koje su se sve ravne i gole završavale dragim kamenjem. Na horizontu, iznad niskih brda kojima se kao bordurom završavala duga ravnica, tačno u korenu krošnje, zračilo je kao krv crveno ni izlazeće, niti zalazeće sunce od koga su sve boje plamtele u narandžasto – ružičastim odsjajima, a senke zaranjale u purpurnu i modru kojma je bilo išarano teško smeđe zlato trave u ravnici. Pod drvetom su ležali ženka crnog pantera sa jedne i beli lav sa druge strane. Obe žene uhvatiše scenu i pažljivo je spustiše u posudu. Za njom uskočiše i devojčica i pas.

„Eto, dušo, gotovo! A za kojeg andraka ti trebalo?“, upita je ciganka umorno se nasmešivši.

„Pozvala me je pokojna baka da je posetim na onom svetu. Nisu hteli da me puste kroz prolaz i poslali su me kod vas.“

„Aaaa, ako, ako, e pa vala i dobro su uradili!“, nasmeja se ciganka odobravajući klimanjem glave, ali je preseče gospođa koja nije imala živaca dalje da gubi vreme.

„Sve što ti je potrebno je u ovoj staklenoj posudi, i nas dve ćemo ući u nju i ona će se smanjiti do veličine činije. Kad izađeš napolje platićeš uslugu tako što ćeš od svega što se unutra nalazi uzeti ono što ti se najviše sviđa i što bi najradije postala. To ili tu osobu, bacićeš u onaj izdubljeni panj. Posle toga idi do prolaza i pustiće te kroz njega. Da li si sve razumela?“, upita ona ženu netremice je gledavši u oči.

„Da“, odgovori žena tiho na šta se njih dve opet pretvoriše u lutke i uskočiše u činiju. I vrata su zjapila širom otvorena na zidu sa kojih su ranije nestala. Žena zgrabi staklenu posudicu i brzo izađe napolje. Kad je bacila poslednji pogled na kućicu zapanjila se da vidi da u prostoriji nije bilo ničega sem miliona velikih i malih ogledala, a iznad ulaznih vrata u kuću visio je natpis „Raslojavanje“. Stigavši do panja bez velikog razmišljanja izvukla je lutku plavokose gospođe i ubacila ju je u panj. Istog trenutka čuo se vrisak i videla lepa svilena odeća poprskana krvlju i sveže isečeni komadi mesa. Umesto toga ispred panja pojavio se divno oslikan sivo-zlatni kamen koga žena instiktivno uze i stavi na jedno od praznih mesta u nizovima kamenja. U posudi se pojavio isti takav, ali mali kamen. Žena steže posudu i ode dalje brzim hodom ne osvrćući se više za sobom.

Svitanje kruškinih sunaca 30 Da li pismo živi u trenutku pisanja ili čitanja?

„ Drago moje Zrnce,

neću traćiti poslednje trenutke života na opraštanje jer sam sasvim sigurna da Labud i ti znate da ste bili jedine dve ljubavi mog života i jedino žaljenje koje uopšte imam je što treća nisam bila ja.

Ko sam ja, lice sakriveno i od sebe same? Nastala sam kao trunka upala u školjku koga ona obloži sedefom da je ne bi žuljao. To baš liči na moje detinjstvo. Bila sam veoma prisna sa majkom, skoro nerazdvojiva. Ona me je zaista obmotala sedefom i od trunke prašine svojom ljubavlju izvajala je biser. Boravile smo zajedno na dnu mora među zavesama morskih trava, ona, pažljiva i saosećajna, pouzdana, meka kao paperje, tiho strpljiva i ja, mali izraštaj, plutale smo povezane kanalima van misli i reči; osećale se i prožimale kroz jedva primetnu granicu koja nas je delila na dva bića u svetu bez govora, skoro i bez zvuka, rasplinute u ljubavi toliko jakoj da nije morala da se naglasi pokazivanjem ili pretoči u misao osvešćivanjem. Moglo bi se reći da nisam ni napustila njenu utrobu već je i ona u sebe ušla da me tamo pronađe. Svaki put kad bi me pogledala osetila bih da je moje postojanje u ovom svetu vredno i značajno jer njene oči napuni srećom. A onda, kada sam napunila deset godina ona je umrla i svet se zauvek promenio, a ja sam i protiv svoje volje morala da budem istinski rođena.

Otac nije bio loš čovek, ali hladnog i suzdržanog držanja. Kao da je i on imao neke tajne odaje u kojima je boravio većinom svog bića pronalazeći u njima svetove slične onima koje sam ja imala sa majkom pa je veoma malo njega preostalo za nas napolju. Bili smo dvoje stranaca čija se jedina tačka dodira zadržala u uspomeni na nju. Brižan, pažljiv i odgovoran kakav je bio, spakovao me je kao veliku vrednost u udobnu kutijicu da me sačuva od grubog i opasnog sveta. Pa bisere i ne treba bacati pred svinje! Ne, mala Sakriveno lice bila je bezbedno čuvana u skupim privatnim školama, sa dadiljama i guvernantama, brižno odvojena od svake niskosti, prljavštine i svega što bi joj moglo štetiti ili ugroziti je. Postala sam ni lepa ni ružna, dražesnog i umilnog, ali dostojanstvenog ponašanja, obrazovana baš onoliko koliko treba, a vaspitana da se ne ističem već da smerno bitišem na mestu gde pripadam. A gde je to? U kutiji u kojoj se čuvaju ukrasni predmeti velike vrednosti koji se koriste samo u posebnim prilikama.

Kao otac ranije i ti si me čuvao i pazio i Labud je uvek bio dobro i pažljivo dete. Niko nije ustalasao moj lepo uređeni svet dok se jednom nisam probudila u gluvo doba noći gušeći se od lupanja srca. Jedva sam mogla da dođem do vazduha. Sve vreme sam se pitala šta mi je. Imala sam nerazumnu želju da istrčim nasred ulice i vrištim na sav glas ili da porazbijam sve po kući. Zašto mi je to bilo potrebno? Zašto sam želela da sve uništim? Zar sam želela da uništim svoj život? A onda je iz mene izbila gorka istina. Koji život? Nisam imala život. Bar da me je neko bacio svinjama… Uvek sam bila uverena da je umerenost najveća vrlina koju neko može da poseduje i bila sam ponosna što je ja toliko lako postižem u svemu. Ali, čemu je služila umerenost ako ne poznaješ krajnosti od kojih te ona čuva? Da sam prošla kroz raj i pakao teškim stradanjem i velikim trudom uspela da pronađem tu središnju stazu između njih, onda bi to važilo za moju vrlinu, za moje postignuće. Ovako sam čamila na polici kao majmun igračka na navijanje bezbroj puta ponavljajući jedino što sam umela da uradim. Želela sam da počnem da živim, pa preteram u svemu, da zastranim i napravim hiljadu pogrešnih koraka. Ova umerenost me nije usrećila, već me je zarobila u prisilnoj suzdržanosti zbog koje nisam cenila čak ni ljubav koju sam pronašla u tebi, ni u detetu, ni tihu sreću svog udobnog života, ni radost koja je postepeno iz svega iščilela. U svom kavezu bila sam potpuno sama.

Sad znaš odakle je potekao poriv da upišem školu plesa, da otvorim i ta zamandaljena vrata iz detinjstva kroz koja mi je otac uskratio prolaz iako to nije nešto što mu mogu zameriti. Svašta mi se tamo dogodilo, a ja sam bila tiha puštajući utiske da se slegnu ne bi li ti ih prenela u nekoj krajnjoj svedenoj formi. Taj trenutak nam se nikada nije dogodio pa ti zato, možda ovako zbrda-zdola pišem sad dok ležim ovde u stranoj zemlji i tuđem krevetu u vatri koja će me pojesti.

Ispočetka bila sam u potpunosti zadivljena Lutkom, ženom toliko različitom od mene kakvu nikad ranije nisam srela. Posmatrala sam je nedeljama u već dobro poznatoj grupi ljudi obično stojeći sama dok sam čekala početak časa ili na pauzama. Plavokosa lepotica je svojom pojavom lepršavo treperila poput kakve leptirice držeći na okupu krug muškaraca oko sebe. Bili su tu drski i preduzimljivi udvarači, diskretni obožavatelji zadovoljni divljenjem iz daljine i oni koji bi sve dali da smeju da joj priđu, ali im je nedostajala hrabrost da čak i zamisle tako odvažan korak. Ona je sijala flertujući bezočno sa svima istovremeno, vešto suzbijajući preterano navalentne ispade ambiciznih muškaraca, a ne puštajući ni one najsramežljivije da joj pobegnu davajući im nevernu nadu. U trenutku pomislila sam kako joj strašno zavidim, mada mi nije bilo jasno na čemu to tačno. Da li sam joj zavidela na pažnji koju je dobijala od svih tih muškaraca? Ne, to me nikada nije zanimalo. Onda shvatih – zavidela sam joj na oslobođenosti svih skrupula; na smelosti da se ponaša bilo kako poželi ne mareći ni malo za posledice svojih dela. I kako joj je uspevalo da deluje potpuno nevino, da ih gleda širom otvorenih očiju poput malog deteta dok se tendenciozno i bezdušno poigravala njima kao da su miševi pod mačkinim isukanim kandžama?

Pitala sam je jednom i iznenadio me je odgovor koji sam dobila. Nasmešila mi se polu zatvorenim očima kao da sam dete koje postavlja naivna pitanja iz svoje nevinosti. Rekla je da se ne oseća odgovornom za ljudske sudbine, stradanja ili srećne preokrete. Previše dobro je poznavala užljebljene kanale po čijim su matricama klizili ljudski putevi da bi mogla i da pomisli da ima ikakvu, a kamoli presudnu moć.

„Znaš, draga, mi uopšte nemamo veliki uticaj jedni na druge. Ako nekoga zavedem, a zatim ga ostavim znajući da će za mnom gorko patiti godinama, misliš li da sam išta od toga ja uradila? Ja bih tu bila samo sredstvo da se odigra unapred zacrtani, miliardu puta ponovljeni zaplet, u kome je moja navodna žrtva već zaveden, ostavljen i živi u mukama i pre nego što me je ikada sreo. Kad to ne bih bila ja, bila bi neka druga žena. Štaviše, bilo koja žena da se pojavila u pravo vreme za njega mogla bi me zameniti. Možda čak i ti. Činjenica je da svi učestvujemo u tome i svako od nas igra svoju ulogu. Ja bih nastavila po nitima svoje sudbine, a taj neki u pravcu svoje. Razlika je jedino u tome što bi njemu ipak bilo lakše. Mene bi mogao da kune i okrivljuje, da svali onu navodnu i nepostojeću krivicu, proglasi me lošom osobom, bestidnicom, bezosećajnom droljom i nakon svega i dalje da zadrži preimućstvo viđenja sebe kao „dobre osobe“ i verovanja u „pravu ljubav“, „dobrog boga“ i „srećnu sudbinu“ misleći da on samo nije imao sreće. Ja, opet, vrlo dobro znam da niko od nas nije kriv za svoju sudbinu, da niko nije ni zaslužan, da ništa od ovoga ovde nije pravo, ništa važno i dobra ili loša sudbina su potpuno ista iluzija. Ne znam ima li boga nad njom, ali poznajem prevrtljivu mrežu opsena koju nazivamo našim svetom, životom i osećanjima.“

Druga osoba koja je ostavila veliki utisak na mene bio je sveštenik u poznim godinama koji nam se priključio tek tokom drugog meseca. Mogu da zamislim da se čudiš isto koliko i ja i svi ostali koji su ga tamo sreli. Otkud on na tečaju plesa? Već prvih dana smo se zbližili i ćaskali smo za vreme svih pauza. Izrazila sam svoju začuđenost njegovim prisustvom na plesu, a on se smeškao očigledno naviknut na to da su stvari koje je radio šokirale ljude. Rekao je za sebe da je u mladosti bio pravi verski fanatik. Ni najmanje vernik već opsednut idejama koje nije ni je razumeo niti ikad doživeo u obliku pravog religioznog iskustva, već se držao napamet naučenog teksta kao pijan plota. Dugo je živeo na takav način i bio sasvim zadovoljan životareći kao hrčak u ograničenom svetu svog terarijuma gde je jedino kretanje bilo u krug ili još gore u mestu dok se krug vrteo oko njega. Rekao je za sebe da u to vreme ni malo nije bio mudar ako je zamišljao da će moći da se tako lako izmigolji između mlinskih kamenova sudbine i boga u koga je verovao, ali nije očekivao da stvarno zakorači u njegov život što se dogodilo korakom majstorske slučajnosti kojom je čuo poverljiv razgovor jedne žene i starog monaha koji ih je često posećivao u crkvi. Naime, žena je imala veoma živopisne vizije o nepoznatim božjim licima. Kako je mogao da zaključi iz onoga što je načuo, redovno ih je prepričavala monahu. Duboko potresen i zgranut grubim odstupanjem od učenja i pravila ponašanja nedeljama se dvoumio dok uprkos osećaju velike neprijatnosti nije upitao monaha o tome. Starac mu je samo šapnuo da su pravila za ljude, ali ne i za živog boga. Više ništa nije pitao, ali se danima borio sa pitanjima unutar sebe koja su se rojila i pritiskala ga kao milioni malih ospi koje su htele da istovremeno izbiju. Jedne noći u ono gluvo doba kada se čini da i duhovi spavaju, ležao je budan u krevetu rastrzan nemirom i neuspelim pokušajima da se savlada dok je sa jezom predosećao da bi nešto unutar njega moglo da prsne i raspukne se. Očajnim krikom pozvao je svog boga i na njegovo zaprepaštenje on mu se odazvao.

Potpuno budan sanjao je kako se našao unutar nekog neograničeno velikog prostora u kome su lebdele male kapi. Ono što ga je mučilo iznutra sad je prepoznao kao nepregledne daljine prepune malih kapi koje su bile tvrde i providne kao gorski kristali i pevale su svaka svojim malim glasom. Mogao je da čuje svaku pojedinačno istovremeno sa ostalima. Melodija se uvijala oko njih poput ogromnog usporenog vrtloga izatkana od bezbroj prepletenih različitih malih pesama koje su se opet savršeno uklapale u jednu veličanstvenu simfoniju. Par trenutaka se skoro istopio u nezamislivom blaženstvu dok mu se mozak nije pobunio odbijajući da prihvati da je moguće da je istovremeno prepoznavao pesmu svakog od neizbrojivog mnoštva kristalčića, a takođe i veliku pesmu koja se tiho, ali neprekidno protezala ispod svega postojećeg. Čim je odbio da ga prihvati, pređašnji blagoslov postao je pritisak koji ga je obuhvatio nesnosno jakim lancima koji su se se stezali sve više iako su već bili urezani u kožu. Borivši se za dah znao je da mora nešto u sebi da promeni jer će inače biti zdrobljen poput insekta. I on pomisli da ako već treba da strada bolje da se bar napije i nauživa te vanvremenske divote. Istog trena kako se otvorio i sasvim prepustio melodiji, ona ga je izbavila iz opasnosti i oporavila. Dugo je lebdeo nošen tokovima i strujama vrtloga rasplinut u dubokoj sreći. Postepeno počeo je da primećuje da su kapi ne samo pevale različitim melodijama već i različitim jezicima, o sasvim drugačijim stvarima, štaviše međusobno suprotnim, isključivim i poništavajućim pa opet su rame uz rame plovile i bile delovi istog velikog pokretnog cveta koji je sam u sebe uranjao i opet se sam iz sebe stvarao.

Mesecima nakon toga pokušavao se vratiti uobičajenom životu što mu nije polazilo za rukom jer je na svakom koraku video manjkavost u učenju, nesavršenost razumevanja, groznu isključivost prema svemu što nije pripadalo tom, kako ga je već tad doživljavao, zatucanom i ograničenom pogledu na svet. Tokom noći nakon što je odlučio da s jutrom napusti svoju religiju i crkvu opet ga je usisao kosmički vir nateravši ga da uvidi da je i to bila vrsta isključivosti. Tada je sa velikom srećom, od koje je plakao nekoliko dana, spoznao da nema potrebe ništa da se odbacuje, naprotiv, on je bio siromašan! I od narednog dana pored svih svojih crkvenih zaduženja počeo je da izučava sve religije, mitove, legende, bajke, filozofiju, alhemiju… Kroz njih uronio je u razumevanje piktografsko simboličnog jezika sa velikim uživanjem bacivši se i na proučavanje umetnosti i snova. Tek tada su se pred njim otvorile tajne mnogih mudrih zapisa religije kojoj je odavno pripadao.

Poslednje otkrovenje stiglo mu je samo par godina pre nego što sam ga upoznala. Jednog popodneva dok se odmarao na klupi ispred crkve prikazao mu se po treći put kosmički vrtložni cvet, ali sada sadržan i u svakom kamenčiću, grančici i bubi, kristalne kapi su bile svuda oko njega i on je znao da su oduvek bile tu samo ih on nije mogao videti ili razumeti jer je do tada smatrao da je travka samo travka, oblak masa vodene pare, mačka domaća životinja, a ne božje čudo kao i sve što je postojalo. I on napokon nauči nemušti jezik jedne i jedine ogromne svete knjige koja je raširena i ponuđena za čitanje svuda oko nas, poučnije, dublje, mudrije i sadržajnije od svih drugih knjiga, i najvažnije od svega, žive knjige, koja se svakodnevno preporađa i pripoveda sama o sebi, o bogu, bogovima, silama, duhovima, dušama i svemu o čemu bi bio voljan da sluša ili sposoban da razume. I tada on shvati da su sve knjige sveta nepoznati jezici koji pokušavaju, svaki na svoj način, da opišu ovu jednu svesadržajnu. A mogla se čitati i življenjem. Na kurs plesa došao je da nju dalje istražuje učeći o pokretu i muzici.

I ja sam ga slušala osetivši u kostima da su njegove reči nosile velike istine, ali i dalje nisam mogla da se otrgnem stidljivosti koja me je držala u svom čeličnom zagrljaju. Kako je samo bilo lako pustiti se na krilima oslobađajuće ideje, napraviti taj prvi korak i izaći napolje. A tada… Tada muzika unutrašnjeg preporoda utihne, poletni vetar se umiri i jedna neugledna mala žena nađe se sred gomile neznanaca osećajući se kao da ima noge okovane u betonske kocke. Smetena tuđim pogledima, pokušavala sam nežno da lebdim dvoranom nedodirujući pod i uvidela postiđeno da umesto toga nespretno kloparam jedva pogađajući ritam i zaboravljajući korake. Koliko sam već meseci odlazila tamo da svaki put iznova doživim neispunjenje te nevažne i krajnje blesave želje iz detinjstva? Vraćajući se kući slomljenog duha i osećajući se poniženo, tužno i prazno, obećavala bih sebi da se više neću vratiti. Iz nekog nepoznatog razloga, s jutrom bih se budila čila sa novorođenim uverenjem da moram da nastavim da plešem i da će se u jednom trenutku nešto dogoditi, da ću nekim čudnim slučajem biti oslobođena okova i da ću slobodno i srećno istinski zaplesati. Odakle je stizala ta vera i zašto me je terala da se vraćam na mesto na kome sam se osećala neprijatno i svaki pokret mi je predstavljao mučenje?

Još uvek se ništa nije dogodilo tokom skoro celog ovog kobnog trodnevnog putovanja u južne provincije čak ni ze vreme učešća u popodnevnoj gradskoj proslavi na kojoj su svi veselo igrali od ženica sa malom decom do staraca što jedva stoje na nogama. Tek nakon toga, kad sam ostavila društvo u cvetnim žardinjerama omeđenoj bašti jedne divne krčme kao iz starinskih romana uputivši se u sobu malog pansiona gde smo odseli da se spakujem i polako spremam za jutarnji povratak, primetila sam da me neko prati. Učinio mi se prilično čudan, tamnokosa prilika kojoj nikako nisam mogla dobro da vidim lice na trenutke u mraku, čas pod mutnim svetlom ulične rasvete koja se tek palila, u sumraku uskih prolaza u kojima su jedino sveće na stolovima kafea i restorana davale neki topao ton, pod ružičastim, purpurnim, zelenim talasima ispuštenih svetlećim reklamama ili previše obasjanog da bih ga uopšte videla. Bilo koliko brzo da sam se za sobom okrenula nisam ga videla u pokretu već uvek samo kako stoji i posmatra me očima čiji pogled sam osećala na sebi bez mogućnosti da im uzvratm pogled. Setih se usput da mi se učinilo da sam u daljini između visokih tornjeva na crkvama, iza stakala znamenitih zgrada ili pod lukovima mosta već videla njegovu senku ranijih dana dok smo obilazili manastire, aristokratska zdanja, ostatke naseobina sa početka vremena i ostale svedoke minule prošlosti. Prosto bih se zaklela da je na jednom grobu iz kamenog doba bio uklesan njegov znak.

Umesto da požurim ja sam usporila korak sad ga već osećajući za sobom i bez gledanja uzbuđena i uznemirena sigurnošću da sam dozvala ono što sam prizivala i ako sam ga i videla u obliku čoveka, osećala sam u srcu da on to nije bio. Ne znam da ti kažem ni da li sam se uplašila, tek krenula sam u nepoznatom pravcu, na sasvim suprotnu stranu od hotela već začarana zvucima muzike koju je svirao za mene u hodu lagano poskakujući baš onako prhko i nežno kako sam oduvek osećala da bih mogla. U pustom sokaku došao je pred mene i ja sam bar jednom u životu istinski plesala. I dalje nije imao lice, ili je imao mnoga lica muškaraca mog života, i tvoje.

Ako ti kažu da me je on odveo u grob nemoj da poveruješ. Ja sam kriva što sam toliko dugo čekala da se neodigrana predstava života umesto pukog otelotvorenja pretvori u rušilačku lavinu koja me je volšebnom snagom iscrpela i raznela. Da sam ranije pozvala, još iole u dobro vreme, bila bih preporođena, jer Zrnce moje, to je nije biće kao mi koje sebe kontroliše već jedna mnogolika skoncentrisana sila čiju moć treba prepoznati i poštovati.

Tebi moram da se izvinim. Iz ove pozicije najveće konačnosti vidim bolje nego ikada do sad i znam da sam se o tebe ogrešila. Ti jesi umetnik uvek bio. Ono neizraženo, neispoljeno, nepronađeno, sve sam to bila ja u ogledalima igrajući neznanu igru sama sa sobom. Reći ćeš da grešim jer sam tvoje sumnje potvrdila, ali to nije istina. Potvrdila sam samo tvoju želju da pobegneš od sebe. Ono što ti tražiš, dragi, to već imaš i jesi. A ja sam svoju grešku skupo platila i žao mi je zbog nas oboje.

Ljubim te Zrnce moje i poljubi u moje ime i Labuda. Želim vam obojici život vredan življenja do kraja vaših dana.

                                                                                          Sakriveno lice“

Teret skromnosti

Veliki čovek je zaista vredan tog zvanja

ako svojom veličinom

ne procenjuje tuđe raspone

ni svojim blagom

plemenitost sveta.

 

Ali to važi i obratno.

 

Ako zarad zadovoljenja taštine masa

gleda na sebe kao njima ravnog,

nije ih uzdigao, niti se vrlinom okitio

već se sapleo preko sopstvene nepripitomljene sujete

iskoračivši iz skromnosti

koja zahteva istinu brutalno razgolićenu.

 

Svitanje kruškinih sunaca 29 Jedna udica može upecati više od jedne ribe i u dobru i u zlu

Čovek bez kože pridružio se nečemu što će postepeno i neprimetno da izraste u jedno čudnovato trojno prijateljstvo, koje je zapravo nekako u samom susretu već bilo uspostavljeno, mada još ne sasvim primetno spolja zahvaljujući razlici u godinama, poreklu, obrazovanju i životnim putanjama, ali možda baš zahvaljujući svemu tome njih trojica nadopunjavali su se kao tri dela istog mozaika. Ona naoko nevidljiva nit ličnosti, a presudna kao najpouzdaniji pokazatelj vrste osoba kojoj bi neko pripadao, povezivala ih je u dubokoj želji za spoznajom istine ako se ta prefrigana maglena igračica ikad mogla i sagledati dalje od nastupa koji je trenutno želela prikazati. Pa opet, ljudi koji su rođeni tragači nikada ne očekuju da će do nekog krajnjeg cilja doći što bi dovelo do iscrpljenja puta, već se upravo i raduju izdašnosti oblika i izraza koje istina može imati i nepresušivom obilju mesta na kojima se mogla pronaći. Takva unutrašnja nit, ili srž vrste ljudskih bića povezivala je najrazličitije ljude u doživotna neraskidiva prijateljstva koja su pre bila karakterisana međusobnom podrškom i poštovanjem zarad ljubavi prema predmetu svog traganja, nego nekim međusobnim divljenjem ili obožavanjem ljudskih karakteristika u kojima su se zapravo često i drastično razlikovali prihvatajući i tolerišući suprotnosti kao neminovnost raznolikosti sveta u čemu se još više isticalo njegovo bogatstvo.

Saznao je i da mu je lice gospodina Zrno peska poznato jer ga je video pod zažarenim odsjajima svoje vatre ispred kuće Lovca nagoveštaja pored koje je stari gospodin zastao na putu prema Kišnoj. Kočoperni drozd, privremeni otac plemena, uputio je gospodina Zrno peska njoj zahvaljujući svom istančanom osećaju za prepoznavanje niti usuda kojim je video put na čijem kraju bi se otvorili i vodopadi umetničkih slivanja. Kišna je prepoznala istu tu nit i baš zbog toga ga je poslala nazad da pronađe bivšeg Lovca nagoveštaja i dovede ga ponovo njoj. Tu se Čovek bez kože teško ražalosti u svetlu spoznaje da je sasvim zaboravio Kišnu i ceo taj lep i srećan period života dok je sa njom živeo i učio travarstvo, spravljanje napitaka, pomada i jezik snova. Pitao se kako je bilo moguće da sve to zaboravi. I on se oseti veoma zahvalnim sudbini koja je tog čoveka poslala da luta u potrazi za svojim nikad pronađenim istinskim sadržajem i pronađe njega u trenutku kad je izgubio kompas i mapu svog života. Pomislio je da je bilo zanimljivo kako je jedna udica mogla upecati više od jedne ribe i u dobru i u zlu.

Vuk je odlučio da ide i on sa njima ne znajući ni sam zašto. Preko dana vozili su se u kolima, učestvovali i pomagali u onim delatnostima u kojima je plemenu pomoć bila potrebna, a večeri su provodili u razgovoru ispred vatre uvek izdvojeni od ostatka karavanskog življa. Gospodin Zrno peska i Čovek bez kože malo su pričali i većinom ćutali i slušali Vuka koji je pričao o mnogim smešnim, zanimljvim, strašnim i značajnim događajima kojima je prisustvovao tokom svog očigledno burnog života uspevši da maštovitim i visprenim pripovedanjem koje je obilovalo raskošnim opisisma u naizmeničnom plesu sa napetošću neizvesnosti drame izatka tešku i neprobojnu zavesu privida kojom se obavio poput maestralnog mađioničara ne rekavši ni jednu jedinu reč o sebi. I tako bi i nastavio da ga u nekoj neuglednoj varošici nije zaustavio veseo i zvonak poklič:

„Gospodine Vuče, pa da li je moguće da to vas vidim ovde na samom kraju sveta?!“

Prvi put otkad su ga upoznali, videli su ga iznenađenog i zblanutog kao mačku koja je pala sa velike visine ne umevši da se dočeka na šape ili za nešto uhvati u padu. Toliko je jak grč neprijatnosti prošao njegovim licem da nije mogao ni da pokuša da ga odagna osmehom zarad pristojnosti. Nizak i dežmekast nasmejani veseljak nije se ni malo zbunio zbog toga već ga je zagrlio kao dugo izgubljenog najbliskijeg prijatelja sijajući od sreće i brbljajući tolikom brzinom da su jedva uspevali da razumeju šta je govorio. A govorio je dugo i potanko o raznim ludima koje su obojica dobro poznavali prepričavajući njihove sudbine do onih detalja koje je stigao da ubaci za toliko kratko vreme iako je bilo očigledno da bi ispričao sve što je znao samo da je mogao. Uprkos smrknutom izrazu lica videlo se da ga je Vuk pomno slušao i čak se i osmehnuo nekoliko puta naloživši mu da prenese njegove pozdrave svima koje je pomenuo kad se simpatični i dobrodušni debeljko oprostio od njih moravši da ide svojim putem. Ali otada pa sve dok nisu stigli do Kišne Vuk je ćutao neraspoložen i zaleđen nalik okamenjenom fosilnom ostatku negdašnjeg čoveka, kao biljka iščupanog korenja koja je trulila i pored bogate zemlje i vode kojom je zalivana.

Te večeri pored vatre niko nije progovarao, svako uronjen u svoje misli. Tišina je carovala satima dok su sedeli pod njenim skutima bez neprijatnosti jer su već odavno navikli da provode vreme zajedno. Vuk se provlačio kroz tesne kanjone mračnih i neprijatnih misli što su isplivavale na površinu iscrtavajući grčeve teške ogorčenosti preko njegovog lica. Čovek bez kože se bavio Kišninim razlozima da pošalje nekoga da ga traži bivajući skoro sasvim siguran da je mogao da pogodi koji su bili.

Gospodin Zrno peska još odonda kad im je ispričao san o umetnosti nije mogao da ga izbaci iz glave neprekidno razmišljajući o njemu. Jedna scena ga je opsedala i hipnotisala poput nečujne pesme sirena. Zapravo, ne sama scena već lakoća sa kojom se devojka prepustila dželatu užasavala ga je toliko da bi ga uvela u stanje igličave obamrlosti u kojoj je sam sebi nalikovao na žabu pred zmijom. Sumnjao je da bi on ikada mogao do te mere da se dobrovoljno prepusti nekoj nadmoćnoj i nepredvidivoj sili što je dovelo do sumnje da će njime ikad poteći taj blagosloveni nektar. Zapitao se o mnogo čemu u svom životu i sad mu nije više delovalo ni slučajno, ni proizvoljno da nije bio umetnik, prosto nije ni mogao biti.

Odrastao je pored roditelja slikara. O da, oni jesu bili umetnici i to sasvim. Ali nisu bili dobri roditelji. I više od toga, nisu bili nikakvi staratelji prema njemu i njegovoj jadnoj starijoj sestri bez koje je verovao da ni on ne bi preživeo. Otkako je pamtio ih je prezirao. Kuća u kojoj su sestra i on pokušavali živeti jedva se održavala da se ne rasprsne pod naizmeničnim udarima talasa plime i oseke svakojakih slikara, pisaca, pesnika, vajara, muzičara i svih onih uzaludnih ljudi koji su ih pratili kao čopor gladnih pasa obmanuti zabludom da se tuđ životni put može preneti kao zarazna bolest i na njih. Danju je ponekad bilo i lepih trenutaka. Majka bi povremeno dobijala želju da ih ljubi, grli, igra se sa njima napolju, pravi male predstave u kojima su pevali i igrali zajedno. Drugim prilikama bi ih otac odveo na celodnevni provod u zabavni park, cirkus ili pozorište koji se završavao večerama u luksuznim restoranima. Radovao se tim izletima iz svakodnevnice dok nije sestru čuo jednom kako je progunđala za sebe da je otac upravo spiskao toliko novca da su time mogli da se greju i pristojno jedu ceo naredni mesec. Tada je shvatio njen otpor i ljutnju koju je jedva zadržavala za sebe iako je išla sa njima da bar ponekad najede do sitosti.

Ostalih dana uvek pod talasima glasne muzike svedočio bi nastajanju raznih dela, noću kartanju, pijančenju, razvratnim razuzdanim žurkama ljudi zalutalih u džunglama uma pod kojekakvim opijatima što je umelo da preraste u grozne bestijalnosti svih mogućih vrsta. Boemski život je sagledao iz svih uglova osetivši na svojoj koži sve dobro i loše što je mogao doneti. I nije mogao poreći da je bilo često i divnih trenutaka kad bi iz prikrajka pratio komponovanje neke nove kompozicije ili gledao pesnika kako se muči i iz ko zna kog puta doteruje stihove, slikara kako dodaje poslednje poteze četkicom slici. Mnoga od danas poznatih dela nastajala su pred njegovim očima. Ali i poslednja romantična predstava o umetničkom uzvišenom unutarnjem pozivu uvenula bi kao poljsko cveće pod oštrim udarom ledenog mraza kad bi mesecima neplaćena struja bila isključena u januaru, a nije bilo novca ni da se kupe drva za staru peć. I sva propuštanja obroka i uspavljivanja sa bolom u stomaku od gladi, ismevanja koje je skoro svakodnevno doživljavao u školi jer je bio obučen u zakrpljene dronjke, nije imao sve potrebne knjige, čak ni sveske za sve predmete, sramota koju bi doživljavao kad su ga kao najmlađeg slali da moli bakalina da im da još malo hrane na veresiju preko već povećeg neplaćenog duga, sve se to polako sakupljalo u njemu i taložilo na dnu velike bare čiste tuge koja je počela da prerasta u mržnju. U školi je slabo prolazio jer u kući nije imao svoj kutak u kome bi radio domaći i učio. Pored toga, pomagao je sestri u vođenju kuće, pospremanju prostorija, pranju veša, kuvanju i, najvažnije od svega, džeparenju roditelja i njihove bahate bratije kad bi se posle provoda obeznanili i popadali u nesvest svuda po kući. Strašno se stideo toga što su ih potkradali, pa opet, čak i kao vrlo mlad znao je da bi drugačije možda i umrli od gladi. Bio je uveren da roditelji ne primetili da se deca ne pomeraju toliko dugo dok im ne bi na to skrenuo pažnju smrad raspada leševa. Postepeno izdžikljala mržnja i gnušanje proširili su se i na njega samog, prokleti poziv, ceo grad koji je ravnodušno bez i malo uzbuđenja dopuštao da mu se takve tragedije odvijaju pred širom otvorenim očima, na ceo odvratni, bezdušno surovi svet – sve je mrzeo sem sestre koju je jedinu voleo i to očajnički.

Kad je svršio srednju školu sestra ga je napustila ukradena kandžama tuberkuloze. Reči lekara da je podlegla bolesti zbog neuhranjenosti odzvanjale su mu decenijama u umu izazivajući prigušeni bes. Nameravao je da upiše medicinu ili pravo i na taj način da zauvek pobegne iz tog haotičnog i nesigurnog sveta, ali na svoje ogromno razočarenje nije imao dovoljno dobre ocene ni za jedan od ta dva fakulteta. Kako je i sam bio talentovan za slikarstvo put ga je prirodnim tokom vraćao neželjenim močvarama umetnosti čijim opakim isparenjima je pokušavao da pobegne otkad je znao za sebe. Zarekao se tada da neće ni po čemu ličiti na svoje roditelje. Nije znao da neodgovornost prema porodici nije imala porekla ili čak i ikakve veze sa umetnošću, čak nisu ni ta bolesna neumerenost i dekadencija, toliko često njome pravdavane slabosti koje su jedino imale ulogu u olakšavanju čina prepuštanja dželatu. Ali morali su postojati i drugi i sigurno bolji načini. U to vreme mu se činilo da je biti umetnik bilo istovetno sa samoživošću, sebičnošću i nedostatkom plemenite sposobnosti saosećanja.

Jednom kad je već dobro stao na sopstvene noge ukotvivši život u sigurnu luku, pozvali su ga da im pomogne novčano i tada im je sve sasuo u lice. Više od svega boleo je njihov šokiran izraz na licima. Nisu znali o čemu je govorio. Onda su ga u dva glasa napali. On je bezobrazan, razmažen, neuviđavan, umišlja… Oni su voleli njega i sestru više nego drugi roditelji svoju decu.

„Zar se ne sećaš kad smo išli…“

„A kad smo se zajedno igrali…“

„Koliko sam vas samo ljubila i grlila…“

„A zar se vi ne sećate nepotrebne bede zbog mahnitog trošenja novca na gluposti, gladi, smrzavanja, užasa koji smo svakodnevno preživljavali?“

„Ali sine, to je bio oslobođeni duh umetničkog stvaranja! On ima i svoju drugu, tamnu stranu, ali mislim da bi trebalo da se osetiš počastvovanim što…“,,

„Zašto je moja sestra mrtva?“

„Kako mi možemo biti krivi za njenu bolest, pobogu?“

Zalupio je vrata rekavši da ge ne zanima da li će oboje umreti od gladi ili hladnoće i nikad više da ga nisu pozvali. Nikad!

I postao je sasvim drugačiji slikar i čovek, ne uviđajući dugo da nije uopšte bio bolji već samo različit od njih. Toliko se plašio prepuštanja bilo kakvoj slabosti da je postao neumoljivi tiranin prema sebi, a verovatno i prema svima oko sebe. Nije bio grub, ali jeste sa bolesno opsesivnom pažnjom sputavao svaku proizvoljnost ili spontanost pravdajući se pred savešću nekom vrstom lične dogme koja je svetim svetlom obasjavala samo kontrolisane porive u planiranom životu. Pitao se koliko je i sam bio grešan prema svojoj porodici. Teško su mu padale sve ove misli nalik glomaznim kamenicama koje su u sve većem broju upadale u već prepunu vreću na leđima. Ozario ga je osmeh setivši se Labuda. Imao je sreće da je njegov duh bio jak i lako se otrgnuo tom zadahu podrumske tamnice koji mu je on nametao dopustivši sebi da bude odveden drugačijim putem. Pitao se šta li je Sakriveno lice uopšte videla u njemu i sramota ga je pekla sećajući se na kakav tužan život ju je bio osudio.

„Mislim da preteruješ“, prekide ga glas Sakrivenog lica koji je čuo jasno kao da je sedela tik uz njega, „ti nisi siledžija“.

„Ne“, pomisli on, „ali to nije i jedini način da se uskrati sloboda ljudima oko sebe. Ima mnogo sutilnijih i perfidnijih načina, ništa manje strašnih.“

„Ništa od toga ti ne zameram sem kukavičluka da ne pročitaš to pismo ovoliko decenija.“

I on potresen pojavom njenog glasa, a još više opterećen stidom što njeno poslednje pismo nije mogao ni da otvori, a kamoli pročita, ustade i udalji se malo od društva ponevši fenjer sa sobom da ima svetla za čitanje. Ruke su mu se tresle dok je pažljivo izvlačio kovertu iz velikog novčanika, a zatim i presavijeni papir iz nje. I pre nego što je pogledao znao je da će ga osloviti kao „moje drago Zrnce“ što mu je izmamilo tužno-radosan osmeh, težak u grudima kao zemljino središte.

Vreme koga nema

Sećam se,

neudobno nošen na goloj, suvoj dasci

visoko pod teškim zubima svog nemilosrdnog sunca,

sveti čovek mahnuo je rekavši:

„Moraš mnogo, mnogo da požuriš

jer nije više ostalo vremena između zemlje i neba.“

 

Radosno prepoznavši starog znanca

pomilovao me je kao zalutali pramen kose

pokrenut vrelim dahom hrapavog vetra

i pokazao oazu na kraju pređenog puta

u koju ću sasvim sigurno jednom kročiti,

ali to znanje neće olakšati muke bosih stopala u pustinji.

 

Razmišljam često o njegovim neuhvatljivim rečima

i nesagledivoj dužini trajanja nepostojećeg vremena

jer davno to beše kad smo se sreli,

u orošenim, svežim maglama prepodneva

dok oaza i dalje se tek samo pomalja

tamo negde na obroncima mojih dalekovidih nadanja.

 

A pustinja, more ili džungla,

ista je prevrtljiva i izdajnička majka

čije krilo vodi iz klopke u zamku

i svojom decom jedino naziva

okorelo izdržljive što istrajavaju kroz sva polja očaja

i vatru nežnosti čuvaju sakrivenu u dubinama.

 

I ja žurim, žurim,

pitajući se šta je to što protiče, a vreme nije

kad ugledah na dini senku hodajuće oaze

kako prosipa sebe umesto peska u satu

dok spiralne krugove koracima iscrtava

prema zamišljenoj tački koje neće biti ni kad bude pronađena.

 

I suze mi potekoše

u sutonu očekivanog praskozorja

na obalama okeana pobeglog mi vremena

što nikad moje nije ni bilo

i vrednost čije svake kapi znam

tek sad kad ga više nema.

Groblje ideja

Kakav izraz posesivne sebičnosti predstavlja

uzvišena i preozbiljna tragedija grobljanske atmosfere.

 

Čemu to služi?

 

Zar je smrt odagnana ili zanemoćala u žetvenom zamahu

impozantnom arhitekturom i dramskim učinkom spektakla?

Tišinom, suzama, cvećem, suzdržanim ponašanjem?

Ili katarzičnim ispadima obojenim naricanjima?

Zar je to njena svrha – da zariva nož u najtankoćutnije delove duše?

 

Ljudska su groblja lažna kao igračke u kućicama za lutke,

nevešte imitacije, u najvišem dometu satire

što obiluju nedostatkom strahopoštovanja

prema istinskom čudu

i nedokučivosti.

 

Smrt zaslužuje daleko veće dostojanstvo

od potčinjavanja osećajnim digestivnim sistemima

svojih prošlih i budućih lovina!

 

Ona je sveprožimajuća,

ne cena već nerazlučiv i neizbežan uslov postojanja.

 

I celokupno dražesno pozorište što buja izobilnim prividom života

ogromno je groblje

uginulih ideja.

 

Ideje se začinju samo na upražnjenom mestu

svoje usmrćene prethodnice

koja život daje da se ovaploti

kao deo našeg sveta.

 

Zato ne skrnavite uvaženost palih suzama.

Ko zna kome su oni ustupili svoje mesto.

I zašto.

Iluzija

Kažu da je kao žena,
nedosežna i neuhvatljiva,
sa hiljadama lica titravo sakrivenih
pod maskama ogledala strahova i želja
i hiljadama ruku u plesu izvijenih
što paukovu mrežu opsena tka.

Prethodnica svega, moćnija od bogova,
čarobnica ta volšebna,
svojom rukom ne seje, nit’ klasje žanje,
već karevalskom odeždom životnog izobilja
ništavilo u blagodet zaodeva
i slašću lažnog nektara
lakoverne pod skute maglenog zaborava priziva
gde gubi se suština što smisao razotkriva.

Kroz lavirint šume razgranatih odraza
provučena je nit svačijeg života,
udavljenog u jezeru sopstvenih seni i odjeka
il’ oslobođenog spoznajom da iako je sasvim stvarna,
ona ne postoji
i nije nikada.