Kroćenje vetra

Sušta je arogancija
pomisliti da je to uopšte moguće.

Krstare nebom ovenčani lovorom
obesno likujući
što su hirovitog vetrenog pastuva zajahali.

Svečano ga proglašavaju zauzdanim.

Da li su pripitomili prevrtljivu neman rečnu
ako su naučili da plutaju na njenim nedrima?

Vajni osvajači ne znaju
za izvesnu pogibeljnost skoka na leđa vetra
sem kad su od njega izabrani,
od detinjstva prizivani i mamljeni,
uzgajana im krila neposlušnosti,
navođeni da poveruju da su prepredeni,
odvažni lovci,
kuraženi u slepoj drskosti
bez koje nema leta do nadljudskih visina
da mu dveri prozračno nebeske
ne odzvanjaju promajnom tugom pustare.

Recite vi meni –
ko je tu koga ukrotio?

Svitanje kruškinih sunaca 16 Kapljice vode sa gradske česme

Desetak godina je gostioničar bežao vukući za sobom ženu i sad već troje dece po bespućima, goletima, kamenjarima i pustinjama. Radio je najteže i najnapornije poslove u naseobinama koje su im se našle na putu tek da bi imao da prehrani porodicu i obezbedi im potrebštine za nužno preživljavanje nikad se ne zadržavavši duže od dve nedelje pre nego što su nastavljali putovanje. Otkako je najstariji sin napunio šest godina vodio je i njega sa sobom da bar zaradi pola plate nikad ne razgovarajući sa njim, kao ni sa svojom sad već teško obolelom ženom da ne bi morao da izbegava odgovore na pitanja o razlogu tog sumanutog i beskrajnog lutanja. Znali su da traži hram Plesa Smrti jer se zavetovao da tamo ostavi Iskupitelja, ali nisu znali šta ga je na to navelo. Pored toga, delovalo je da taj hram nije ni bilo moguće pronaći jer iako su svi ljudi koje je pitao čuli za njega, niko nije pouzdano znao gde bi mogao da se nalazi, čak ni koga bi trebalo da pita da ga uputi.

Kada bi uveče svi zaspali, on je još neko vreme ostajao budan da preko ramena posmatra svoju okatu pratilju i smišlja kako da joj doskoči. Primetio je da je u poslednje vreme volela je da bude kamila. Nema obličja koje do tada nije preuzela poslušna nema ljubavnica što tišinom grli, privržena i neotuđiva poput senke, neutešna dubinom nebeskih mora: golubica, kobila, sova, mačka, vučica, zmija, lavica, košuta, ženka krokodila, kokoška, koliko se sećao nekada davno i krava, ali to je bilo u doba kada je tek započeo putovanje. Nisu ga doticale, a ni mnogo interesovale njene promene, sem kad bi se u noćnoj osami okretao da je pogleda i umesto paunice ugledao svinju iznenadivši se na trenutak, a zatim bi slegao ramenima klizeći nazad u svoju toliko dragu osećajnu obamrlost. Pitao se šta li je izvodila sa svim tim različitim oblicima, kakav utisak je zamišljala da će u njemu proizvesti kad su joj uvek iste proklete oči od čijeg pogleda mu zastaje pljuvačka u grkljanu, usahnu grudi skoro bez vazduha pritisnute izjedajućom nemoći da ispuni njihova očekivanja, uguši pritužbe ili bar isuši tugu koja se prelivala iz njih, obmotavala oko nogu, dosezala do pazuha i pretila da ih oboje udavi.

Sedeo je u mraku ne gledajući više nju već usahlu pustoš u kojoj su se obreli. Pogled mu je preleteo preko dokono rasprostrtog sasušenog i golog bespuća rascepljenih stenovitih platoa posutih ostacima klikera neke drevne partije između bogova, virova prašine uvrtenih u pukotine udubljenja, vetrom fino izbrušenih ispupčenja što avetinjski i nakazno štrče poput statua okamenjenih putnika zaustavljenih pre vremena da budu upozorenje zalutalima. „Zakasnili su“, pomisli on pakosno se osmehujući, „ko dovde dođe zna već i sam“.

Spustio je pogled na vrhove svojih stopala i osetio zagrljaj velikog umora koji mu šapnu na uvo da je za danas bilo dosta. Podmetnuvši torbu pod glavu zaspao je sam, odvojen desetak koraka od porodice kao što je oduvek radio. Razuđena, bogata krošnja mladog drveta bacala je prijatno duboku senku na njega, zadržavala pod sobom blagi povetarac koji mu je milovao obraze, igrao se sa pramenovima neuredne kose. Govor vode iz česme na obližnjem trgu ga je osvežavao čak i u dalekim snenim zemljama, iako ga nijedna kap te spasonosne tečnosti nije dodirnula već vekovima. Deca su vrištala i smejala se prskajući se dok su jurila između klupa na kojima su žene razgovarale nadvikujući se sa njima, ulični prodavci su nudili svoju robu na šarenim drvenim kolicima koje su prepravili u pokretne tezge privlačeći kupce kratkim i prodornim uzvicima, zvonjava je resko isijavala iz male crkve na izolovanom uzvišenju pored grada probijajući svoj put kroz svekoliku graju koju su mjaukanje, lajanje, graktanje, pijukanje, cvrkutanje i razne vrste zujanja uvećavali do skoro neizdržive buke života. Ustao je i pohitao ka česmi bolno spečenih, suvih usta kad ga zaustaviše te jezive oči.

Skupio je hrabrost i prvi put je sa namerom pogledao u njih dozvolivši da ga uvuče vrtlog uragana i izbaci pravo pred sveže iskopanu raku pod nadgrobnim spomenikom koji je nosio njegovo ime, godinu rođenja i prazno mesto za trenutak smrti. Uzeo je komad krečnjačkog kamena sa vrha tek iskopane humke i potišteno upisao godinu, mesec, dan, pa čak i minut u kome se nalazio. Okrenuo se zatim rupi u zemlji pažljivo u nju odlažući sve što je znao o sebi. Započeo je sa ljubavima: ljudima i ženama koji su mu urasli u grudi i čiji nestanak ili odlazak bi čupao tkivo njegovog srca, dragim životinjama koji nisu umele da govore, a volele su ga snagom koja je umnogome prevazilazila njihovu veličinu, knjigama koje nisu umele da vole, ali su glasno izgovarale tuđe misli ukrasivši mu i obasjavši sumorno monotone svakodnevnice, obožavanim nežnim bojama ranog proleća, razuzdanog leta i nakinđurene jeseni, ledom istkane zimske umetnosti na oknima prozora i ogoljenim granama, pa zatim mirisa, ukusa…

Nije očekivao da će osetiti olakšanje i to toliko veliko da mu je zavrtelo vidik obuzevši ga vrtoglavicom. Seo je na ivicu otvora i udvostručenim naporom nastavio da slaže unutra sve ono što je do tada mislio da on jeste i čega je mogao da se seti o sebi: doživljaje, čulne osete, besove, ljutnje, sav neispušten plač, neupućen osmeh, filozofske stubove na kojima je počivao njegov kosmos, stavove kojima je sebi, a još više drugima sudio, misaone okove u kojima je grcao sve do sada. Došavši do trenutka kad nije mogao da pronađe ništa više što bi mogao da nazove svojim, lelujao je skoro potpuno bestelesan osećajući odavno zaboravljenu radost. Zasadio je drvo u svoj grob. Rastući i granajući se sa njim, izvlačio je snagu i život iz sopstvene smrti. Kapljice vode sa gradske česme pale su opet na njegov dlan. Posmatrao je svetlost koja se kroz njih prelamala preplavljen talasom mirne sreće.

Probudio se, seo i prvo što je ugledao bile su njene oči okružene prazninom pustinje tako uspešno srasle sa bezvučjem da nije umeo da odredi kraj prve i početak drugog. Dok je spavao preobrazila se u gavranicu. Skočio je kao oparen, brzo se spremio i nastavio dalje žureći napred u nepoznato toliko velikom brzinom da nije mario što će je platiti znojem, okrvavljenim tabanima i usahlim udovima.

Ujutru kada se probudio, Iskupitelj je otkrio da je otac otišao odvevši dva magarca. Za sobom je ostavio ostale magarce, njihova kola i konje, nešto novca i poruku na presavijenom parčetu malog papira iskidanih ivica. Glasila je ovako:

„Pokušala je da me prevari i odvede u snu. Moram da idem brže, vi me usporavate. Imaš skoro trinaest godina, dovoljno si veliki da se ti sad brineš o njima.“

Dečak je nastavio svoje dnevne obaveze kao da se ništa neobično nije dogodilo. Odavno je očekivao ovakav razvoj događaja i umesto tuge osetio je olakšanje. Upalio je vatru da pristavi za čaj i doručak i onda natenane prebrojao ostavljeni novac obradovavši se činjenici da ga je bilo bar tri puta više nego što je očekivao. On iz nedara izvadi vrećicu u kojoj je čuvao ušteđevinu od plate koju je sakupljao upravo za ovakav dan i ugura u nju skoro sav novac sem nekoliko metalnih novčića koliko je poneo u drugom džepnom novčaničiću iz koga je plaćao dnevne troškove hrane i lekova. Probudio je braću i rekao im novosti koje razvedriše i ta dva dečačka lica. Desetogodišnji Jasen već je godinama radio sa ocem i bratom u varošicama, a malog Vodenog dodira koji je prošle godine sa šest trebalo da im se pridruži ostavljali su sa majkom zbog teškog stanja u kome se nalazila. Iskupitelj im ispriča koliko je novca pronašao i predloži da pronađu neki obližnji gradić i u njemu se nastane dok ne vide šta će biti sa majkom. Mlađi dečaci se radosno složiše. Podrazumevalo se da njoj neće ništa reći. Ionako je imala tek poneki momenat prisebnosti između dugih perioda sna ili bunovne i zbunjene omamljenosti pod čajevima i praškovima protiv jakih bolova bez kojih bi stenjala i grčila se zapomažući u agoniji kada nisu mogli da ih priušte.

Istini za volju, godinama otac nije nikoga izdržavao. Iskupitelj i Jasen su već dve godine zarađivali pune plate dok je on svoju trošio na svakog pravog ili lažnog maga, šamana, vračare, poklone božanstvima u hramovima, svetim ljudima ili bilo kome ko bi bio voljan da pokuša da ga oslobodi pratilje. Nakon što mu je bezbroj puta bilo rečeno da nije bilo te sile na svetu koja bi ga mogla osloboditi neželjenog društva, oglušio se na opomene da to što ga prati nije bilo ono što je mislio da jeste i prestao je da dalje traži pomoć. Porodica se na kratko obradovala poverovavši da im predstoje bolji dani, ali se gostioničar nakon toga propio i počeo kockati zbog čega je nekoliko puta pokušao i sinove da opljačka ne bi li vratio dugove. Kada bi u takvom stanju stigao u mali logor koji su nazivali kućom, urlao bi satima o tome kako su svi sveti ljudi prevaranti, podlaci i glupaci koji kada naiđu na pravu avet koju treba oterati ne umeju ništa da urade. Onda bi se grohotom smejao i izrugivao dobijenim savetima da se sa svojom dušmankom suoči i pita je šta je želela od njega vičući da on nije bio glup da to uradi pa da ga ona odmah proguta i izbriše.

Jedino što je Iskupitelj žalio u vezi sa ocem bilo je što mu nije u lice rekao da je zaista i mislio da je bio glup i ne samo glup nego i kukavica. Šta su njegova braća mislila o tome nije znao jer oca nisu nikad pominjali kao da je već odavno umro. On se zareče da će ipak pronaći hram Plesa Smrti jer se otac zavetovao da ga hramu preda, a otac, bio kakav bio, nije mogao poništiti težinu zaveta. Ali ne pre nego što se pobrine za majku i braću.