Vreme koga nema

Sećam se,

neudobno nošen na goloj, suvoj dasci

visoko pod teškim zubima svog nemilosrdnog sunca,

sveti čovek mahnuo je rekavši:

„Moraš mnogo, mnogo da požuriš

jer nije više ostalo vremena između zemlje i neba.“

 

Radosno prepoznavši starog znanca

pomilovao me je kao zalutali pramen kose

pokrenut vrelim dahom hrapavog vetra

i pokazao oazu na kraju pređenog puta

u koju ću sasvim sigurno jednom kročiti,

ali to znanje neće olakšati muke bosih stopala u pustinji.

 

Razmišljam često o njegovim neuhvatljivim rečima

i nesagledivoj dužini trajanja nepostojećeg vremena

jer davno to beše kad smo se sreli,

u orošenim, svežim maglama prepodneva

dok oaza i dalje se tek samo pomalja

tamo negde na obroncima mojih dalekovidih nadanja.

 

A pustinja, more ili džungla,

ista je prevrtljiva i izdajnička majka

čije krilo vodi iz klopke u zamku

i svojom decom jedino naziva

okorelo izdržljive što istrajavaju kroz sva polja očaja

i vatru nežnosti čuvaju sakrivenu u dubinama.

 

I ja žurim, žurim,

pitajući se šta je to što protiče, a vreme nije

kad ugledah na dini senku hodajuće oaze

kako prosipa sebe umesto peska u satu

dok spiralne krugove koracima iscrtava

prema zamišljenoj tački koje neće biti ni kad bude pronađena.

 

I suze mi potekoše

u sutonu očekivanog praskozorja

na obalama okeana pobeglog mi vremena

što nikad moje nije ni bilo

i vrednost čije svake kapi znam

tek sad kad ga više nema.

Groblje ideja

Kakav izraz posesivne sebičnosti predstavlja

uzvišena i preozbiljna tragedija grobljanske atmosfere.

 

Čemu to služi?

 

Zar je smrt odagnana ili zanemoćala u žetvenom zamahu

impozantnom arhitekturom i dramskim učinkom spektakla?

Tišinom, suzama, cvećem, suzdržanim ponašanjem?

Ili katarzičnim ispadima obojenim naricanjima?

Zar je to njena svrha – da zariva nož u najtankoćutnije delove duše?

 

Ljudska su groblja lažna kao igračke u kućicama za lutke,

nevešte imitacije, u najvišem dometu satire

što obiluju nedostatkom strahopoštovanja

prema istinskom čudu

i nedokučivosti.

 

Smrt zaslužuje daleko veće dostojanstvo

od potčinjavanja osećajnim digestivnim sistemima

svojih prošlih i budućih lovina!

 

Ona je sveprožimajuća,

ne cena već nerazlučiv i neizbežan uslov postojanja.

 

I celokupno dražesno pozorište što buja izobilnim prividom života

ogromno je groblje

uginulih ideja.

 

Ideje se začinju samo na upražnjenom mestu

svoje usmrćene prethodnice

koja život daje da se ovaploti

kao deo našeg sveta.

 

Zato ne skrnavite uvaženost palih suzama.

Ko zna kome su oni ustupili svoje mesto.

I zašto.

Iluzija

Kažu da je kao žena,
nedosežna i neuhvatljiva,
sa hiljadama lica titravo sakrivenih
pod maskama ogledala strahova i želja
i hiljadama ruku u plesu izvijenih
što paukovu mrežu opsena tka.

Prethodnica svega, moćnija od bogova,
čarobnica ta volšebna,
svojom rukom ne seje, nit’ klasje žanje,
već karevalskom odeždom životnog izobilja
ništavilo u blagodet zaodeva
i slašću lažnog nektara
lakoverne pod skute maglenog zaborava priziva
gde gubi se suština što smisao razotkriva.

Kroz lavirint šume razgranatih odraza
provučena je nit svačijeg života,
udavljenog u jezeru sopstvenih seni i odjeka
il’ oslobođenog spoznajom da iako je sasvim stvarna,
ona ne postoji

i nije nikada.

Svitanje kruškinih sunaca 28 Sakriveno lice

Trgnuvši se iz sna pored logorske vatre okrenuo se preko ramena da vidi kom nametljivcu je pripadao hrapavi glas. Očekivao je da ugleda nekakvog bahatog odrpanca jer je zvučao otresito i drsko obraćajući se neznancu bez ikakvog povoda. Takvi su obično bili ulični prodavci, pozivači na vašare, prosci, prevaranti i ostala bagra koja je večito navalentno skretala pažnju na sebe i išla mu na živce. Sasvim suprotno od toga, čovek je delovao neočekivano pristojno. Bio je verovatno koju deceniju stariji od njega, obučen skromno, ali pažljivo i uredno, nedavno ošišane, čiste i začešljane prosede kose. Dosta stariji gospodin kome se obratio delovao mu je poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Kako nisu primetili da se bio probudio spustio je nazad glavu pokušavajući ponovo da zaspi. Bilo mu je malo neprijatno da makar i nevoljno prati tuđ razgovor, ali nije imao gde da se skloni. I tako se nisu ni poznavali i karavan ih je prihvatio kao što je pružao zaštitu svim strancima koji bi je zatražili od Plemena putujućih trgovaca.

„Mogu da se kladim da se iza tog ravnodušnog izraza lica krije neka dobra priča.“

„Mi se poznajemo?“, upita zbunjeno stariji čovek.

„Ne još. Možda i nikada nećemo. To zavisi od tebe.“

„Ko ste vi?“

„A ko si ti?, odgovori čovek šaljivim tonom ironično zadignuvši obrvu.

„Ne znam ni sam zapravo…“, promrlja tiho drugi i vrati se zurenju u noćno nebo u nadi da će ga nepoznati ostaviti na miru. Čovek je ustao i bez pitanja seo na oboreno deblo drveta pored njega. Stariji ga je upitno pogledao.

„Ne brini. Ukoliko ti smetam posedeću ovde samo koji trenutak i onda ću otići. Vidim da ti je potreban razgovor iako se praviš da ti prija tišina. Meni je, opet, potrebno da upoznam nekoga novog. Zovem se Vuk. Nadam se da ti nisi Zec jer bi onda to bilo veoma nepovoljno po tebe.“

Sve je izgovorio potpuno ozbiljnog izraza lica tako da u trenutku nije moglo da se odredi da li se šalio ili je stvarno mislio šta je rekao. Njegov sagovornik se ipak nasmejao.

„Ja sam Zrno peska, drago mi je. Slikar sam po zanimanju. Vi?“

„O, zanimljivo! Ako si stvarno umetnik, onda si i ti zverka na neki način. Jesi li?“

Gospodin Zrno peska se sad nasmešio tužno i zamišljeno klimajući glavom.

„To što ste mi rekli se toliko neverovatno podudara sa mojim problemom da ne mogu da poverujem. Da li ste vi pravi čovek ili nekakvo priviđenje?“

„Ja sam tebe prvi pitao.“

„Dobro. Ne znam da li sam pravi umetnik, tako da ne znam ni da li sam Vuk, Zec, Slon, Devojčica ili nešto peto.“

„Ni ja ne znam da li sam pravi čovek, ali bar znam da sigurno nisam priviđenje.“

„Onda ste vi u prednosti jer bar nešto znate. Ili smo, u stvari, izjednačeni. Ja znam da sigurno više nisam profesionalni slikar.“

„Prekini da se izmotavaš sa tim persiranjem. Ljudi koji putuju sami i noće pored logorske vatre trebalo bi da imaju jedni za druge bar toliko poštovanja da se ne služe licemerjem.

„Zar je to licemerje?“

„Najgore moguće vrste. Tobože uzdigneš na nebo protivnika, odaš mu poštovanje i uveličaš ga u važnosti da onda u belim rukavicama možeš utrobu da mu izvadiš, a da on nema šta da ti prebaci ili na šta da se žali.“

„Priznajem da volim ponekad lepo obraćanje kao deo starinskog načina ponašanja, ali shvatam na šta ciljaš, ima istine u tome.“

„Šta se dogodilo, slike ti se više ne prodaju?“

„Ne, naprotiv. Skoro sam primio vest da u gradu gde sam nekoć živeo vlada prava pomama za mojim odavno rasprodatim slikama i živo interesovanje za nove koje bih mogao izraditi. Radi se o tome da ja ne želim više da slikam. Tojest, ne takve slike.“

„Eto vidiš da sam znao da se neka intersantna priča krije u tebi. Jer nije mali razlog u pitanju da se odbaci uspešna karijera, pogotovo ona kojom bi se svako ponosio.“

„Pa sad, to zavisi od ugla posmatranja. Vrlo neuobičajen oblik tumora na mozgu mora biti izvanredno zanimljiv za proučavanje onkologu, ali teško da bi se sa njim složio nesrećnik koji ga ima.“

Obojica se nasmejaše i Vuk ga ponudi vinom iz pletenom trskom obmotanog staklenog balona koje je širilo jak miris voća i začinskih trava. Gospodin Zrno peska klimnu glavom i Vuk usta da iz svog prtljaga izvadi par limenih čaša u koje je nasuo tamnu tečnost.

„Ko ili šta te je navelo na tu suludu ideju?“

„Eh, sad, nije u pitanju suluda ideja, već jedna izuzetna žena koja…“

„Aaaaa… Onda mi je sve jasno…“

„Ne, ne, nije takav odnos u pitanju. Ona me je prvenstveno omađijala svojim…“

„Jel’ lepa?“, prekide ga Vuk u pola reči.

„Ne naročito.“

Vuk ga je sad pogledao sa istinskom zainteresovanošću. Gospodin Zrno peska mu je na to potvrdno klimao glavom smešeći se.

„Njoj bi ovaj naš razgovor već bio po volji. Da si nju upoznao, onda bi imao zanimljivog sagovornika. Ja joj nisam ravan u tome ni sad, a kamoli tada… Zvala se Sakriveno lice. Vidiš, bila je moja žena i umrla je davno. Međutim, njene reči ostale su da za njom žive u meni ne davši mi mira čak ni kad sam napustio grad i zaputio se ovamo u Divljinu. Ako želiš da ti o njoj pričam i uticaju na moj život, moraš da znaš da je u pitanju jedna duga priča.“

„Meni se ne spava, vatra će još dugo goreti, vina ima napretek tako da – samo izvoli!“

Gospodin Zrno peska utonuo je u sećanja koji trenutak blago pognuvši glavu pre nego što je ponovo progovorio.

„Nisam tada znao ono što sada veoma dobro sagledavam, tojest, da sam se nalazio na vrhuncu. Bio sam mlad i veoma uspešan slikar usto i profesor na Likovnoj akademiji. Mislio sam da je ceo svet moj, da su me prvi uspesi tek pripremili na buduća ispunjenja želja i htenja. Ali vrhunac koga sam se držao kao školjka vlažne hridi za vreme jarosne oluje ne shvatjući da on nije i ne može biti mesto boravka već samo kapija koja je otvarala pogled na čitavo jezero života prekriveno vrhuncima kao listovima lokvanja, on me je već pripremio da njene reči doživim kao zemljotres dovevši mi Jelena kao učenika. Naime, on je bio najtalentovaniji od cele klase, ako ne i od svih učenika koje sam ikada imao. Imao je specifičan način rada koji mi se ni malo nije sviđao. Sve slike su mu delovale kao da su nezavšene, nalik skicama, štaviše nekako nevešto izrađene, nemarno, nedefinisane i nedorečene. Kažem delovale su tako jer se on trudio dok je radio i namerno ih takvim pravio. Govorio je da se na njima bolje videla unutrašnja priroda. Ostali studenti su bili oduševljeni njegovim radovima. Pokušavao sam da ga navedem da radi više nalik meni, ali bez ikakvog uspeha. Zašto sam to radio?“, upitao je tiho prošavši rukama kroz kosu. Na nekoliko trenutaka je ućutao stisnuvši usta.

„Iz ozlojeđenosti, ljubomore, zavisti, pakosti i još pune vreće raznih osećanja nepriličnih profesoru. Kad bih pogledao njegove slike video sam dušu svega, možda i samu Dušu sveta, zaklonjeni život čije se disanje naslućivalo u svakom potezu, pokret tek što nije iskočio i odleteo nošen vihorem. Najgore od svega bilo je što sam otvoreno nipodaštavao njegov rad pred drugim studentima i to, kako sam kasnije uvideo, jedino zato što sam u njegovim slikama sagledavao sopstvena ograničenja. Naime, moje slike su mi nakon njegovih izgledale kao majstorski naslikano groblje.“

„Tada se ona pojavila i, vidiš, ne mogu se uopšte setiti otkud je došla, ko ju je na mene uputio ili kad smo to ugovorili. Tek, eto, jednog dana zakoračila je u moj atelje da pogleda izložene slike koje sam spremao za sledeću izložbu. Retko mi se ijedna osoba učinila toliko nebitnom kao ona tog dana i upitao sam je za mišljenje tek reda radi, ne jer mi je istinski bilo stalo do njega. Grom iz njenih usta izleteo je tihim rečima i ošinuo me istinom u lice:

„Vi ste izuzetan majstor, zaista, izvanredan ste zanatlija. Ali mislim da niste stvarno umetnik.“

„Zastori su izgoreli, zidovi se urušili, okna na prozorima se sa treskom otvorila i preda mnom je pukao vidik kristalno jasan sve do horizonta. Interesantno je to da mi nikada pre nije ni palo na pamet da bi slikar uopšte mogao da bude zanatlija. Svi mi živimo u svetu gde se podrazumeva da je svaki slikar automatski i umetnik. Ne samo slikar nego i ilustrator, vajar, muzičar, pisac, ma ko da nešto stvara ili pokaže veliku veštinu u bilo čemu smatra se umetnikom. Pa i ta škola se naziva Akademijom lepih umetnosti, a ne Školom za usavršavanje slikarskog i vajarskog zanata što bi više odgovaralo stvarnosti. Kako je moguće da nisam video do tada? Pa razlika između Jelenovih i mojih slika sve to vreme zjapila je poput nesagledivog ponora između svetova koji nisu i nemaju ničega zajedničkog. Bolelo me je da priznam da me je on nadvisivao onoliko koliko planinski masiv štrči iznad lenje nabranog brdašca u dolini. Ja sam u umeću slikarskog zanata došao skoro do savršenstva, ali nisam bio umetnik, a Jelen koji nije bio ni približno toliko vešt, rodio se kao pravi umetnik i u tome me daleko prevazilazio. Ta spoznaja je predstavljala veliki poraz za mene. U jednom potezu srušene su bile celokupna fiktivna istorijska priča i vrednosti na kojima je počivala dugo zidana tvrđava moje ličnosti. Nisam više znao ko sam ni šta sam. Tojest, tek sam saznao šta sam bio profesionalno, ali mi je bilo teško to da prihvatim.“

Sedeli su obojica zagledani u vatru činilo se dosta dugo dok slikar nije nastavio veoma tiho kao da je sam sebi govorio:

„Ne mislim da zanatstvo i umetnost moraju ili bi trebalo da se međusobno isključe, dapače. Mora da je veličanstveno njihovo zajedničko prisustvo! Rekao bih da ono što obično nazivamo talentom je preduslov za zanatstvo i to pokazuje čime se neko može baviti, što mu može biti poziv. Ali umetnost mi se čini da bi trebalo da bude nešto dublje i značajnije u smislu sudbinske predodređenosti, nešto nametnuto i silovite prirode poput neizdrživog nagona, duševne potrebe…“

Ponovo je zaćutao na kratko pa još tiše nastavio:

„Nisam uopšte shvatao da se uspon može i treba meriti i širinama i da je sam vrh pusto mesto jer odatle puta nema sem mumificiranja i žive smrti do kraja života, povratka nizbrdo prihvatajući kopnjenje ili pada. To je bila sudbina onih koji bi se držali samo jednog i to proizvoljno odabranog vrhunca. Na neki način doživeo sam sva tri. Sakriveno lice mi je postala i ostala do kraja svojih dana najdraže društvo. Vrlo brzo smo se uzeli i dobili sina. Ostao sam profesor i profesionalni slikar i to da bi nas izdržavao iako je ona želela da se snađemo na neki drugi način. Ja sam se plašio da ostanem bez ičega, a više ni malo vere nisam imao ni u jedan od ta dva posla. To je bio pad. Pa opet sam bio srećan sa njom kao prase u blatu tih desetak godina dok je nije odnela influenca. Posle mi je decenijama sam život bio mrzak i živeo sam samo zarad sina sasvim ravnodušan prema zanatstvu i umetnosti, ugašen čovek koji ih je slikao kao što i svaki radnik u fabrici odrađuje svoj posao čak i kad je posvećen i savestan. To su bile mumificiranost i kopnjenje ujedno.“

„Kad je već odrastao sin otišao svojim putem, a ja sam uveliko bio u penziji, nastavio sam sa slikanjem kako sam do tada navikao nošen navikom kao list na vetru. A vetar je cvileo i zavijao njene reči u mom umu svakog časa mučeći me natuhnutim pitanjima, neizgovorenim očekivanjima koja su me tapkala po ramenima, orošavala kapke kao da me žele probuditi… Kad sam već znao da ću napustiti grad i platna su sva bila predata na prodaju, a materijal poklonjen, sedoh sam sa sobom prizivajući je da je pitam ono što nisam nikad uspeo razumeti – šta je to zapravo umetnost? Moje pitanje je odlepršalo ne donevši nikakav odgovor u tom trenutku, ali mi je pukao kalup u kome sam tavorio decenijama i ja počeh da ustajem i ispravljam se što mi je donelo koliko razdraganosti, toliko i čistog straha. Iskoračio sam van čaure i zaplesao sa njom u rastresitoj atmosferi raslojavanja, odmotavanja zaštitnih slojeva nepotrebnih zaštita pogrešno umotanih iznutra gde im nije bilo mesto, ne pred njom jer ona bi me zaštitila i pogotovo ne pred sobom. I bili smo opet zajedno i više nego kad je bila među živima, sjedinjeni u lutanju unutrašnjim lavirintima u potrazi za odgovorima.“

„Nekoliko dana potom, usnio sam san koji mi je dao odgovor. Da li sam taj odgovor shvatio u potpunosti pitanje je, ali san je dramatičan, potresan i slikovit pa ću ti ga ispričati, a ti iz njega sam izvuci neki smisao ako budeš imao volje za tim. Elem, bio sam u snu veoma mlada devojka, skoro dete. Sedeo sam u nekoj skromnoj seoskoj kući čekajući sasvim određeni i presudan događaj u svom životu koji sam svakom nadraženom ćelijom kože, svakom ježenjem odignutom dlakom i bolno budnim nematerijalnim čulima osećao da mi se toliko približio da su me samo najkraći trenuci delili od njegovog kucanja na vratima. Ustao sam i otvorio vrata, a pred njima je stajao krupan i mišićav čovek grubog izgleda sa primesom osorne okrutnosti kakva se pronalazi kod dželata i svih onih koji moraju redovno gušiti svoju samilost zarad dužnosti. Pogledali smo se i ja, onaj stariji ja koji sanja, začuđen sam bio ogromnom nesrazmerom njihovih doživljaja i očitavanja stvarnosti. Ona ja u snu, devojče, bila je opijena radošću, prosto očarana njegovim prisustvom, njegovom blizinom, zanesena srećom koja joj se dogodila i prepustila se njegovim rukama kao dugo željenoj, prizivanoj i maštanoj kobi. On je, pak, bio potresen do granica svog bića, onako kako se ne bi očekivalo od čoveka prividno oguglalog na svaku nepravdu i nesreću; obliven gorkim suzama koje su mu se cedile iz očiju bio je zgrožen onim što čini dok joj oslonjenoj na njegovo rame stezao vrat dok je ne uguši. Umesto da se prepusti smrti, ona je odabrala da se pretvori u gomilu klikera staklenaca sa percima mnogih boja koji su se rasuli po celom podu. Čovek zaogrnut vidnim olakšanjem, seo je sad da obavi ovaj lakši, rutinski deo posla. Uzimao je jedan po jedan kliker i vadio im perca ostavljejući samo praznu i providnu staklenu sferu. Završivši svoj posao, on je pokupio sve prazne klikere u veliki džak pomazivši ih nežno i tužno. Usput promrlja za sebe:

„Eto, gotova si, uradio sam šta uvek traže od mene, izvukao sam ti tvoje boje, oblike i svojstva, sve što je bilo samo tvoje i različito, sve skriveno i ljubomorno čuvano, čak i samu tvoju ljudskost. Sad ćeš morati da večito puštaš njih da se slivaju kroz tebe kao kroz veliku slamku da ne bi zanemoćala od odjeka šupljine, carstva ništavila. E, jadna moja, a mogla si lepo živeti da si imala sreće da prođeš od njih nezapažena…“

„I eto ti sad moje muke – i ja sam spreman, prazan, ali ništa se još ne sliva kroz mene“, reče on sa osmehom na usnama, ali tužnih očiju.

„Ali, gle! Eto nam se bivši Lovac nagoveštaja probudio! Priđi nam, doneli smo i tvoj obrok, a i ovo vino je zaista izvrsno!“

Cinik i Praznina

Sedeo je udobno zavaljen u fotelji i zurio u zid. Završila se utakmica koju je gledao do pre nekoliko minuta, a druga će da počne tek za sat vremena. Ugasio je televizor da ne sluša besmislene, neprijatno i navalentno sugestivne slogane tv reklama. Milica je spavala. Šta da radi? Da sluša muziku? Da ređa pasijans? Da oddrema? Nastavio je da gleda u zid. Tišina je zašuštala. Počela je da šapuće, da se igra slikom pred njegovim očima, da menja svetlo, titra. Prokleta praznina. Stalno ga je vrebala, sačekivala iza ćoška, presretala iznenada kada je nije očekivao, spopadala ga u dokonim popodnevima poput ovoga sad. Šta je htela od njega? Da li je ona bila smrt? Da li ga je proganjala i podsećala da mu je već bilo vreme? Neće biti jer ga je praznina spopadala još kad je bio mlad. Uvek je nešto želela od njega, očekivala, zahtevala. Šta? Nikad nije imao hrabrosti da je presretne na pola puta, pogleda u lice i sasluša šta ona ima da kaže. Uživao je kad je sa visine pričao o mnogim umetnicima, pogotovo slikarima, kako su imali strah od praznog prostora, praznog platna. Nisu umeli i smeli da ostave prazninu kao deo kompozicije. Ponosio se sobom jer je smeo da prazninu koristi u arhitekturi i mislio je da je to bio dokaz njegove kako umetničke, tako i lične zrelosti. Čudno kako nikad nije posumnjao da to nije bila ta praznina. Praznina koje su se svi plašili bila je ista ta od koje je i on večito bežao. Uostalom to su verovatno bile samo fatamoragane, uobraženja, napeti nervi i fantazija. On jednostavno nije voleo da sedi u tišini provodeći u dosadi nesnosne sate koji su se protezali u nedogled. Praznina nije mogla da proganja, nije govorila, nije imala šta da kaže. Gluposti. Gledao je sport jer je voleo nadmetanje, igru i uzbuđenje, oduševljenje kad bi pobedio tim za koji navija. Podelio bi ushićenje sa njima kao da se i njemu nešto važno dogodilo u životu. On nije pratio fudbalske, košarkaške, odbojkaške, rukometne, vaterpolo utakmice, teniske i boks mečeve, atletska takmičenja i šta sve još ne, samo zato da bi nadjačao prazninu, popunio je, ispunio je nekakvim sadržajem i nadenuo joj lažni smisao. Ne! I svi ostali rituali u toku dana kojih se nepokolebljivo držao iako su odavno izgubili povezanost sa prvobitnom svrhom i razlogom zbog kojeg ih je radio, ni oni nisu bili samo kosturske skalamerije koje je zadržavao da bi premostio vremenski aspekt praznine. Ne, ni to nije bila istina! Pridržavao se načina kada i kako su se radile mnoge stvari zato što je bio takav red i pravilo. Ko je izmislio taj red i pravila, kad i zašto, to nije znao. Znao je da su ga tako naučili nekad davno i od toga nije odstupio celog života. Možda su sva pravila, sve nepotrebne radnje osim onih osnovnih neophodnih za preživljavanje, samo prepredeni načini sakrivanja od praznine? Čemu je onda služila civilizacija? Smešan pokušaj da se osvoji, ukroti i podredi svojoj volji ono čemu smo mi uvek bili podređeni, čak više ako nisno znali da jesmo? Dosadna, zveckajuća, zujeća i večito previruća vreva sa ciljem da privuče čovekovu pažnju i zabavi mu čula, da ga zaštiti, spase od nezgodne praznine sa svojim pitanjima? Sve zbog straha od mraka, smrti, nepoznatog, nesaznatljivog i beskonačnog koje je držalo sve konce u svojim rukama?  Ljudi, marionete koje svojom voljom samo uspevaju da nepotrebno zapliću konce i jedino su bile slobodne ako bi pristale i poslušno učestvovale u radnji koja im je nametnuta? Jer šta je drugo bila civilizacija osim rupe u pesku u kojoj je čovečanstvo krilo glavu od noći, misleći da ako mi nju nismo videli, nije ni ona nas? Ko je još pobegao od prirode? Od noći? Ako bi im neko okrenuo leđa, okrenule bi i one njemu i plodnosti njegovog duha i ako mu telo nekim čudom ne bi stradalo i dalje ništa duboko, snažno, zdravo i okrepljujuće ne bi moglo da dođe od takvog čoveka već samo zadah ustajalog vazduha. Kao i naša zatrovana kula čovečanstva koja uzdižući se samosvesno na staklenim nogama pokazivala je da je vredna dostojanstva koje sama sebi pripisuje samo u slepim crevima svog organizma.

Ustao je, otišao u toalet i u povratku popio čašu vode. Nije baš morao da ide već je otišao da prekine misaoni tok koji je tekao u pravcu koji mu se nije sviđao. Vrativši se, seo je na isto mesto, zagledao se u zid i misli su takođe nastavile priču na istom mestu kao da ih nije ni prekinuo. I sam život imao je svoja pravila nedokučiva intelektu i logici kojima je rušio, uništavao vredne i zaslužne ljude, uzdizao hulje, probisvete i vetropire, pa onda drugi put potpuno kontra nagrađivao zaslužne, a kažnjavao zločince; ili bi pretvarao u prah Meke znanja, umetnosti i religije i podržavao varvare samo da bi od njih sutra načinio novu naprednu civilizaciju spremnu za pinošenje žrtveniku. Nikad se nije moglo unapred znati kad će koje pravilo da važi, prema kome i zašto. Kakva bi to pravila bila i na čemu bi počivala? Pade mu na pamet da su to možda mogla biti pravila koja izviru iz praznine. Odmah se odrekao te misli jer je bila previše čudna. To je ličilo na nešto što bi neka žena rekla. Ta misao mu je bila draga i preko lica mu se prevukao vragolasti smešak. Da, one su sve lude, to je bar bilo nešto na šta je mogao da se kladi i nikad ne izgubi. Zacerekao se na glas pakosno pomislivši pritom na svoju ženu i ćerku klimajući potvrdno glavom.

Taman je hteo da se opusti kad mu se um na trenutak ispraznio i praznina ga je upitno pogledala. Već je na nju zaboravio. Ah, bežao joj je uspešno već sedamdesetsedam godina. Ha! Prevariće je skroz i umreće, a da ga nikad nije uhvatila. Tada se skoro zagrcnu shvativši da u smrti možda neće moći više da joj beži. Ali biće mrtav. Neće postojati i neće mu ništa moći. Sad je već stvarno bio zadovoljan sobom kad ga neočekivano spopade zebnja u vidu sumnje u izvesnost nepostojanja posle smrti. Bio je oduvek siguran da život posle smrti ne postoji. Zašto je toliko siguran i na osnovu čega? A šta ako se prevario? Šta ako se stvarno plaćalo za grehove, nepravde, zla i patnje nanete drugim ljudima, sebi, propuštene prilike za razvoj, zanemarene potencijale…? To bi bila neprijatna budućnost. Rado bi je odbacio i razmišljao o nečemu drugom, ali nije htela da ga ostavi na miru. Pogledao je na sat da vidi kad će sledeća utakmica. Tek za dvadeset minuta. Da upali televizor i gleda bilo šta, makar i reklame? Ne vredi. Nije mogao. Stalno su mu se misli vraćale na isto. Za šta bi odgovarao posle smrti? Opirao se neko vreme delom iz straha, a delom zbog nerazumnosti cele zamisli. Napokon se predao i pustio film da se sam odvije. Video je scenu kada mu je rođaka sela na violinu i smskala je. To je bila ključna tačka, najvažnija u njegovom životu. Bio je momčić, još dete i svirao je u orkestru. Obožavao je klasičnu muziku i živeo ispunjenje svog sna. I tada, neočekivano, jedan mali propust, zaboravljena violina na krevetu i nepažljiva rođaka doveli su do preranog i nepravednog kraja. U nemaštini u kojoj su živeli posle rata bilo je nemoguće da kupi još jednu violinu. Pa i za onu prvu cela porodica je štedela celu jednu godinu. Nije mogao to od njih ponovo da traži. Zašto mu je to palo na um? Za šta je bio kriv? Znao je i sam da sebi nikada nije oprostio za nemarnost koja je dovela do uništenja voljenog instrumenta, ali to i nije bio neki strašan greh. Zašto bi zbog toga polagao račune? Zato što sebi nikada nije oprostio? Ili zato što je decenijama prebacivao deci, Milici, prijateljima, neprijateljima, saradnicima na poslu, svima na celom svetu što su neuredni, ne drže se pravila, ne rade kako treba, ne paze, grubi su i nemarni, bahati, grozni i prokleti svi, svi, svi!!! Svi su bili krivi za skrhanu violinu koju sebi nije oprostio? U beznađu i očajanju previše lako je odustao od životne ljubavi koju niko nikada neće moći da zameni, koja će za sobom ostaviti neizlečivu ranu zbog koje je mrzeo sebe i ceo svet.

Uhvatila ga je teška tuga setivši se mladosti, muzike i lepih godina. Pogledao je na sat da se trgne od nezdravih misli i video da je došlo vreme za drugu utakmicu. Ah! Spas napokon! Upalio je televizor, pronašao program, pojačao malo i udobno se namestio u fotelji. Onda se setio da mu još nešto fali pa je poskočio da donese flašu rakije, čašicu i čašu vode. E, sad je sve bilo u redu. Željno se prepustio fudbalskom meču. Pratio je prenos neko vreme, a onda su mu se misli same od sebe vratile na prazninu. Video je scenu sa polomljenom violinom, mnoge scene iz svoje mladosti, snove, ideale, zablude, nadanja, patnje… Sve je bilo tako daleko danas. Uvek je mislio da bi se rado vratio i mnoge svoje izbore promenio, išao drugim putem ili istim, ali na drugi način. Sad je gledao tog mladog čoveka, nekadašnjeg sebe, kao potpunog stranca sa kojim osim imena skoro ništa drugo zajedničko nije imao. Bljesnu mu u umu spoznaja da nije vreme bilo ono što je povratak u prošlost onemogućavalo, već bi se ljudi toliko promenili da onaj u koga bi se vratili više nije bio isti čovek kao onaj koji bi se vratio. I to ne u smislu prirodnog razvoja ličnosti jer kod takvih slučajeva je uvek postojala neka spontana povezanost sa samim sobom koja je prevazilazila ličnost i vreme i kod koje ne bi postojao žal za prošlošću ili rascep između prošlog i sadašnjeg sebe. Ne, ovo je bilo zastranjenje, udaljavanje od duše koje dovede do pogrešnog, neravnomernog i jednostranog razvoja. Na taj način čovek bi vremenom postao ambisom udaljen od samog sebe, nezadovoljan, neispunjen, malodušan, uskogrud, nesrećan i željan nekadašnjeg sebe iako ni tad nije bio svoj već samo bliži sebi.

Shvatio je da je opet buljio u zid i trgnuvši se, nastavio je da gleda utakmicu. Video je da je svašta propustio, ali je nastavio odlučnošću i očajničkom potrebom davljenika koji se hvata za slamku. Mada, interesantne ideje dolazile su od praznine, duboke i mudre. Da, duboke, a dubina je mesto gde se ljudi dave. Neka hvala! Ne mora ni da razmisli pa da zna šta bi izabrao i šta je uvek birao. Pre će prihvatiti da bude proklet za sva vremena i provede život u paklu površnog preživljavanja nikad ne dosegnuvši istinsku mudrost nego da rizikuje i suoči se sa silom koja može da mu slomije um i pretvori ga u smešnu i patetičnu karikaturu. Da, podsmeh, prezir i sažaljenje drugih ljudi su ono što ne bi mogao da podnese. Zar išta od toga što stiže iz praznine uopšte znači nešto u ovom svetu? Ako je nemogućnost da se dobije sve neki vid kosmičke pravde i ravnoteže, onda je ono plitko, ono spoljnje bio njegov izbor. Pa to se bar videlo, to je bilo ono na šta su ljudi reagovali, po čemu su se međusobno procenjivali i vrednovali. Ah, da, napokon je dokazao i potvrdio sebi da je sve bilo u redu i da su svi njegovi izbori bili ispravni. On je svoju liniju održavao, umeren je bio u svim navikama, pristojno se ponašao, redovno hranio mozak novim knjigama, pratio događaje u svetu i sportu. Za svoje godine je bio prilično mladolik, dobrog zdravlja i vitalan. Zadovoljno i ponosno se smeškajući, vratio se gledanju utakmice. Ostalo je još oko dvadesetak minuta, nije celu propustio. Još jedna misao je doletela iz praznine i pitala ga šta ako njegova deca i unuci budu morali da se izbore sa onim od čega je on kukavički pobegao. Oterao ju je kao dosadnu muvu i sa obnovljenim osećajem samopouzdanja zaključio da to svakako nije bio njegov problem.

Svitanje kruškinih sunaca 27 Čovek bez kože

Koliko je još koža mogao sa sebe skinuti? Šta je značilo sve to: ime, opis kojim ga je neki bliski neznanac zaodenuo ruhom junaka sopstvenog romana; poreklo, dičenje karakteristikama davno nestalih ljudi u nadi da će se one ponoviti kao kod novog sađenja odeđenih sorti paradajza, krompira ili karfiola; izgled, ogledanje u tuđim ogledalima vagano na terazijama njihovih vrednosti i sviđanja; zanimanje, najgluplji način gubljenja sebe u samopoistovećenju; postignuća, samo mehuri od sapunice van vidokruga neke suštinske potrebe čija vrednost je uzdignuta jedino u svetilištima samoljublja; dela, bića za sebe koje ko zna kakve sile otiskuju u okeane postojanja koristeći ljude kao brodogradilišta i prijemčive luke; ljubavi, sve ono za čije dobro i rast bi svojevoljno smanjio sebe; mržnje, sve ono čijem stradanju i uništenju bi se radovao; strasti, čeljusti koje su držale opsednutog roba kao veštičjeg familijara i lična i opšta istorijska priča koje su ih uzemljivale sadeći ih u sebi, pružajući se poput fantazmagoričnog terena na kome mogu sazidati kule i gradove tovljene, prezidavane i naopako restaurirane prepričavanjem u sećanju?

A šta ako je celu svoju istoriju izgubio i to nekoliko puta? Mislio je da ima narode, gradove, ljude, životinje, čak i drage biljke i stvari da bi se dok pucneš prstima sve preokrenulo naopačke i iskliznulo mu iz ruku ostavivši za sobom jedino varljivu fatamorganu uspomena… Kako se veoma lako širio gramzivi opseg ličnosti da obuhvati bića, stvari, predele, pojave, čak i pojmove, žigosao ih posedničkim pravom slabovido zanemarujući da su zapravo bili stranci u prolazu koji su možda samo gazili prašinom jednim delom istog puta ili se slučajno zadržavali u oazi pre nego bi se uputili pravcima koji su se mimoilazili u hodu. Ništa nije nikome pripadalo. I niko. To je bila laž u koju su ljudi bili voljni da poveruju ne bi li ukrasili gorku i turobnu istinu o beskrajnoj samoći svih bića na ovoj razini najvećeg i poslednjeg usitnjenja. Sva osećanja jedne osobe, svi čulni oseti, zapažanja, utisci, odigravani su u pozorištu senki i svetla u okviru samo njegove pećine jer niko nije mogao da oseti tuđ bol ili ushiti se tuđom radošću. Ne, moguće je bilo samo poput odsjaja sunčevog zraka sa površine jezera odraziti nešto od srodne prirode, ali nikad se nije mogao podeliti tuđ doživljaj, osećaj ili dojam. Mada se moglo mnogo raspravljati i o tome šta je zaista značilo biti srodne prirode. Kolika je postojala srodnost između tuge jednog i drugog čoveka? Kao srodnost dva talasa jednog svetlosnog, drugog zvučnog ili oba vodena gde bi prvi bio mreškanje vode u kadi za vreme detetovog kupanja, a drugi rođen igrom zemljinih oklopa kao zid morske vode što bi samleo i sravnio sa zemljom celo priobalje? Pa opet su svi bili samo talasi. Još manje sličnosti se moglo pronaći u shvatanju koje su skupovi reči konstruisali u raznoraznim umovima jer su te čudnovate biljke mogle izrasti u najrazličitijim oblicima i donositi još više raznorodnih plodova sasvim različitog smisla iako su poticali iz istih semena. A tek ideje! Svaka ideja, pripadnica najmoćnijih pojava među šetačima ulica, prolaza i hodnika i privremenim stanarima zgrada, kuća i soba ljudskih bića, samo razilaženjem svojih različitih pojavnih vidova otvarala bi među njima pukotine razdora iz kojih bi rasli bezdani gigantskih razmera koji su umeli da progutaju čitave svetove. Šta su tek donosili međuidejni sukobi?

Još davno je došao do sličnih misli i zaključaka, ali nije bio odvraćen od želje i potrebe da pokuša da bude ocu Iskupitelj koga je tražio, da propiša krv u sumanutoj misiji ne da li spasao tog čoveka od utvara njegove sopstvene savesti i sabranih strahova, nemogućem činu i teretu koji ni rukama bogova ne bi mogao biti skinut. Još više se zalagao da majci pruži utehu, da je obmota velovima bezbednosti i udobnosti u danima njene bolesti, da joj bar malim delom uzvrati bogatstvo kojim ga je obasula pretvorivši turobno celoživotno bežanje u nizovima sivih i mukotrpnih dana u svežu i sočno zelenu livadu naseljenu raznobojnim i mirisnim cvećem. Ni njoj nije mogao pomoći sem kljukanja lekovima pod čijim dejstvom bi bar podlegla blagoslovenom snu u čijim strujanjima je ronila godinama dok su je njih trojica posmatrali kako postepeno kopni izgubljena u lavirintima maglenih prikaza i sasvim nepostojeća za njih sem tog tananog usnulog tela koje su vozili u karavanu sa sobom. Učinio je najbolje što je umeo da braći bude roditelj koga nisu imali, da ih zaštiti od sveta i poduči veštinama preživljavanja, on, i sam dete prestrašeno i izgubljeno što se batrgalo i spoplitalo na svakom koraku po mapama ukrštenih puteva sudbine i ljudskih očekivanja ne znajući kuda bi pošao, a još manje zašto. Tešio se mišlju da im je bar uspeo na kraju, a možda čak još uvek u pravo vreme za njh, pronaći porodicu da ih primi u kuću i prigrli kao najrođenije. I onda, kao kruna skupa uzaludnih i stihijom nošenih radnji i događaja svog života, služio je ljudima nekolicine obližnjih sela kao Lovac nagoveštaja.

Istini na volju, služio ih je dobro i iskreno, uz pesmu i ples i isprva tek povremeno progovarajući, a poslednje dve decenije bez ijedne izgovorene reči. Nije ništa od njih tražio sem da poštuju svetost obrisa njegove pesme i vatre i ne ubijaju ništa u tom području. Ako bi mu ipak donosili novac, hranu ili druge ukrasne i praktične predmete on ih je uzimao bez neke naročite zahvalnosti ne pridajući tome veliku važnost. Nikakvo čudo nije bilo da posle kratkog vremena nisu više ništa donosili i prestali su ga ceniti ponašajući se prema njemu kao prema korisnoj alatki koja im je svojevoljno ponuđena na besplatno korišćenje. I on ih je dugih dvadeset godina puštao da govore pred njim kao da nije bio prisutan ponašajući se kao prema stolici ili panju, manje uvažavajući njegovo društvo od pratnje životinja ili okruženja biljaka, prolazeći pored njega bez naklona, bez pogleda kojim bi pokazali da su ga primetili ili uopšte smatrali ljudskim bićem. Koristili su se njegovom vatrom i pesmom u bilo koje doba dana ili noći koje bi im bilo potaman bez pomisli ili pitanja da li je i njemu tada odgovaralo. Sve im je dozvoljavao blag i mekan, jedva primetnog postojanja kao letnji povetarac koji je ovlaš milovao lice i nije bio sasvim prisutan, onako povazdan utonuo u unutrašnju tišinu čije tajne je iznosila pesma bez reči koju je neprestano pevušio, pesma što je otvarala oči, lečila srce, smirivala strasti, zatrpavala jame nesreće, ali i tupila zašiljene vrhove neumerene i neobuzdane radosti. Pevajući, on ih je pak veoma pažljivo posmatrao i video bolje nego što su ikada videli sami sebe ili jedni druge i strpljenjem drveća čekao da se bar na jednom mestu rascveta neki pupoljak dubljeg razumevanja, otpadnu sasušeni slojevi blata zatucanosti, predrasuda, raščine se mržnje ili obožavanja neprepoznatih odraženih autoportreta na tuđim licima, izoštri vid koji bi sred mnogih podela umeo da vidi i istovetnost obrazaca unutar materijala ispoljavanja svega postojećeg. Čekao je dugo bez nade, ali i bez ogorčenosti i sred mora nepromenjenih svakodnevnica i osoba tu i tamo mu se napunilo srce srećom usled iznenadnih ili iz daleka vidljivih nicanja klica mudrosti. Napokon, jednog dana probudio se bez želje ili volje da nastavi. Ničim izazvan u njemu se pojavio osećaj oslobođenosti od tog jarma koji mu zapravo nije ni bio mrzak, već donekle i drag pa je sa određenim žaljenjem prihvatio da se vreme Lovca nagoveštaja isteklo. Spakovao je nešto hrane, svojih stvari i potrebština u naramak i bez pozdrava se uputio u nepoznato.

Ceo dan je hodao bez odmora dok nije počelo da se smrkava kad je zapalio vatru i spremio se da zanoći pored nje. Slučaj je hteo da se to dogodilo baš na obronku obližnje planine odakle je imao dobar pregled cele oblasti koja je obuhvatala seoca i njegovu bivšu kolibu. Pomislio je da je trebalo možda da ostavi neko pismo za sobom, da bar u nekoliko reči objasni zašto je otišao samo što nije znao šta bi im rekao. Odnosno, kako bi im kazao, a da ne shvate pogrešno, da je bilo sasvim svejedno za njih da li je Lovac nagoveštaja i dalje palio svoje vatre ili se prašina taložila na davno ugašenim ugarcima. Jer i jeste bilo potpuno svejedno i to ne samo njima već celom svetu. Nije to bio zagrljaj malodušnosti, već jedna duboka spoznaja krajnjeg odsustva posebnosti, važnosti ili sposobnosti uticanja bilo čega samog po sebi. Jer privid da okolnosti prirode, promene u ljudskom društvu, neke osobe, njihova mišljenja ili učenja prelaze na druge i presađuju u njih male pelcere svog doživljaja realnosti je bio sasvim pogrešan jer ljudi su dozvoljavali da iz njih niknu klice novog rasta samo onda kada su za njih bili spremni, u trenutku kad se prethodno već uspostavila neophodna prijemčivost u vidu nezadovoljene potrebe. Tada je skoro svako ili bilo šta moglo da je podstakne da raste i razvija se. Kad su, pak, bili zatvoreni duhom i dalje preživajući nesvarene životne i lekcije epoha, nije postojao učitelj, mudrac ili vođa sa dovoljno harizme da ih trgne iz teške inertnosti.

I tako je mogao i naopako prevrnuti odoru te spoznaje gde bi ona tada označavala podjednaku važnost baš svega, svake sitnice. Međutim ta čudna jednakost i sveprisutnost značaja takođe ga je i brisala razotkrivajući suštinsku nebitnost jednog dela u odnosu na tektonske poremećaje koji su pokretali čovečanstvo, uzvišeno, strašno, plemenito, grozno čudovište od milijardi duša što je u sebi ispoljavalo i spajalo sve krajnosti što su ikad postojale. Ko ga je pokretao, uzdizao pleća vetrova na kojima je jezdilo, budio jednog trena, uspavljivao drugog, terao trećeg do kraja sveta i nazad? Svakako to nisu delići činili jedni drugima jer nisu bili u posedu tolikih moći. Pored toga, nijedan čovek nije odvratio ljudsku prirodu i puteve od spuštanja vodopadima inercije kojima su tekli nošeni svojim različitim prirodama ka iscrtanim sudbinama. I kad je već bilo tako, pustiće put pred nogama da ga vodi kuda bude želeo i više neće skidati koža se sebe jer nijednu više nije imao. I to nije bilo loše, baš ni malo rđavo jer mu koža nije bila zguljena ili nekako prisilno skinuta, već je u cikličnom zbacivanju preraslih slojeva izrastao do visina na kojima mu nije više bila potrebna ni kao zaštita, a još manje kao maska kojom bi opštio sa svetom oko sebe. Od sad će se zvati Čovek bez kože.

Potraga za izuzetnošću

Jedan od sigurnih pokazatelja nedostatka izuzetnosti

je nezasitljiv nemir što halapljivo žudi za njenim pronalaženjem.

 

Jalov je taj trud.

 

Izuzetnost se javlja po nekom samo sebi znanom zakonu

ispoljavajući se najjače kad je neprimetna

i trag koji ponekad ostavlja popločan velikim delima

ne označava izuzetnost čoveka ili dela

već sposobnost odražavanja iste

rođenjem i rastom pod njenim pokroviteljstvom.

 

Zabluda da se ona prikazuje izvitoperenjima,

neobičnostima i nastranostima,

gađenjem prema neukrašenoj neobojenosti,

prezirom jednostavnosti

i obožavanjem svih lažnih dragulja

oduševljava i zasenjuje do slepila izgladnele oči

bića koja su izgubila sopstvenu dragocenost.

 

Impozantni skup otkrića lažnih izuzetnosti

najbolniji je klovnovski ukras tragikomedije postojanja.

 

A izuzetnost se krije naočigled svih

i ništa do sebi jednake je ne može prepoznati.

 

Za sve ostale ona je neuhvatljiva.

Svitanje kruškinih sunaca 26 Veliki lov

Oduvek je znala da je on tu. Sećanje na njega sezalo je u neodređenu prošlost daleku kao detinjstvo zvezda, davno pre nicanja kostiju i mesa, pre sunca, meseca, svetla i mraka ona, drevna Tragačica, i njen vodič, učitelj, iskušitelj i lovina  lutali su sami zaigrani skrivanjem, prepoznavanjem, prikradanjem i razotkrivanjem. Bio je čas vidljiv, čas ne, uzimao oblike kakve je hteo, ispuštao sve moguće zvuke ovog sveta, a ona bi ipak uvek prepoznala njegov putokaz u posebno veseloj melodiji zujenja mušica, živopisnim bokorima cveća koje je izraslo samo na njoj prepoznatljiv način, u rozetama belih oblaka na plavom safiru neba, piktografskim tragovima plutajućih buba po površini šumske bare, putanjama leta ptica… I tada on bi joj se obratio nekim događajem ili snom. Nekada nije ostavljao tragove i poruke po nekoliko nedelja, ali osetivši ga blizu sebe, sasvim sigurna u neraskidivost tkiva što ih je povezivalo prevazilazeći vreme i pojavni svet, lako mu je dopuštala da se zaklanja šumovima i senima bilo koliko dugo bi želeo znavši da će na kraju da se oglasi. A ona bi za to vreme živela nekim polu-snom podeljene pažnje između preživljavanja u pustari realnosti i osluškivanja zatvorenih očiju svakog šuma, pucketanja ili rumorenja da joj ne bi slučajno promakao njegov poziv.

Kad bi ga napokon čula, poletala bi nošena krilima orkanskih vetrova da još pažljivije sluša i primećuje svaku makar i najmanju promenu jer tada je svaki njegov mig pomerao kamenu gromadu, dubio stenu ili čupao delove brda otvarajući puteve na do tada neprohodnim mestima pokazujući joj buduće tragove njenih stopala čije svako presretanje bi donosilo potvrdu ispisanu otiscima ovog i onog sveta da je bila baš tamo gde bi trebalo da bude i radila baš ono što je trebalo da radi. Njen rad se većinski i sastojao upravo od mnogih načina na koje ga je prizivala postavljajući male kamuflirane klopke u trakama u kosi, perima i puževim kućicama na odeći od krzna, slikama u suvoj zemlji i figurama od grančica koje je postavljala pored puta, kuća ili na raskrsnicama oivičenih rečnim oblucima sa ukrasima od suvog cveća, lišća, borovih i jelinih iglica, žirova, oraha, lešnika i koječega drugog; u visećim ukrasima ispletenim od visokih trava sa zvoncima ponuđenim vetru da svira na njima, u pesmama i pričama koje bi na glas pričala nikad ih ne završivši da ih on sluša i omađijan je prati zauvek… Svaki pokret i misao na javi i snu bili su njemu posvećeni, a on je to bogato nagrađivao uvek otvarajući nove prolaze i uplićući svoje priče sa njenima dok nisu srasle do preobražaja u bića za sebe čime su se razvijale u neslućenim pravcima iznoseći na videlo tajne veze i zakone između stanovnika sveta duhova i sveta ljudi.

I onda jednog dana bez ikakve najave ili slutnje nije ga pronašla u snu, a kad se probudila nije ga nigde osećala ni na javi. Čekala je mesecima nadom zaptivajući pukotine u postojanju koje je izbledevši izgubilo čar i važnost, a kiselina tuge i straha koja je nadirala da procuri kroz njih pretila je da progori svoj put do očaja. Čekala je i nastavljala pletenje priča, heklala u vazduhu pesme, postavljala zamke kao i do tada proterujući nemir i uznemirujuće misli dok se nisu toliko nagomilali u izgonu da su na kraju u samo jednom, ali strašnom udaru izbili sve tragove nade. Vrištala je i ridala slepo se potucajući i sudarajući sa drvećem, spoplićući o kamenje, korenje bilja i sopstvene noge jer njoj vid nije davao nikakvih uputstva kad nije bilo njega da ga protumači kao što ni uši nisu pravile razliku između huka sove, fijuka vetra i ljudskog govora. Lutala je godinama među ljudima koji behu svi stranci po pustoši i goleti čak i u najbujnijem izobilju, održavajući goli život dok ne zamre sam od sebe jer nikavog drugog razloga za disanje nije mogla da nađe sem potrebe pluća da uvuku vazduh, kao ni za čulom ukusa u ustima sem prepoznavanja jestivog koje može smiriti prazan želudac. Hodala je jer su noge radije hodale nego mirovale, ali to nije bilo neko svrsishodno ili smisleno kretanje jer nije imala ni polazišta kome bi se vratila, ni cilja kome bi rado hodila. Godine su prošle u tom avetinjskom tumaranju dok sasvim neočekivano nije ponovo osetila trag njegovog prisustva.

Međutim, taj trag beše značajno drugačiji od negdašnjeg jer je zastranio dozvolivši da bude promenjen mnogim otiscima ljudskog mešanja u sebi. Grozila se izvitoperenja svog vodiča, ali nemavši ništa što bi moglo da ga zameni ili da se uporedi sa njim ona ga je ipak sledila istovremeno vapeći za povratkom njihovog zajedništva i opirući mu se jer joj je nešto govorilo da je ovaj trag bio pogrešan i lažan. Imala je utisak da je za promenu ona bila lovljena i privlačena nekoj velikoj i umnogome drugačijoj zamci. Oprezno se približavala mestu odakle je izvirao varljivi trag i to behu Labudove oči čiji pogled kad ju je presreo ulovio ju je poput ogromne ribarske mreže u koju je naivno zabasala prepoznajući u noćnoj pomrčini mesec u svetlu belog lampiona kao i svaka naivna ribica. Kao od šale bila je savladana veoma moćnom magijom zbog koje ona zaboravi koga je prvobitno tražila poistovetivši njega sa duhom i njegov put sa svojim. Ali i Labud je bio samo igračka u rukama demona haosa koji voli da ljudima oduzima prisebnost i navodi ih da promaše svoj put.

Moljčica se probudi veoma začuđena snom. Ko je bila ta devojka i zašto bi ona sanjala tuđe ljubavi? I kakve je sve to veze imalo sa Labudom? Nikome nije ispričala san bez jasne spoznaje da li ga je čuvala samo za sebe zato što je bio krajnje nebitan ili naprotiv veoma značajan. Planovi i zamisli o odlasku i napuštanju porodice rasčinili su se kao pramenovi magle pod jutarnjim suncem čiji zraci su blještali svuda gde bi se Labud obreo sakupivši sav sjaj sveta u jednu tačku pod kojom je zamalo gorela crvenevši često i na samo izgovaranje njegovog imena. I umesto da se potčini skoro neizdrživom porivu da ga proganja, ona ga se klonila pateći u tišini stezana užadima svoje opsesije. Jedino o čemu je mislila bio je način na koji bi je se oslobodila. Pre je imala oko sebe i pred sobom čitav veoma živ svet koji je sarađivao sa njom i upućivao je njenim putem koji zamalo što nije odbacila, a sad nije imala ništa do očigledno bolesne želje da zadivi, zarobi, opčini ili bilo šta drugo učini sa pažnjom tog mladića da zna samo za nju i ni za šta drugo. Nije pomišljala na njegovu dobrobit, pa čak ni na svoju, već samo na posedovanje i naknadno očuvanje svog poseda. Još od detinjstva slušala je o omađijanosti posebne vrste koju su ljudi nazivali ljubav, ali ona je podozrevala da ljudi greše u proceni što i inače često čine sa mnogo čim drugim. Ne, ovo nije bila ljubav već neka druga sila, razorna i bezobzirna što je kao snop vode raspolućivala stenu kroz čiji otvor je šikljala. Naprosto je znala da je ljubav tekla u nebrojeno mnogo malih tokova koji su se iplitali u tkanje tanko i neprimetno na jednom mestu, ali razvučeno sa kraja na kraj sveta. Vodopadi i suženi tokovi ostrašćenosti ostavljali su utisak da imaju veću snagu od ljubavi jer je rušilačka moć ostavljala daleko vidljiv trag. Ali to nije bila jedina, a ni najmoćnija snaga. Takav se tok, bilo koliko impozantan bio, mogao zaustaviti, mogao je biti usmeren u drugom pravcu ili bi ponekad presušio sam od sebe. Sveprisutna tkanina potočića makar i pocepana na mnogim mestima nije nestajala. Istrajavala je, izdržljiva i postojana. Na poderanim delovima narastala bi ponovo i od rupa vajala još lepše i ukrasnije šare nego što su ranije bile.

Nakon više meseci u jednoj od posebno teških besanih noći rastrojene pažnje od premora, Moljčica je skoro ne znavši šta radi napisala svoju prvu pesmu kojom je pokupila i iznela van sebe svu silinu nametnutog joj doživljaja. Nije se mastilo još ni osušilo na papiru, a ona je već spavala. Ujutru su je bunovnu presrele odavno budne nepoznate reči napisane njenom rukom.

 

„Postoji tačka

u prostoru i vremenu

u kojoj se susreću sva jučerašnja nastojanja,

u kojoj zamiru sva sutrašnja nadanja,

u kojoj je poništena vrednost mog postojanja,

utopljena u sjaju sreće tvog prisustva,

raspršena plimom jada tvog odsustva.“

 

Više puta je pročitala pesmu čudeći se otkud je došla, svaki put sve više shvatajući da je bila u pravu i da se tu nije radilo ni o kakvoj ljubavi, štaviše u pitanju je bila još mnogo veća greška jer te reči nisu mogle biti upućene ljudskom biću. To je bilo nešto najintimnije njeno, suštinski i vitalno važno što je izgubila i čiji trag se samo slučajno ogledao u Labudu iskoristivši ga kao krivo ogledalo. Bez razmišljanja dopisala je naslov „Tačka poništenja“, stavila papir u svoju svesku i otrežnjena i mirna prvi put posle dužeg vremena vratila se na spavanje. U deliću sekunde između jave i sna ona se nasmeši vodenom licu i uputi nečujan radosni poklič: „Reko!“, a vodeno lice joj uzvrati osmeh uznevši je pod oblake u nekoj drugoj stvarnosti. Poslednja misao koja joj prođe kroz um beše da je ime pesme sasvim pogodila, a zatim se dogodi poništenje tokova oblikovanih misli i ostade joj samo prepoznavanje da se na tom mestu već nekad ranije obrela, štaviše nebrojeno mnogo puta. Zatekla se sred nečega što izgledalo kao tečni, gusti i svetleći vazduh koji ključa. Svetlo je bilo nalik najsvetlijem mestu belog oblaka iza koga se krilo sunce. Belo, pa opet i providno, mlečno i blješteće, kao centar iz koga je izbijala strašna silovitost, ona ista koju je osetila kao rečnu struju, ona koja je svemu postojećem davala životni dah, koja je bila središte svih krugova, središte svetova i bića.

I opet se raširila u beskraju prigrlivši privremeno izgubljeno sećanje na sopstveni beskraj. Mislila je da je ništa ne bi moglo učiniti više srećnom dok ne vide da je opet imala krila koja su je nosila onako svetlosnu, leptira bez pola, lica ili tela što je slobodno lutao širinama i visinama. Ogromno blaženstvo je zagrlilo jedan veoma kratak trenutak koji se razvukao na eone u toj gluvoj bezvremenosti, a zatim beše istrgnuta i ispuštena da ponovo doživi jezivo bolan pad i agoniju sabijanja u jedno telo i jedan um. Poslednje što joj je ostalo urezano u pamćenje pre nego što ju je odvukao pod svoje čini blagosloveni san beše jedno veliko drvo kruške sred pitome uvale sa koga su visili grozdovi šarenih traka i malih figura. Tuda je vodio njen put. I ona požele da već tad skoči iz sna i uputi se lepom drvetu kad je vodeno lice zaustavi rekavši da će ta kapija biti otvorena tek kad poželi da kroz nju nikad ne zakorači.