Svitanje kruškinih sunaca 33 Šta bi bilo da je dečak poželeo trešnju?

Gospodin Zrno peska poveo je Čoveka bez kože sa sobom pretpostavivši da će bez većih problema pronaći put od Kišne do Dece Reke jer ga je više puta prelazio, ali je ispustio iz vida da nikada nije putovao sam već uvek vođen karavanom Putujućih trgovaca. Ta razlika se pokazala presudnom u svim onim situacijama kad nije bilo sigurnog putokaza, kada se staza račvala na više strana ili prosto nije mogao da se seti nekog mesta. Vrlo su se brzo izgubili čak ne mogavši ni da pronađu put nazad do Kišne. Potucali su se mesecima tim siromašnim i skoro sasvim nenaseljenim zemljama na kraju sveta pokušavajući da pronađu nekoga ko će im pomoći da se bar orijentišu gde su se nalazili u odnosu na poznate im predele, ako ne nešto više. Teškoća se nalazila i u tome što Decu Reke nisu smeli ni pomenuti jer je njihovo postojanje bilo tajna za većinu ljudi, pa su se raspitivali za onaj njihov bivši, sada strancima porobljeni grad, Kišnu i njene zemlje i Putujuće trgovce. Retki stanovnici koje su sretali još su ponekad i čuli za šarenoliki karavan ne znajući, naravno, kada ili gde bi on mogao opet proći, ali o Kišnoj ili pomenutom gradu nisu imali nikakvu predstavu. Napokon na jednoj pijaci prodavačica pasulja i raznog drugog zrnevlja im je rekla da je malo izvan sela živeo Starac, lokalni mudrac i travar koji je mnogo toga znao i verovatno je mogao da im pomogne.

On nije živeo malo izvan sela, već dobrih desetak kilometara su pratili reku uzvodno i probijali se kroz priobalne gustiše i šikare misleći više puta da su se ponovo izgubili. Našli su ga kako sedi ispred kuće i nešto drobi u kamenom avanu. Kuća, sazidana od rečnog kamenja, imala je samo pročelje koje je zatvaralo prirodnu pećinu i izgledalo kao da izrasta iz ogromne litice. Veoma je podsećala na kućicu gde su Moljčica i on pronašli Labuda i gospodin Zrno peska zaključi da je to verovatno bila neka vrsta tipskih kuća tih krajeva.  Kako im je bilo rečeno da su čoveka zvali Starac potpuno prirodno su pretpostavili da je zaista bio veoma star. U stvari, verovatno nije imao ni pedeset godina, a izgledao je i mlađe onako buckast, pa opet okretan i skakutav, vedrog pogleda i naprasite, ali vesele prirode.

„Kozar i travar sam. Ponekad malo bolje razumem neke stvari od drugih ljudi i oni dolaze kod mene po savet ili lek. Nekome mogu da pomognem, a nekome ne. To je sve. Naravno, nekad sam i ja glup k’o noć pa ne smem da garantujem da ću vam biti od pomoći. I da završimo odmah o mom imenu da me posle ne zapitkujete – zovem se Starac jer sam se rodio star“, reče on smejući se pritom na takav način da nisu mogli znati šta je mislio ozbiljno a šta ne. Odmah im je rekao da zna za porobljeni grad i da će ih uputiti dobro da se više ne izgube, ali ih je molio da ostanu bar desetak dana kod njega i prave mu društvo jer u poslednje vreme nije imao posetilaca i osećao se nekako usamljeno. Putnici zahvalno prihvatiše, kao i ručak koji im je ljubazno ponudio.

Te večeri čovek bez kože zapalio je svoju vatru i pustio pesmu kroz koju su se upoznavali poigravajući dušama uz odjeke njegovog glasa. Kasnije kad je tišinu isticalo samo pucketanje vatre Čovek bez kože upita šta je to značilo roditi se star.

„Kada sam se rodio imao sam drugačije ime, neko koje ni sam ne znam. Čim sam progovorio razotkrio sam se svojim roditeljima kao vrlo čudno dete, sasvim različit od sve svoje braće i sestara. Nisam znao imena biljaka, ali čim bih neku video, odnosno, čim bih je omirisao, znao sam da li je jestiva ili otrovna, da li može i šta lečiti, koliko bi je i sa čim trebalo uzeti pa čak i kada i kako je brati, sušiti i tako mnogo šta drugog. Bio sam previše malo dete da sam to prethodno mogao negde čuti ili naučiti, pa oni zaključiše da se u meni ponovo rodio neki već star i veoma učen čovek i zbog toga mi promeniše ime u Starčića. Kako sam od Starčića postao Starac je već poprilično duga priča, ali ako vas zanima nije mi mrsko ni nju da vam ispričam, ali ćemo onda napraviti i večeru jer može potrajati duboko u noć.“

Gosti rado pristaše na to i kad je večera bila gotova, vatra nahranjena novim granjem, a ljudi umotani u debele ćebiće on otpoče priču:

„Do osamnaeste godine završio sam sve škole koje sam mogao u svom kraju u pokušaju da saznam kako je bilo moguće da sam se rodio takav kakav jesam. Naučio sam mnogo toga, ali o sebi baš ništa. Pored toga stideo sam se imena Starčić. Zvučalo mi je posprdno, kao da sam bio jedno od one odvratne starmale dece, kao da sam se pretvarao ne bi li bio bolji ili bar različit od drugih. I zaista me nisu voleli jer su baš svi, pa čini mi se čak potajno i moji roditelji, smatrali da sam nekom prevarom ili trikom dolazio do sveg tog znanja. Kad bi ih pitao kako je onda bilo moguće da znam neke odlike biljaka za koje se u našem gradu pre toga nije ni pretpostavljalo samo bi odmahivali glavom i gledali u stranu bez odgovora. Mučno mi je bilo da živim među njima i još više zato što nisam mogao da shvatim njihovu odbojnost prema meni. Pa ja sam bio njima vrlo koristan, zar ne? Čak i do tih mladih godina skoro da nije bilo porodice u gradu koja bar jednom nije od mene tražila lek za neku bolest, pa opet su se prema meni držali suzdržano i na odstojanju. Šta je bilo to što ih je sprečavalo da me prihvate? Da li ih je plašilo to što nisu znali odakle mi toliko znanje ili ljutilo što nisam umeo i njih da naučim da na istovetan način dođu do njega?

Napokon, jednog dana jedan dobar čovek, prijatelj mojih roditelja koji me je poznavao od rođenja, savetovao mi je da dođem ovde i tražim savet od tadašnjeg mudraca, kozara i travara. Ja za tog mudraca nisam ni bio čuo, ali uputio sam se svakako više iz radoznalosti nego iz bilo kog drugog razloga. Prvo što mi je rekao moj dragi, preminuli prijatelj, za koga tada nisam ni slutio da će mi to postati, bilo je da sam dobro prošao jer su njega bili nazvali Čudačić. Sasvim poput mene, i njega su uputili ovde kod tadašnjeg kozara i travara pored koga je vremenom zaslužio da postane samo Čudak. Pozvao me je da i ja ostanem sa njim i iako nije mogao da mi obeća da ću pronići u tajnu porekla svog znanja, bar ću sigurno uspeti da postanem Starac.

Vidite, u to vreme nisam ni najmanje bio veseo, a kamoli sklon šalama ili smehu, ali on je bio vedar kao što sam i ja sad jer sam vremenom pored njega takav postao i to me je u početku više vezalo za njega od bilo čega drugog. Nisam zaista očekivao da bih nešto mogao od njega naučiti. Posle oko mesec dana zajedničkog života ja sam mu to i rekao, a on se opet veselo nasmejao rekavši da me ni ne namerava učiti. Ljudi do pravog znanja uvek dođu sami ili nikako drugačije. I tada mi je dao zadatak koji je zvučao krajnje jednostavno: trebalo je da saznam nešto što on već nije znao o jednom drvetu kruške. 

Rekao mi je da ću na najbolji način pronaći svoj put ako sledim njegove koze kad idu izjutra na ispašu. Trebalo je da ih pratim uskim, džombastim i krivudavim stazama uzbrdo sve do široke kotline ušuškane između krezavih krečnjačkih vrhova i obronaka sledećeg uspona koji su se strmoglavo izvijali u maglovite daljine na drugoj strani. Tuda je proticao prozirni brzonogi potočić od čije ledene vode su trnuli zubi i u doba najtoplijih podnevnih sati kratkotrajnih i nestabilnih planinskih leta. Kruškino drvo, skoro u samom središtu poljane, videlo se iz daleka kao jedino visoko rastinje među puzajućim grmovima raznih bodljikavih sorti bobičavog voća, krestama okrunjenih bokora travki, tepiha kopriva, bokvica, ružičasto i belo cvetajućih detelina, maslačaka i vižljastih usamljenih četinara.

Poslušao sam ga nevoljno i sa osećajem poniženja kojim se ponosna, inteligentna mlada osoba čisti od opijenosti vina preobilnog samopouzdanja i vere u sebe. Prihvatiti koze za vodiče i drvo za učitelja? Još uvek sam se jedio i na potsmešljivu imitaciju ozbiljnog predavanja kojom mi je na petu molbu ispričao sve što je znao o krušci. Šta je bilo smešno u vezi sa željom da znam činjenice o toj biljci? I šta mu je značilo ono odmahivanje rukom i cerekanje kad sam mu se zahvalio? Pomislio sam da taj matori verovatno nije bio čist u glavi i da nisu pogrešili kad su ga nazvali Čudakom.

 Ispričao mi je ovo: Drvo je zasadio neki kamenorezac koji je sa porodicom živeo nekoliko dužina uzvodno u jednoj od onih sad jedva primetnih i tužnih ostataka kamenih zidova nekadašnje solidne kuće. Vratio je prirodi dar zauzvrat za život svog malog sina koji je pukim čudom izbegao da podlegne groznici koja je pokosila skoro svu mladež nižu od struka tog ranog proleća. Pitao je dete kojim drvetom da se zahvali i kad mali reče: „Kruškom“ začudio se i uplašio da se ta sadnica neće primiti na ovoj visini, ali začudo jeste i rasla je i jačala neverovatnom brzinom.

Kruška je mladom momku postala omiljeno mesto za odmor i igru, pa zatim i za tajne sastanke sa ćerkom ambicioznog krznara sa padine koja se pružala prema obližnjem seocetu. Njenu koru su krasile i nevine zakletve prve ljubavi, urezane na skrovitim prevojima grana daleko od radoznalih očiju. Naposletku, postala je stabljika neprirodnog ploda mladićevog obešenog tela nakon saznanja da je njegovu draganu otac krišom udao za nekog imućnog trgovca u dalekom velegradu.

Otada su je zvali „Prokleta kruška“ i niko joj nije ni blizu prišao sve dok se mnogo godina kasnije mlada žena vojnika poslatog u rat nije doselila u sad već praznu kamenoreščevu kolibu. Šetavši usamljena planinom pronašla je zaklonjenu zaravan i sasvim prirodno, zavolela je odmaranje pod širokom krošnjom punom mirisnih voćki. Jednom se obratila drvetu sa pitanjem:

– Hoće li se i kad moj muž vratiti iz rata?

Tog trenutka vetar dva puta zahuča kroz grane i zatim ptica radosno zacvrkuta milu pesmu. Ona obradovana zaključi da će za dva meseca čuti povoljan glas. Tako i bi i trećeg meseca otada stiže joj pismo da je rat gotov i muž joj je na putu kući. Sreća je zakratko ostala nepomućena u željnom isčekivanju začeća koje nikako da se dogodi. Posle cele godine ona je opet upitala drvo:

– Hoćemo li imati dece?

Sedela je i čekala bilo kakav znak skoro celovetan dan. U suton je ustala teško se mireći sa pretskazanjem jalovosti kad joj iznenada dve kruške zajedno upadoše u savijenu kecelju. Tokom leta i jeseni ništa se nije dogodilo, a na izmaku godine ostala je noseća rodivši dvojke početkom sledeće jeseni.

Kruška je postadla čuvena u celom kraju i mnogi su je ljudi pohodili iz nade ili nužde plaćajući proročanstva trakama jarkih boja, malim figurama izdeljanim od drveta, ćilibara ili kostiju uginulih životinja kojima su kitili raskošne grane.

Čudak mi je posebno naglasio da obratim pažnju na „Svitanje kruškinih sunaca“. Nisam znao šta bi to trebalo da znači, a nisam hteo ni da pitam suludog starog pustinjaka. Mislio sam da me je možda i zafrkavao jer je vikao za mnom da pitam krušku da mi to pokaže. Sedeo sam ceo dan i predano posmatrao drvo, video sunce koje je svanulo kroz pletivo lišća, sačekao sunčev odlazak i spustio se natrag starcu na večeru i spavanje. Sutradan se sve odigralo na skoro sasvim isti način. I sledećeg dana, sedmice, meseca, godišnjeg doba… Postepeno, prestao sam da očekujem da će se dogoditi nešto više od različitih insekata u prolazu, ptica, oblaka ili kiše i uživao sam dok snežni velovi nisu zarobili planinu i oterali me pred vatru na ognjištu do sledećeg proleća.

A kad je zima prošla nastavio sam svaki dan da dolazim do kruške. Umesto da je posmatram, sedeo sam naslonjen na njeno stablo nekako šupalj i tih kao kamen, neosetljiv na blagodet svežeg hlada pod bogatom krošnjom. Um mi je bio zaokupljen mislima koje su se ispilile u tišinama dugih hladnih noći i manje više sve su se vrtele oko nemogućnosti istinskog poznavanja bilo koga ili čega. Usamljenost mi se nametnula kao nepremostiv ambis, nerešiv problem samog postojanja; porazila me je svojom sveprisutnošću od koje bežimo u večita samozavaravanja – izmišljenim percepcijama sveta koji nikad nećemo poznavati i značaj koji dajemo sopstvenim fantazijama krsteći ih ljubavima i željnim očekivanjem reciprociteta od drugih bića. Čemu vodi naoružavanje lažnom sigurnošću? Mali, zatvoreni svet misli da je otporan na iznenađenja i neočekivane prevrate. Ali usamljenost je večita i neugasiva, a poznavanje je iluzija. Da li se može voleti nepoznato i nepredvidivo? Jer za nas to je sve što postoji. Zapravo, do neke mere jedino sebe možemo da upoznamo. Da li to znači da i jedino biće koje zaista možemo da volimo jesmo mi sami? Eto, tonuo sam sve dublje i dublje u okrilje ovakvih misli zaboravljajući sve drugo. Tako mi je proletelo vreme do još jedne zime i skoro i celo naredno leto sve dok se jednog od poslednjih suvih i toplih dana nisam trgnuo i naprasno razbudio iz teškog sna u kome sam boravio godinama. Činilo mi se kao da nikada do tad nisam video to drvo, travu, bobice divljeg voća, mrave, prozirno nebo staklasto od sunčevih zraka kako dotiče izlomljenom linijom horizonta stenovite oštrice… Sve je bilo novo za mene, pa opet na neki čudan način prisno i milo kao da sam sve to oduvek poznavao. I video sam kruškine nebrojene žive, umiruće i odavno trule pretke kako dišu kroz pore lišća i miluju bebe spakovane sred jedrih i sočnih kolevki pupoljaka koji će se otvoriti deci njene dece u nekim tek dolazećim vremenima. Pomislih tad, smejući se sebi i sopstvenoj neizmernoj gluposti, na pitanje koje srećom nisam pitao Čudaka:

„A šta bi bilo da je dečak poželeo trešnju?“

Sve što postoji klizelo je i lelujalo istovremeno preklopljeno u prošlosti i budućnosti između kojih su sa praskom svitala mala sunca, klice novonastalih svetova.

Već u dubokoj noći, izašao sam ozaren lančanim rađanjem majušnih sunaca i stao pred Čudaka. Tek što htedoh da mu kažem šta se dogodilo kad me on preduhitri i oslovi me Starcem.“

Dok je slušao Starčevu pripovest Čovek bez kože je na trenutak video sliku svetlosnog leptira koja mu je probudila neko daleko i nemušto, ali neizmerno uznemirujuće sećanje. Znao je da će on biti sledeći kozar i travar, ali ne pre nego što se ponovo sretne sa leptirom.

Preobražaj – rađanje i smrt ideje o slobodi

Kancelarija je već ličila na stranca koga je tek koji put video u prolazu, pogled kroz prozor na otrcane pejzaže prodavane na ulicama, fikus na svaki drugi fikus postavljen da čami u javnim prostorijama, a sto i stolica na sedišta u javnom prevozu koja se ne vezuju ni za koga, ne pripadaju nikome i ničemu sem kretanju uvek istom kružnom linijom.

„Tako ću i ja sad“, pomisli on, „da budem ničiji, u nekom malom nigde-mestu usmeren u nepoznatom pravcu“.

Pogledao je zidove, prozor, nameštaj, primerke svojih izdatih knjiga čak i male lične predmete koje je složio u kutiju sa beleškom da ih uzme ko hoće ili pak budu bačeni u đubre kao bivše podređene koji će već za koji sat služiti drugom čoveku, kao što će i njegovi studenti slušati predavanja tog čoveka i dobijati svoje ocene od njega. On ih svečano pozdravi klimanjem glave sa malim naklonom, zatim ponovi isto to pred slikom punog amfiteatra u mislima i bez zastajanja otvori vrata i izađe napolje.

Dve godine se pripremao za ovaj dan, za ove pokrete kojima će odvažno iskoračiti iz zahuktale matrice civilizacije i pronaći neku svoju kozju stazu po planinskim padinama i sve to vreme zamišljao je kako korača ponosno i razdragano kao kakav pobednik, a ne ovako smušeno i zbunjeno, tople glave pune zbrkanih misli u mutnoj kaši, zarumenjenih obraza poput derišta koje je nešto zgrešilo i sad sa stidom to mora da prizna odraslima. Nije mogao da shvati zašto mu se mutio vid od neželjenih suza, zašto je jedva izgovorio „Zbogom“ sekretarici  umalo se zagrcnuvši, zašto su mu kolena zaklecala i zavrtelo mu se u glavi do te mere dok je prvim koracima napolju prolazio kroz park da je bio primoran da sedne na klupu.

Početak suočavanja sa licem slobode pokazao mu je sve strahote njene bezgraničnosti pretrpane gomilama nasumično nabacanih otvorenih mogućnosti koja isisava hrabrost kroz nagrizanje vere onoga koji se usudi da za sebe izdvoji i odabere samo jednu. Sedeći tako na klupi u skoro praznom parku sem nekoliko majki sa malom decom i staraca nesigurnih nogu u doba kada su svi zdravi odrasli ljudi učestvovali u građenju te sveobuhvatne zajedničke košnice, udavio bi se potonuvši sasvim poput neiskusnog pomorca koji se namerio na plovidbu plitkim vodama punim oštrih hridi da mu se nije predočila kao sasvim istinita pretpostavka do koje je došao prethodnih nekoliko dana: „mi nemamo predstavu ni kuda idemo, niti odakle smo došli, a najmanje od svega zašto“.

Te strane i nijednom njegovom delu bića poznate ili pripadajuće misli su pre oko pet dana prvi put od nekuda upale u um poput meteorita prodirući kroz sve odbrambene slojeve atmosfere i uspele da se probiju do Zemlje. Obuzele su ga svojom čudnovatom prirodom navevši ga da se upita kako je došlo do toga da uopšte poželi sve da napusti; kakva čudna sudbinska putanja je ostala iscrtana iza njegovih stopa da je proizvela takvu budućnost? I on okrenu svoje oči ka prošlosti u dubokom uverenju da će u onome što je ležalo nepomično u konačnosti već učinjenih dela moći sa lakoćom da prepozna uzroke i posledice iz čijih korena je raslo stablo sadašnjosti, samo da bi se sa zebnjom i nelagodom suočio sa činjenicom da je odgonetanje te zagonetke možda bilo i teže od predviđanja budućih koraka. Odakle je poticala ta opšte prihvaćena i široko raširena zabluda da je prošlost bila lako razumljiva? Mora biti da se taj brzopleto donesen zaključak sam nametao u trenucima suočavanja sa neizvesnošću još nedogođenog, pogotovo pred odbljescima nagoveštaja mogućih nesreća i stradanja pod čijom posejanom stravom bi se užasi jučerašnjica smanjivali poput meduze izvađene na suvu osunčanu obalu. Međutim, odgovor se nije tu nalazio. Do presudne i prelomne tačke njegov život nije bio samo nalik prosečnom i uobičajenom životu ljudi koje svakodnevno srećemo, nego jeste u potpunosti bio isti takav. Nigde, ni u jednom iskoraku nije se mogao naslutiti nepravilan rast nekarakterističan za takvu sortu sudbinskih puteva koji bi se bez ikakve prethodne najave odjednom ispoljio kao nesavladiva želja za napuštanjem civilizacije i nesavitljivo snažna volja da to i sprovede u delo. Upravo te misli, nametnute mu od neke nepoznate volje, omogućile su relativno lako izbegavanje svih zamki predvorja slobode kroz već dosegnutu spoznaju da su svi putevi bili samo putevi i da u suštini nije moglo da se zna da li uopšte i postoji tako nešto kao što je bolji i lošiji među njima. A oni su se otvarali, kako se činilo, sopstvenom voljom ili po planu već iscrtanom na nekim kartama za koje mi ne znamo i koje malo mare za naša zalaganja ili zasluge.

Prva godina obeležena duboko zadovoljavajućim teškim radom protekla je sporo, pa opet glatko i mirno jer plamen oduševljenja rođen činom hrabrosti da se protne kroz otvor za kanalizaciju i oteče iz pomahnitale mašinerije goreo je pouzdano šireći talase tihe razdraganosti u svim onim trenutcima kada je mogao da se oklizne i propadne u senci usamljenosti pod stiskom tuge, slabosti i samosažaljenja. Ali nije se nigde spotakao i moglo se reći da se sa priličnom veštinom provlačio između zamki i jama kako izazova vođenja male farme, tako i proputovanja na koje je bio prisiljen osamom, a vodilo je kroz unutrašnje zemlje čiji svet nije ni malo zaostajao po veličini ili sadržaju od onog čvrstog pod stopalima. I upravo odatle počeli su mu stizati nenadani izazovi kada je već radosno pomišljao da je uspeo pronaći i osvojiti za sebe tu toliko željenu i uvek traženu slobodu. Jer, nije li upravo sloboda ono što je bio utopistički i krajnje nejasno viđen cilj civilizacije koga je ista skrivajuća magla obavila velovima ustreptalih želja? Čemu drugom je moglo služiti večito raslojavanje i zatvaranje razjedinjenih delova u posebne odeljke i to bez zaštitne barijere koja bi ih kao slika nebeskog svoda sve držala pod sobom na okupu u smislenom poretku? Pogledavši svoj život video je da sve što je ikada naučio imalo je za cilj neku vrstu odvajanja i to počevši od najvećeg i najznačajnijeg ka manjim i manjim koja su začuđujuće bila obrnuto proporcijalno sve više i više vidljiva na površini. Šta je bio prvi korak? Zamislivši se on zaključi da nije bio samo njegov, već su ga počinili ljudi u samo praskozorje čovečanstva počevši da govore. To prvobitno cepanje bića nosili su kao žig svi potomci nemavši mogućnost da se vrate unazad već da povećavajući brzinu vratolomno hitaju dalje istim putem u nadi da će kraj uspona biti konačno oslobađanje od rascepa duše iako ga je sleđeno usmerenje očigledno neprestano povećavalo. Drugi, malo manji korak moralo je biti pisanje pa posle redom i svi ostali izumi i pronalasci.

I on se trudio da ode unazad koliko god je mogao vodeći računa da se ne zavarava ćutanjem dokle god bi mu misli bile ispunjene monolozima, dijalozima ili skupštinskim raspravama glasova razbuđenih nepostojanjem izgovaranja, već je namerno obraćao pažnju na prirodu, oblike, boje, na zvuke, na posmatranje kretanja i mirovanja i uopšte sve samo da zaboravi čaršave ispisanjih tekstova koji su čekali da izađu iz njega i opirali se paranju i raspadanju na nizove rečenica ili same reči. Nije mogao poreći da više nego samo nekoliko puta kada bi se pažnja dovoljno dugo zadržala spolja i stvorila razbacane u bezvremenosti male bare tišine, imao bi osećaj da je bio ispunjen čistim blaženstvom. Međutim, čak i najuzvišeniji doživljaji ili upravo oni ne mogu zadržati svoju snagu izražaja ukoliko se previše često ponavljaju i postanu deo svakodnevnice. I tako, postepeno blaženstvo je slabilo porađajući svaki put sve veći vakum koji iz proste činjenice svoje prirodne nemogućnosti održanja u otvorenom prostoru je dovlačio mnogo čega nepozvanog na površinu.

Kao da su se sve prognane reči pobunile i ustale protiv dušmanina koji ih je proterao iz svog uma! Mesecima su ga opsedale u snovima u kojima su svi neprestano pričali, pisali, pevali i to na mnogim jezicima, obraćali mu se kroz naučne radove, ćaskanja uz kafu, tekstove reklamnih slogana ili popularnih pesama koje je nekada slušao, religijske spise, recepte za hranu, spiskove za kupovinu, ljubavna i poslovna pisma… Napokon, krajem te godine delovalo je da su odustale od njega i tada je neko vreme vladalo zatišje nakon koga se prolomila oluja koja je napravila pravi potop slika jarkih boja sa nekad delimično prepoznatljivim ili potpuno stranim motivima bilo kao statičnih scena, oblika, simbola ili onih koje su se odigravale poput baleta ili drame bez reči, a praćenih uznemirujućom, dirljivom, ponekad uzvišenom i divnom muzikom koja je umela daleko da prekorači prag ičega što je do tada čuo. I on shvati da je svaka scena ili slika imala značenje i to sasvim precizno i određeno, ali opet nemušto, neuhvativo za verno prenošenje rečima dok se nije rasplinjavalo već bivalo nadgrađeno čulnim osetima, osećanjima i predosećanjem nepoznanosti svih vrsta.

Sasvim prirodno posle tri godine unutarnji prostor je postao premali i proširio se van njega zaposevši sve što je mogao da dotakne obdarivši svet osobenostima bića poput karaktera, osećanja, sopstvenih namera ili pravaca rasta i kopnjenja. I on više ne bi sam već deo jedne magijske celine u kojoj je bilo po malo od svega što je u čovečanstvu ikada postojalo, a svako to bićence je nešto tražilo i očekivalo od njega da zaista nikada nije bio manje slobodan, ali i nikada više srećan ili ležeran u udobnosti tog ropstva. Sloboda koju je izgubio sad mu je ličila na nešto sasvim besmisleno poput prosute vode u bestežinskom stanju koja je plutala bez cilja ili svrhe. Međutim, još dve godine kasnije u njegovom svetu rodila se ponovo jedna reč. Malo krivo drvo koga je podupro letvama da ga ne izlome jeki vetrovi nenadano je progovorilo izgovorivši samo: „Nazad“. Tada je sve stalo i mogao je skoro da oseti na koži dodire njihovih pogleda koji su bili uprti u njega odlučno odbijajući da sarađuju ukoliko ne dobiju šta žele. Pokušao je da se sporazume na mnogo načina bez reči, ali svi su bili trenutno odbačeni odmahivanjem glave, grane ili šape, nagomilavanjem oblaka ili povijanjem trave dok se najzad nije predao i izgovio: „Dobro, šta želite?“.

„Želimo da nas pustiš u veliki svet“, odgovori drvce i sve ostalo se složi sa njim.

„Dobro, ali kako? Ja vas rečima i ne umem opisati“.

„Naravno da ne umeš, a kako bi i umeo? Reči su oduvek bile naše. Vi ste ih samo ukrali i igrali se njima kao neoprezna dečurlija u radnji sa lako lomljivom robom. Ali ti sad imaš nas i mi ćemo kroz tebe progovarati.“

Otada je prošlo više od deset godina. Drvcu je vreme brže teklo pa je ono sad izdžikljalo u pravog diva što nosi na plećima stotine godina. Čovek je pak ponovo živeo u starom svetu među ljudima. Govorili su da su njegove nove knjige najbolje što je ikad napisano od fantastike, a on se na to smejao odbivši da ikad da intervju ili na bilo koji drugi način objasni svoja dela. Nije imao srca da im kaže da je prava fantastika ono što oni nazivaju svojim svetom i ta dvolična, nedosežna, ali i neodbaciva sloboda sa kojom je ples udaljavanja i zbližavanja predstavljao pravu umetnost života.

Svitanje kruškinih sunaca 32 Vidik između domina i mehanizma koga pokreću zupčanici

Čak i dok ropće pod ularom skazaljki ili stisnuto između listova rokovnika poput zgnječene biljke u herbarijumu, vreme ipak zadržava nepredvidivi i žilavo neukrotivi karakter kojim izluči velike lokve prividno stajaćih voda neminovne prolaznosti u okviru pojedinih minuta, a zatim zadigne suknje i nogama džina ispreskače sabrane sate poput planinskog masiva jednim korakom. Zato se ljudi navikli na život u komodi sa hiljadu fioka civilizacije i plaše odlaska u divljinu gde ono caruje nezauzdano. Jer šta bi mogli očekivati, kakav besni ples neumerenosti u zemljama gde sem smenjivanja svetla i tame kroz kruženje godišnjih doba nema ni pokušaja da se izvrši nekakva prisila koja bi bila nametnuta vremenu? Upravo iz tog razloga jedna godina koju su tri prijatelja zajedno provela kod Kišne bila je istovremeno duga i plodna poput tihe i lenje decenije, pa opet je produvala iznad njih prebrzo ostavljajući utisak bolno prekratkog odmora na dan kada su gospodin Zrno peska i Čovek bez kože krenuli ka naseobinama Dece Reke. 

Vuku je poznanstvo sa Kišnom otvorilo prolaze do onih visina sa kojih se ogromna stena koja preprečuje put da videti kao samo jedan od kamenčića kakvog fantastičnog mozaika i on upravo i poče sagledavati put kojim se može ići na mestu koje je pre smatrao nasumičnim iskorakom u slepu ulicu iz koje nije bilo povratka već su ga unapred ščepale desetine godina prigušenosti dok ne bi postao nalik prašini u osornoj i mučnoj večnoj čekaonici. Ali ne, slepilo je vladalo do tada samo u njegovom umu i to kako se činilo ni najmanje sa željom da ga muči, već da ga promeni i nečemu nauči. Nikad ne bi saznao ko je postao da nije Kišnu pratio u stopu poput vernog starog psa što je ona vešto iskoristila uposlivši ga kao svog pomoćnika u situaciji koja ga je napokon probudila i naterala da raspukne čauru i raširi sasvim nova, još vlažna krila.

 Dogodilo se to u jednom obližnjem selu na suđenju trojici ljudi. Kišnu su uvek pozivali da bude prisutna na suđenjima i njena procena ljudi cenila se više nego reč i samog sudije koji ju je, štaviše, poštovao kao sebi nadređenu osobu čija sva zapažanja i predloge je prihvatao bez pogovora. Ovog puta izgovorivši se slabošću uzrokovanom neuobičajenom sparinom za to doba godine, naložila je Vuku da prisustvuje umesto nje i pomno prati sve, a posebno optužene i prenese joj svoje utiske.

 Isprva osećao se neprijatno ne mogavši da zaboravi da je i on zločinac kome nikad nije bilo suđeno, ali prateći slučaj zaboravio je na sebe udubivši se u tuđe sudbine, a pogotovo u njihove oči i tajne koje su samo njemu otkrivale. Slučaj je na prvi pogled delovao kao jednostavan sled okolnosti koje se kotrljajući nižu istom onom zakonomernošću kojom domine utiču jedna na drugu i sem prve i poslednje svaka je i oborena i oborila je sledeću bez da je i jedna od njih išta sama uradila, a doveo je do tragične pogibije jedne žene.

Kako to biva u malim mestima, događaj je privukao silnu pažnju i sudnica je bila dupke puna do te mere da su morali da ostave otvorena vrata da bi mogli da dišu. Iako je sudija pokušavao da održi svoju krošnju uspravnom teško je uspevao da se odbrani od zanošenja pod šamaranjima vetra zapanjenja, negodovanja, simpatija ili odobravanja koji su neprekidno stizali iz svojevrsne publike koja je donekle skaredno uživala u onome što je ličilo na pozorišni komad u kojem su svi zajedno naprasno dobili uloge što je razgalilo inače poprilično jednolične živote. 

Prvi čovek bio je uhapšen zbog krađe hrane iz bakalnice. Iz njegovog svedočenja saznalo se da je radio kao prodavac u trgovini u mestu dvadesetak dana puta odatle. Gazda je iznenada preminuo pre oko godinu dana i njegova udovica prepustila je čoveku upravljanje radnjom kome je bio dorastao, ali posle pola godine se preudala. Novi gazda bio je zlatar kome je taj prostor odgovarao da preseli svoj posao u njega i reši se troškova iznajmljivanja. Neuspešno je tražio novi posao trošeći mršavu otpremninu i dotadašnju ušteđevinu i kad je bio već na pragu beznađa došao je do njega glas da je bakalin nekog obližnjeg mesta tražio pomoćnika prodavca jer ga je dečko prethodno tu zaposlen napustio nasledivši imanje svog strica u nekom udaljenom gradu. Čovek je pisao bakalinu tražeći mesto na čiji potvrdan odgovor se uputio sa sve ženom i dvoje male dece u pomenuti grad. Kad je tamo stigao bakalin se silno iznenadio rekavši mu da ništa slično nije rekao, već samo da nije još bio siguran da li mu je pomoćnik uopšte potreban. Čovek pročita pismo ponovo i uvide da je zaista bilo toliko dvosmisleno napisano da se moglo protumačiti i ovako i onako. Zapao je u teško očajanje jer mu skoro ništa novca nije preostalo, a nije bilo nikakvog drugog posla za njega u tom gradu. Zamolio je bakalina da ga uzme bar na mesec dana dok ne nađe šta drugo tek da ne umru od gladi, ali bakalin se pravdao da se ni sam nije nalazio u zavidnoj materijalnoj situaciji i da nije mogao. Čoveku je bilo više nego očigledno da je bakalin lagao, ali nije imao nikakve koristi od toga. Napokon, bakalin reče čoveku da navrati za nekoliko dana tokom popodneva jer će pokušati da ga preporuči za neko drugo mesto. On je tako i dolazio danima i jednom nekih desetak dana kasnije zatekao je trgovinu otvorenu, a prodavac na koga je čekao četvrt sata nije se pojavio. Bez razmišljanja natrpao je nešto hleba, krompira i povrća u platneni cejger i brzo pobegao.

Iz daljeg izlaganja tužioca saznalo se da je bakalin sve video vireći iza zastora teške zavese svog stana u prizemlju zgrade koja je gledala na radnju i ništa nije rekao o tome odmah. Sačekao je da se vrati prodavac i predveče kad su zatvarali pitao ga je kakav je račun, ima li manjka u kasi ne pomenuvši krađu. Bakalin je posvedočio da se prodavac neprijatno trgnuo na to pitanje našalivši se isprva pomalo usiljeno, a zatim predstavom pravog glumca je veselo cvrkutao usput pokazavši knjige u kojima je sve bilo upisano i ništa nije falilo. Bakalin ga je zavarao pričom da je morao sutradan da ode na put i da ga za dobro poslovanje časti slobodnim danom na šta se prodavac obradovao i zahvalivši mu se otišao je kući.

Sutradan, pak, bakalin je pozvao inspekciju i žandarme koji su pažljivim ispitivanjem ustanovili da su sitne sume novca redovno nestajale i da je verovatno da je prodavac na taj način već dugo potkradao bakalina. Kad su ga žandarmi priveli na ispitivanje saznalo se između ostalog da je radnju ostavio praznu jer je bio u postelji komšinice na spratu u zgradi tik do trgovine što mu je bio običaj već mesecima i nije brinuo jer je to bio miran kraj bez lopova i ako bi neko naišao od komšija uzeo bi sam namirnice i ostavio cedulju sa spiskom uzetog i novac na pultu. Nikada ništa nije falilo. I njega su uhapsili za krađu međutim on se držao poput gospodina, ophodeći se učtivo, savršenih manira kao plemenit čovek koji se našao u toj nemiloj situaciji tek pukim nesporazumom. Nije se žestio, niti ponašao kao krivac već je rekao da izgleda da su mu se bile potkrale greške u vođenju posla što mu je bilo izuzetno žao dok je poricao da je ikad sa namerom nešto sebi prisvojio. Što se tiče famozne komšinice, više držanjem nego rečima nagovestio je da je zapravo on bio u raljama raskalašne zavodnice.

Iste večeri kada su uhapsili prodavca muž pomenute komšinice je saznao u lokalnoj krčmi da ga je žena varala i kad je besan odjurio kući toliko ju je prepao vikom da se poskočvši da se udalji od njega saplela o šamlicu i pala udarivši glavom o sto. Na mestu je ostala mrtva. Kako se nesrećni događaj odigrao dok su bili sami u sobi niko nije znao da li da mu poveruje da se sve baš tako dogodilo jer je, iako dobričina, bio nagao čovek burnog temperamenta, pa su i njega uhapsili za svaki slučaj. Tužilac je rekao da on neće svedočiti tom prilikom jer mu, kako je posvedočio mesni lekar, nije bilo dobro do te mere da je morao da ostane ležeći u pritvoru.

Time se završio prvi dan suđenja. Nastavak je zakazan za dva dana i Vuk je brzo otišao kod Kišne da joj potanko prepriča sve što je video i čuo. Iznenadilo ga je što je ona delovala nezainteresovana kako za same događaje, tako i za iskaze optuženih. Tek kad joj je posle kraćeg razmišljanja rekao da bi voleo da vidi bakalinovo pismo čoveku kao i da sazna da li je prodavčev pomoćnik zaista otišao zbog nasledstva usta su joj se razvukla u stisnuti osmeh i blago je klimnula glavom.

 Drugog dana sudskog pretresa optuženi su svi vraćeni na ponovno svedočenje što je bio običaj u tim krajevima. Kad su pitali prvog čoveka da li se kaje za svoje delo rekao je da se stidi što je ukrao i da je pritom i mislio da vrati svaku paru čim bude imao od čega, ali da ne može i neće da se kaje što je deci odneo hranu. Dupke puna sala koja mu je prvog dana iskazala određene simpatije sad je otvoreno izražavala ozlojeđenost protiv tog stranca koji je odbijao da im pruži zabavu za kojom su čeznuli. On je to podnosio mirno, niti skrušen i lažno se udvoravajući, ali i bez bilo kakvog negodovanja ili ogorčenosti protiv nepravedno preuveličane kivnosti i neprijateljstva koji su mu bili upućeni.

Nakon njega, prodavac je dočekan maltene ovacijama. Moglo se čak očekivati da nakon svega dostigne priličnu popularnost, pa možda i da dobije ponude za neko mesto u kancelariji lokalnog namesnika. Njegovo svedočenje je ovlažilo sve oči u publici koja je bez daha pratila kako je tronuto drhtećim glasom i rukom kojom je pridržavao bolne grudi bez i jedne ružne reči već samo nagoveštajima i navođenjem na zaključke okrivio mladu ženu za sve, čak i gubitke u radnji, koji mora da su ipak bili sitne krađe koje su se događale dok je on zaluđen njome izbivao odatle. Teatralno je na kraju, poput tragičnog junaka kakve velike drame, preuzeo krivicu na sebe što je zapečatilo opšte uverenje da je on zapravo bio junak koji se žrtvovao da sačuva ljubavničin ugled. To je dakako propraćeno salvama negodovanja, uzdasima i ljutitim pogledima upućenim sudiji da mu slučajno ne padne na um da jadnička kazni nekako. Pa on je bio prava žrtva!

Kad su izveli muža da svedoči u sali se nije čuo nikakav zvuk. Zapravo, skoro niko mu nije ni pogled uputio. Delovalo je kao da je njemu već bilo presuđeno u glavama i srcima okupljenih ljudi. Teško je bilo setiti se da su mu to bili dojučerašnji dobri znanci, veselo društvo iz krčme, dobre komšije ili mušterije u maloj pekari čije proizvode su svi rado kupovali. A i on je delovao kao da je sam sebi presudio. Na sve je samo klimao glavom koju je držao nisko spuštenu pogleda uprtog u svoje noge i nije ni pustio glas. Na pitanja da li je pokojnica sama pala ili ju je on gurnuo podjednako je klimao glavom kao i na to da li je ili nije kriv za njenu smrt.

Bakalin je poslednji izašao pred malu publiku. Pozvan je na kraju tek da razjasni neke detalje jer je on bio jedina nit koja je povezivala sve osobe oko kojih se suđenje vrtelo i prisustvovao je mnogim od događaja. Iz pozadine se čuo tih mrmor ljudi koji su polako napuštali prostoriju smatravši da su već sve važno čuli i da nema potrebe danguditi tu sve do sledeće nedelje kada je bilo zakazano izricanje presuda. Vuk je pak budno pratio izlaganje, ali mnogo više ga je zanimalo bakalinovo lice u koga je netrenice piljio trudeći se da ne propusti nijedan trzaj mišića, ni jednu malu grimasu koja bi se izrodila i onda još većom brzinom nestala zatrta snegovima brižne i prostodušne iskrenosti. Jer ta jedna životinjica probodena je strelom njegovog pogleda i bila zauvek zaustavljena slikom u pamćenju još dok je bakalin prvog dana sedeo u publici i posmatrao kradljivca hrane dok je davao svoj iskaz. Ni sam nije znao šta ga je navelo da podigne pogled u trenutku kada je čovek pomenuo dvosmisleno pismo i ulovi izraz likujućeg samozadovoljstva koji se veoma jasno iscrtao ne zadržavši se duže od treptaja oka, ali sasvim dovoljno da bude prepoznat i odgonetnut u umu. I to nije bio jedini ulov. Bilo ih je ne više od desetak za sve te sate, ali desetak značajnih i samih po sebi i po trenucima u kojima su se pojavili.

Čekić je udario poslednji put i sudija ovlaš mahnu Vuku da priđe na šta mu šapnu da želi da se vidi sa Kišnom tokom sledeće nedelje da mu pomogne da odluči šta da radi sa tim ljudima. Četiri dana kasnije sedeli su oboje kod sudije kad ga Kišna iznenadi rekavši mu:

„Kaži čoveku šta si odlučio.“

Vuk ju je gledao u neverici iako je bilo očigledno da se njemu obraćala.

„Ja?“

Ona nije ni odgovorila već samo klimnu glavom i ustade ohrabrivši ga osmehom i tapšanjem po ramenima.

„Ali, ja nisam o tome ni razmišljao…“

„Nema veze“, prekide ga ona pažljivo, „samo kaži šta misliš i nemoj da se plašiš ili brineš da ćeš pogrešiti. I nas dvoje već imamo svoja mišljenja i nećemo brzopleto odlučiti.“

„Dobro“, reče on i na kratko se zamisli.

„Ja bih na prvom mestu proterao bakalina iz ovog mesta. Znam da nemam nikakav dokaz i ne bih ga mogao otvoreno optužiti ni za kakav zločin, ali posmatrajući ga ova dva dana skoro sasvim sam uveren da su svi zupčanici koji su se okrenuli deo mehanizma koji je on, pokazavši zavidnu veštinu u tome koliko je uspešno ostao nevidljiv, osmislio, izgradio i pokrenuo u cilju ostvarenja upravo i postignutog cilja. Zaista nemam nikakvu predstavu zašto bi želeo da naudi toj ženi, ali siguran sam da jeste iako nije mogao da zna da će se sve završiti njenom smrću. Svi ostali su mu bili samo sredstva koja je iskoristio kako mu je odgovaralo.“

On opet zaćuta na kratko pa nastavi nekako sigurniji u sebe.

„Prodavca bih takođe poslao van grada sa njim. Njegovi zločini, ako bih mogao uopšte tako da ih nazovem, sitni su i može se reći i nebitni. Ali je on od one vrste ljudi kojima ništa nije sveto i iako su posledice njegovih dela kao neugledan korov na površini budite sigurni da im korenje daleko seže dovodeći do kvarenja i izvitoperenja sve na šta na svom putu budu naišli.“

„Muža ne bih ni kaznio. Iskreno ne znam da li govori istinu ili ne, da li je uistinu ona sama pala ili ju je on možda gurnuo. U svakom slučaju mislim da je u pitanju bio nesrećni splet okolnosti. On se već kažnjava sam i nisam siguran da mu ne treba neko i pomoći da ne preteruje u tome jer ipak ima troje dece da podiže kojima je još potrebniji sad kad im je jedini roditelj.“

„Što se kradljivca hrane tiče njemu treba pronaći posao. On će već od plate sam vratiti uzeto sa nekom razumnom novčanom kaznom i to je to.“

Kišna i sudija sporazumeli su se pogledima posebne dužine i značenja kao što rade svi dugogodišnji dobri znanci. Sudija na to pruži Vuku bakalinovo pismo i još jednu cedulju na kojoj su se nalazili podatci o nestalom pomoćniku. Pismo je zaista bilo do te mere vešto napisano da je na prvi pogled delovalo kao otvoreni poziv za zaposlenje. Tek na drugo ili treće čitanje moglo se primetiti da je postojao više od jednog načina tumačenja. Nesrećni polu-pismeni prodavac u malom mestu nije mogao a da se ne ulovi u zamku koja mu je unutra bila postavljena. Sa druge strane, raniji pomoćnik jeste dobio znatnu količinu novca, ali na potpuno drugačiji način. Na sudijino insistiranje žandarmerija dalekog mesta ga je ispitala i saznala da je pare osvojio na kartama. Naime, bakalin ga je bio pozvao na večeru i partiju karta. Mladić je rekao da je bio zapanjen što je stalno dobijao iako je bio osrednji igrač. Prosto je neverovatno mnogo imao sreće. Bilo mu je neprijatno da zaradi toliko na svom poslodavcu i želeo je da prekine partiju, ali je bakalin odvraćao da mora da mu da šansu da povrati svoj novac. Međutim bez prestanka je gubio, a mladić zgrtao novac. Na kraju je to bila suma dovoljna za otvaranje male radnje. Bakalin je šokirao mladića rekavši mu da ga može optužiti za prevaru, ali neće ako odmah ode daleko odatle i nikome ne kaže šta se stvarno dogodilo. Ne želeći da proverava kome bi vlasti pre poverovale mladić je tako i uradio i ćutao je sve do poziva u žandarmeriju. Štaviše, da ga neka sudijina rođaka nije prepoznala i pomenula to u pismu sudijinoj ženi, nikad ga ne bi ni pronašli i sve ovo saznali.

„A još jedna stvar koju ne znaš i koja će ti otkriti razlog svega što je učinio, a koju ja sasvim slučajno znam jer sam nekim drugim poslom tih dana dolazila roditeljima mlade žene, je da je prvi i od nje odbijeni prosac bio upravo bakalin“, reče mu Kišna tužno misleći na te drage ljude.

„Dobro, sve je dogovoreno! Vuče, radujem se našem budućem zajedničkom radu“, reče sudija zadovoljno.

Vuk pogleda Kišnu, a ona mu samo namignu smešeći se kao zadovoljna mačka. Skoro da je mogao da je čuje kako prede. 

Još samo u daljinama

Niko ne zna tačno kad se dogodilo nešto vrlo pogrešno,

ali svi znaju da jeste.

 

Čuda i dalje postepeno zru

šireći opojan miris naslućenog preporoda

koji se ne događa.

 

Nema ko da ih ubere sa grane.

Niko ih čak ni ne vidi.

 

Njihov svet više nije ogroman i pun neistraženih nabora

gde u grozdovima nicahu deca sirovih tajni,

male otrovne panaceje koje su same birale

kome će se dati na dar.

 

Smanjen je, sav sparušen i suv, jesenji list na pločniku,

samo jedna od strana neke velike, stare knjige.

 

Voće je izgubilo semenje i ne zna čemu bi trebalo da služi.

 

Svetlo je surovo nepristrasno u razotkrivanju

bez negdašnjeg blagoslova,

mrak plitak i šupalj,

nesposoban da se otrgne sa lanca.

 

Nada pulsira još samo u velikim daljinama,

dokle ne dopire jasan vidik,

u čijim neartikulisanim obrisima

bi moglo da se izlegne neko jaje nepredvidivosti

i kroz sebe rodi potpuno nov,

nesagledivo veliki svet.

 

Tome se mole čuda u svojoj dubokoj usamljenosti.

Svitanje kruškinih sunaca 31 Gromovi što bude zemlju iz zaleđene obamrlosti

Izgovoreno pitanje „Zašto sam te zaboravio?“ njihalo se između Čoveka bez kože i Kišne poput tanke zavese na povetarcu proteklih decenija koje su nabirale i zamućivale sećanja mešajući ih sa nasumičnim slikama neodigranih događaja i nedokazivom realnošću sadašnjice, praveći da su jedno drugom čas ličili na strance, samo površno nalikujući starom prijatelju, a trenutak kasnije bi iskočilo neprekinuto zajedništvo koje kao da ni na minut nije bilo raskinuto. Ona mu se smešila kao svom davno izgubljenom čedu, a on se jedva zaustavio da ne zaplače videvši je ovako tananu i krhku staricu bele kose istog, pa čak i milijeg, godinama omekšalog lika.

„Da sam te se setio ja bih još mnogo ranije sve napustio i vratio se ovde!“, reče on nabusito više gunđajući sebi u bradu jer nije hteo da vikom probudi svoje usnule saputnike.

„Šta su mi uradili prokletinje da te zaboravim samo da bih njima služio? Mislim da sam te zaboravio čim sam kročio u Hram Plesa Smrti. Ne mogu sebi da oprostim!“

„Zašto?“, upita ona i dalje se srećno smešeći i gladeći mu obraz starački nejakom i skoro providnom šakom.

„Mislim da ti nisu ništa uradili, sam si me zaboravio upravo zato da bi tamo ostao koliko je trebalo. Sećaš se šta sam ti rekla kad si došao kod mene prvi put da me vratiš među ljude i sa mnom kišu i blagodet – da samo ako nudiš sve što imaš večnosti, a ne ljudima, neće te dotaći oluje ni gromovi? Moj i tvoj život je takav, unapred posvećen samo svom zadatku i ovu srećnu okolnost što smo se još jednom sreli pripisujem tvom dobrom radu koji te je još u relativnoj mladosti u dovoljnoj meri razrešio da možeš da lutaš po sopstvenoj volji. Jer sigurno znaš i sam da ime možeš promeniti hiljadu puta, ali time nećeš postati neko drugi.“

I on htede da joj ispriča zašto je otišao i prenese joj sve uvide i saznanja do kojih je došao, međutim ućutkala ga je rukom ovlaš prevučenom preko njegovih usta i tihim:

„Ššššš… Znam, sve znam. Ali nikakvo znanje sveta te ne razrešuje sudbine. I dragi moj sapatniče, nisi ti njima činio, oni su činili tebi! Jer kome se svet razotkrio kao iscrtane linije mape na dlanu? Tebi, ne njima! Ako ikad pomisliš da si im nekako služio, onda se seti da si služio samo sopstvenoj žeđi za znanjem koju su ti oni napojili rasprostrvši sve tajne svojih duša pred tobom i one znane i neznane, raširili su ih na otvorenom nalik tek opranom vešu da sve vidiš i kroz sve zidove njihovog bića pogledom prođeš. Nisi li se samo okrenuo i otišao kad oni tebi ništa novo nisu mogli da pruže? Ali ima ljudi kod kojih imaš još mnogo šta da pročitaš. I zovi se Čovek bez kože, ali radi kao Lovac nagoveštaja jer ti to jesi. I njih dvojicu ti je samo proviđenje poslalo jednog da ti ispriča priču o uzaludnosti pokušaja da se pobegne od sebe, a drugog kao čoveka čijoj nedaći se moraš smilovati. Da li ćeš paliti vatre, pevati, lupkati o kamenje, igrati, prosipati vodu, mahati rukama ili samo ćutati sasvim je svejedno. Bilo šta da radiš ako pustiš to iz sebe ono će stići do ljudi kojima je potrebno.“

„Onda ću pevati pesmu bez reči pored vatre“

I tako i bi sledeće večeri. Gospodin Zrno peska je odmah uronio putem pesme u one dubine prizvane prošlosti gde je slast sreće izjednačena sa tugom i nikada se ne može izdvojiti samo jedno osećanje iz bogato upletenog venca pojedenog života jer bivša radost prilazi nesrećom gubitka, a negdašnji bol zatupljen je tamponom proteklog vremena. Vuk se hrabro držao koliko je mogao dok nije sakrio lice u šake i ridao kao neko ko je to trebalo da uradi još poodavno. Smirivši se, još možda pola sata sedeo je zaštićen štitom od živih prstiju dok nije i njega raščinio i iskoračio pred njih obavijen golom istinom da ga kroz nju prezru ili prihvate.

„Pričaću vam od najranijeg trenutka onako kako je i meni ostalo uhvaćeno u mrežama sećanja. Virio sam kroz tesan prorez puškarnice da osmotrim brojnost i položaj neprijatelja. Bilo ih je poprilično, razbaškarenih po pristaništu i blagom usponu ka gradu, uposlenih oko brodskog tovara, podizanja šatora, pravljenja poljske kuhinje i ko zna kojih još poslova. Pravili su se da me ne vide što me je izluđivalo. Ili su računali na svoju nadmoć i brojnost pa su dozvoljavali sebi da se bahato i neoprezno pokazuju, da me izazivaju nemarnošću kojom nisu krili svoje namere? Jer ja sam savim bio uveren da su oni moji krvni neprijatelji i da se spremaju da me uskoro napadnu.

Nisam znao kako su saznali pogani dušmani da sam ostao potpuno sam među debelim zidinama izuvijanih preko stena poput okamenjenih divovskih zmijurina, na pola puta između krševitih, jalovih planinskih visova, nemih i neosetljivih za moje brige i nadanja i beskrajnog nemirnog mora što mi se nudilo danju i noću, prizivalo me, mamilo pesmom talasa, vapilo za mnom u svojim izdajničkim dubinama.

Davila me je gorčina nepravde što sam bio napušten da pohodim odaje odjeka, već avet iako sam bio još živ. Kako su se usudili da pobegnu? Nije ova tvrđava bila sazidana samo za mene, a nisam ni ja vodio rat zarad sebe, već zbog njih koji me napustiše i kao najgrđi bednici iščezoše tokom noći. Toliko je silno moje razočarenje bilo kada sam se probudio narednog dana da zamalo ne digoh ruku na sebe da postanem truli leš, isti kao ove kužne gomile koje sam svakodnevno preskakao. Nisam znao otkud toliki leševi i zapitah se nekoliko puta da nisu to moji jadni sugrađani, ali zaključih da nije moglo da bude tako jer bih onda znao šta im se dogodilo, a nisam znao i u umu mi je istrajno plutao samo blaženi mrak zaborava.

Malo kasnije krenuo sam u obilazak kao i svakog sata danju, svakog drugog noću, utvrđenom uvek istom putanjom kojom sam vešto izbegavao ćoškove kod stepenica gde sam uvek čuo okamenjujuće glasove obesnih sirena kako se ore u pesmi-mreži postavljenoj samo za mene; okretao sam leđa portretima negdašnjih stanovnika čije žive poglede sam osećao na sebi kao vrele sunčeve zrake kao i tapiserijama sa strašnim scenama bitaka čiji izvezeni mali borci bi se razmileli pred mojim nogama kao mravi u ratnom pohodu. Jedina prostorija u koju nisam ni kročio još od tog kobnog jutra je ona što čuva zaposednutu napravu što nazvaše ogledalo u kojoj sam bio siguran da neću videti svoj odraz, već more pobesnelo od čežnje da me dohvati i smoždi.

Na pola puta između dve isturene kule spoljnjeg zida zastadoh i zagledah se u sivi oblak što se klizeći spuštao sa vrhova planina. Nešto u njegovom mutnom i tmurnom prisustvu me umirilo i navelo da se opustim, čak sednem oslonjen na ispust. Kako sam strašno bio umoran! Od čega sam se branio, protiv čega borio? Šta je htelo drevno more od mene, ništarije koja nije zaštitila svoj grad i sačuvala narod? I teškom mukom napokon pogledah more, a ono mi vrati sećanja na moj zabludeli um koji je video utvare neprijatelja u svemu i nadvladan očajem lažnog samoodržanja naveo je ovo marionetsko telo da pokosi sve na svom putu. Koliko je samo života na mojoj duši!

Siđoh brzo do mora da sustignem mornare za koje sad uvideh da su bili posada kakvog trgovačkog broda, ali oni su otplovili u međuvremenu. Želeo sam da im se predam da me zaključaju iza rešetaka, da mi sude, da me kazne i da ih pošaljem da sahrane nesrećne ljude. Ali nisam znao koliko dugo sam proveo suočavajući se sa zdravim pamćenjem i živom savešću, mnogo gorim sudom, mnogo težom kaznom od bilo kog vešanja ili streljanja. Mora da su i dani bili u pitanju jer kad stigoh do obale ni traga nije bilo od broda ili posade. Kako sam bio lud, nisam smeo da se zakunem ni da sam ih zaista video i da nije bio u pitanju još jedan budan san.

Nemavši kud, sahranio sam desetine leševa ne mogavši ni da uklešem njihova imena na velikom kamenu na trgu jer ih nikad pre nisam video. Ni grad mi nije bio poznat, štaviše nisam znao ni sam ko sam i pamćenje mi je, kako se čini, zdravo i povraćeno obuhvatalo samo kratak period mog boravka na ostrvu pod uplivom fatamorganičnih magnovenja, dok je za sve pre toga bilo trajno izgubljeno. Pronašao sam veliku drvenu tablu na kojoj sam opisao koliko sam istinito mogao groznu sudbinu koja ih je sustigla od moje ruke. Verovao sam da je to kraj i da ću skapati od gladi i iznemoglosti kako mi i dolikuje kad se neki preživeli vratiše u grad i umesto mržnje i osvete oni sasuše na mene vatru svog sažaljenja. Pekla me je strašno, pritiskala kao letnja žega, morila u stomaku kao žeravica, cedila mi znoj u ledenim noćima, ali odlučio sam da ću istrajati u onome što sam ih molio da prihvate od mene. Služio sam gradu veoma dugo, čuvao ga, popravljao sve što se popraviti moglo, radio bez dana odmora samo za minimum uslova za preživljavanje koje sam nerado prihvatao iako su mi bili neophodni. Odbijao sam da mi na bilo koji način pomognu ili da mi dozvole da živim boljim životom što su često želeli. Stideo sam se pred njima svakog trenutka što uopšte postojim, a oni, dobri kakvi su bili, teško su gledali moje mučenje i na kraju su odlučili da bi bilo bolje za sve da odem kuda želim jer oni me nisu krivili za dela počinjena pod senkom pomračenja uma. Ja sam sebi bio jedni tužilac, sudija, a često pomišljam da bi trebalo da budem i dželat.

Ono što me sprečava da to sprovedem u delo je nada da ću jednom saznati ko sam bio pre ovoga mog drugog i nemilog života. Kako i zašto sam skrenuo s uma i otkud ja tu uopšte jer ni mene niko pre toga nije video i to ne samo u tom gradu, nego ni bilo gde u okolini što saznadoh od tamošnjih stanovnika, privučenih vestima što brzo putuju koji su navirali u redovnim talasima poput plime da vide Morskog monstruma, kako su me zvali drugde, ali nikad tamo gde su jedino imali pravo. Ime je došlo otud što su bili uvereni da sam zastranio preživevši brodolom nedaleko od njihove obale, plutavši pod uticajem morske vode, iscrpljenosti i udarca u glavu čiji trag se video još godinama. I ja verujem da je moralo tako nekako da se dogodi. Međutim, čak i to je svojevrsna misterija, jer kod brodoloma uvek ostane bar nekog traga od broda, tovara i potrebština, posade, a ljudi nisu ništa slično videli godinama. Ili sam možda ispao iz broda? Ali, zašto me nisu tražili? Vlasti grada su odmah uputile proglas u sve krajeve do kojih su njihovi brodovi išli; da je pronađen čovek mog opisa koji ne zna svoje ime i pitali da li se zna da je takav negde nestao. Niko se nikada nije javio.

Bili su u pravu, trebalo je da odem. Kada sam krenuo predali su mi malo ogledalo kao repliku onog velikog zidnog koje nisam ni do svog odlaska smeo pogledati. Rekli su mi da mi ga poklanjaju u nadi da ću jednog dana smoći hrabrosti i snage da sretnem u njemu sopstveni pogled koji će mi pružiti nešto više od stida ili osude. Ja se tako nečemu ne nadam ni danas.

Išao sam tako od grada do grada radeći usput svaki posao koji sam mogao želeći da jednog dana dođem negde gde će me ljudi prepoznati i nazvati nekim imenom pod kojim sam postojao pre ludila. Verovao sam da će morati negde neko da me prepozna i da će otkriće o mom prethodnom životu da mi omogući da se vratim u dubine korena odakle bih nekako uspeo da počnem nicati kao neki sasvim drugačiji čovek koji pamti svoja zlodela, ali uspeva i da živi uprkos njima. Jer, prijatelji moji, ja ne živim. Ja sam zaglavljen u paklu vakuma između nepostojećeg sebe koga bih se želeo setiti i onog koga bih sve dao da mogu da zaboravim.“

Pucketanje vatre zamenilo je pesmu Lovca nagoveštaja i dalje noseći u sebi tragove njegovog glasa po kojima je tišina igrala uvijajući se među plamtećim pramenovima. Nisu remetili njihovu hipnotišuću predstavu neko vreme dok Kišna ne podiže glavu visoko i zvonko progovori:

„Grešiš!“

„Molim?“, upita iznenađeno Vuk prenuvši se iz razmišljanja.

„Grešiš.“

„U čemu?“

Ona se na to nasmeši gledajući ga netremice pa nastavi ne odgovorivši:

„Ko te je nazvao Vuk?“

„Sam sam se tako nazvao i ogrešio se o tu plemenitu životinju“.

„Tako sam i mislila“, promrlja ona za sebe klimajući glavom kao da se slaže sa nekim sagovornikom u svojoj glavi.

„Saslušaj me sad, pa posle radi kako želiš. To je sve sasvim besmisleno osim ukoliko stvari ne pogledaš iz nekog sasvim drugačijeg ugla. Da si ti čovek koji je nesavestan i da si namerno učinio nekakav zločin, krivica bi ti pala lako, skoro kao iskupljenje jer ona to i jeste. Svaki grešnik, ma koliko grešan, još uvek poseduje mogućnost spasenja jer duboko u sebi zna da je grešio. Onaj koji je grešan zato što je previše ispravan nikad neće saznati da je grešan i samim tim je izvan mogućnosti spasenja. Tako da osećaj krivice je uslov i dokaz dela spasenja jer ona pokazuje prihvatanje odgovornosti za svoja dela, nekad i nepočinjena. Stid je pokazatelj plemenite duše. To su otvorena vrata ka svetosti raznih vrsta i oni te kroz njih dozivaju. Ne pitaj nikoga jer niko i ne zna koji je pravi put za tebe. Pitaj svoju krivicu i stid šta žele od tebe i onda to i uradi.“

Vuka su protresle njene reči kao prolećni gromovi što bude zemlju iz zaleđene obamrlosti najavljujući preporod.

Snovi, vizije, izmaglice, sećanja 6

Evokacija spokoja

Ulje na platnu 50x40cm

Snovi, vizije, izmaglice, sećanja 5

Ulje na platnu 100x150cm

Kad pokojna baba pozove u goste

Ispucala vrata na trošnoj straćari tresla su se i podrhtavala pod naletima hladnog jesenjeg vetra. Koliba je ličila je na kartonsku kutiju koju samo što nije odneo neki jači udar oluje. To bi se verovatno i dogodilo da natkriljena stena nije pružala oslonac u koji je kuća bila delimično uzidana zahvaljujući mudrosti svojih graditelja. Par metara ispred kuće rasla je velika bukva pod čijom teškom senkom se nalazio ogroman panj još sa moćnim korenjem u zemlji izdubljen iznutra poput posude pune raznog trulog voća, ostataka životinja, buba, povrća, polomljenih predmeta, lišća, trave i cveća. Okolo njega u koncentričnim krugovima naređano je bilo majstorski izrezbareno, umetnički oslikano, ofarbano ili samo prosto označeno kamenje veličine dlana. Nije dopirao neki preterano težak miris odatle što ju je začudilo. Ko zna čemu je to moglo da služi. Prišla je vratima i pokucala, a ona su se polako otvorila očigledno zbog loše brave koja je popustila pod udarom šake. Čekala je nekoliko minuta, ponovo pokucala, pokušala nekoga da dozove i napokon je provirila unutra. Nije bilo nikoga i ona uđe i zatvori vrata za sobom rešena da unutra sačeka da se neko pojavi.

Čekala je oko pola sata posmatrajući pretrpanu prostoriju koja je bila kuća za život, kuhinja, kupaonica, biblioteka, radionica, mini priručna laboratorija, molitvena prostorija i ko zna šta još što nije znala da prepozna da se događalo na ostalim stolovima, stalcima i zidovima. Već joj je dosadilo da čeka i počela je da se šeta prostorijom i izbliza razgleda haotičnu gungulu na policama i klinovima na zidovima sa kojih su visile ogrlice, narukvice, lepeze, maske, verski rekviziti, igračke, slatkiši u kesicama, kutlače, varjače, noževi, tiganji i štošta drugo što nije moglo da stane u tesne starinske komode koje su zamenjivale kuhinjske ormariće, češljevi i ostali pribor za kosu, neseseri puni šminke, sušeno bilje, preparirane životinje na uzicama i razne šarene lutke imitirajući ljude različitih vremena. Kad je već nekoliko puta prešla preko svega pogledom i već skoro rešila da ode ugledala je lutkicu stare debele ciganke obučene u prljave šarene šalvare, indijsku još drečaviju tuniku i veliki heklani šal na štrafte sa dugim resama. Bila je prekrivena ogromnom količinom ogrlica, narukvica, prstenja od žutog zlata i perlica različite vrednosti od dragog kamenja, preko plemenitog drveta i kostiju do obične plastike koje su bile nanizane čak i na resama šala. Mora da bi zveckala kao zvečarka čim bi se mrdnula pomisli žena na šta joj se učinilo da se lutka nasmešila velikim trudom se zaustavivši da ne prsne u grohotan smeh dok se samo pretvarala da je nepokretna. Zastala je sa čuđenjem i bolje je pogledala, međutim izgledalo je da je to ipak bila samo obična lutka.

Nastavila je dalje da gleda ukrase na zidu u trenutku sasvim slučajno vrativši pogled na lutku ciganke samo da vidi da je nije bilo i na njenom mestu visila je neka potpuno drugačija lutka. Ovo ju je jako uznemirilo. Prišla je ponovo blizu da vidi da nije pogrešila mesto i kad je pogledala umesto ciganke sa zida ju je posmatrala plavokosa gospođa u godinama ogrnuta dugim kućnim mantilom od golubije sive svile sa okovratnikom i manzetnama od mekog somota iste boje. Bila je sušta suprotnost ciganki, vitka i vižljasta, kose do poslednje dlake zakačene u elegantnu punđu; čista i namirisana, negovane kože i noktiju sa tek ponekim diskretnim, ali skupocenim komadom nakita. Ova lutka joj se veoma dopala za razliku od pređašnje, ali se ježila samovolje ove kolibice koja je kako se činilo stihijski menjala svoje sadržaje.

Samo na tren skrenula je pogled u stranu kad je čula glas koji je mogao biti samo cigankin kako se zaista smeje onako veselo krkljajući i vide da je opet ona visila ispred nje ovog puta potpuno živa, ali ne veća od dlana deteta.

„Nemo se ljutiš lepa moja, ne možem da izdržim aahahhahahahh…“

Kako je to viknula još se glasnije grohotom zasmejala isturivši pogledu krnjave kvarne zube tresući se cela od čega su joj se čupavi kovrdžavi pramenovi kose iskrali iz debele kike ljuljaljući se oko glave. Žena je ustuknula preplašeno i brzim korakom krenula je prema vratima odakle je ponovo bacila pogled ka zidu i videla lutku plavokose gospođe. I dalje gledajući lutku preko ramena u skoro dečjem uverenju da ako je ne ispusti iz vida ona neće moći da nestane, zaletela se da pobegne napolje kroz vrata koja su trenutak pre nekim čudom bila opet širom otvorena i tresnula je iz sve snage u zid. Ležeći na podu šokirano je blenula u površinu starog ispucalog maltera obojenog u tamno crvenu boju toliko davno da se ta boja sad jedva nazirala ispod slojeva gareži od vatre sa ognjišta i prljavšine. Taj zid nije imao nijedna vrata.

„Pazi šta radiš ženo, zamalo da srušiš zid!“, reče gospođa polako i po malo sa visine lepim melodičnim glasom veoma učtivo, ali sa prizvukom prekora i ona okrenu glavu da je vidi. Sedele su sad velike i žive koliko i ona, svaka u svojoj fotelji sa stočićem za ličnu upotrebu sa strane dok ih je povezivao i razdvajao ogroman okrugao sto na kome se poput male žive makete širio ceo jedan živopisan grad sa delovima potpuno različitih zgrada i kućica kako vremenski, tako i po imućnosti ili svrsi korišćenja. Sve te različite delove grada povezivao je veliki crno beli pečat u samoj sredini čiji centar je bio lavirint koji je prekrivala magla. Njih dve su se već raspričale analizirajući šta je sve grad sadržao, čemu je koji deo služio kao i šta bi one mogle učiniti sa tim. Potpuno su zaboravile ženu koja je i dalje sedela na podu. Na kraju je plavokosa gospođa slučajno ugleda tražeći pogledom nešto na zidu iznad nje i viknu joj:

„Aman, ženo, priđi i sedi sa nama!“

Žena poslušno ustade i plašljivo priđe i sede na treću fotelju koja se kao i sve ovde samo odjednom pojavila. Pogled joj se prikucao za grad koji je bio naseljen stanovnicima veličine mrava zaokupljenih svojim poslovima i zabavom sasvim nesvesnih činjenice da ih je neko veći posmatrao.

„Dobro, ’de su ove spodobe male, trebamo da počimamo. Alooo, ’de stee?!“, prodrala se ciganka pljesnuvši dlanom o dlan i iz nekog pravca dotrčali su plavokosa devojčica ošišana na paž frizuru sa kratkim šiškama i velikom mašnom na glavi. Ona je, naravno, stala sa strane gospođe koja joj je brzim pokretima doterala haljinicu i zategla čipkaste bele čarapice koje su se bile zarozale preko crnih lakiranih cipelica. Devojčica je otvoreno piljila u ženu ne umevši da sakrije oholost i nadobudnost sa čijih visina ju je posmatrala omalovažavajući. Ciganki je pritrčao crni kudravi pas, prljav i ulepljen blatom, ali milog i toplog pogleda.

„Dobro, pazite sad. Počinjemo!“, reče gospođa odsečno.

„Izvinite što pitam, ali šta to?“, zabrinuto je prekinu žena.

Gospođa je na trenutak zastala pogledavši je šokirano i kao da toliko neznanje ni ne zaslužuje odgovor nastavila je da pažljivo da prati dešavanja u gradu.

„Podelu mesa, mila“, reče joj ciganka potapšavši je po mišici i utešno joj namignuvši.

Devojčica i pas već su bili spremni i na zvuk udara drvenom gredom o gredu koji je odjeknuo kao gong, oni skočiše u grad smanjivši se i počeše da jure ulicama svako za nekim određenim malim stanovnikom koga su tražili. Devojčica je zgrabila gusenicu koja je živela u staklenoj boci odbijajući da ima ikakvog dodira sa svetom da ne bi isprljala svoje nožice. To preimućstvo platila je time da nikad ne postane leptir što je delovalo da joj nije teško padalo. Čim je devojčica bacila flašu u vis, ona se povećala do veličine jabuke. Gospođa ju je vešto uhvatila u letu i odmah stavila u okruglu posudu nalik na akvarijum za ribe koju su pre početka deljenja mesa postavile na još jedan pomoćni stoćić ispred žene. Pas je izbacio mladića koji je toliko vazda podilazio svojim slabostima i strahovima lažući sve i samog sebe da će jednom ipak izgoreti u vatrama truda da ih prevaziđe i ponovo se roditi kao feniks da su mu se od toga pojavile velike fleke oko očiju nalik užarenim ptičjim krilima. Ciganka ga je uhvatila u letu i ubacila u staklenu posudu. Nakon toga devojčica je izbacila starog čoveka, nekadašnjeg profesora koji je završio kao beskućnik i to sve zbog potrage za neugasivim plamenom koga je našao kako gori ne satirući drvo na suvoj hrastovoj grani odbačenoj na đubrištu. Otad ju je nosio visoko iznad glave iako ga je za kaznu oslepela što mu nije ometalo kretanje ili snalaženje u svetu, štaviše mnogim ljudima osvetlio je put kad su se u silnim nedaćama izgubili u mraku. Pas je nakon toga našao devojčicu od oko dve godine sa očima bezvremene starosti pred kojom se smirila besna slonica i ponudila se da je nosi na leđima dugom stazom kroz savanu ka kući na obodu šume sa druge strane reke.

„Još samo seme pečata. Ovo morate zajedno, sećate se?“, upita oštro gospođa, a devojčica i pas klimnuše glavama i uputiše se jedno pored drugog u duboku maglu sred lavirinta pečata. Napokon izleteli su sa velikim isečkom neke druge stvarnosti u kome se videlo ogromno drvo sastavljeno od prepletenih vretenastih mladica koje su srasle zajedno u jedno stablo iznad koga su se ipak sve razdvojile u krošnju desetina hiljada tankih grana koje su se sve ravne i gole završavale dragim kamenjem. Na horizontu, iznad niskih brda kojima se kao bordurom završavala duga ravnica, tačno u korenu krošnje, zračilo je kao krv crveno ni izlazeće, niti zalazeće sunce od koga su sve boje plamtele u narandžasto – ružičastim odsjajima, a senke zaranjale u purpurnu i modru kojma je bilo išarano teško smeđe zlato trave u ravnici. Pod drvetom su ležali ženka crnog pantera sa jedne i beli lav sa druge strane. Obe žene uhvatiše scenu i pažljivo je spustiše u posudu. Za njom uskočiše i devojčica i pas.

„Eto, dušo, gotovo! A za kojeg andraka ti trebalo?“, upita je ciganka umorno se nasmešivši.

„Pozvala me je pokojna baka da je posetim na onom svetu. Nisu hteli da me puste kroz prolaz i poslali su me kod vas.“

„Aaaa, ako, ako, e pa vala i dobro su uradili!“, nasmeja se ciganka odobravajući klimanjem glave, ali je preseče gospođa koja nije imala živaca dalje da gubi vreme.

„Sve što ti je potrebno je u ovoj staklenoj posudi, i nas dve ćemo ući u nju i ona će se smanjiti do veličine činije. Kad izađeš napolje platićeš uslugu tako što ćeš od svega što se unutra nalazi uzeti ono što ti se najviše sviđa i što bi najradije postala. To ili tu osobu, bacićeš u onaj izdubljeni panj. Posle toga idi do prolaza i pustiće te kroz njega. Da li si sve razumela?“, upita ona ženu netremice je gledavši u oči.

„Da“, odgovori žena tiho na šta se njih dve opet pretvoriše u lutke i uskočiše u činiju. I vrata su zjapila širom otvorena na zidu sa kojih su ranije nestala. Žena zgrabi staklenu posudicu i brzo izađe napolje. Kad je bacila poslednji pogled na kućicu zapanjila se da vidi da u prostoriji nije bilo ničega sem miliona velikih i malih ogledala, a iznad ulaznih vrata u kuću visio je natpis „Raslojavanje“. Stigavši do panja bez velikog razmišljanja izvukla je lutku plavokose gospođe i ubacila ju je u panj. Istog trenutka čuo se vrisak i videla lepa svilena odeća poprskana krvlju i sveže isečeni komadi mesa. Umesto toga ispred panja pojavio se divno oslikan sivo-zlatni kamen koga žena instiktivno uze i stavi na jedno od praznih mesta u nizovima kamenja. U posudi se pojavio isti takav, ali mali kamen. Žena steže posudu i ode dalje brzim hodom ne osvrćući se više za sobom.

Svitanje kruškinih sunaca 30 Da li pismo živi u trenutku pisanja ili čitanja?

„ Drago moje Zrnce,

neću traćiti poslednje trenutke života na opraštanje jer sam sasvim sigurna da Labud i ti znate da ste bili jedine dve ljubavi mog života i jedino žaljenje koje uopšte imam je što treća nisam bila ja.

Ko sam ja, lice sakriveno i od sebe same? Nastala sam kao trunka upala u školjku koga ona obloži sedefom da je ne bi žuljao. To baš liči na moje detinjstvo. Bila sam veoma prisna sa majkom, skoro nerazdvojiva. Ona me je zaista obmotala sedefom i od trunke prašine svojom ljubavlju izvajala je biser. Boravile smo zajedno na dnu mora među zavesama morskih trava, ona, pažljiva i saosećajna, pouzdana, meka kao paperje, tiho strpljiva i ja, mali izraštaj, plutale smo povezane kanalima van misli i reči; osećale se i prožimale kroz jedva primetnu granicu koja nas je delila na dva bića u svetu bez govora, skoro i bez zvuka, rasplinute u ljubavi toliko jakoj da nije morala da se naglasi pokazivanjem ili pretoči u misao osvešćivanjem. Moglo bi se reći da nisam ni napustila njenu utrobu već je i ona u sebe ušla da me tamo pronađe. Svaki put kad bi me pogledala osetila bih da je moje postojanje u ovom svetu vredno i značajno jer njene oči napuni srećom. A onda, kada sam napunila deset godina ona je umrla i svet se zauvek promenio, a ja sam i protiv svoje volje morala da budem istinski rođena.

Otac nije bio loš čovek, ali hladnog i suzdržanog držanja. Kao da je i on imao neke tajne odaje u kojima je boravio većinom svog bića pronalazeći u njima svetove slične onima koje sam ja imala sa majkom pa je veoma malo njega preostalo za nas napolju. Bili smo dvoje stranaca čija se jedina tačka dodira zadržala u uspomeni na nju. Brižan, pažljiv i odgovoran kakav je bio, spakovao me je kao veliku vrednost u udobnu kutijicu da me sačuva od grubog i opasnog sveta. Pa bisere i ne treba bacati pred svinje! Ne, mala Sakriveno lice bila je bezbedno čuvana u skupim privatnim školama, sa dadiljama i guvernantama, brižno odvojena od svake niskosti, prljavštine i svega što bi joj moglo štetiti ili ugroziti je. Postala sam ni lepa ni ružna, dražesnog i umilnog, ali dostojanstvenog ponašanja, obrazovana baš onoliko koliko treba, a vaspitana da se ne ističem već da smerno bitišem na mestu gde pripadam. A gde je to? U kutiji u kojoj se čuvaju ukrasni predmeti velike vrednosti koji se koriste samo u posebnim prilikama.

Kao otac ranije i ti si me čuvao i pazio i Labud je uvek bio dobro i pažljivo dete. Niko nije ustalasao moj lepo uređeni svet dok se jednom nisam probudila u gluvo doba noći gušeći se od lupanja srca. Jedva sam mogla da dođem do vazduha. Sve vreme sam se pitala šta mi je. Imala sam nerazumnu želju da istrčim nasred ulice i vrištim na sav glas ili da porazbijam sve po kući. Zašto mi je to bilo potrebno? Zašto sam želela da sve uništim? Zar sam želela da uništim svoj život? A onda je iz mene izbila gorka istina. Koji život? Nisam imala život. Bar da me je neko bacio svinjama… Uvek sam bila uverena da je umerenost najveća vrlina koju neko može da poseduje i bila sam ponosna što je ja toliko lako postižem u svemu. Ali, čemu je služila umerenost ako ne poznaješ krajnosti od kojih te ona čuva? Da sam prošla kroz raj i pakao teškim stradanjem i velikim trudom uspela da pronađem tu središnju stazu između njih, onda bi to važilo za moju vrlinu, za moje postignuće. Ovako sam čamila na polici kao majmun igračka na navijanje bezbroj puta ponavljajući jedino što sam umela da uradim. Želela sam da počnem da živim, pa preteram u svemu, da zastranim i napravim hiljadu pogrešnih koraka. Ova umerenost me nije usrećila, već me je zarobila u prisilnoj suzdržanosti zbog koje nisam cenila čak ni ljubav koju sam pronašla u tebi, ni u detetu, ni tihu sreću svog udobnog života, ni radost koja je postepeno iz svega iščilela. U svom kavezu bila sam potpuno sama.

Sad znaš odakle je potekao poriv da upišem školu plesa, da otvorim i ta zamandaljena vrata iz detinjstva kroz koja mi je otac uskratio prolaz iako to nije nešto što mu mogu zameriti. Svašta mi se tamo dogodilo, a ja sam bila tiha puštajući utiske da se slegnu ne bi li ti ih prenela u nekoj krajnjoj svedenoj formi. Taj trenutak nam se nikada nije dogodio pa ti zato, možda ovako zbrda-zdola pišem sad dok ležim ovde u stranoj zemlji i tuđem krevetu u vatri koja će me pojesti.

Ispočetka bila sam u potpunosti zadivljena Lutkom, ženom toliko različitom od mene kakvu nikad ranije nisam srela. Posmatrala sam je nedeljama u već dobro poznatoj grupi ljudi obično stojeći sama dok sam čekala početak časa ili na pauzama. Plavokosa lepotica je svojom pojavom lepršavo treperila poput kakve leptirice držeći na okupu krug muškaraca oko sebe. Bili su tu drski i preduzimljivi udvarači, diskretni obožavatelji zadovoljni divljenjem iz daljine i oni koji bi sve dali da smeju da joj priđu, ali im je nedostajala hrabrost da čak i zamisle tako odvažan korak. Ona je sijala flertujući bezočno sa svima istovremeno, vešto suzbijajući preterano navalentne ispade ambiciznih muškaraca, a ne puštajući ni one najsramežljivije da joj pobegnu davajući im nevernu nadu. U trenutku pomislila sam kako joj strašno zavidim, mada mi nije bilo jasno na čemu to tačno. Da li sam joj zavidela na pažnji koju je dobijala od svih tih muškaraca? Ne, to me nikada nije zanimalo. Onda shvatih – zavidela sam joj na oslobođenosti svih skrupula; na smelosti da se ponaša bilo kako poželi ne mareći ni malo za posledice svojih dela. I kako joj je uspevalo da deluje potpuno nevino, da ih gleda širom otvorenih očiju poput malog deteta dok se tendenciozno i bezdušno poigravala njima kao da su miševi pod mačkinim isukanim kandžama?

Pitala sam je jednom i iznenadio me je odgovor koji sam dobila. Nasmešila mi se polu zatvorenim očima kao da sam dete koje postavlja naivna pitanja iz svoje nevinosti. Rekla je da se ne oseća odgovornom za ljudske sudbine, stradanja ili srećne preokrete. Previše dobro je poznavala užljebljene kanale po čijim su matricama klizili ljudski putevi da bi mogla i da pomisli da ima ikakvu, a kamoli presudnu moć.

„Znaš, draga, mi uopšte nemamo veliki uticaj jedni na druge. Ako nekoga zavedem, a zatim ga ostavim znajući da će za mnom gorko patiti godinama, misliš li da sam išta od toga ja uradila? Ja bih tu bila samo sredstvo da se odigra unapred zacrtani, miliardu puta ponovljeni zaplet, u kome je moja navodna žrtva već zaveden, ostavljen i živi u mukama i pre nego što me je ikada sreo. Kad to ne bih bila ja, bila bi neka druga žena. Štaviše, bilo koja žena da se pojavila u pravo vreme za njega mogla bi me zameniti. Možda čak i ti. Činjenica je da svi učestvujemo u tome i svako od nas igra svoju ulogu. Ja bih nastavila po nitima svoje sudbine, a taj neki u pravcu svoje. Razlika je jedino u tome što bi njemu ipak bilo lakše. Mene bi mogao da kune i okrivljuje, da svali onu navodnu i nepostojeću krivicu, proglasi me lošom osobom, bestidnicom, bezosećajnom droljom i nakon svega i dalje da zadrži preimućstvo viđenja sebe kao „dobre osobe“ i verovanja u „pravu ljubav“, „dobrog boga“ i „srećnu sudbinu“ misleći da on samo nije imao sreće. Ja, opet, vrlo dobro znam da niko od nas nije kriv za svoju sudbinu, da niko nije ni zaslužan, da ništa od ovoga ovde nije pravo, ništa važno i dobra ili loša sudbina su potpuno ista iluzija. Ne znam ima li boga nad njom, ali poznajem prevrtljivu mrežu opsena koju nazivamo našim svetom, životom i osećanjima.“

Druga osoba koja je ostavila veliki utisak na mene bio je sveštenik u poznim godinama koji nam se priključio tek tokom drugog meseca. Mogu da zamislim da se čudiš isto koliko i ja i svi ostali koji su ga tamo sreli. Otkud on na tečaju plesa? Već prvih dana smo se zbližili i ćaskali smo za vreme svih pauza. Izrazila sam svoju začuđenost njegovim prisustvom na plesu, a on se smeškao očigledno naviknut na to da su stvari koje je radio šokirale ljude. Rekao je za sebe da je u mladosti bio pravi verski fanatik. Ni najmanje vernik već opsednut idejama koje nije ni je razumeo niti ikad doživeo u obliku pravog religioznog iskustva, već se držao napamet naučenog teksta kao pijan plota. Dugo je živeo na takav način i bio sasvim zadovoljan životareći kao hrčak u ograničenom svetu svog terarijuma gde je jedino kretanje bilo u krug ili još gore u mestu dok se krug vrteo oko njega. Rekao je za sebe da u to vreme ni malo nije bio mudar ako je zamišljao da će moći da se tako lako izmigolji između mlinskih kamenova sudbine i boga u koga je verovao, ali nije očekivao da stvarno zakorači u njegov život što se dogodilo korakom majstorske slučajnosti kojom je čuo poverljiv razgovor jedne žene i starog monaha koji ih je često posećivao u crkvi. Naime, žena je imala veoma živopisne vizije o nepoznatim božjim licima. Kako je mogao da zaključi iz onoga što je načuo, redovno ih je prepričavala monahu. Duboko potresen i zgranut grubim odstupanjem od učenja i pravila ponašanja nedeljama se dvoumio dok uprkos osećaju velike neprijatnosti nije upitao monaha o tome. Starac mu je samo šapnuo da su pravila za ljude, ali ne i za živog boga. Više ništa nije pitao, ali se danima borio sa pitanjima unutar sebe koja su se rojila i pritiskala ga kao milioni malih ospi koje su htele da istovremeno izbiju. Jedne noći u ono gluvo doba kada se čini da i duhovi spavaju, ležao je budan u krevetu rastrzan nemirom i neuspelim pokušajima da se savlada dok je sa jezom predosećao da bi nešto unutar njega moglo da prsne i raspukne se. Očajnim krikom pozvao je svog boga i na njegovo zaprepaštenje on mu se odazvao.

Potpuno budan sanjao je kako se našao unutar nekog neograničeno velikog prostora u kome su lebdele male kapi. Ono što ga je mučilo iznutra sad je prepoznao kao nepregledne daljine prepune malih kapi koje su bile tvrde i providne kao gorski kristali i pevale su svaka svojim malim glasom. Mogao je da čuje svaku pojedinačno istovremeno sa ostalima. Melodija se uvijala oko njih poput ogromnog usporenog vrtloga izatkana od bezbroj prepletenih različitih malih pesama koje su se opet savršeno uklapale u jednu veličanstvenu simfoniju. Par trenutaka se skoro istopio u nezamislivom blaženstvu dok mu se mozak nije pobunio odbijajući da prihvati da je moguće da je istovremeno prepoznavao pesmu svakog od neizbrojivog mnoštva kristalčića, a takođe i veliku pesmu koja se tiho, ali neprekidno protezala ispod svega postojećeg. Čim je odbio da ga prihvati, pređašnji blagoslov postao je pritisak koji ga je obuhvatio nesnosno jakim lancima koji su se se stezali sve više iako su već bili urezani u kožu. Borivši se za dah znao je da mora nešto u sebi da promeni jer će inače biti zdrobljen poput insekta. I on pomisli da ako već treba da strada bolje da se bar napije i nauživa te vanvremenske divote. Istog trena kako se otvorio i sasvim prepustio melodiji, ona ga je izbavila iz opasnosti i oporavila. Dugo je lebdeo nošen tokovima i strujama vrtloga rasplinut u dubokoj sreći. Postepeno počeo je da primećuje da su kapi ne samo pevale različitim melodijama već i različitim jezicima, o sasvim drugačijim stvarima, štaviše međusobno suprotnim, isključivim i poništavajućim pa opet su rame uz rame plovile i bile delovi istog velikog pokretnog cveta koji je sam u sebe uranjao i opet se sam iz sebe stvarao.

Mesecima nakon toga pokušavao se vratiti uobičajenom životu što mu nije polazilo za rukom jer je na svakom koraku video manjkavost u učenju, nesavršenost razumevanja, groznu isključivost prema svemu što nije pripadalo tom, kako ga je već tad doživljavao, zatucanom i ograničenom pogledu na svet. Tokom noći nakon što je odlučio da s jutrom napusti svoju religiju i crkvu opet ga je usisao kosmički vir nateravši ga da uvidi da je i to bila vrsta isključivosti. Tada je sa velikom srećom, od koje je plakao nekoliko dana, spoznao da nema potrebe ništa da se odbacuje, naprotiv, on je bio siromašan! I od narednog dana pored svih svojih crkvenih zaduženja počeo je da izučava sve religije, mitove, legende, bajke, filozofiju, alhemiju… Kroz njih uronio je u razumevanje piktografsko simboličnog jezika sa velikim uživanjem bacivši se i na proučavanje umetnosti i snova. Tek tada su se pred njim otvorile tajne mnogih mudrih zapisa religije kojoj je odavno pripadao.

Poslednje otkrovenje stiglo mu je samo par godina pre nego što sam ga upoznala. Jednog popodneva dok se odmarao na klupi ispred crkve prikazao mu se po treći put kosmički vrtložni cvet, ali sada sadržan i u svakom kamenčiću, grančici i bubi, kristalne kapi su bile svuda oko njega i on je znao da su oduvek bile tu samo ih on nije mogao videti ili razumeti jer je do tada smatrao da je travka samo travka, oblak masa vodene pare, mačka domaća životinja, a ne božje čudo kao i sve što je postojalo. I on napokon nauči nemušti jezik jedne i jedine ogromne svete knjige koja je raširena i ponuđena za čitanje svuda oko nas, poučnije, dublje, mudrije i sadržajnije od svih drugih knjiga, i najvažnije od svega, žive knjige, koja se svakodnevno preporađa i pripoveda sama o sebi, o bogu, bogovima, silama, duhovima, dušama i svemu o čemu bi bio voljan da sluša ili sposoban da razume. I tada on shvati da su sve knjige sveta nepoznati jezici koji pokušavaju, svaki na svoj način, da opišu ovu jednu svesadržajnu. A mogla se čitati i življenjem. Na kurs plesa došao je da nju dalje istražuje učeći o pokretu i muzici.

I ja sam ga slušala osetivši u kostima da su njegove reči nosile velike istine, ali i dalje nisam mogla da se otrgnem stidljivosti koja me je držala u svom čeličnom zagrljaju. Kako je samo bilo lako pustiti se na krilima oslobađajuće ideje, napraviti taj prvi korak i izaći napolje. A tada… Tada muzika unutrašnjeg preporoda utihne, poletni vetar se umiri i jedna neugledna mala žena nađe se sred gomile neznanaca osećajući se kao da ima noge okovane u betonske kocke. Smetena tuđim pogledima, pokušavala sam nežno da lebdim dvoranom nedodirujući pod i uvidela postiđeno da umesto toga nespretno kloparam jedva pogađajući ritam i zaboravljajući korake. Koliko sam već meseci odlazila tamo da svaki put iznova doživim neispunjenje te nevažne i krajnje blesave želje iz detinjstva? Vraćajući se kući slomljenog duha i osećajući se poniženo, tužno i prazno, obećavala bih sebi da se više neću vratiti. Iz nekog nepoznatog razloga, s jutrom bih se budila čila sa novorođenim uverenjem da moram da nastavim da plešem i da će se u jednom trenutku nešto dogoditi, da ću nekim čudnim slučajem biti oslobođena okova i da ću slobodno i srećno istinski zaplesati. Odakle je stizala ta vera i zašto me je terala da se vraćam na mesto na kome sam se osećala neprijatno i svaki pokret mi je predstavljao mučenje?

Još uvek se ništa nije dogodilo tokom skoro celog ovog kobnog trodnevnog putovanja u južne provincije čak ni ze vreme učešća u popodnevnoj gradskoj proslavi na kojoj su svi veselo igrali od ženica sa malom decom do staraca što jedva stoje na nogama. Tek nakon toga, kad sam ostavila društvo u cvetnim žardinjerama omeđenoj bašti jedne divne krčme kao iz starinskih romana uputivši se u sobu malog pansiona gde smo odseli da se spakujem i polako spremam za jutarnji povratak, primetila sam da me neko prati. Učinio mi se prilično čudan, tamnokosa prilika kojoj nikako nisam mogla dobro da vidim lice na trenutke u mraku, čas pod mutnim svetlom ulične rasvete koja se tek palila, u sumraku uskih prolaza u kojima su jedino sveće na stolovima kafea i restorana davale neki topao ton, pod ružičastim, purpurnim, zelenim talasima ispuštenih svetlećim reklamama ili previše obasjanog da bih ga uopšte videla. Bilo koliko brzo da sam se za sobom okrenula nisam ga videla u pokretu već uvek samo kako stoji i posmatra me očima čiji pogled sam osećala na sebi bez mogućnosti da im uzvratm pogled. Setih se usput da mi se učinilo da sam u daljini između visokih tornjeva na crkvama, iza stakala znamenitih zgrada ili pod lukovima mosta već videla njegovu senku ranijih dana dok smo obilazili manastire, aristokratska zdanja, ostatke naseobina sa početka vremena i ostale svedoke minule prošlosti. Prosto bih se zaklela da je na jednom grobu iz kamenog doba bio uklesan njegov znak.

Umesto da požurim ja sam usporila korak sad ga već osećajući za sobom i bez gledanja uzbuđena i uznemirena sigurnošću da sam dozvala ono što sam prizivala i ako sam ga i videla u obliku čoveka, osećala sam u srcu da on to nije bio. Ne znam da ti kažem ni da li sam se uplašila, tek krenula sam u nepoznatom pravcu, na sasvim suprotnu stranu od hotela već začarana zvucima muzike koju je svirao za mene u hodu lagano poskakujući baš onako prhko i nežno kako sam oduvek osećala da bih mogla. U pustom sokaku došao je pred mene i ja sam bar jednom u životu istinski plesala. I dalje nije imao lice, ili je imao mnoga lica muškaraca mog života, i tvoje.

Ako ti kažu da me je on odveo u grob nemoj da poveruješ. Ja sam kriva što sam toliko dugo čekala da se neodigrana predstava života umesto pukog otelotvorenja pretvori u rušilačku lavinu koja me je volšebnom snagom iscrpela i raznela. Da sam ranije pozvala, još iole u dobro vreme, bila bih preporođena, jer Zrnce moje, to je nije biće kao mi koje sebe kontroliše već jedna mnogolika skoncentrisana sila čiju moć treba prepoznati i poštovati.

Tebi moram da se izvinim. Iz ove pozicije najveće konačnosti vidim bolje nego ikada do sad i znam da sam se o tebe ogrešila. Ti jesi umetnik uvek bio. Ono neizraženo, neispoljeno, nepronađeno, sve sam to bila ja u ogledalima igrajući neznanu igru sama sa sobom. Reći ćeš da grešim jer sam tvoje sumnje potvrdila, ali to nije istina. Potvrdila sam samo tvoju želju da pobegneš od sebe. Ono što ti tražiš, dragi, to već imaš i jesi. A ja sam svoju grešku skupo platila i žao mi je zbog nas oboje.

Ljubim te Zrnce moje i poljubi u moje ime i Labuda. Želim vam obojici život vredan življenja do kraja vaših dana.

                                                                                          Sakriveno lice“

Teret skromnosti

Veliki čovek je zaista vredan tog zvanja

ako svojom veličinom

ne procenjuje tuđe raspone

ni svojim blagom

plemenitost sveta.

 

Ali to važi i obratno.

 

Ako zarad zadovoljenja taštine masa

gleda na sebe kao njima ravnog,

nije ih uzdigao, niti se vrlinom okitio

već se sapleo preko sopstvene nepripitomljene sujete

iskoračivši iz skromnosti

koja zahteva istinu brutalno razgolićenu.