Zaleđeni pupoljak kao simbol promašenog života

Stariji čovek koji bi više voleo da bude nazvan gospodinom sedeo je u dnevnoj sobi svog udobnog stana i pio popodnevnu kafu. Stariji čovek pre je bio starac po godinama jer se bližio devedesetim. Niti se ponašao, osećao, a pogotovo nije izgledao kao starac. Štaviše, bio je ponosan sto su mu ljudi davali po petnaest, dvadeset, pa i čitavih trideset godina manje. Mislio je da je to zbog  mladalačkog duha koji je brižljivo održavao netaknutim sve te decenije svog života. Nikada nije ni pomislio da je njegov tobožnji mladalački duh ustvari nezrelost i da se trud da ostane isti i nepromenjen u potpunosti isplatio – isti onaj nesiguran, povučen i neiživljeni dečačić koji muca i gleda kroz debela okna naočara bio je sakriven u telu vec pohabanom i bolnom od duge upotrebe. I sam bi se začudio kad bi neočekivano ugledao svoj lik u ogledalu i video viseću kožu, tamne podočnjake, usečene bore i umorne oči koje su zurile odande. Skoro da bi poskočio i pitao – ko je to? Onda bi se setio da je to samo njegov odraz u ogledalu i još jednom bio zbunjen vremenom koje je tako brzo prolazilo. Pa još maločas bio je štrkljavi klinac koji pevušeći skakuće kroz travu na putu za školu u nestalom svetu njegovog detinjstva. Nikako mu nije bilo jasno kako su vremena unutra i spolja sve više bila udaljena. Unutar njega vladalo je zaustavljeno vreme njegove mladosti, a napolju u nemilosrdnoj opipljivoj realnosti jurilo je kao pomahnitala bujica. Kad god bi provirio iz svoje puževe kućice otkrio bi da su neočekivano protekle godine, meseci ili nedelje. Tako brzo? A kamo li samo juri to šašavo vreme? Kao da ima gde da ode ili nešto važno da uradi… E, da je samo opet mlad… Tada bi vreme nešto značilo, tada bi moglo nešto važno da mu donese. Ali sad? Tja…

Ideja da starost može da sadrži mnogo više čari nego ijedno detinjstvo ovog sveta nije ni pokušala da se izlegne u negostoljubivom okruženju njegovog mozga. Tako mu nije rekla da pupoljak ne može da se očuva ako se stavi na led. On će delovati isti, onako zaleđen, ali je već odavno mrtav. Umro je onog trenutka kad je stavljen na led u pokušaju da bude sačuvan za sva vremena. Ako je živ ostaće pupoljak samo kratko, pa onda divni mirisni cvet još kraće. Latice će se smežurati i požuteti. Otpašće otrgnute olujom i odleteti sad bezvredne i ofucane. Ostaće stomačić, isprva mali i zelen. Više nije lep i privlačan već nekako ogoljen, izložen pogledu onakav kakav jeste. Ukrasi su nestali i ostala je istina. Ali njega nije briga. On ne gleda već je zatvorio oči i sluša. Unutar njega nešto raste. Celo njegovo telo sazreva i rumeni se da bi se uskladilo sa tim sakrivenim rastom i postaje jedra jabuka. A unutra raste tajna. U jednom trenutku odvojiće se od drveta i pasti na zemlju. Ako je imao hrabrosti i dovoljno pažljivo slušao šta tajna ima da mu kaže saznaće mnogo toga o sebi, i drvetu na kome je narastao, i dvorištu u kome je drvo, i dalje, i dalje, preko svih granica prostora do dalekih galaksija. Čuće šta se dogodilo od početka vremena i šta usud donosi do kraja sveta. Dok bude slušao on će zatvorenih očiju da vidi vidom oštrijim i čistijim slike malog i ogromnog sveta. Tajna će mu se otkriti. Posle toga neće se plašiti da se kao hrana ponudi gladnim ustima čoveka, gusenice ili mrava. Njegovo seme neće biti bačeno na neplodno tle ili slučajno uništeno. O, ne! Tajna mu je rekla da će se slučaj pobrinuti da se njegovo seme zasadi u najlepšu baštu i započne život koji je novi, ali i stari ponovo rođen. Seme naraslo u srcu tajne novo je biće, ali takođe nosi zapis o svemu što je nekadašnji pupoljak video, čuo, shvatio, naučio, proživeo i doživeo. Ono nosi njegovu priču u sebi da je dopuni, proširi i upotpuni i tako od drveta do drveta u beskonačnost traje život.

Nažalost, ovaj stariji čovek ne vidi život na taj način. Ne, ne vidi i ne veruje da je iko tako živeo. Smatra sve to nabujalom maštom narasloj na nezdravoj pameti ženske sentimentalnosti. On je, nesumljivo, zdrav i ispravan. Ako je nervozan, razdražljiv, nesrećan, neispunjen, usamljen i dosađuje se do smrti za to su krivi sam život, koji je besmislen, i drugi ljudi. Sa njima nešto nije u redu i nerviraju ga samim svojim prisustvom. Pogotovo njegova žena i deca. Kao što je uvek govorio – ako oženiš ludu ženu onda imaš i ludu decu. Mada su žene sve lude. Na tren se zaustavio u neizgovorenom monologu jer se prisetio da nije oduvek o njima loše mislio. Nekada davno, kada ih je gledao samo izdaleka, divio se savršenstvu gracioznosti i blagosti, nekakvoj magičnoj čari koju je nazirao u njima. Čeznuo je da ih vidi izbliza i dodirne. Želeo je da ih zadivi, fascinira, osvoji svojim vrlinama i zadobije ljubav takvog uzvišenog bića. Šta se dogodilo? Zašto je njegova slika o ženama pretrpela toliku promenu? Otkrio je da nisu onakve kakvim ih je zamišljao. Da li su one bile previše prizemne i proste ili je njegova anđeoska zamisao bila na previsokom pijedestalu, tek rascep se proširio previše za premošćenje čak i u mašti. Da li je više bio ogorčen, razočaran ili povređen nije znao. Najviše od svega se osećao opustošeno. Njegov svet je osiromašio, presušio i prestao da se vrti u unutrašnjem kruženju koje rađa život. Boje su izbledele, zanos posustao. Otad mu je sve smetalo, sve ga je remetilo. Povukao se i sagradio je debele zidine unutar kojih je umro, sahranio se i mumificirao dok je još živ. Još samo kad bi sve htelo da stane sa njim, pogotovo ta besomučna svetina. Galami, kreće se, diše, jede, pije, govori… Remeti teško postignuto mrtvilo groblja koje on smatra unutrašnjim mirom i, najgore od svega, hoće i dalje da nastavi da živi! Eto tuge njegove! Nije da ih ne razume. Seća se kako je i sam imao zabluda i nežnih maštanja, zamisli na čiju pomisao bi mu srce jače zakucalo. Eh, njegovo srce sad jedva da uopšte kuca, a zašto ne zna ni samo. Shvatio je odavno da je nada glupa i besmislena. Ni do čega se zaista ne dolazi u životu. Život je samo vreme koje protiče i nikad ne donosi ništa novo. Čak i svetska istorija se svodi večito na ponavljanje istovetnih obrazaca. Kad je već tako, onda je bar naučio da se održi što je duže moguće. Trajaće koliko god bude mogao i posmatraće sve što je već video mnogo puta. Mladi to ne znaju. Ne vide. Oni hrle naglavačke da otmu i uhvate nešto što ako im promakne biće grehota velika! Ne kaže se bez razloga mladost – ludost. Niko njega ne bi saslušao, a imao bi šta da ih poduči. Uostalom, zar bi on ostao još uvek pupoljak da je dozvolio sebi da se izloži suncu, vetru, oluji ili, ne-daj-bože, pčelama! A oni sve to hoće. Kao da je potrebno?!

 Čudio bi se silno stariji čovek kad bi saznao da jeste potrebno. Potrebno je da otpadne mnogi cvet, a oni što ostanu i istraju uprkos suncu, vetru, oluji, pčelama, čak i preranom mrazu, narastu u najlepše, najsnažnije, najmirisnije cvetove iz kojih izrastu jabuke kao iz Hesperidinih vrtova koje se ponovo rode u telu najzdravijeg drveća. Još više će se čuditi kad ga sustigne konačna zima i iznenadi činjenicom da sa novim prolećem i buđenjem cele prirode on nije ponovo rođen.

10 mišljenja na „Zaleđeni pupoljak kao simbol promašenog života

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s