Svitanje kruškinih sunaca 17 Ona koja hoda sa kišom

Očeva izvanredna darežljivost pokazala je svoje pravo lice kad su otkrili da im je odneo gotovo svu vodu. Zašto im je ostavio novac? Da se opravda pred zakržljalim ostacima skoro sasvim izumrle savesti što ih je poslao u sigurnu smrt? Ili je napokon shvatio da hram Plesa Smrti može biti na svakom koraku i žrtvovao ih je sve četvoro ne bi li sebi produžio bedni vek?

Izračunaše da ako noću putuju ne bi li izbegli tešku dnevnu žegu, mogli su da razvuku zalihe vode najviše na pet dana. Prethodni mali izvor i još manju oazu koja ga je okruživala napustili su pre više od dve nedelje. To je značilo da nisu imali izbora sem da nastave pravo u nadi da će pre nego što pomru od žeđi pronaći neku drugu vodu. Pomerili su logor u zakrilje senke obližnje visoke stene i čekali veče da krenu dalje.

Iskupitelj je posle oskudnog ručka poslao braću na spavanje da bi mogli da izdrže celonoćni hod, a sam ostao sedeći ogorčen sudbinom i životom. Skoro da je zavideo majci što je živela u praškovima izazvanim snovima i nije imala njegovih briga. Pomislio je da bi voda daleko duže trajala ako bi se otarasili svih magaraca natovarivši kola njihovim teretom. Ipak, odbacio je tu misao istog trena kako mu je sletela u um. Neće uraditi tim jadnim stvorovima isto što je otac njima uradio. Onda se vrati u mislima na tog tobože bliskog čoveka pokušavajući da shvati ili nečim opravda njegove postupke, ali nije mogao. Majka je nekada davno pričala da je bio dobar čovek dok nije poludeo od straha. Zar je strah imao moć da inače valjanog i brižnog čoveka preobrati u bezočno samoživu, pa onda i raskalašno razvratnu surovu zver bez saosećanja ili samilosti čak i prema sopstvenoj deci? Nije mogao da poveruje u to. I njemu je sada nož pretio pod vratom pa opet je plakao nad sudbinom još manje dece, bolesne žene i životinja koji su se svi zajedno našli u nevolji tuđom krivicom. Odlučio je da svoja sledovanja vode još upola smanji da za njih bude više. Uostalom, bio je najstariji sin. Koliko je već vremena znao da je otac loš čovek i ništa nije učinio? Šta je čekao? Čudo?

Bes je rastao u njemu umršen sa očajanjem. Zaplakao je udarajući rukom o kamen dok nije dlan raskrvavio, a onda hitro potrča da zamakne za izbočeni deo stenovitog brdašca da ne probudi braću ukoliko bude ridao na glas i kunuo sve čega i koga je mogao da se seti. Međutim, kad je stigao sa druge strane bes ga prođe i ostade neka čudna i neprijatna praznina iz koje izroni sećanje na očevu pratilju. On povika iz sveg glasa:

“Ne znam ni ko si ni šta si, ali znam da me je zbog tebe otac obećao hramu Plesa Smrti! Ti dobro znaš da sam već odlučio da ću sam u njega otići jer neću da pogazim njegovu reč! Ne znam kako, ali znam posve izvesno da ću ja preživeti ne bi li mogao da učinim sve što želiš od mene, ali pomozi mi i njih da spasim, sve njih, čak i životinje! Obećavam ti da ako mi pomogneš možeš od mene dobiti i ono što si želela od mog oca! Ja neću bežati i kriti se, na to možeš da računaš!“

Stajao je i unezvereno čekao da mu se prikažu oči o kojima otac nije nikad pričao, ali je često o njima mrmljao u snu nekad ih psujući, nekad pun divljenja i poštovanja ili uz kuknjavu vapeći za njima, ali uvek sa strahom. Ništa se nije dogodilo. Kad je prošlo otprilike petnaest minuta zamalo da se okrenuo da se vrati delom razočaran, delom osećajući olakšanje, kad mu se učinilo da je krajičkom oka primetio neki pokret daleko sa desne strane. Stavio je dlan iznad očiju da bar malo zakloni blještanje dnevne zvezde i ugledao čoveka koji je sam vukao mala kola natovarena krčazima kako skreće iz sakrivenog bočnog prolaza koji je bio uvučen između visokih kamenih zidova i zaokreće da nastavi istim putem kuda su i oni mislili ići. Momak se kao bez glave sjuri ka čoveku mašući rukama i vičući da stane i sačeka ga.

Čovek ga isprva nije primetio, ali u trenu kad jeste isukao je kratak mač i stao urličući ispred kola u pokušaju da ga zastraši. Iskupitelj, već nadomak njega, zastade i raširi obe ruke pokazujući prazne dlanove.

„Izvinite! Izvinite molim vas ako sam vas uplašio! Toliko sam se obradovao kad sam vas video da nisam stigao ni da razmislim da li prvo da vam se najavim iz daljine već sam samo potrčao prema vama“, izgovori on u jednom dahu ne mogavši da prestane da se osmehuje uprkos tome što se čovek nije osmehivao u odgovor nego je i dalje oprezno držao u njega upereno oružje. Napokon nepoznati progovori:

„Gde ti je banda? Znam da nisi sam! Već ste me više puta opljačkali! Prošli put sam jedva izvukao živu glavu!“

Iskupitelj se sada zbuni i uozbilji shvativši da ga je čovek pobrkao sa nekim pljačkašem ili kakvim gorim zločincem.

„Putujem sa dva mlađa brata, bolesnom majkom i više životinja. Rano jutros otac nas je napustio ovde odnevši nam skoro svu vodu“, odgovori on onim jednostavnim i otvorenim izrazom lica kojim se uvek izgovora neprikrivena istina.

„Bože me sačuvaj! Pa gde su oni?“, uzviknu čovek sklanjajući mač.

Iskupitelj mu pokaza rukom, a onda dok mu je pomagao da zajedno dovuku kola do kampa, ispričao je ukratko o ocu i decenijskom potucanju po raznim pustošima. Usto se i predstavio na tradicionalan način sa blagim naklonom. Čovek mu je uzvratio naklon rekavši za sebe da se zove Gorki melem i da je nekada radio kao vidar, a sada dovozi vodu da pomogne jadnom stanovništvu od kojih su mnogi bili na umoru jer je ceo kraj pogodila teška suša koja je trajala istih tih deset godna koliko su oni proveli na putu. Iskupitelj se silno onespokojio čuvši nemile vesti. Gorki melem reče da može da mu objasni kako da stigne do vode koja je u vidu tankog mlaza izvirala iz stena na kraju trodnevnog hoda kroz tajni prolaz, pa zatim udesno od njihovog sadašnjeg pravca u pećini duboko ukopanoj u sledeće veliko stenovito brdo koje budu videli. Predložio mu je da se vrate nazad u zemlje koje još nije potpuno pokorila stravična suša. Međutim, otac nije odneo samo vodu, odneo je i sve preostale posude za vodu. Nisu imali drugog izbora već da idu napred. Srećom, varoš je ležala na samo četiri dana hoda odatle, ali tamo se voda kao i bilo kakve posude za nju plaćala zlatom ili životom. Vodonoša je, kako čovek reče da ga sad svi zovu, predložio da im da dovoljno vode da ne oskudevaju tokom puta i u prvo vreme u gradu u zamenu za dva magarca koji bi vukli kola umesto njega. Njegove male i izdržljive konje otela je grupa opasnih bandita koji su se okoristili činjenicom da nije bilo više nikakve vlasti koja je imala snage ili volje da im stane na put.

Opskrbljeni vodom, nisu više imali potrebu da čekaju noć pa su krenuli svi zajedno ubrzo nakon kraćeg odmora za koje vreme su popakovali stvari i upregli dva magarca u vidareva kola. Dečaci mu ispričaše o majčinoj bolesti na šta on obeća da će videti kad stignu da li je mogao nekako da joj pomogne iako je sumnjao u to. Zatim, oni njega upitaše za više detalja u vezi sa prilikama u gradiću na šta ih on okupi sve oko svojih kola da čuju priču o ženi koja je uzrokovala sušu.

„Pre nekih šezdeset godina Uzdrhtala grana, lokalna prizivačica kiše i tragačica za podzemnim vodama, usnila je da mora zaneti ćerku koja će naslediti njen dar jer do tada kiša više neće pasti. Osam narednih godina dok je zemlja grcala u mukama i pucala pod nogama sasušena poput peska, a ljudi jedva preživljavali, žena je rađala sinove. Tek devete godine rodi ćerku. Istog trena kad je devojčica napustila majčino, tolikim rađanjima zanemoćalo telo, teški i gusti oblaci koji su prekrili nebo za vreme porođaja prolomili su se i izlivavši iz sebe čitave bujice besne vode narednih sedam dana. Ljudi i žene su padali na kolena uzdižući ruke ka nebu pijani od sreće, zahvalni, pa zatim i zabrinuti da se blagoslov ne udavi u barama i poplavama ako to dete ne prestane da plače i izaziva kišu koja ga je toliko rado sledila.

Vremešna veštica ganutljivog i toplog srca, dodira i pogleda umirila je nesrećno detence zaustavivši preteći potop i na još veče opšte olakšanje odnela ga je kod sebe poprilično daleko od sela u kolibu na maglenim padinama obližnje planine. Savet staraca odluči da devojčica dobije ime Ona-koja-hoda-sa-kišom, mada su je svi zvali samo Kišna.

Priča se da se Kišna već kao mala često žalila da nije bilo pošteno da je osude na život u osami i bez ikavih kontakata sa drugom decom ili ljudima uopšte. Planinska rosa, njena pomajka, bila je divna žena koja joj se sasvim posvetila, ali se Kišna i pored toga često osećala usamljenom. I više od toga, osećala se odbačenom, izgnanom bez ikakvog razloga kao da je bila zločinac ili gubava i ljutnja je polako počela da niče u njenom srcu.

U retkim prilikama nekoliko puta godišnje Planinska rosa i Kišna prisustvovale su redovnim ritualima zaštite sela, teranja demona, zlih duhova i priziva bogova zaštitnika čiju dobru volju je stanovništvo podmazivalo mnogim prinetim žrtvama. Iako su je dočekivali velikom dobrodošlicom, ukazivali joj poštovanje, stavljali joj pred noge mnoge male poklone i u njima sakrivene molbe da predoči bogovima u njihovo ime, klanjali joj se, divili i uvažavali je tek mrvu manje od bogova, u svakom pogledu koji bi joj uputili pronašla bi više od bilo čega drugog užas. Bilo je u njima izmešanih i mnogih drugih osećanja koja su ipak bledela u senci teških i nikad izgovorenih sećanja na sušu od koje su zamalo svi stradali, a koja je započela onog dana kad ju je majka sanjala i kišu, blagoslovenu kišu koja ih je spasila, pa zatim umalo podavila i u opštem mahnitom curenju sa neba odnela je čak i njenu majku koja je iskrvarila posle porođaja i prerano napustila svoje voljene. Paralisani su stajali pred zastrašujućom moći priziva sreće koju je izazivala kada je dolazila u selo nakon čega su nastupali plodni periodi i jalovi onih nekoliko puta kad nije mogla da dođe zbog bolesti.

I umesto da se pogordi i smatra sebe posebnom, počašćenom ili iznad drugih osećala se iskorišćenom i od bogova i od ljudi, kao alatka koja bi nakon svečane ceremonije bivala odložena u zlatotiskom ukrašen ormarić do naredne prilike kada im bude bila potrebna. Nije joj bilo potrebno da bude obožavana ili stavljena na pijedestal kao predmet strahopoštovanja već da bude voljena.

Jednog dana na putu ka predvorju hrama gde su se oduvek održavali rituali ona zastade i učini nezamislivo. Narušila je svetu tišinu podržanu samo posebnom muzikom i obratila se svim građanima. Ispričala im je o svojim osećanjima, o samoći, o želji i potrebi da bude među njima kao obična žena, da radi šta treba u ritualima, ali da ostalo vreme vodi normalan svakodnevni život kao i oni. Želela je da je prime među sebe bez obzira na tu nesvakidašnju osobenost koju i pored sveg zazora nisu odbijali već su je obilato iskorišćavali. A nisu imali ni predstavu šta su od nje tražili. Bogovi koje su prizivali nisu dolazili niotkuda, klizili sa neba ili iskakali iz grmlja ili drveća. Ne, da bi bili delatni morali su imati prohodnu dušu žive osobe kroz koju se mogu provući kao kroz uska vrata i izaći dejstveni u ovaj svet. I dok bi je zaposedali prisvajali bi je celu kao posudu dodeljenu na korišćenje, uvlačili sa sobom delove izobilno blaženih rajskih pašnjaka u blagosiljanjima, usisavali bolesti i nečistoće duševne i telesne neravnoteže u izlečenjima, provodili demone u čišćenjima kroz koje su se nazirale slike poganih jazbina paklenih hordi. Kroz nju su preci molioca pristupali bogovima i zastupali potomke, duhovi zaštitnici uticali na štićenike, dosuđivale se kazne i pomilovanja, a da ona nije od života ništa imala sem večitog pasivog posmatranja. Videla je saosećanje i razumevanje u njihovim očima, ali više od svega zabrinutost za sebe i nepatvorenu stravu. Čekala je nekakav odgovor i kad više od pola sata niko nije ništa odgovorio ona se okrete i vrati sama na planinu ne učinivši ništa od svojih svetih dužnosti. Tog dana pre desetak godina započela je druga grozomorna suša koja još nije bila zaustavljena.

Kažu da je Kišna zatvorila vrata svog uma i srca i za bogove i za ljude i posvetila se brizi o životinjama primenjujući nauk o travama, semenju i zemlji koji je primila od svoje pomajke. Negovala je nešto domaćih i mnoge divlje životinje kojima je bila potrebna pomoć i začudo jedino njena planina je ostala bujna i vlažna, ali se tamo niko od ljudi nije usudio ni da priviri. Planinska rosa je odavno preminula od starosti. Kišna je nastavila da živi bez izgovorene reči kao da je iznikla iz stenovitih krševa, opojnog rastinja i bila neodvojivi deo divljine koliko i divokoze ili planinski lavovi. Seljani su se za to vreme teško zlopatili dovlačivši vodu iz dalekih izvora koji nisu presušili, izgladneli, slabašni, pokošeni mnogim boleštinama koje su se sručile na njih onako nejake i bespomoćne. Mnoštvo nejači je uvenulo, starih takođe, a i najjači su bili dovedeni do granica izdržljivosti.“

2 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 17 Ona koja hoda sa kišom

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s