Svitanje kruškinih sunaca 18 Žrtva

„Nema neba za mene. Ne, ne onog običnog svetlog i mirnog plavetnila, hladnog i mlečno beličastog kao ledena skrama pod teškim pritiskom studeni: niti zaslepljujuće zlatno-blještećeg pod kišom usijanih sunčanih strela što žare vazduh, pale zemlju i uzdižu vodu do paperjastih visina ili teško mirisnog i obojenog kao prenabujao ružičnjak pri zavlačenju lavene kugle pod pokrivače obzorja. Nema ga. Nema ni usporene, lenje zemlje što je zaspala raskalašno zavaljena čekajući milovanje kišnih kapi da se probudi i iz sebe pušta život da iskače čitavim bokorima, grozdovima i perjanicama u nedogled. Nema. Ni kristalne prozirne vode, ćutljivih trava, nerazigranog drveća i cveća, nepomičnog kamenja, životinja bez svoje priče i pesme… Najviše i pre svega, nema nevinosti za mene i nikad je nije ni bilo.

Kakav li je svet tim stvorenjima kojima toliko strašno zavidim? Kakav je svet kad se rodiš nevin i sve je samo ono što ti kažu da jeste, jednoznačno, ograničeno jednim prikazom i ulogom bez beskrajnih mogućnosti sadržaja i značenja? Šta dobijaju time? Znam da ih ne pošteđuje od stradanja, niti pruža neku svemoguću radost koja može da nadjača čemer koji ih svakodnevno preplavljuje. Zašto onda? Da li su oni jednostavno rođeni nevini kao što ja jednostavno nisam? Kako, onda, imaju drskosti i odsustva stida da svoje nikakvom zaslugom stečeno ograničenje, svoju nevinost, nazovu vrlinom, a moju podjednako nezasluženu otvorenost manom ili još gore – grešnom opasnošću po sebe? Jer šta drugo su mogli da misle kad su se prema meni ophodili kao prema otrovu – koristili su se mnome u malim količinama i samo kad je bivalo apsolutno neophodno? Ja sam bar mogla i još mogu da oduzmem svom svetu ono izobilje što ih toliko užasava, da ga smanjim, zatvorim, sažmem i pogledavši ga tako skučenog da sagledam njihov, dok oni moj ne mogu ni zamisliti sem ako im se kroz straže svitanja ne provuče kakav neukroćen san.

 Gde ja živim nema tišine, praznine ili slučajnosti. Sve je živo, pokretno, dejstveno… Razlika u životnosti vidi se po brzini i načinu rasta i kretanja, jačini i vrsti stiska namere, boji glasa i vrsti melodije koja je ispuštena. I očima, jer sve ima oči i napeto osmatra. Pogotovo duše vire iz svojih ovozemaljskih korica obiljem očiju, večito radoznale, željne znanja, putovanja ili naprosto lutanja i bežanja. Svaki pogled menja pogledano, prevrće dodirom svog vida, prlja ili čisti, ukrašava ili sakati. I sluša jer koliko je očiju, toliko je i ušiju svugde prisutnih. Samo se budale mogu zavaravati da je um bezbedan od prisluškivanja! On je tek jedna biljčica na beskrajnoj poljani po kojoj kruže rojevi i rojevi krilatih zujećih misli, od jednog do drugog cveta i svaki je uveren da je doleteli insekt baš njegovo čedo i ponosi se kao majka prvorotka jedrim i zdravim detetom. Ko li ih je stvorio, dosadnu sortu letećih misli što ako ičemu služe to je sluđivanje i zavaravanje umova? Ili su i misli bića za sebe koja naseljavaju svetove naših umova?

I nebo je jedna velika, prozračna poljana što vrvi od sila, duhova, bogova, polubogova i kojekakvih manjih entiteta. Baš na tome im najviše i zavidim, na običnom plavom nebu sa suncem ili oblacima i hladnom, nedokučivom, crnom bezdanu punom svetalaca, a ne ovom zgusnutom saboru ukrštenih volja što se zemaljskim življem igra kao deca lutkicama. I još uživaju u tome. Doduše, ne svi. Neki krajnje ozbiljno i puni obzira iscrtavaju sudbine svega pod sobom, čak i sebi ako je potrebno.

Kada sam okrenula leđa ljudima i prestala da dozvoljavam da me obe strane koriste da bi se kroz moje odaje dodirnule, budalasto sam poverovala da će se scena isprazniti, ili bar donekle osiromašiti.  Ne, sasvim je ista i još manje podnošljiva jer je nekada bar imala svrhu van sebe kroz koju se izlivala i klizeći se pretakala u mnoge živote donoseći sa sobom iskre koje su unosile svetla otvorenih vrata izlaza iz bunara beznađa, bile vodiči kroz bespuća, melodija ritmu srca i toplina ognjišta duše. A sad? Učmala je bara koja je odavno prerasla prenapunjenost izlivši se po svemu, smrdljiva od pokvarene i neiskorišćene smislenosti ostavljene da truli u nemogućnosti dosezanja i postizanja razloga svog postojanja – ljudi koji su željno čekali na nju.

Ali već odavno nisam ljuta. Ne silazim do njih jer ne mogu da podnesem da ih gledam, spečene, sparušene ostatke negdašnjeg raskošnog izobilja. Sad je posvuda samo prah i pepeo, zemlja izbrazdana popucalim ožiljcima, blještava ubijeno bela golotinja razbacanih kostiju, a život, ako ga negde i ima zgrčen je u poslednjim naporima preživljavanja čvornovatih, zadebljanih grančica i usporenom treptanju izbezumljeno izgladnelih očiju.

Šta sam uradila?

Buktao je besan rat između bogova i mene koji je na kraju završen ničijom pobedom. Povukli su se na koncu dovoljno daleko da ih ne čujem već samo vidim kako me ogorčeno motre sa visina ostavivši za sobom izvitopereno, oskaćeno, unakaženo tlo, udavljeno u pljuštanju krvi, poslednjoj kiši koja je pala i umesto mene kaznila je sve ostale. I potom nastupio je težak zastoj ukočene otupelosti koji je počeo da curi u večnost.

Evo, me, pogledajte me, jadnu caricu gordo uzdignutu na svom bednom, trnovito beživotnom tronu, iscrpljenu od suvoparne monotonije besmisla, neprikosnovenog vladara nepregledne pustare! Bolje da sam mrtva!

A potreban je samo veoma mali napor koji odbijam da učinim ljubomorno čuvajući avetinjski prazne dvorane svog uma u kojima se odvija miran vez mehanički ustrojenih misli. Da li sam ohola ili pretrnula od straha? Zašto ne otškrinem prozore, zašto ne dozvolim da me pohode vršljajući po meni kao da sam ničija zemlja? Zar je toliko strašno biti drugačiji? Zar je strašnije rastopiti se zarad njih u moru bez dna i ne postojati od ovog beskrvnog, papirnog bitisanja u zakočenom pulsiranju? Ali ne, ništa od toga me ne zaustavlja koliko sramota. Kako da ih pogledam u oči i suočim se sa svojim zlodelom? Koliko sam samo neizmerno pogrešila izazvavši nepopravljive, jezovite posledice! A sad se krijem ovde pred budnim nebom sveopšte savesti i moj dug raste i raste.

Već sam skoro sasvim ravnodušna i pustila bih da propast ide svojim tokom ovako ili onako samo da nije tebe, dečko, tebe koji si došao po mene. Pratim odavno već tvoje približavanje u snovima i znam da neću moći da ti se suprotstavim. Neću ni pokušati. Ti ćeš me odvesti poslednjim preživelima i osetiću svu patnju koju i sad čujem u zgužvanim listovima, videću molbu u zgrčenim udovima, vapaj u otvorenim ustima bez snage da ispuste glas… Gledati njihovo stradanje biće teže je od bilo kakvog doživljenog bola.“

Kišna spusti glavu na grudi teško uzdahnuvši, a Iskupitelj joj uze kvrgavu šaku na pragu starosti među svoje jedre dlanove prijateljski je gladeći po nadlanici. Nije ništa govorio već je samo slušao. Uostalom, šta je on mogao da joj kaže? Hrapavim glasom nenaviknutim na govor, ona nastavi blago se klateći naped-nazad.

„Još sam mala bila kad sam prvi put usnila proročki san i već tad sam znala šta znači. Sanjala sam da se nalazim u nekom veoma malom gradu pri samom vrhu planine. Prostrana prirodna zaravan na steni pretvorena je u gradski plato koji je sa tri strane oivičavao red sastavljenih kamenih kuća, dok je sa četrvrte bio otvoren prema ambisu. Iza oniže kamene ograde strmo se naniže spuštala krševita golet u beskraj. Planina na kojoj je bio smešten gradić bila je okružena još višim planinama prekrivenim večitim snegom i ledom. Vidik koji se pružao sa malog trga činili su blješteći beli šiljati vrhovi i između njih nadole, poput kakvog grotla, rupa bez dna. Pijačni dan se prepoznavao po voziću naređanih tezgi tik uz ivicu provalije na kojima su stanovnici prikazivali i nudili svoje ukrasne rukotvorine, hranu, obuću i odeću, cveće, pleteni nameštaj i mnogo čega drugog. Neočekivano, skoro iz vedra neba, izletela je oluja sa pljuskom prošaranim gromovima i kupci su se razbežali, a prodavci su odustali od pokušaja da brzo sklone svoju robu jer je veći deo već bio progutan od Zubatih usta ponora, kako su meštani nazivali bezdan. Nevreme je veoma brzo prošlo i ubrzo opet je bilo lepo vreme.

Tek tada sam obratila pažnju na jednu ženu shvativši da je sve vreme ostala samo na korak od strmoglavog pada. Prišla sam joj da vidim šta ona to ima što odoleva svakom usudu. Na njenoj tezgi bile su izložene neverovatno velike ruže. Stabljike su im bile dugačke i više od dva metra, debele poput dečije ruke i završavale su se ogromnim ružama crvene boje krvi. Na ružama kao ni na ženi nije se mogao videti nikakav trag oštećenja od vetra koji je čak i neke čitave tezge strovalio preko ograde. Začudilo me je da je cvetove okrenula ka praznini i planinama, a ne ka središtu platoa. Upitala sam je zašto je to uradila. Odgovorila mi je da su njene ruže gajene kao dar večnosti, a ne ljudima. Zato nijedna oluja ne može da ih pokvari ili odnese.

A vidiš, srce moje prosjačko pred svakim bi gmizalo za odbačenu trun pažnje ili se otimalo za mrvicu ljubavi sa tuđeg stola. Preklinjalo bi da iskamči odobravanje, makar podsmešljivo ili sažaljivo tapšanje po leđima. Nisam im ja svoju žrtvu nudila, nebeske darove sam proklinjala i kaljala puzeći i preklinjući ljude da ih uzmu, ne bih li time malo naklonosti platila. Prokleta da sam! A darovi kroz njih samo prolaze, kroz njihove oči, uši, ruke, srca, sreće, nesreće, kroz zdravlja i bolesti, rođenja i samrti večnost ih preuzima jer ih samo ona može zaista pojmiti, zaista poznati jer od nje su i poslati samoj sebi namenjeni.“

Rekavši to pogledala ga je značajno stegnuvši ga za mišicu.

„To je uputstvo i za pronalaženje Hrama plesa smrti. I još više za napuštanje jer naći ga je neizmerno lakše nego napustiti. A, sad, dosta je bilo mog samosažaljenja i žalopojke! Vodi me dole među ljude da radim ono za šta sam rođena, a ti ćeš od mene učiti. Kad bude vreme ja ću te uputiti tamo gde moraš ići.“

5 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 18 Žrtva

  1. Zar je toliko strašno biti drugačiji? Zar je strašnije rastopiti se zarad njih u moru bez dna i ne postojati od ovog beskrvnog, papirnog bitisanja u zakočenom pulsiranju? Ali ne, ništa od toga me ne zaustavlja koliko sramota. Kako da ih pogledam u oči i suočim se sa svojim zlodelom? Koliko sam samo neizmerno pogrešila izazvavši nepopravljive, jezovite posledice! A sad se krijem ovde pred budnim nebom sveopšte savesti i moj dug raste i raste.

    Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s