Svitanje kruškinih sunaca 19 Posle dugo očekivane kiše

Prve kapi pale su tu i tamo još za vreme Kišninog monologa, a kad je ustala sa čvrstom namerom da se ujutru uputi među ljude nežna, jedva čujna mokra zavesa nadvila se nad zemljom istrajno vijoreći u mekom talasanju ceo mesec sa dnevnim prekidima po nekoliko sati ne bi li se toplota sunčevih zraka zavukla duboko pod površinu zagrejavši svo zrnevlje i semenje dok ne nabubre i puste izdanke na opet ozelenelim livadama i pašnjacima i podsetila naizgled okamenjena stabla i šiblje da je i najstarije drvo u duši mlado dok još može da porodi novo lišće. Nije ni dve nedelje bilo potrebno da se predeo nije mogao prepoznati, a kad se kiša zaustavila vrativši se u negdašnje maršrute naizmeničnog padanja i nepadanja reke su već nadošle penušave i snažne dosegnuvši izgubljene visine.

Život je odigrao još jednom ples vaskrsenja ruku pod ruku sa smrću, svojim suigračem i sraslim blizancem, uspuzavši preko leševa izdancima čije korenje im podari svrhu pretvorivši ih u hranu i ukrasivši kosti lišćem i cvećem kao spomenike svoje beskrajne umetnosti kruženja. I Kišna se šetala među ljudima svakodnevno kao otelotvorena ruka nekog većeg stvoritelja i prenosilac njegovih moći posredujući između sveta živih, mrtvih i večnih. Uz to je po potrebi delila na poklon lekovite čajeve, namaze od trava, razne praškove svakojakih svojstava, kao i sušeno voće, bilje, pečurke i jestive semenke. Držala se povučeno i suzdržano sad ona zazirući od njih i za čudo i njihov se odgovor na njenu pojavu podjednako promenio jer su je počeli gledati radosnim očima veselivši se kad je vide i želeći da je pozovu u kuće na obrok ili piće što ne činiše isprva plašeći se da je nečim ne uvrede ili opet oteraju. Kada su prevazišli snebivanje i bojazan prilazeći u pokušaju da je bolje upoznaju, ona bi ih samo čvrsto zagrlila držeći im šaku na potiljku, a čelo prislonivši uz svoje i držala bi ih koji tren, a zatim bi odlazila pomilujući im obraze bez reči kao što je i dolazila. I službe je držala bez reči, čemu su se još više čudili ne prigovaravši ništa jer su bile moćnije nego ikada.

Kao što se sve pojave preokrenu u sopstvenu suprotnost došavši do tačke najjačeg ispoljavanja, tako je i ona izgorevši od silne želje za prisustvom i bliskošću sa ljudima postala nesposobna da bude jedna od njih. Usamljenost u koju je prisilno gurnuta i koju je tokom vremena i voljno prihvatila, zatim se na nju navikla, pa je i zavolela, na kraju je prepoznala kao bezvremeni i prastari deo sebe koji više nije mogla narušiti sem sa posebnim osobama. Iskupitelj je bio jedan od malobrojnih sa kojim je razgovarala, a i sa njim retko i malo. Učila ga je da prepozna jestive i hranljive biljke u divljini i načinima pripreme ukusnih obroka od njih. Kad je to savladao i kad mu je mirne duše mogla prepustiti kuvanje bez ikakve brige o tome da će ih otrovati nekom pogrešno ubranom pečurkom, počela ga je podučavati mnogim pravilima o godišnjim dobima, mesečevim menama, delovima dana ili noći i načinima na koji je bilo potrebno brati lekovite trave. Tek kad je na prvi pogled mogao prepoznati biljku i u doba nicanja, cvetanja i ploda, pa naizust izrecitovati kako se, kada i čime bere, počela ga je upućivati u tajne priprema čajeva i napitaka kao i izradi mešanih fino istucanih prahova od kojih su pravili meleme mešajući ih sa raznim biljnim i životinjskim uljima i mastima. Pored toga, ispitivala ga je neprestano o tome šta vidi ili čuje pogotovo ako bi video i čuo nešto različito od nje ili drugih ljudi, šta sanja, a pogotovo ako bi nekad imao neku viziju. Povremeno pričala je i ona njemu o svojim noćnim i budnim snovima i o tome šta je mislila da znače. On je pak bio silno začuđen što ga nije ničemu učila sem travarstvu i prepoznavanju i deljenju snova na pretskazujuće, velike i obične. Nije mogao da zamisli kako bi mu to moglo pomoći na putu koji ga je čekao. Pitao ju je jednom, a ona se nasmešila zamišljeno i odgovorila zagonetkom:

„Očekuješ kraj, a to je ništa više od preusmerenja puta. Ući ćeš kao Iskupitelj, a kad izađeš kao neko sasvim drugi, travarstvo će ti biti od koristi, a snovi će ti pokazati put.“

Sa nepunih šesnaest godina sanjao je da se potucao beskrajnom pustinjom u pratnji svoje najbolje prijateljice, verne kamile. Kamila je bila ista ona kamila u čije obličje su se jezive oči što su progonile oca zaodenule. Zato su kamili ostale čudne oči koje bi bile nalik ljudskim da nije iz njih izbijao neprirodno i neprijatno pronicljiv i avetinjski prodoran pogled. Iskupitelj je podozrevao da je ona više od obične životinje, ali ju je zbog toga ne samo još više voleo, nego je i poštovao činjenicu da je taj nesvakidašnji duh odan baš njemu. I te njene uvek budne oči koristio je kao opomenu kad god bi se dogodilo da zbog umora ili iscrpljenosti posustane, izgubi nadu ili volju da nastavi putovanje. One su ga podsećale da lutati nije isto što i biti izgubljen, niti biti bez cilja. Njih dvoje su nešto tražili i moraće da tumaraju dok ne nađu to što traže iako nisu znali šta bi to nešto moglo biti.

Kamila je rado nosila mladića na svojim leđima pogotovo što je on njoj prepustio vođstvo smatravši je mudrijom od sebe pogotovo za naslućeno pronalaženje pravog puta u neistraženom bespuću, ali putovanje se odužilo i teren je svakim danom bio sve suroviji, suvlji, često pun iskrzanih stenovitih šiljaka o koje su se njeni papci raskrvarili. Otkad je prvi put primetio da ostavlja za sobom krvave tragove nije je više jahao. Umesto jednog uskoro su za sobom ostavljali dva krvava traga – četvoronožni i dvonožni. Godine i godine, pa decenije i vekovi prohujali su neprimetno u mučnoj neprekidno istoj svakodnevnici. Jedino se predeo menjao i to na gore jer stena je bilo sve više i bile su crnje, kao spaljene, ugljenisane i masne, a opet oštre poput žileta. Čak ih je i nebo pritiskalo čelično sivim praznim svodom, bez kiše ili bar oblaka na vidiku. Kad jednom zastadoše ispred jedne velike litice koju je peščani vetar izbrusio poput ogledala on ugleda dva čudovišta kojima su na mnogim mestima virile gole kosti. On zaključi da su oboje već odavno mrtvi iako to nisu primetili. Odakle nam je poslat taj zadatak, od kakve strašne nezemaljske vlasti da nas ne ostavlje na miru ni u smrti?

Kako je to pomislio zemlja se uzburka pod njihovim nogama, rastresita i nepouzdana morska pučina sačinjena od besnih talasa peska i šljunka na čijoj površini su se sudarali i ljuljali kao neukotvljeni čamci. Jedan se talas uzdigao preteći visoko nad njima okamenivši se u veliku uzdignutu kobru. Tlo se pretvorilo u fini zlatasti pesak pustinje. Kobra ih je posmatrala nepomična poput statue.

„Ona čeka dopuštenje da ti postavi pitanje“, šapnu kamila Iskupitelju koji se zatim nakloni zmiji.

„Molim te zmijo postavi mi pitanje.“

„Da li si siguran da želiš sad da te pitam? Ako nisi sasvim siguran možeš se okrenuti, otići i vratiti se neki drugi put. Ali ako ti postavim pitanje, moraš na njega odmah da odgovoriš. Ukoliko mi daš pogrešan odgovor ja ću te pojesti.“

Iskupitelj upitno pogleda kamilu, a ona mu uzvrati pogled odobravajući. I sam je tako mislio. Ako posle svega ovoga nije bio spreman, nikada neće ni biti. Još jednom se naklonio zmiji.

„Pitaj me Velika Kobro.“

„Šta je najvažnije u životu?“

Iskupitelj je zatvorio oči potonuvši duboko u predele bez misli i slika i pustio je da odgovor iskoči iz njega sam od sebe kao buva koja prelazi sa jednog psa na drugog.

„Smrt.“

Zmija ga je gledala blago žmirkajući nakrivivši glavu na jednu stranu kao da nešto duboko u sebi premišlja. Zatim se naglo pokrenu približivši glavu njegovoj da ga izbliza pogleda u oči. Veoma sporo je izgovorila naglasivši svaki zvuk:

„Objasni.“

Iskupitelj se sad zbuni jer to nije očekivao.

„Zašto? Dao sam ti odgovor. Da li je tačan?“

„Jeste“, odgovori ona i dalje ga motreći sa daljine od tek nekoliko centimetara.

„U čemu je onda problem?“

Ona frknu nervozno zatalasavši blago telom pre nego što mu je odgovorila.

„Moram da znam da li si samo pogodio ili znaš i zašto je smrt najvažnija stvar u životu. Dakle?“

Iskupitelj je opet zatvorio oči, potonuo na isto mesto i pustio reči iz sebe kao tok nekog blagog, izgovaranju usmerenog vodenog toka.

„Ona najveća, konačna smrt, ogromna je kapija pod čijom senkom se odvija ceo život. A ta senka je kao tvoj otrov zmijo, ubica ili iscelitelj u zavisnosti od toga kako se odnosimo prema njoj. Jer mi nismo nikad slobodni od te možda i jedine pouzdano za nas iscrtane sudbine i ta izvesnost nas grize kao rđa u našoj prekomerno izmaštanoj moći upravljanja životom. Ali ta ista izvesnost može se iskoristiti i kao kiselina kojoj ćemo dozvoliti da izgrize sve nepotrebno unutar nas, a i u vanjskom životu jer će nam njeno dosadno kljucanje svakodnevno šaptati kako je vreme ograničeno i veoma skupo da se uludo troši na sujetu, ponos, aroganciju, pobede i poraze, poređenja, pa čak i prekomerne užitke jer i oni su svojevrsni zatvori u kojima prebrzo otiče dragoceno vreme.

Sa druge strane, one manje primetne male smrti, kao smrt detinjstva, smrt mladosti, smrt doba snage, moći, lepote, zatim smrt perioda godine, mesečevih mena, svakodnevna smrt dana u noći, sve su to kapije kroz koje se prolazak ne sme odlagati jer se tako život ne produžava već zaustavlja zaglavljen na neprirodnom mestu. Ko se još vuče dvorištima mladosti, a u godinama je za starost prenajeden je hranom što bodri mlade, al njega davi, guši, zamagljuje mu vidik, zaglušuje uši i vodi ga stranputicama. A voće iz bašte starosti nije ni okusio i njegov je gubitak nenadoknadiv. Takođe i ko se grčevito drži samo svetla i dana odbijajući da se predveče prepusti da bude nošen kao list nepredvidivim strujama mraka nije svevideći, već od prekomernog svetla napokon bude zaslepljen i mrak koga se gnušao iscrtava njegov put kiteći ga prepredenim zamkama koji on onako obnevideo ne ume ni da prepozna već upada u jednu za drugom nikad ne saznavši kako je tu stigao dok ne bude prekasno.

A vreme je bitno jer smrt nije samo nepomična kapija, već suđaja koja će unazad prekrojiti život ako joj se ne svide u njemu sakupljeni darovi koje ubira prolaznicima. I tako će mnogi pobednici za života pasti na probi vremena, njenog mezimčeta i biti izbrisani iz pamćenja i značaja. A druge čiji su joj plodovi bili po volji, makar od ljudi bili zaboravljeni, čuvaće ih ona u svojim odajama za sva vremena i puštati da se slobodno šetaju pojavljujući se u snovima živih podučavajući ih i upućujući kako da pronađu svoj put.

To je moj odgovor.“

Zmija je blago klimala glavom odobravajući čak i dok je govorio, a sad je sasvim promenila izraz lica u prijateljski i dobronameran spustivši se malo da ga ne gleda sa visine.

„Dečko dragi, to je bilo mnogo više nego što sam tražila!“

Onda ga je blago obavila telom šuškanjem mu šapćući na uvo što je on video pred očima kao prikazu puta koji bi trebalo preći da stigne do hrama Plesa Smrti u koji se ulazilo kroz tajni prolaz na padini planine koji je bio sakriven velikim četinarima ispred kojih su se još uvek žarile raspaljene jesenje krošnje u punom sjaju lišća na samrti.“

Čim se probudio potražio je Kišnu i oduševljeno joj ispričao san. Iako se zadovoljno smešila dugo nije ništa rekla. Tek predveče istog dana ona mu reče kada je već mislio da neće ni govoriti o tome:

„Ovo je jedan veliki san. Veliki može biti i pretskazujući istovremeno. I svaki veliki je jedna od tih kapija. Znači odlaziš na jesen. Nedostajaćeš mi.“

4 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 19 Posle dugo očekivane kiše

  1. Prosto mi je neprijatno što sam ti dozvolila da čitaš bilo šta moje. Mi, što bi rekli Američani, ne da nismo na istoj stranici, već nismo ni u istoj knjizi. Tvoja i moja liga su ko nacionalna i šumska. Mogu samo zamisliti koliko mi se smeješ.
    Nikada neću to umeti, i sad se sasvim preispitujem. Znam, reći ćeš: ne postoji samo jedan put ili način, ali postoje plavokrvne i skorojevićke reči. To ne možeš negirati.
    Moram da razmislim.

    Sviđa mi se

    1. Ne smejem se nikome ko se trudi nešto da uradi, pogotovo kad je to nešto dobro. I ja se zbog tebe preispitujem. Ali znaš šta, obožavam Aboridžane, pećinsku umetnost, ali i renesansu, impresionizam. kada bi neko pokušao da mi priča o tpome da je jednpo bolje od drugog ja bih ga zadavila. Tu nema poređenja! To su paralelni svetovi koji ni ne treba da se uopšte razmatraju kroz poređenje. Ja, recimo, aboridžansku i pećinsku umetnost cenim isto kao i klasičnu, ako ne i više. Tako da ne pristajem na to što si rekla.

      Sviđa mi se

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s