Svitanje kruškinih sunaca 20 Lovac Nagoveštaja

Kao što je gotovo neprimetno živela u izmaglici dima insensa i mirisnih smola pod prigušenim svetlom koje je provlačeći se kroz debele zavese boje ametista ponelo sa sobom i prijatne tonove ljubičaste, tako je i otplovila iz sveta živih poput povetarca koji se nevidljiv za ljude tiho otšunjao nekuda kuda duhovi odlaze. Sve do večeri niko nije saznao, a kasnije jedva da su primetili njeno odsustvo u toku svakodnevnih poslova, dužnosti, razgovora i druženja sem po ugašenim svetlima u neprepoznatljivim, avetinjski mračnim kolima bez tinjajućeg svetla uljanih lampi, bez tihog zvuka plitkog disanja, bez nje koja je kola pretvorila u svoju lađu sa ovog na onaj svet i na kraju je jedino pristajala u njima da spava i nije ih ni napuštala ne mogavši da se navikne na zidanu kuću posle svih tih godina provedenih u pokretu. Toliko dugo je već bila bolesna, sa prvim znacima dok je nosila Jasena, a sa Vodenim dodirom toliko mnogo da su ga od prvih dana braća skoro sasvim sama podigla. Iskupitelju su se činila kao iskrzani ostatci prerano prekinutog sna sećanja na veselu mladu ženu koja ga je učila svemu što je i sama znala pričajući mu legende, mitove, bajke i priče mudrih ljudi mnogih naroda koje je nekada davno naučila od svoje babe, učene žene iz grada koja je pak smatrala da više mudrosti ima sadržanih u tim skoro dečjim pričama nego u svim filozofskim delima. Nije mogao da bude siguran da li se baš sve zaista dogodilo kako mu je ostalo urezano u pamćenju ili se fatamorgana pojavila nad užarenim tlom nostalgije za tih par godina koje su u unutrašnjim svetovima imale eho proživljenih vekova i dalje odjekujući pesmama koje su zajedno pevali dok su njišući se plesali u ritmu koji su pljeskali rukama, a kasnije stavljali dlanove na drveće da čuju tihu melodiju biljnih misli, odgonetali buduće događaje u oblicima oblaka i šarama popijenog čaja na dnu šolje, ostavljali komadiće hrane dobrim i zlim duhovima na sve četiri strane sveta i uvek oboje ćutali pred ocem krijući te usamljene trenutke blistave sreće od njega, nikad međusobno ne govoreći o tome da su se plašili da bi, pomaman kakav je bio, silno zavideo ljubavi koja je ukrasila sumoran i težak život bezrazložnih nomada i potrudio se da im je zatre ili bar onemogući da uživaju u njoj. Dečaci je nisu poznavali kao takvu i ona je za njih bila draga, ali bolesna i retko kad prisebna mama čija smrt je bila pre olakšanje nego nekakav težak udarac. Na celom ovom svetu, samo ju je on zaista izgubio i to još odavno, a sad zauvek.

Sedeo je na kolutu isečenom od debla drveta da služi kao hoklica među pet šest sličnih stoličica kojima je ostavljena kora spolja i samo su bili grubo izravnani sa gornje strane. Okruživali su jedan na malo većoj visini isečen ogroman panj koji je u svom novom životu mrtve stvari postao sto. Naslonjen i skoro ležeći na ravnoj površini iscrtanoj stotinama koncentričnih rođendanskih linija negdašnjeg drveta, Iskupitelj je posmatrao sa malom zavišću sivog mačora kako je bezbrižno i zadovoljno spavao u senci velikog bagrema prošaranoj prijatno toplim zracima popodnevnog sunca kao i uvek u to doba kada se veoma pozno leto polako pretače u blagu jesen. Razmišljao je kako li je lepo samo postojati bez razmišljanja, postavljanja pitanja, bez ikakvih uslova ili pravila da se zadovolje sem onih koje nameću priroda i sudbina, jer čak ni životinje njoj ne mogu umaći. Ako bi se nekad ponovo rodio birao bi da bude kućni mačor, i to baš ovaj što uživa u bašti kuće Vodonoše koga su opet zvali Gorkim melemom jer se sa povratkom vode i on vratio svom izvornom zanimanju vidara. Ponovo se svakodnevno pod drvenom natstrešnicom kamenom poplačanog trema, koji je služio kao čekaonica, a bio je dozidan bočno sa dvorišne strane male, ali udobne prizemne kuće, tiskala bulumenta pacijenata koji su pored ili nekad i umesto novca u kome su oskudevali donosili kojekakvu hranu koja je na najrazličitije načine pronalazila put i do debelog mačora. Da, da, taj se ne seća više da je ikada lovio miševe niti kakvog su ukusa bili.

„Eto, ako se ikad ponovo rodim to biram!“, pomisli on i uzdahnu nekako staračkog izraza lica prožetog žalom ne toliko za prošlošću, koliko za onim kakva je mogla biti što je bolno odudaralo od mlađanog tela koje su mnoge godine delile od pune snage, a duge decenije je trebalo da odmile svojim putem tek do starog doba. Bio je veoma zahvalan Gorkom melemu i njegovoj ženi Kiseloj jabuci što su usvojili Jasena i Vodenog dodira na opštu veliku radost jer su ih mladići veoma zavoleli još dok su ispred kuće kampovali sa majkom u putnim kolima iako su i tad obedovali i na svaki drugi način živeli kao porodica sa vidarem, a nakon majčine smrti su prvi put dobili priliku da žive u pravom domu sa dvoje dobrih ljudi koji su se starali o njima. Jasen je postao drvodeljin šegrt, a mali Vodeni dodir se odlučio da postane vidar kao očuh koga je pratio gde god bi išao pomno posmatrajući sve što je radio, pamteći i učeći. Uto oni i izađoše iz kuće u susret starijem bratu da se pozdrave i oproste možda i zanavek jer je izjutra išao u hram Plesa smrti i nije se znalo šta će mu se dogoditi nakon toga.

Hram Plesa Smrti sastojao se od tri velike, lučnim prolazima povezane prostorije u kojima nije bilo nikoga sem jedne veoma male devojčice koja je sedela na kamenu i presretala pristižuće putnike. Pitala ga je za ime i onda uputila u kolibu koja se videla na pola sata hoda niz obronak planine. Rekla je da su svi momci već tu i još su samo njega čekali i da započnu Preobraženje. On je upita kakvo preobraženje, a ona samo spusti glavu i skrenu pogled u stranu ne odgovarajući. Da li nije znala ili nije htela da kaže nije mogao da razluči. Pitao ju je da li odmah da ode tamo, a ona prozbori jedno tiho „Da“ ni ne pomakavši se.

Izdvojen od grupe, leđima naslonjen na udubljenje ćoška, posmatrao je svoje vršnjake kako su u grozničavom uzbuđenju bili rastrzani između lepršave nade i sputavajućeg straha. Poslednje svetlo i tamu pred nesumljivo do tada najvažniji trenutak u svojim životima provodili su zajedno u samotnoj kolibi nasred pustare na padinama planine, izgrađenoj od velikih grana povezanih širokim travama koje su u upletenim basamcima prekrivale i krov. Iz razgovora dečaka mogao je zaključiti da su oni donekle bili upućeni u predstojeće događaje jer su sa ponosom ponavljali da će kao i svi pre njih dokle se pamti uspešno završiti dane Preobraženja nakon čega više neće biti dečaci, sinovi svojih majki, već će zakoračiti nogama nekih sasvim drugih ljudi, odraslih, njima i sad nepoznatih muškaraca u budućnost koja je već čekala na njih. Preobražaj se događao tokom prvog samostalnog lova u divljini i kroz lovinu koju uhvate i način na koji im se ona prikaže. Tog dana i noći saznaće svoju sudbinu i dobiti pravo ime koje će u sebi nositi pečat i opis njihove ispoljene suštine. Iskupitelj se čudio otkud on među njima koji su se svi poznavali i od rođenja su na ovo čekali. Nije se plašio, niti nadao nečemu posebnom osećajući da se velika i važna vrata otvaraju za sve te dečake i radovao se za njih kao da su mu bili pravi drugovi iako nisu, ne zbog toga što se nisu poznavali jer nikakvo zajednički provedeno vreme ne bi moglo da ih navede da se zbliže zbog prirodne odbojnosti između različitih vrsta kao što bi se spontano srndaći plašili i klonili mlade zmije. Da li će se neka vrata i pred njim otvoriti? Iz nekog razloga sumnjao je da će Veliki lov osvetliti njegov put, ali tek sutra će pouzdano saznati. Potmula učmalost kasnog popodneva savladala ga je i uvukla duboko u san.

Otvorio je oči sa druge strane privremeno pomućenog i zaslepljenog vida blještanjem svetlosti koja je dopirala iz središta debelog sloja snega i leda. Znao je da sanja i da je na Mesecu. Samo do sada nije znao da je Mesec hladan kao senka tuge koja bačena preko zemlje steže okovima mraza. Blizu njega bilo je mnogo nepoznatih ljudi koji su pregledali opremu, dorađivali je i preslagali spremajući se da krenu u lov. To su bili Lovci Nagoveštaja koje su još jedino pominjali u večernjim pričama uz vatru, a niko živ se nije sećao da je jednog od njih nekada video. Prepoznao se u njima i silno obradovao videvši da nije prvi od svoje vrste, ali shvati da oni nisu zaista bili tu. To ga je donekle oneraspoložilo, kao i mukla tišina u kojoj su se pripremali, svaki u svom različitom vremenu i sasvim sam. Pregledao je dobro nabore odeće, izvrtao džepove, ali ne nađe nikakvog oružja, pribora ili alata. Prikaze nekadašnjih lovaca su bile opremljene najčudnijim mogućim predmetima za koje nije mogao ni da pretpostavi čemu služe, a on je bio goloruk.

Pažnju mu je privuklo nešto što je za trenutak izvirilo iza bordure vidika i on otrča da vidi šta je to. Uplašio se kad je video da je preko ivice duboki mrak, čak i bez zvezda koje su skakutale na crnilu iznad snega. Unutar tmine, video je krišku još tamnije tame. To je Mesečeva senka, pomisli on i pažljivo stojeći na desnoj nozi ispruži levu i zakorači njom u ambis sve dok nije dodirnuo čvrsto tlo. Stajao je sad sa po jednom nogom na obe površine pitajući se šta dalje da radi. Dodir tmine obeća mu snagu i moć, ali zatraži preveliki zalogaj duše od njega. Dečak odluči da nije rad da plati toliku cenu pogotovo što je znao da ako odbije videće uvek i osvetljeno i senku, te mu se taj pogled učini značajnijim.

Vrativši se na ledinu otkri da je sam. Nije znao kuda da krene i od muke on zapeva tužnu pesmu bez reči, onakvu koja dopire iz velikih daljina, pronosi glasove prošlosti i šapuće porukama iz budućnosti. Na zov se odazvaše tri velika bela medveda. Dok su mu pritrčavali pretrnuo je od straha čekajući da vidi njihove namere. Medvedi zapevaše pesmu veoma nalik njegovoj i on sazna da su to njegovi prijatelji i vodiči čiji je zadatak bio da ga štite od hladnoće usamljenosti krznom svojih tela, toplotom prijateljskih pogleda i uzavrelom vatrom hrabrih duša, da ga upozoravaju na stranputice i zamke na mukotrpnom putu kojim će hoditi. Znao je da je on svoj lov završio.

Probudivši se, dečak prekrši strogo pravilo neizlaska iz zajedničke kuće pre Velikog lova i posla devojčicu po nekoga od poglavara. Skup starešina se održao kasnije istog popodneva i on im je potanko prepričao svoj san. Dodelili su mu ime Lovac Nagoveštaja, kao i svakome pre njega i bez čekanja na jutro uputili su ga u kolibu na pola dana hoda od sela, da je uzme za sebe, opremi i vežba se u svom novom pozivu. Veliki lov je došao i prošao, a prepričavanje vesti da se pojavio novi Lovac Nagoveštaja nije jenjavalo ni nakon više meseci, kao ni maštovita nagađanja o tome šta on to zapravo radi i na koji način bi im bio koristan. Neki su mislili da je vidar, drugi da je čitač sudbine, treći da je mag naizmenično menjajući mišljenje da li je zaštitnik ili pak veštac.

Oko pola godine je prošlo dok radoznalost nije pobedila strah i ljudi počeše polako da mu dolaze. Čudili su se što ništa nije radio sem što je sedeo pored vatre i pevao, ponekad i igrao neki čudan ples uz to, a oni bi ipak ostajali sa njim i posle ćutali o tome zašto su satima slušali Pesmu Nagoveštaja. Pesma je privlačila i životinje koje su prilazile umirene i zanesene zovom svojih rođaka sa druge strane. Jednom, neki čovek iskoristio je priliku i ulovio divlju svinju tik pred samom vatrom. Lovac Nagoveštaja prestao je da peva i poslao čoveka nazad u selo sa porukom da će napustiti te zemlje i otići kud ga put odvede ako se dogodi da još neko povredi gostoprimstvo njegove vatre koje se rasprostiralo onoliko daleko dokle mu se čuo glas. I pre tog događaja u selu je zamro svaki razgovor o njemu većinom zato što niko nije želeo da kaže da je bio gost pored njegove vatre, ali sve češće i češće su odlazili. Jedino su ga pominjali kad su mladima i neobuzdanima strogo zabranjivali lov na životinje, čak i branje voća ili trava svugde uokolo njegove kuće. Posle nekog vremena šapatom u noći najbližima, prenošene su priče kako je neko kroz tok pesme video svog pokojnog oca, drugi majku, naslutio buduća iskušenja i primio savete kako da ih razreši, saznao da li će dete preživeti bolest i koje trave da mu se daju, kakva će biti letina ili ko mu želi zlo, a ko je još nepoznati prijatelj, suđenik ili suđenica… Svako je dobio ono što mu je bilo potrebno, a da im Lovac nagoveštaja nije nikada uputio ni reč.

5 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 20 Lovac Nagoveštaja

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s