Kada ribe padaju sa neba na zemlju

Među svim bićima čijeg postojanja ljudi nisu svesni, Putokazi spadaju u grupu najređe primećenih i najpogrešnije shvaćenih. Naime, na prvi pogled se čini da oni učestvuju samo u onim malobrojnim i izuzetnim događajima koji deluju da su čvrsto i nepromenljivo određeni sudbinom. Pošto je broj takvih događaja u životima običnih ljudi veoma mali, lako je shvatiti zašto je njihovo postojanje ostalo neprimećeno do dana današnjeg. Odnosno, jeste primećeno od šačice neobičnih ljudi čije je prisustvo u ljudskim zajednicama retko kad ako i ikad rado prihvaćeno jer žive životom čiji je svaki korak vođen putokazom što po shvatanju gore pomenutih zajednica skoro po pravilu znači – stranputicama.

Oduvek je postojala nedoumica da li su Putokazi zasebna bića ili su samo rastegnuti udovi budućih događaja koji poput velikih zvezda privlače i okreću sve sa sobom. To je dalje dovodilo do postavljanja pitanja u vezi sa budućnošću koja bi u potonjem slučaju bila živa i ispunjena bićima budućih događaja. Ako bi to bilo tako, onda se dolazi do zaključka da je verovatno da je svaki budući događaj živo stvorenje koje uslovljava svoje buduće aktere u njihovoj sadašnjosti da ga otelotvore. Kako je onda moguće da svi ljudi nisu svesni postojanja Putokaza? Iz razloga što se njihova priroda i način ispoljavanja menjaju shodno osobi na koju utiču i najčešće i najbolje odrade svoj posao kada uvere ljude da su pod uticajem sticaja nadmoćnih okolnosti bili prisiljeni ili da su svojom voljom izabrali kuda će ići ili šta uraditi.

Nastavljajući dalje ovim misaonim tokom dolazimo do toga da se ljudi dele na one koji ne znaju za Putokaze i stihijski su nošeni kao namamljene ili lancima uvezane i sprovođene životinje i one koji znaju da su vođeni na šta voljno pristaju trudeći se da razumeju smisao i svrhu puta koji im predstoji. Smisao je važan jer je on najbolja hrana Putokaza i u slučaju da bude pronađen može uticati na to da se biće budućeg događaja dalje razvije u napredniju i bolju verziju samog sebe. A bolje u tom kontekstu ne znači ono što ljudi smatraju boljim već je bolje ono što je u stanju da proizvede više smisla. Dakako da postoje i raznovrsne drugačije hrane koje Putokazi mogu jesti kao osećanja, pogotovo intenzivna bilo koje vrste, čiste misli i od njih sazdani kompleksni idejni sistemi, čulne senzacije, intuitivna očitavanja talasa ispoljavanja itd. Svaka od tih hrana dovešće do razvoja i rasta budućeg događaja, ali je u potpunosti nemoguće predvideti u kom pravcu. Jedino smisao dovodi porast blagotvornosti budućeg događaja i to u svim područjima u kojima se može ispoljiti.

Kako možete i zamisliti, pronaći smisao nije baš lako. Pored Putokaza događaja, postoje Putokazi pronalaženja smisla, mada njih obično nazivaju Uvidima. Uvidi su veoma teško primetni čak i za Tragače, odnosno ljude koji su ceo život posvetili njihovom pronalaženju i odgonetanju. Štaviše, ono što ih deli od običnih Putokaza koji su uvek ono što jesu i ne mogu biti lažni, jeste to da Uvidi mogu biti neistiniti i vrlo često se događa da se jedan pravi krije prikriven mnoštvom iluzornih ili pogrešnih Uvida. Tragači su razvili čitave nauke i discipline u pokušaju da naprave sisteme koji bi mogli pouzdano da razdvoje žito od kukolja među Uvidima. Nažalost, uprkos priličnoj uspešnosti ovih sistema, oni nikad ne mogu da dosegnu visine apsolutne nepogrešivosti i zato se vrhunski Tragači i danas rukovode sredstvima koja su ljudima bila na raspolaganju od najdavnijih vremena – snovima i vizijama.

Radi pojašnjenja prethodno napisanog iznećemo primer iz života jedne od najpoznatijih Tragačica, Ledene Magle, čija otkrića i zaključci su danas temelj raznih udžbenika o proceni i razvrstavanju Uvida. U periodu kada se veoma intenzivno i celodnevno bavila ovom problematikom sanjala je san priložen u nastavku teksta. Molimo da ne zamerite što ćemo vam san predočiti bez tumačenja i to iz dva razloga: ko je upućen u problematiku ili ko je poznavao gospođu, pronaći će već i sam zadovoljavajuće tumačenje pogotovo što je priroda snova takva da uvek dozvoljava mnogostruko i višeslojno tumačenje, a oni koji nisu upućeni i ne bave se Traganjem, zarad sopstvenog dobra bolje je da čuju jednu bajku i odustanu od bilo kakvog daljeg odgonetanja njenih značenja.

(Deo originalnog zapisa iz gospođine sveske snova) 

„Sanjam da stojim na pustoj šljunkovitoj obali koja se blago iskošena spušta u ogromno more. Pored mene je neka meni nepoznata mlada devojka prema kojoj osećam jaku privrženost kao da sam joj majka ili starija sestra. More je mirno i neznatno zgužvano po površini. Nebo se skoro i ne vidi od debelog sloja vatastih, svetlo sivih oblaka kroz koje isijava blješteće mlečno svetlo koje je izbledelo sve boje i svelo ih na varijante srebrne i plavkasto sive. Nas dve stojimo tik uz more i piljimo u nebo. Čini mi se da ja i nisam stvarno tu već sam samo posmatrač sa nekog drugog mesta.

Devojka je nekada bila veoma pobožna, ali je odavno izgubila veru. Bila je spremna da poveruje da bogovi ne postoje i da nema ničega ni gore na nebesima, ni u dubinama mraka iza očiju, ni iza maski šarenolikih obličja i baš u toj uznemirenosti trnovite neizvesnosti privukla je sebi lavinu koja joj se sručila na glavu u vidu niza nesvakidašnjih i do te mere neobjašnjivih događaja da je morala da zaključi da nije bila u pravu i da nešto ipak postoji. Ali šta? Ono što se njoj prikazivalo bilo je veoma blisko svemu što je opisano u religijama, pa opet drugačije, jedinstveno i u u svojoj samonikloj neponovljivosti čak i verodostojnije od svega što je pre pročitala. Najvažnije od svega – bilo je živo. Uplašila se da nije možda u zabludi, da nije pod uticajem zloduha ili da nije zamađijana otrovnim isparenjem kakvog lažljivog Uvida. Žarko je poželela da sazna koji je bog pravi. Gledala je nebo strpljivo i ni malo ne sumnjajući da će na njeno pitanje biti odgovoreno.

Nedugo potom pojavila se skoro preko celog svoda slika isposnika koji se doveo do savršene nadmoći nad svim nagonima svog tela i više ga čak ni ne osećajući lebdeo je isključivo na krilima duha.

„Da li je to pravi bog?“, upitala je ona gledajući nebo negde u daljinama iza oblaka.

„Ne. To nije pravi bog“, odgovori glas sa neba.

Slika sveca odlete ulevo i rasprši se u oblacima. Odmah zatim, slika ogromne, lepe i stasale žene, udobno zavaljene na ležaju pojavi se umesto njega. Bila je raskalašna, okružena i prekrivena plodovima zemlje, biljnim i životinjskim, mirisnim, ukusnim, zaronjena u izobilje lepote ispletene od oblika i boja.

„Da li je ovo pravi bog?“

„Ne. Ni to nije pravi bog“, odgovori glas.

Slika žene odlete udesno i rasprši se u oblacima.

Nekoliko trenutaka, nemerljivo dugih zbog svoje zaleđene praznine, ništa se nije dogodilo. Zatim se nebo oglasi treći put.

„Pravi bog je kada ribe padaju sa neba na zemlju!“, svečano izjavi glas jačinom koja potrese sve postojeće. Tog trenutka otvori se nebo i velike, debele, srebrne ribe pljuštale su kao kiša svuda oko nas. Odjednom je tu bio i silan narod i učini mi se da je priprost i čist kao deca. Svi su digli ruke prema nebu i razdragano su uzvikivali:

„Milagro! Milagro!“*

                                                                                           *(čudo na španskom)

10 mišljenja na „Kada ribe padaju sa neba na zemlju

  1. Da li su putokazi živi ili namešteni da ih vidimo ili čujemo, da li kada vidiš a ne samo gledaš znaš put bez putokaza, da li kada čekaš volju, put sam se otvori, da li je dovoljna praznina da bi se put stvorio, da li je dovoljno biti jak i besprekoran da bi sve ovo postigao…

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s