Svitanje kruškinih sunaca 21 Razviti dovoljno snažna krila

Gospodin Zrno peska nije ni jednom namerno slagao Moljčicu, pa opet nije je razuverio dok je gradila od mašte priču kao kulu u vazduhu sačinjenu od oskudnih podataka kojima je raspolagala o Labudovom odlasku. Zapravo, jedino što je čula od njega bilo je da je Labud sa Pesmom vetra, koja se nalazila na moru pre pola veka u vreme kada je prvobitno pobegla od kuće. Moljčica nije mogla ni da zamisli da je moglo biti ikako drugačije od toga da je otac sinu organizovao odlazak iz grada na kome ga je neko pratio i vodio isto kao i nju. Zamišljala je i more, kamenu kolibu u šumi i sve što je do tada čula o Pesmi vetra iz usta svoje babe. Gospodin Zrno peska je u nekoliko navrata i podstakao tu fantaziju pominjući da voli more i da mu nedostaje sin ostavljajući prostora njoj da zaključi kako je sve sasvim ispravno zaključila. Ono što se zaista dogodilo znatno se razlikovalo od toga.

Labud je mesecima davao znake da je spreman da ode i njegov otac je bio siguran da će se to i dogoditi iako nisu o tome razgovarali i nije znao kuda bi mladić otišao. Poverio se gospođi Litici koja mu je rekla da se ništa ne brine jer će se njena sestra postarati da sve bude u redu. On više od toga nije pitao već je samo posmatrao sina, na sebi svojstven način se opraštajući sa njim u slučaju da ih sudbina nikad više ne sastavi. A Labud je bio zaronjen u sopstvena previranja, obuzet i hipnotisan njima do te mere da nije ni primetio očeve upale obraze i opštu skrhanost koje su nastale od duboke zabrinutosti za budućnost sina koje ga nije oslobodila ni gospođa Litica uprkos tome što joj je bezrezevno verovao. Ona mu je mnogo puta ponovila da mladić sad šteluje svoje antene i da će to trajati onoliko dugo dok ne nauči da oseti i prati talase koji su već pokazivali njegov predstojeći put. A put ga neće odvesti u ponor, u to je bila sasvim sigurna.

Izmučen unutrašnjim preobražajem, Labud je teško podnosio prisustvo drugih ljudi, pogotovo svojih uvaženih sugrađana koje je gledao sa gnušanjem kako se samozadovoljno šepure crvenom linijom opasanom utvrdom koja bi trebalo da ih od nečega štiti, ali na žalost mnogo više ih je ograničavala. Vrli podanici Sunca, male kopije što bitišu uzdignutih glava očekujući da se po ugledu na njega sve ostalo vrti samo oko njih. I kad bi dočarali svog idola pred čijim lažnim kipom su sahranili čak i sam smisao u plitkom shvatanju postojećeg kao onoga što može biti pokazano, dodirnuto ili dokazano, naslikali bi sopstvenu sliku u najraskošnijem izdanju. Samo sunce je pak, bilo za njih preuzvišeno, neshvatljivo, nemoguće da se kontroliše onako moćno tamo gore na nebu pa su ga oskrnavili i srozali na svoju meru, dok su ideju o sebi uzdigli i raskrečili je preko svih mogućih oprečnosti ne bi li dokazali da su ga dostojni. Uzalud. Nikada ga nisu ni videli očima zaslepljenim spoljnim sjajem kojima svetlo nije skinulo koprenu privida, već spržilo čak i samu mogućnost za vid.

Dugo je već trpeo gorke plodove ovakvih uvida, a nije otišao. Nada je odbijala da umre i nehotično ga je zavaravala poslednjim trzajima vere da će se nešto promeniti, da će se ljudi uželeti mraka, ohladiti pregrejane glave u vrtlozima nejasnoća, dubinama višeznačnosti.  Mučila ga je pogrešno primenjenim inače izvrsnim osobinama žilave izdržljivosti. I onda, jednog jutra, probudio se neobično nag u izvesnoj okrutnosti sveta bez nje. I sposoban da napokon zakorači ka svom spasu van zidina proklete tamnice lažne opšte ispravnosti i dobrote. Ipak, čekao je mrak. Želeo je da mu prvi koraci budu skriveni skutima naličja te maskarade.

Jednom kada je doneo čvrstu odluku, oslobođen njom skoro do osećanja lebdenja, mirno je mogao da sedi nepomičan kao pečurka na kiši, sasvim odgovarajuće u kafeu sa pogledom na zapadnu padinu planina. Odbacivši sigurnost, odrekao se i planova, unapred zamišljenih ideja kuda bi išao i šta je moglo tamo da ga snađe. Želeo je da bude vođen unutarnjim bićem, nošen, da se prepusti moćnoj struji i vidi mari li za njega. Da li bi to bilo uobraženje, fantazija ili istinski doživljaj neopisivih sila? Moglo je da bude bilo šta, glupost ili prevorje ludila! Savršeno mu je bilo svejedno. Pristao je na sve sem na ovu večnu oseku u nepromenljivoj pustinji konačnog i predvidivog.

Već je sedeo duboko zaronjen u noć, a ništa se neobično nije dogodilo. Pomalo razočaran što biće nije odmah odgovorilo na njegovo konačno prepuštanje, ustao je da protegne noge nehotično se uputivši prema obližnjem šumarku. Pomislio je za sebe da se ponaša kao očajnik koji izaziva bilo kakvu avet da ga preplaši tek da ne bi samom sebi izgledao kao budala. Utom neko slabo i mlečno loptasto svetlašce promiče pored njega blago se talasajući po nevidljivoj putanji u visini njegovih grudi. Napokon, to je čekao! Pojurio je za njim očaran i prestravljen nalik na dečačića koji prvi put viri kroz ključaonicu na vratima ženske svlačionice. Mala kugla je odmicala mirno i prilično brzo te je hitao pazeći da mu ne umakne. Skočio je u nepoznato pravo na glavu bez koluta za spasavanje ili putokaza kako da se vrati kad se bude izgubio.

Prvi put je shvatio da nije znao gde se nalazio kada je gust mrak odzvanjao šuplje, ne više protkan kroz drveće već se lagodno meškoljio preko široke pustare, maglovit i vlažno težak. Osećao se kao da je bio u bunilu, grozničavo iskrzane pažnje koja nije posedovala sećanje na to kako je dotle stigao, kako i kada je prešao crvenu liniju jer jer bio siguran da jeste. Svetlosna kugla je odmicala svojim putem ravnomernom brzinom i dao se u trk da je sustigne trudeći se da ne razmišlja o tome šta će raditi ako ona nikada ne stane. Oči su mu se privikle na tamu počevši da primećuju razne prilike sakrivene u njenim odajama, ogromne i male, nepomične kao hridi na morskom dnu ili nemirne koje su se ljuljale, klatile, migoljile, pružale raspomamljene krake ka njemu prizivajući ga i pokušavajući da ga privuku sebi… One najmanje kružile su oko njega ubadajući ga sitnim zubima i sladeći se njegovom krvlju. Užas ga je obuzeo i još bodrije je potrčao za loptom očekujući od nje spas kao davljenik koji pruža ruke ka bilo čemu za šta bi se mogao uhvatiti.

U jednom trenutku bledo svetlo usporilo je kliznom putanjom uronivši u duboku maglu u kojoj je mu se sjaj pojačao presijavajući se kao osvetljen oblak pun svitaca koji zadobi figuru žene svetlosno prozračne i mračne pod pokrovom senki. Mesec-žena mu se blago približavala igrajući ples u talasima bezbroj prepletenih velova začaravši ga do te mere da je skoro zaboravio i da diše, a one čudnovate prilike se sve istovremeno ustremiše na njega. Nije ništa mogao zaista videti obmotan blještavim, avetinjskim, vatastim isparenjima, ali je osećao dodire po celom telu, a zatim mu se uliše i u um snažnim vizijama. Uznosili su ga u telesnim užicima i prizorima potresne lepote koji su ga navodili da rida od sreće i opčinjenosti, da bi ga odmah zatim zastrašivali jezivim prizorima kakve do tada nije mogao ni zamisliti od kojih je vrištao kao devojčica. Posetio je domove bogova, šumskih duhova, vila i sirena, hodao sa kamenim divovima, slušao pesmu drveća i minerala, video sve od tragikomično blesavih entiteta koji su ga terali na smeh dok se ne bi zagrcnuo, do gnusnih demonskih čudovišta što su uništavala sve pred sobom i proždirala čak i svoje potomstvo u scenama groznijim od najmaštovitijih opisa paklenih muka.

Probudio se sa prvim jutarnjim svetlom ošamućen, dezorientisan i malaksao kao ispljunut iz utrobe kakve ogromne zveri, isprva oduševljen svojim doživljajima da bi potom shvatio da je bio zalutao među visoke kule termita koje su oživele u bića njegovih snoviđenja. Bilo je tu i osušenih stabala drveća zaodenutih puzavicama, visokih trava i on postepeno sa stidom prepozna sve stvorove sa kojima je proveo noć. Ujede po koži sitnih zlotvora što su mu sisali krv sad je prepoznao kao ubode trnja i buba. Trežnjenje ga je teško pogodilo i bacilo u apatiju. Došao je do zaključka da je pogrešio u osudama koje je olako donosio o bivšim sugrađanima i da je on taj koji je bio u zabludi što je verovao da traži nešto više od života kakav su oni imali. Da li je sve bila samo želja za povratkom u detinjstvo?

Ustao je i pošao ne znajući ni sam kuda, prateći nešto što je ličilo na hodom utabanu stazu, dublje utisnutu zmijoliku liniju među zemljanom kolonadom termitskih zamaka. Odjednom se sa velikom tugom setio koliko mu je te noći značilo predskazanje mesta gde je trebalo da stigne – velike, prostrane drvene kolibe skoro urasle u okomit, kamenjar boka planine pored brze i čiste rečice ispred čijeg ulaza su rasla tri vitka čempresa, a bočno uz obod stene tiskala se gusta šumica divljih jabuka, šljiva, dunja, višanja, smokvi, oraha, lešnika i još sijaset raznog grmlja sa jestivim bobicama. Mali raj u divljini, utočište za koje je poverovao da mu je ponuđeno kao nagrada za napuštanje svega što je do tada poznavao. Kunuo je sebe što je bio toliko lakoveran i zaplakao je nad svojom sudbinom. Pa opet, kad se smirio, nije mogao da ne razmišlja o tome da takvo mesto nikada nije video na slici, niti je čitao o njemu u nekoj knjizi, a video ga je opipljivo i živo pred očima kao da je zaista postojalo.

Oduvek je bio zanesenjak koji kad zaroni u misli gubi svaku predstavu o prostoru, tako da nije čudo da nije ni primetio kad je ponovo zašao u svežu senku nadnetih krošnji. Začudio se kad je video zrele jabuke i svo drugo voće koga se ranije prisetio kako visi sa povijenih grana. Nasmejao se takvoj slučajnosti, a zatim malo kasnije kad ga je putanja ponovo navela na čistinu zastade bez daha pred oživelim prizorom svoje noćašnje prikaze. U strahu pitao se da li je ovo bila java ili se opet negde spotakao i stropoštao pravo u san? Šta mu se događalo? Da li ipak poludeo? Kako je bilo moguće da je zaista bio nekuda vođen kada je već sasvim pouzdano zaključio da je sve što je video bila samo fatamorgana bunilom zavedenog uma? Ili nije?

Prošao je otada nekoliko godina. To više nije bila neka koliba već njegov dom, proširenje bića udubljeno u telo drvene građe, prostor u kome je čak i vazduh disao kao deo njegovog tkiva koliko je i on bio samo jedna od žila u korenu velikog drveta. U međuvremenu, saznao je da se krila nedaleko od mesta na kome je prvi put upoznao Mesečevu devu. Sada ga je redovno posećivala u svojim valovitim lutanjima, nekad velika, bela, napunjena mlekom koje je srećno nudila svima dok se širila preko svekolikog neba, a drugi put sumorna i bleda, istopljena među šakama noći prozirna i užasna poput senke što prethodi smrti. Toliko ju je zavoleo, stvarnu i iluzornu, sasvim nepojmljivu, široku i duboku kao pozornicu na kojoj se odigravala svaka predstava, sve laži i istine pomešane u bajkama, a svi događaji su bili stvarni, svi čulni oseti i osećanja doživljeni, vetrovi njeni uznosili su beznačajan, običan život do mističnih tančina!

Viđao se još i sa ljudima iz seoca koje je otkrio nedaleko sa druge strane rečice. Sušeno voće razmenjivao je za razne proizvode i rukotvorine, kao i drugu vrstu hrane, a pokloniše mu i jednu kozu. S vremena na vreme, dolazili bi i oni kod njega da uživaju u razmeni priča ili zajedničkoj šetnji. Živeo je tako u miru, ni srećan ni nesrećan, ne želeći ništa više od onoga što je imao dok jednog dana nije poznato lice njegove komšinice Litice provirilo kroz vrata. Zapanjio se i uvideo da to ipak nije bila ona jer tamo gde je Litica bila stamena, ova druga bila je neuhvatljiva i nepredvidiva. Tako je upoznao Pesmu vetra koja je i do tada iz daleka pazila na njega, a nadalje ga je podučavala iako je njemu to više ličilo na udare vetra koji su ga uznosili na sve veće i veće visine ispitujući da li je razvio dovoljno snažna krila.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s