Svitanje kruškinih sunaca 23 Deca Reke

Moljčica i gospodin Zrno peska napustili su karavan nekoliko kilometara pre okuke reke. Po savetu Svetle senke sačekali su noć da skoro nevidljivi u pomrčini prepešače krivudavu dolinu i uzak prolaz kojim su se jedno za drugim provukli kroz krševit tesnac i pravo izbili na malu drvenu kolibu, sem čeone strane potpuno uvučenu u gromadu stene. Slikar je prvi tiho prišao i pokucao. Vrata se odmah otvoriše i kroz njih je izvirila glava dugokosog mladog čoveka koji prigušeno uzviknu od sreće i pokaza brzo rukom da uđu. Proveo ih je kroz prvu prostoriju osvetljenu jedino bledim tragom mesečine koji se ulivao kroz dva mala prozora. Prošli su kroz vrata na suprotnom zidu koja se nisu ni videla dok ih nije otvorio jer su bila prikrivena šarom načinjenom od komada drvenih letvica kojom je bio obložen ceo zid. Labud je pažljivo zatvorio i zatarabio iznutra tajna vrata, upalio uljanu lampu i onda kratko ali snažno zagrlio oca. Ponudio im da sednu na drvene foteljice sa glomaznim i mekanim krznenim jastucima objasnivši da je bolje i sigurnije za sve njih da se ne vidi spolja da ima nekoga u kolibi. Prostorija nije imala prozora, ali je bila prostrana i udobna zadovoljavajući sve potrebe od spavaće sobe koju je činila postelja u ćošku, dnevne sobe i trpezarije koje su ujedno predstavljale foteljice sa velikim i masivnim stolom od grubo obrađenog drveta i kuhinje koja se sastojala od kredenca sa nekoliko sudova, mnogo tegli punih sušenih trava, čajeva i začina i ognjišta koje je imalo žljebove za šipke za pečenje mesa i lanac sa kukom na koju se kačio kotao pod dimnjakom koji se nevidljiv spolja provlačio kroz stenu i izlazio ko zna gde. Za to vreme on je raspalio vatru od žara koji je još tinjao pod pepelom, poslužio ih kozjim sirom u maslinovom ulju sa začinskim travama, sušenim voćem, čudnim suvim hlebom koji je bio pečen u tankim trakama i upravo podgrejanim biljnim čajem, a onda je seo nasmejanih očiju gledajući oca.

Moljčica je gorela od želje da pita gde je Pesma vetra, ali joj je bilo neprijatno da bude neuviđavna i prekine oca i sina u veselom razgovoru. Takođe, pažnju joj je privlačio taj grozni ožiljak koji se pod rukama nekog crtača na koži proširio oivičen tamnom bordurom, simbolima i linijama pretvorivši se u upečatljiv, ako ne i lep umetnički rad koji je činio da Labud deluje bezmalo kao drevni ratnik. Želela je da mu priđe i iz blizine zagleda sitne detalje kompleksnog crteža, ali se plašila da Labudu ne bude neprijatno zbog toga. On je primetio da je posmatran, pa je zavezao kosu u rep i seo tik do nje okrenuvši se tako da je mogla lepo da vidi.

„Slobodno gledaj, ne smeta mi ni malo. Ne bih ga ukrasio da sam ga se stideo“, reče on smešeći se.

Malo kasnije ustao je, uzeo svoju i njihove torbe i rekao: „Odmarajte se još pola sata, a ja ću za to vreme pripremiti čamac. Noćas krećemo. Za oko dva dana stićićemo kod nje Moljčice, ona te očekuje. Moram samo da vas upozorim da budete tihi jer ćemo ići tajnim putem kroz pećine koji inače koriste samo Deca Reke. Imaćemo smeštaj u njihovoj pećini gde ćemo prenoćiti sledećeg dana, a nastavićemo put noću. Razgovaraćemo u tim odmorištima, a dok se vozimo nećemo govoriti.“ Rekao je to i zamakao kroz veoma uzak i kriv procep u steni koji je u senkama bio skoro sasvim nevidljiv.

Malo više od pola sata kasnije došao je po njih i poveo ih sa sobom procepom. Tunel je delovao kao prirodno nastala pukotina u steni, međutim to je bilo malo verovatno jer je kad se kroči u njega delovalo kao da se završavao u steni nakon nekih desetak metara, a tamo je zapravo postojao bočni prolaz kojim se posle nekoliko sličnih skretanja stizalo do obale reke ponornice, odnosno dela iste one reke pored planine koja je proticala iznutra pod dovoljno visokim svodom pećine da su mogli i uspravno stajati u čamcu.

Nakon što su se otisnuli od obale, devojka i starac otkrili su da je reka tekla brzo i svojeglavo, skoro kao da je bila živa i imala sopstvenu volju vrtoglavo vukući čamac veoma snažnom strujom tako da Labud nije veslao, već se samo starao da održava plovilo na sredini reke. Putovanje je bilo jednolično i pomalo dosadno dok nisu pred zoru stigli do pećine. Moljčica se brinula kako će uspeti da se zaustave s obzirom na skoro silovitu snagu matice, ali Labud se odavno izveštio u voženju tajnim tunelima i na vreme je skrenuo sasvim uz desnu obalu nakon čega je lako uplovio u dosta veliki ograđen deo očigledno napravljen za ostavljanje čamaca tokom odmora. Uzanim procepom veoma nalik na onaj u Labudovoj pećini izašli su u pećinu koja je imala prozorčiće u vidu prirodnih pukotina u steni prema lepoj cvetnoj livadi modroj pod jarko plavim nebom tik pre svanjivanja. Unutra ih je čekala svetlokosa i svetloputa devojka kojoj se Labud silno obradovao. Pre prve izgovorene reči i paljenja vatre oni zajedno navukoše teške drvene kapke preko prozora. Tek tad ju je Labud predstavio. Zvala se Kotrljajući talas. Ona im saopšti da će im se pridružiti na putu do Pesme vetra. Vrlo kratko su popričali uz večeru, a zatim su polegali na mekane dušeke koji su bili za njih razmešteni po drvenoj podlozi pećine.

Rano popodne nakon buđenja i obroka, sedeli su i upoznavali se čekajući padanje mraka sa kojim će nastaviti put. Kotrljajući talas je imala mnogo crteža po licu i telu sličnih Labudovim koji su ostavili utisak na Moljčicu kako lepotom tako i željom da sazna tajno značenje koje su očigledno nosili. Upitala ju je ko im ih je i zašto iscrtao, a ona se na to zbunila upitno pogledavši Labuda koji ju je umirio potvrdnim klimanjem glavom.

„Ne mogu da ti kažem tačno šta znače jer je to tajna koju sme da zna samo onaj ko ih nosi. Oni su obeležja nas kao Dece Reke koje nam je dala naša majka.“

„Zašto vas zovu Deca Reke?“, upita Moljčica oprezno ali veoma zaintrigirano.

Kotrljajući talas se opet zagledala u Labuda sad već vidno oklevajući.

„Majka u obliku Podzemne boginje pozvala je Moljčicu da je pronađe kao Reku. Ona je očekuje.“

„Kako to znaš?!“, uzviknu uzbuđeno Moljčica povukavši se unazad u novorođenom osećaju nepoverenja i straha od ovih nepoznatih ljudi. Posumnjala je čak i u gospodina Zrno peska prvi put u životu.

„Rekla mi je Pesma vetra, Moljčice“, odgovori Labud ozbiljno i staloženo bez ikakvog pokušaja da je razuveri ili umiri.

„Kako si mislila da smo znali da dolaziš? Ne, još bolje pitanje je kako si mislila da bliznakinje razgovaraju? Pa one se nisu videle više od pola veka!“

Moljčica je sad tek bila zapanjena otkrićem da ta viđenja sa sestrom o kojima joj je baba pričala nisu bila putovanja. I pre toga se čudila putovanjima gospođe Litice jer nikada nije primetila da je odlazila od kuće bez nje. Ipak, nije sumnjala u njenu reč do te mere da je bez razmišljanja zaključila da mora biti da se bila zbunila ili je sama zaboravila prilike kad je baba otsustvovala od kuće. Ne znajući zašto ona upita nešto sasvim drugo:

„Znači Reka je osoba, ona je živa?“

Kotrljajući talas klimnu glavom, pa onda odmahnu kao da se mučila kako da odgovori na pitanje. Napokon, sela je ispred nje i rekla:

„Reka je naša majka.“

Zastala je pogledavši devojku pravo u oči zureći neko vreme kao da je čekala da se izgovorene reči slegnu u njoj i potonu do dna.

„Rodila nas je na početku vremena i od onda nas je održavala u životu. Sve što smo bili i imali dugovali smo njoj i njenom zvezdanom mleku kroz koje se u nas ulivao antiotrov vremena, poništavajući i zatirući mu opaku osobinu proticanja i oslobađajući samo svojstvo kruženja kojim smo ciklično bivali preporođeni u telu, umu i radosti življenja.“

Opet je zastala i pogledala Moljčicu koja kao da je utonula u priču i neobično se smirila.

„Tako su svi naši preci živeli u nama, i svi naši potomci bivali prisutni u jednoj duši koju smo delili i sa životinjama, biljkama, kamenjem, vetrom, oblacima, kišom, Suncem koje je za nas svakog jutra ustajalo iz noći i milovalo nas zracima i Mesecom koji nas je tešio u gustoj tami.

Kao što si već videla, Reka prodire mnogo dalje kroz tlo nego što se to okom da videti sa površine. Sijaset ima podzemnih odaja u špiljama, ponornicama, procepima i sakrivenim jezercima blizu obale u kojima ona od pamtiveka naplaćuje svoj životonosni dar. Nekada se često i sama pojavljivala u pećinskim dvoranama, lelujava i neuhvatljiva kao talasi, mračna dubinom virova, moćna navalom bujica, blistava prelamanjem svetlosti u potoku, na prestolu od upletenih voda pod svodom zgusnute crnice iz koje je virilo korenje bilja što je kapljalo krv u njena vodena usta.

Od nas ona ne traži krv, bar ne na taj način. Jednom u kruženju vremena, žensko dete joj damo da se ulije i živi u njemu sve do smrti tela, jer jedino ona koja je reku u sebe primila doživljavala smrt, kojom sav naš rod plaća večni život. Dete se uvek zove Bisera i bira se ono najtiše, najmirnije, milo i nasmejano kao tek niklo cveće, prava blagodet za majku i onda beskrajni jad.

Bisera nije smela nikada dotaći vodu i živela je duboko u prašumama. Mnogi su je nazivali Srce šume i niko nije znao kako je zaista izgledala. Pričali su da je bila kao mlada čarobnica, zanosne duge crne kose u kojoj su sijale zvezde ili stara, odurna veštica koja je nosila pruće na leđima, jedra košuta, medvedica, bela sova ili zmija. Kazivali su još da se noću šetala oko kuća i njiva i svuda gde bi njeno stopalo zemlju dotaklo blagodet je za sobom rasipala, vedar rast u zdravlju i izobilju kroz miomirisni trag koji se za njom širio koji je oplođavao i oplemenjivao biljke činivši da bujaju i budu lekovite sve do jedne.

I životinje su davale po jedno mladunče Rekinim vodenim kćerima koje su pratile Biseru u noćnim šetnjama. Oni među nama koji bi je slučajno sreli, morali su je neko vreme slediti i služiti joj. Kada su se vraćali donosili su nam darove kroz saznanje o nečemu što pre nismo znali. Tako smo naučili pletenje korpi, pravljenje posuda od gline, sađenje biljaka, obradu kamena i drveta, pevanje, crtanje, pisanje i još mnoge korisne i lepe stvari.“

Tu je zastala sa velikom tugom zagledana u tlo.

„Tako je bilo u davnim vremenima koja niko ne pamti jer jednog dana iz velike daljine došao je neki stranac među nas. Primili smo ga kao jednog od svojih iako je bio drugačiji čovek od nas. Naučili smo ga svemu što smo znali i ispričali mu priče o našim životima, Reci i Biseri. On je rekao da smo mi glupi kao deca, a mi ga nismo razumeli jer kod nas se nisu rađala glupa deca. Zatim je otišao da pronađe Biseru, dovede je među nas i dokaže nam da je bio u pravu. Čekali smo ga dugo prvi put naučivši šta je to strah.

Vratio se vukući za sobom isprebijanu, silovanu ćerku naših žena, ne više Biseru jer se Reka iz nje povukla ljuta na nas što smo to dozvolili. Oterali smo tog čoveka, ali on se vratio sa još mnogima poput sebe i oni nas nadjačaše. Pretvorili su nas u robove, radnike i sluge, a potomci poslednje Bisere pobegoše u šume gde su i dalje negovali sva znanja koja nam je Reka prenela. Morali su da se kriju jer bi ih strani ljudi ubijali i nazivali vešticama, vračevima i prokletnicima.

A prokleti svi mi jesmo od dana kad smo bezazleno ugostili stranca jer nam Reka nije oprostila tokom mnogih kruženja vremena. Od tada se razboljevamo, patimo, plačemo, mrzimo, zavidimo i zagađeni smo svim prljavštinama duše i tela. Životinje i biljke su nas napustile, više ih ne čujemo i ne znamo kako žive i šta osećaju, pa čak se i međusobno rasipamo u male duše koje tavore zasebno u teškoj usamljenosti. I umiremo. Saznanje konačnosti je jedino koje nam baš ništa nije donelo sem odsustva svrhe i smisla našeg postojanja. Nestali bi sasvim ne rađajući više decu da nas nije održavala nada da su Biserini potomci još deca Reke i kad naši porobljivači budu pojedeni iznutra svojim crnim srcima mi ćemo ih pronaći da nas vrate nazad majci.“

Sve prethodno govorila je spuštene glave, međutim onda je podiže lica ozarenog velikom srećom i nastavi dalje šapćući:

„Ovo što sam ti ispričala je stara priča koja se prenosila sa kolena na koleno generacijama. Ali ima i nekih novih događaja. Sasvim neverovatno, ali tvoju baba-tetku Reka je prihvatila iako je došljakinja iz istog grada kao i naši porobljivači. Ona je još kao mlada žena pronašla pleme ostataka Dece Reke u neprohodnim delovima šume i ponovo nas povezala sa njima. I majka nas je sve ponovo prihvatila!“

Zastala je unevši se Molčici u lice mašući sa obe ruke u nečemu što je lebdelo između molbe i pretnje:

„Mi to držimo u tajnosti i niko ne sme da nas oda! Oni ne smeju da saznaju dok ne bude pravo vreme za to.“

Moljčica potvrdi klimanjem glave da je razumela.

6 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 23 Deca Reke

  1. Koja je razlika između svitanja i zalaza dana? Mislim, to je retoričko pitanje, ali zanima me voliš li više svitanje ili zalazak…? I koje su, prema tvom mišljenju, razlike, ako ih ima?
    Ponekad me sentimentalnost učini mrzvoljnom i slabom. Pa malo pišem gluposti.

    Liked by 4 people

    1. Ne pišeš gluposti :).

      Po mom doživljaju (pre nego mišljenju), i suton i svitanje su prelazi i oba su podjednako značajna.

      Svitanje je popularnije u narodu jer simbolično predstavlja rođenje, početak, rast i razvoj u ovom svetu koji nam je (bar kako zamišljamo) poznat. Sa druge strane, suton je takođe početak (u onom smislu u kojem je i svitanje kraj nepostojanja u ovom svetu), ali početak nečega potpuno nepoznatog i sasmim tim zastrašujućeg.

      Takođe možemo ih porediti sa rađanjem svesti i ponovnim zaranjanjem u nesvesno.,
      Nesvesno takođe izaziva strah u ljudima sa jedne strane zbog suočavanja sa našom tamnom stranom medalje, a sa druge delimično i opravdan strah od mnogih sadržaja kolektivno nesvesnog koji mogu da nas preplave i nadjačaju.

      Moj je doživljaj da svitanje i suton treba uvek ritmički da slede jedan za drugim kao u prirodi i da je to nešto sasvim zdravo i normalno i da se toga ne treba plašiti. I život večito ide uzlazno – silazno, i taj ritam je nešto što mu u krajnjem slučaju daje i svrhu i smisao o čemu obilato govori kineska Knjiga Promena.

      Liked by 4 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s