Svitanje kruškinih sunaca 25 Oslobađanje semena truljenjem

Još otkad je bila mala čudila se sličnostima kod najrazličitih pojava i ogromnim razlikama kod onih na prvi pogled skoro identičnim. Tako je bilo i sa bliznakinjama. Kad je ugledala svoju baba-tetku po prvi put imala je utisak kao da vidi gospođa Liticu u paralelnom svetu gde je njena stamenost zamenjena lakoćom pera i skoro kliznim korakom koji je vijugajući viorio poput priviđenja i sva ona statična senka sa predosećajem pouzdane nepokretnosti jednog kamena ovde je bila u pokretu, razigrana, nemirna, vrtložna i promenljiva. Pa opet, ličile su jedna drugoj do neprepoznavanja i to ne samo po liku već i po onoj elementarnoj snazi koja omogućava zemlji da podrži kreaciju davši joj sopstveno telo kao materijal u kome se može ispoljiti, a vetar zadržava da uprkos mnogim nemirnim izletima ne izgubi sasvim određeni pravac, kao ni ritam kojim periodično pročešljava sve pod sobom i pokreće događaje. U tome se zapravo i videla njihova jedina suštinska razlika između snage u odolevanju i snage u delanju kome je često bilo potrebno odoleti. Moljčica je zaključila da su njih dve morale živeti razdvojeno ne bi li se njihove inače komplementarne prirode mogle razviti na samo sebi svojstven način bez suzbijanja i uzajamnog poništavanja što bi im blizina neminovno donela bar u određenoj meri. I tada joj je bilo veoma žao i jedne i druge što su morale da žive sa toliko velikim gubitkom, pa makar i zarad obostrane dobrobiti.

Odnos između Moljčice i Pesme vetra uspostavio se trenutno kao da je spontano nastavio da klija iz grančice otkinute sa starog stabla odnosa koji je imala sa gospođa Liticom. Nije mogla ni da zamisli da će se negde više osećati kao kod svoje kuće nego u domu u kome je odrasla. Pa ipak, kad se dobro prisetila najranijih uspomena mogla još uvek da dosegne žive tragove osećanja poštovanja i divljenja prema veoma lepoj i sa dosta ukusa uređenoj vili koju je krasio starovremenski šarm diskretne, nenametljive i veoma strogo uredne udobnosti imućne porodice iz višeg građanskog staleža, ali je to bio takođe i osećaj nepripadanja koji se sa malim bolom sakrio unutar nje da svojom pojavom ne uvredi ili povredi gospođa Liticu. Vremenom navika ga je još dalje gurnula u dubinu gde se povukao u hibernaciju čekajući zaustavljen u vremenu i rastu. Gledajući unazad mogla je sa ove daljine veoma precizno da sagleda kako se probudio čim je zakoračila u divljinu i onda je postepeno rastao i jačao dajući joj utisak da je prvi put zaista prodisala među Plemenom lutajućih trgovaca, a tek kad je kročila u ovu bezmalo naopaku kuću počela je disati punim plućima onako kako diše celo telo svakom ćelijom kada biće prepozna da je zakoračilo u ispravnom pravcu pogodivši trag stopa za njega ostavljen od budućnosti.

Sve je u toj nesvakidašnjoj kući bilo baš onako kako bi i sama napravila počevši od prozora svih mogućih veličina, boja ramova i vrste zavesa od teških plišanjih stilskih draperija sa bogatim resama, preko raznih vrsta tankih na štrafte, čipkanih, cvetnih, opšivenih svilenim trakama, čak i neukusno šarenih zavesa koje su nekad prekrivale donju polovinu prozora dok je iznad gornje visio karner istog dezena, do sirotnjskih, kariranih krpa-zavesica vezanih kanapima na veoma starom i izanđalom prozoru od drveta samo zamašćenog zaštitnim uljima. Ispred ili ispod svakog prozora stajala je fotelja sa lampom, radni sto, teški regali puni najrazličitijih knjiga, ormani, zastakljene vitrine, trpezarija ili šta već u stilu koji je odgovarao prozoru kao da su se desetine kuća u kojima su živeli ljudi različitih naroda i imućnosti slile i pomešale u jednoj odajući utisak krajnje dobro uređenog haosa koji je međusobno povezivala knjiga iscrtana po zidovima od tavanice do samog poda pripovedajući kroz serije prizora poput stripa u naivi mnoge priče kojima je prekrivala sve zidove prividno bez početka i kraja. Dodatna objašnjenja i sličice koje su dopunjavale doživljaj pojedinih scena bile su oslikane na seriji kamenja koje je birano upravo po tome što je oblikom potsećalo na lik koji je trebalo da prikaže i stajalo je u serijama u oknima prozora ili na malim upravo za to napravljenim policama. Pored njh visile su šareno ofarbane tikve dugih i kratkih vratova, lutkice obučene poput ljudi iz priča, i najraznovrsniji predmeti od dečjih igračaka do starinskih oruđa, ukrasnih kutijica, vazni sa buketima svežeg i suvog cveća, saksijica sa ljutim paprikama, ofarbanih šišarki, ogrlica od nanizanih žirova, korala ili šarenog kamenja, paunovog i raznog drugog perja, religijskih slika i figurica iz svih mogućih delova sveta i koječega drugog što se nije dalo ni opisati. Sa greda na plafonu visili su buketi začinskog bilja, lekovitih čajeva, lavande, grane lovora i ruzmarina među kojima su se krili zvončići i mnogi drugi ukrasi poput onih na zidovima. Na sav taj uzavreli šareniš još su bile postavljene i mnoge lampe obojenih stakala tako da je tek noću delovalo kao da se otelotvorio predeo iz sna sem pod velikim ručaonim stolom na koji je široki gvozdeni luster bacao jarko belo svetlo pod kojim je Pesma vetra čitala, izrađivala mnoge od svojih rukotvorina, ređala karte iz zabave i one za pretskazivanje budućnosti, krojila i šila odeću, zavese i jastučiće. Na vazda prepun sto tek bi se jedva mogla udenuti činija sa hranom i obedi su se i obavljali usput dok im je pažnja bila uvek privučena drugim stvarima i radnjama.

Ličilo je da se u Krivoj kući, kako ju je Moljčica u sebi nazvala jer je većina materijala zidova i nosećih greda ostala u svom prvobitnom obliku tako da se ravna linija teško igde mogla videti, život odvijao bez ikakvog reda, stihijski i nasumično u zavisnosti od spoljnjih događaja kao svakodnevnih neočeklivanih posetioca, prodavaca hrane, lepog vremena ili nevremena koje bi odredilo da li će otvoriti nekoliko balkonskih vrata ka bašti što je odavalo utisak da se sedi napolju i raspoloženja Pesme vetra koja bi kad joj ćefne ostavila sve nedovršene poslove da napravi dobru gozbu ili svira na lauti i peva na sav glas ponekad i igrajući bosonoga. Ali red neke vrste jeste postojao samo je pratio drugačija pravila i ritam nalikujući veoma prirodnim smenama poput plime i oseke, perioda suša, kiša, vetra, sunčanih i oblačnih dana, godišnjih doba. Bilo je potrebno vreme da se prepozna taj ritam po kome su poput večitih mornara čas trpeli ćudi nepouzdanog mora, čas uživali pod okriljem kakve sigurne luke. I ne samo Pesma vetra već i svi njeni susedi živeli su vođeni veoma sličnim pravilima svi zajedno sklonjeni u toj maloj zajednici do koje se stizalo samo podzemnim vodenim tokovima i nikako drugačije. Postepeno su joj poveravane tajne o postojanju veoma mnogo takvih skrivenih naseobina duž celog toka reke i ni za jedno od njih nisu znali Stranci, kako su Deca reke nazivala svoje porobljivače. Pesma vetra nakon posete Reci u pećinama nikada više nije napustila svoju kuću, ali kad je prošla cela godina kako je Moljčica živela sa njom ona dozvoli Labudu i Kotrljajućem talasu da je vode sa sobom u posetu drugim kućama i seocima kao i u istraživanje divljih šuma na obroncima planine pored koje i kroz koju je Reka tekla.

Od svih tih ljudi i u čestim razgovorima sa Pesmom vetra za vreme izrade ručnih radova saznala je mnogo o svetu i različitostima ljudi koji su ga nastanjivali pa tako i činjenicu da se nikada i nikome nije govorilo gde ga je Pleme putujućih trgovaca vodilo iz predostrožnosti da se neki špijun iz redova porobljivača nije slučajno uvukao među njih. Zlatnik sa cvetnim motivima je predstavljao garanciju da se radilo o proverenoj i pouzdanoj osobi i on se uvek dobijao samo od majke ili oca plemena. Tako su od Svetle senke i gospodin Zrno peska i Moljčica ponovo dobili dukate u slučaju da nekada imaju želju ili potrebu da se vrate među njih. Pleme je primalo i druge ljude koji su tražili da putuju među njima prema kojima su se držali ljubazno, ali na odstojanju, pazeći da budu bez pristupa ključnim detaljima o samom plemenu ili nekom od posebnih putnika. Iz tog razloga je bila čak i njoj predstavljena lažna priča da ide na more i za vreme poslednjeg okupljanja samo je mali broj pripadnika plemena znao da će ujutru slikar i devojka otići u drugom pravcu.

Saznala je takođe i da je bilo zabranjeno ići u porobljeno selo kao i da su postojale staze koje su vodile kroz šumu od jednog do drugog seoca, ali da je njih koristila samo nova Bisera sa svojim ljudskim i životinjskim pratiocima. Naučila je mnogo toga novog da radi kao što je pletenje korpi, tkanje ćilima, praćenje tragova životinja, lov i obradu lovine što se delilo na skidanje kože i zatezanje na ramove za sušenje, skidanje mesa i deljenje i sečenje za određene vrste hrane ili sušenje, čišćenje rogova, kopita i kostiju za kasniju izradu oruđa i ukrasnih i svetih predmeta. Nije sama učestvovala, ali je posmatrala i kako se radi sa psima i sokolima obučenim za lov, kako je bilo potrebno ponašati se ukoliko naiđe na medveda ili nekog drugog velikog grabljivca. Upoznata je i sa osnovama gajenja biljaka iako se odmah videlo da nije bila posebno obdarena za tako nešto. Bilo je tu i još pregršt raznih malih otkrića i saznanja o njihovim običajima, lečenju i tumačenjima razloga pojave bolesti, igrama, šalama, pravilima ponašanja među mladima i prema starijima. Kako je protekla još jedna godina, Moljčica se uklopila među Decom Reke skoro kao da je bila jedna od njih. Jedino što ju je mučilo i danonoćno joj nije davalo mira bila je činjenica da za te dve godine nije videla Reku ni na javi ni u snu i niko nije želeo ni da je uputi ili joj nagovesti kada bi se tako nešto moglo dogoditi i da li će se uopšte dogoditi.

Pesma vetra joj je rekla da ne zaboravi da je od Reke pozvana i da će je sigurno videti u pravo vreme. Šta je trebalo da znači to „pravo vreme“ pitala se Moljčica dok ju je sumnja postepeno nagrizala u tišini kao što se rđa širi po poroznom metalu uništavajući snagu veselja i zdravlja u svemu što bi dotakla. I ona poče da se izdvaja od ljudi posmatrajući ih kao neko ko je prvi put došao među njih. Nastavila je da se pita da li je sve bilo onako kako su joj bliznakinje predstavljale ili su ljudi grada njenog detinjstva ipak bili u pravu smatrajući divljinu neželjenim zaostatkom primitivne prošlosti. Ukoliko je tako bilo, onda je i njen do skora toliko cenjeni talenat za viđenje boginjinih niti predstavljao neku arhaičnu ljudsku sposobnost koja je evolucijom bila prevaziđena i odbačena kao nepotrebna. I svi ti ljudi u Plemenu lutajućih trgovaca i Deca reke, svi su bili zaustavljeni u razvoju koji je među građanima otekao novim prostranstvima i putevima. Da, svi su oni bili zaostali. Moljčica se postide svoje gluposti i pristanka da napusti grad, a još više se postide svoje porodice i sebe same kakva je bila. Trudila se da nikada ne gleda boginjina vlakna smatrajući sad to objašnjenje smešnim, a same niti priviđenjima pokušavajući da se oduči od tog umeća i da ne pamti nijedan san ili ukoliko ga protiv volje i zapamti da mu ne pridaje baš nikakav značaj.

Malo po malo, propadala je klizavim tunelima tuge u bezvoljnost i beznadežnost dok svakodnevnica nije postala mučno boravljenje u zatvoru koje nije donosilo ni malo užitka ili radosti. Već je planirala kako da prevari Pesmu vetra davši joj uverljive razloge za vraćanje kod gospođa Litice gde bi smislila kako da se osamostali i zaboravi celu tu ludu skupinu ljudi zauvek. Iznad svega, imala je osećaj da je sasvim promašila svoj put dok se nije zapitala kakva li je i to tek bila lažna predstava taj navodni „put“ koji nekoga čeka i odvodi u pravom smeru. Ne, ona je izgleda samo izgubila nešto vremena i trudiće se da taj gubitak nadoknadi  čim pobegne odavde. Upravo u trenutku velikog osvešćenja, kako je u sebi nazivala ono što je uistinu bilo odsecanje tkiva iz sopstvenog srca, jedan veliki san saplete je u koraku i planovima.

 

 

8 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 25 Oslobađanje semena truljenjem

  1. Although I have to read to you through an online translator, your literary style seems absolutely extraordinary and original to me. It is not an exaggeration to find a similarity between your narrative and that of the Spanish writer Javier Marías, which you surely do not know.

    Cheers!

    Liked by 2 people

    1. Thank you very much for this comment. I didn’t see it until now and that’s why I’m answering it after so much time. I have never heard of that writer, but I’ll try to find some of his writings and read it.
      I have already promised to translate my book and poems to English, but I just don’t have the time now. I regret being so slow in writing the book, but when I (finally) finish it I will focus on translating most of my work so it can be better understood by people who don’t speak my language.

      All in all, I appreciate a lot the effort to read in such a way and your comment. Thanks

      Liked by 1 person

  2. Don’t worry about the delay in answering. It has also happened to me on some occasion. It would be great if you could translate your literary work into English in order to reach many more readers. Your writing deserves a much wider diffusion than it can have now. I wish you the best.

    Liked by 2 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s