Svitanje kruškinih sunaca 26 Veliki lov

Oduvek je znala da je on tu. Sećanje na njega sezalo je u neodređenu prošlost daleku kao detinjstvo zvezda, davno pre nicanja kostiju i mesa, pre sunca, meseca, svetla i mraka ona, drevna Tragačica, i njen vodič, učitelj, iskušitelj i lovina  lutali su sami zaigrani skrivanjem, prepoznavanjem, prikradanjem i razotkrivanjem. Bio je čas vidljiv, čas ne, uzimao oblike kakve je hteo, ispuštao sve moguće zvuke ovog sveta, a ona bi ipak uvek prepoznala njegov putokaz u posebno veseloj melodiji zujenja mušica, živopisnim bokorima cveća koje je izraslo samo na njoj prepoznatljiv način, u rozetama belih oblaka na plavom safiru neba, piktografskim tragovima plutajućih buba po površini šumske bare, putanjama leta ptica… I tada on bi joj se obratio nekim događajem ili snom. Nekada nije ostavljao tragove i poruke po nekoliko nedelja, ali osetivši ga blizu sebe, sasvim sigurna u neraskidivost tkiva što ih je povezivalo prevazilazeći vreme i pojavni svet, lako mu je dopuštala da se zaklanja šumovima i senima bilo koliko dugo bi želeo znavši da će na kraju da se oglasi. A ona bi za to vreme živela nekim polu-snom podeljene pažnje između preživljavanja u pustari realnosti i osluškivanja zatvorenih očiju svakog šuma, pucketanja ili rumorenja da joj ne bi slučajno promakao njegov poziv.

Kad bi ga napokon čula, poletala bi nošena krilima orkanskih vetrova da još pažljivije sluša i primećuje svaku makar i najmanju promenu jer tada je svaki njegov mig pomerao kamenu gromadu, dubio stenu ili čupao delove brda otvarajući puteve na do tada neprohodnim mestima pokazujući joj buduće tragove njenih stopala čije svako presretanje bi donosilo potvrdu ispisanu otiscima ovog i onog sveta da je bila baš tamo gde bi trebalo da bude i radila baš ono što je trebalo da radi. Njen rad se većinski i sastojao upravo od mnogih načina na koje ga je prizivala postavljajući male kamuflirane klopke u trakama u kosi, perima i puževim kućicama na odeći od krzna, slikama u suvoj zemlji i figurama od grančica koje je postavljala pored puta, kuća ili na raskrsnicama oivičenih rečnim oblucima sa ukrasima od suvog cveća, lišća, borovih i jelinih iglica, žirova, oraha, lešnika i koječega drugog; u visećim ukrasima ispletenim od visokih trava sa zvoncima ponuđenim vetru da svira na njima, u pesmama i pričama koje bi na glas pričala nikad ih ne završivši da ih on sluša i omađijan je prati zauvek… Svaki pokret i misao na javi i snu bili su njemu posvećeni, a on je to bogato nagrađivao uvek otvarajući nove prolaze i uplićući svoje priče sa njenima dok nisu srasle do preobražaja u bića za sebe čime su se razvijale u neslućenim pravcima iznoseći na videlo tajne veze i zakone između stanovnika sveta duhova i sveta ljudi.

I onda jednog dana bez ikakve najave ili slutnje nije ga pronašla u snu, a kad se probudila nije ga nigde osećala ni na javi. Čekala je mesecima nadom zaptivajući pukotine u postojanju koje je izbledevši izgubilo čar i važnost, a kiselina tuge i straha koja je nadirala da procuri kroz njih pretila je da progori svoj put do očaja. Čekala je i nastavljala pletenje priča, heklala u vazduhu pesme, postavljala zamke kao i do tada proterujući nemir i uznemirujuće misli dok se nisu toliko nagomilali u izgonu da su na kraju u samo jednom, ali strašnom udaru izbili sve tragove nade. Vrištala je i ridala slepo se potucajući i sudarajući sa drvećem, spoplićući o kamenje, korenje bilja i sopstvene noge jer njoj vid nije davao nikakvih uputstva kad nije bilo njega da ga protumači kao što ni uši nisu pravile razliku između huka sove, fijuka vetra i ljudskog govora. Lutala je godinama među ljudima koji behu svi stranci po pustoši i goleti čak i u najbujnijem izobilju, održavajući goli život dok ne zamre sam od sebe jer nikavog drugog razloga za disanje nije mogla da nađe sem potrebe pluća da uvuku vazduh, kao ni za čulom ukusa u ustima sem prepoznavanja jestivog koje može smiriti prazan želudac. Hodala je jer su noge radije hodale nego mirovale, ali to nije bilo neko svrsishodno ili smisleno kretanje jer nije imala ni polazišta kome bi se vratila, ni cilja kome bi rado hodila. Godine su prošle u tom avetinjskom tumaranju dok sasvim neočekivano nije ponovo osetila trag njegovog prisustva.

Međutim, taj trag beše značajno drugačiji od negdašnjeg jer je zastranio dozvolivši da bude promenjen mnogim otiscima ljudskog mešanja u sebi. Grozila se izvitoperenja svog vodiča, ali nemavši ništa što bi moglo da ga zameni ili da se uporedi sa njim ona ga je ipak sledila istovremeno vapeći za povratkom njihovog zajedništva i opirući mu se jer joj je nešto govorilo da je ovaj trag bio pogrešan i lažan. Imala je utisak da je za promenu ona bila lovljena i privlačena nekoj velikoj i umnogome drugačijoj zamci. Oprezno se približavala mestu odakle je izvirao varljivi trag i to behu Labudove oči čiji pogled kad ju je presreo ulovio ju je poput ogromne ribarske mreže u koju je naivno zabasala prepoznajući u noćnoj pomrčini mesec u svetlu belog lampiona kao i svaka naivna ribica. Kao od šale bila je savladana veoma moćnom magijom zbog koje ona zaboravi koga je prvobitno tražila poistovetivši njega sa duhom i njegov put sa svojim. Ali i Labud je bio samo igračka u rukama demona haosa koji voli da ljudima oduzima prisebnost i navodi ih da promaše svoj put.

Moljčica se probudi veoma začuđena snom. Ko je bila ta devojka i zašto bi ona sanjala tuđe ljubavi? I kakve je sve to veze imalo sa Labudom? Nikome nije ispričala san bez jasne spoznaje da li ga je čuvala samo za sebe zato što je bio krajnje nebitan ili naprotiv veoma značajan. Planovi i zamisli o odlasku i napuštanju porodice rasčinili su se kao pramenovi magle pod jutarnjim suncem čiji zraci su blještali svuda gde bi se Labud obreo sakupivši sav sjaj sveta u jednu tačku pod kojom je zamalo gorela crvenevši često i na samo izgovaranje njegovog imena. I umesto da se potčini skoro neizdrživom porivu da ga proganja, ona ga se klonila pateći u tišini stezana užadima svoje opsesije. Jedino o čemu je mislila bio je način na koji bi je se oslobodila. Pre je imala oko sebe i pred sobom čitav veoma živ svet koji je sarađivao sa njom i upućivao je njenim putem koji zamalo što nije odbacila, a sad nije imala ništa do očigledno bolesne želje da zadivi, zarobi, opčini ili bilo šta drugo učini sa pažnjom tog mladića da zna samo za nju i ni za šta drugo. Nije pomišljala na njegovu dobrobit, pa čak ni na svoju, već samo na posedovanje i naknadno očuvanje svog poseda. Još od detinjstva slušala je o omađijanosti posebne vrste koju su ljudi nazivali ljubav, ali ona je podozrevala da ljudi greše u proceni što i inače često čine sa mnogo čim drugim. Ne, ovo nije bila ljubav već neka druga sila, razorna i bezobzirna što je kao snop vode raspolućivala stenu kroz čiji otvor je šikljala. Naprosto je znala da je ljubav tekla u nebrojeno mnogo malih tokova koji su se iplitali u tkanje tanko i neprimetno na jednom mestu, ali razvučeno sa kraja na kraj sveta. Vodopadi i suženi tokovi ostrašćenosti ostavljali su utisak da imaju veću snagu od ljubavi jer je rušilačka moć ostavljala daleko vidljiv trag. Ali to nije bila jedina, a ni najmoćnija snaga. Takav se tok, bilo koliko impozantan bio, mogao zaustaviti, mogao je biti usmeren u drugom pravcu ili bi ponekad presušio sam od sebe. Sveprisutna tkanina potočića makar i pocepana na mnogim mestima nije nestajala. Istrajavala je, izdržljiva i postojana. Na poderanim delovima narastala bi ponovo i od rupa vajala još lepše i ukrasnije šare nego što su ranije bile.

Nakon više meseci u jednoj od posebno teških besanih noći rastrojene pažnje od premora, Moljčica je skoro ne znavši šta radi napisala svoju prvu pesmu kojom je pokupila i iznela van sebe svu silinu nametnutog joj doživljaja. Nije se mastilo još ni osušilo na papiru, a ona je već spavala. Ujutru su je bunovnu presrele odavno budne nepoznate reči napisane njenom rukom.

 

„Postoji tačka

u prostoru i vremenu

u kojoj se susreću sva jučerašnja nastojanja,

u kojoj zamiru sva sutrašnja nadanja,

u kojoj je poništena vrednost mog postojanja,

utopljena u sjaju sreće tvog prisustva,

raspršena plimom jada tvog odsustva.“

 

Više puta je pročitala pesmu čudeći se otkud je došla, svaki put sve više shvatajući da je bila u pravu i da se tu nije radilo ni o kakvoj ljubavi, štaviše u pitanju je bila još mnogo veća greška jer te reči nisu mogle biti upućene ljudskom biću. To je bilo nešto najintimnije njeno, suštinski i vitalno važno što je izgubila i čiji trag se samo slučajno ogledao u Labudu iskoristivši ga kao krivo ogledalo. Bez razmišljanja dopisala je naslov „Tačka poništenja“, stavila papir u svoju svesku i otrežnjena i mirna prvi put posle dužeg vremena vratila se na spavanje. U deliću sekunde između jave i sna ona se nasmeši vodenom licu i uputi nečujan radosni poklič: „Reko!“, a vodeno lice joj uzvrati osmeh uznevši je pod oblake u nekoj drugoj stvarnosti. Poslednja misao koja joj prođe kroz um beše da je ime pesme sasvim pogodila, a zatim se dogodi poništenje tokova oblikovanih misli i ostade joj samo prepoznavanje da se na tom mestu već nekad ranije obrela, štaviše nebrojeno mnogo puta. Zatekla se sred nečega što izgledalo kao tečni, gusti i svetleći vazduh koji ključa. Svetlo je bilo nalik najsvetlijem mestu belog oblaka iza koga se krilo sunce. Belo, pa opet i providno, mlečno i blješteće, kao centar iz koga je izbijala strašna silovitost, ona ista koju je osetila kao rečnu struju, ona koja je svemu postojećem davala životni dah, koja je bila središte svih krugova, središte svetova i bića.

I opet se raširila u beskraju prigrlivši privremeno izgubljeno sećanje na sopstveni beskraj. Mislila je da je ništa ne bi moglo učiniti više srećnom dok ne vide da je opet imala krila koja su je nosila onako svetlosnu, leptira bez pola, lica ili tela što je slobodno lutao širinama i visinama. Ogromno blaženstvo je zagrlilo jedan veoma kratak trenutak koji se razvukao na eone u toj gluvoj bezvremenosti, a zatim beše istrgnuta i ispuštena da ponovo doživi jezivo bolan pad i agoniju sabijanja u jedno telo i jedan um. Poslednje što joj je ostalo urezano u pamćenje pre nego što ju je odvukao pod svoje čini blagosloveni san beše jedno veliko drvo kruške sred pitome uvale sa koga su visili grozdovi šarenih traka i malih figura. Tuda je vodio njen put. I ona požele da već tad skoči iz sna i uputi se lepom drvetu kad je vodeno lice zaustavi rekavši da će ta kapija biti otvorena tek kad poželi da kroz nju nikad ne zakorači.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s