Svitanje kruškinih sunaca 28 Sakriveno lice

Trgnuvši se iz sna pored logorske vatre okrenuo se preko ramena da vidi kom nametljivcu je pripadao hrapavi glas. Očekivao je da ugleda nekakvog bahatog odrpanca jer je zvučao otresito i drsko obraćajući se neznancu bez ikakvog povoda. Takvi su obično bili ulični prodavci, pozivači na vašare, prosci, prevaranti i ostala bagra koja je večito navalentno skretala pažnju na sebe i išla mu na živce. Sasvim suprotno od toga, čovek je delovao neočekivano pristojno. Bio je verovatno koju deceniju stariji od njega, obučen skromno, ali pažljivo i uredno, nedavno ošišane, čiste i začešljane prosede kose. Dosta stariji gospodin kome se obratio delovao mu je poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Kako nisu primetili da se bio probudio spustio je nazad glavu pokušavajući ponovo da zaspi. Bilo mu je malo neprijatno da makar i nevoljno prati tuđ razgovor, ali nije imao gde da se skloni. I tako se nisu ni poznavali i karavan ih je prihvatio kao što je pružao zaštitu svim strancima koji bi je zatražili od Plemena putujućih trgovaca.

„Mogu da se kladim da se iza tog ravnodušnog izraza lica krije neka dobra priča.“

„Mi se poznajemo?“, upita zbunjeno stariji čovek.

„Ne još. Možda i nikada nećemo. To zavisi od tebe.“

„Ko ste vi?“

„A ko si ti?, odgovori čovek šaljivim tonom ironično zadignuvši obrvu.

„Ne znam ni sam zapravo…“, promrlja tiho drugi i vrati se zurenju u noćno nebo u nadi da će ga nepoznati ostaviti na miru. Čovek je ustao i bez pitanja seo na oboreno deblo drveta pored njega. Stariji ga je upitno pogledao.

„Ne brini. Ukoliko ti smetam posedeću ovde samo koji trenutak i onda ću otići. Vidim da ti je potreban razgovor iako se praviš da ti prija tišina. Meni je, opet, potrebno da upoznam nekoga novog. Zovem se Vuk. Nadam se da ti nisi Zec jer bi onda to bilo veoma nepovoljno po tebe.“

Sve je izgovorio potpuno ozbiljnog izraza lica tako da u trenutku nije moglo da se odredi da li se šalio ili je stvarno mislio šta je rekao. Njegov sagovornik se ipak nasmejao.

„Ja sam Zrno peska, drago mi je. Slikar sam po zanimanju. Vi?“

„O, zanimljivo! Ako si stvarno umetnik, onda si i ti zverka na neki način. Jesi li?“

Gospodin Zrno peska se sad nasmešio tužno i zamišljeno klimajući glavom.

„To što ste mi rekli se toliko neverovatno podudara sa mojim problemom da ne mogu da poverujem. Da li ste vi pravi čovek ili nekakvo priviđenje?“

„Ja sam tebe prvi pitao.“

„Dobro. Ne znam da li sam pravi umetnik, tako da ne znam ni da li sam Vuk, Zec, Slon, Devojčica ili nešto peto.“

„Ni ja ne znam da li sam pravi čovek, ali bar znam da sigurno nisam priviđenje.“

„Onda ste vi u prednosti jer bar nešto znate. Ili smo, u stvari, izjednačeni. Ja znam da sigurno više nisam profesionalni slikar.“

„Prekini da se izmotavaš sa tim persiranjem. Ljudi koji putuju sami i noće pored logorske vatre trebalo bi da imaju jedni za druge bar toliko poštovanja da se ne služe licemerjem.

„Zar je to licemerje?“

„Najgore moguće vrste. Tobože uzdigneš na nebo protivnika, odaš mu poštovanje i uveličaš ga u važnosti da onda u belim rukavicama možeš utrobu da mu izvadiš, a da on nema šta da ti prebaci ili na šta da se žali.“

„Priznajem da volim ponekad lepo obraćanje kao deo starinskog načina ponašanja, ali shvatam na šta ciljaš, ima istine u tome.“

„Šta se dogodilo, slike ti se više ne prodaju?“

„Ne, naprotiv. Skoro sam primio vest da u gradu gde sam nekoć živeo vlada prava pomama za mojim odavno rasprodatim slikama i živo interesovanje za nove koje bih mogao izraditi. Radi se o tome da ja ne želim više da slikam. Tojest, ne takve slike.“

„Eto vidiš da sam znao da se neka intersantna priča krije u tebi. Jer nije mali razlog u pitanju da se odbaci uspešna karijera, pogotovo ona kojom bi se svako ponosio.“

„Pa sad, to zavisi od ugla posmatranja. Vrlo neuobičajen oblik tumora na mozgu mora biti izvanredno zanimljiv za proučavanje onkologu, ali teško da bi se sa njim složio nesrećnik koji ga ima.“

Obojica se nasmejaše i Vuk ga ponudi vinom iz pletenom trskom obmotanog staklenog balona koje je širilo jak miris voća i začinskih trava. Gospodin Zrno peska klimnu glavom i Vuk usta da iz svog prtljaga izvadi par limenih čaša u koje je nasuo tamnu tečnost.

„Ko ili šta te je navelo na tu suludu ideju?“

„Eh, sad, nije u pitanju suluda ideja, već jedna izuzetna žena koja…“

„Aaaaa… Onda mi je sve jasno…“

„Ne, ne, nije takav odnos u pitanju. Ona me je prvenstveno omađijala svojim…“

„Jel’ lepa?“, prekide ga Vuk u pola reči.

„Ne naročito.“

Vuk ga je sad pogledao sa istinskom zainteresovanošću. Gospodin Zrno peska mu je na to potvrdno klimao glavom smešeći se.

„Njoj bi ovaj naš razgovor već bio po volji. Da si nju upoznao, onda bi imao zanimljivog sagovornika. Ja joj nisam ravan u tome ni sad, a kamoli tada… Zvala se Sakriveno lice. Vidiš, bila je moja žena i umrla je davno. Međutim, njene reči ostale su da za njom žive u meni ne davši mi mira čak ni kad sam napustio grad i zaputio se ovamo u Divljinu. Ako želiš da ti o njoj pričam i uticaju na moj život, moraš da znaš da je u pitanju jedna duga priča.“

„Meni se ne spava, vatra će još dugo goreti, vina ima napretek tako da – samo izvoli!“

Gospodin Zrno peska utonuo je u sećanja koji trenutak blago pognuvši glavu pre nego što je ponovo progovorio.

„Nisam tada znao ono što sada veoma dobro sagledavam, tojest, da sam se nalazio na vrhuncu. Bio sam mlad i veoma uspešan slikar usto i profesor na Likovnoj akademiji. Mislio sam da je ceo svet moj, da su me prvi uspesi tek pripremili na buduća ispunjenja želja i htenja. Ali vrhunac koga sam se držao kao školjka vlažne hridi za vreme jarosne oluje ne shvatjući da on nije i ne može biti mesto boravka već samo kapija koja je otvarala pogled na čitavo jezero života prekriveno vrhuncima kao listovima lokvanja, on me je već pripremio da njene reči doživim kao zemljotres dovevši mi Jelena kao učenika. Naime, on je bio najtalentovaniji od cele klase, ako ne i od svih učenika koje sam ikada imao. Imao je specifičan način rada koji mi se ni malo nije sviđao. Sve slike su mu delovale kao da su nezavšene, nalik skicama, štaviše nekako nevešto izrađene, nemarno, nedefinisane i nedorečene. Kažem delovale su tako jer se on trudio dok je radio i namerno ih takvim pravio. Govorio je da se na njima bolje videla unutrašnja priroda. Ostali studenti su bili oduševljeni njegovim radovima. Pokušavao sam da ga navedem da radi više nalik meni, ali bez ikakvog uspeha. Zašto sam to radio?“, upitao je tiho prošavši rukama kroz kosu. Na nekoliko trenutaka je ućutao stisnuvši usta.

„Iz ozlojeđenosti, ljubomore, zavisti, pakosti i još pune vreće raznih osećanja nepriličnih profesoru. Kad bih pogledao njegove slike video sam dušu svega, možda i samu Dušu sveta, zaklonjeni život čije se disanje naslućivalo u svakom potezu, pokret tek što nije iskočio i odleteo nošen vihorem. Najgore od svega bilo je što sam otvoreno nipodaštavao njegov rad pred drugim studentima i to, kako sam kasnije uvideo, jedino zato što sam u njegovim slikama sagledavao sopstvena ograničenja. Naime, moje slike su mi nakon njegovih izgledale kao majstorski naslikano groblje.“

„Tada se ona pojavila i, vidiš, ne mogu se uopšte setiti otkud je došla, ko ju je na mene uputio ili kad smo to ugovorili. Tek, eto, jednog dana zakoračila je u moj atelje da pogleda izložene slike koje sam spremao za sledeću izložbu. Retko mi se ijedna osoba učinila toliko nebitnom kao ona tog dana i upitao sam je za mišljenje tek reda radi, ne jer mi je istinski bilo stalo do njega. Grom iz njenih usta izleteo je tihim rečima i ošinuo me istinom u lice:

„Vi ste izuzetan majstor, zaista, izvanredan ste zanatlija. Ali mislim da niste stvarno umetnik.“

„Zastori su izgoreli, zidovi se urušili, okna na prozorima se sa treskom otvorila i preda mnom je pukao vidik kristalno jasan sve do horizonta. Interesantno je to da mi nikada pre nije ni palo na pamet da bi slikar uopšte mogao da bude zanatlija. Svi mi živimo u svetu gde se podrazumeva da je svaki slikar automatski i umetnik. Ne samo slikar nego i ilustrator, vajar, muzičar, pisac, ma ko da nešto stvara ili pokaže veliku veštinu u bilo čemu smatra se umetnikom. Pa i ta škola se naziva Akademijom lepih umetnosti, a ne Školom za usavršavanje slikarskog i vajarskog zanata što bi više odgovaralo stvarnosti. Kako je moguće da nisam video do tada? Pa razlika između Jelenovih i mojih slika sve to vreme zjapila je poput nesagledivog ponora između svetova koji nisu i nemaju ničega zajedničkog. Bolelo me je da priznam da me je on nadvisivao onoliko koliko planinski masiv štrči iznad lenje nabranog brdašca u dolini. Ja sam u umeću slikarskog zanata došao skoro do savršenstva, ali nisam bio umetnik, a Jelen koji nije bio ni približno toliko vešt, rodio se kao pravi umetnik i u tome me daleko prevazilazio. Ta spoznaja je predstavljala veliki poraz za mene. U jednom potezu srušene su bile celokupna fiktivna istorijska priča i vrednosti na kojima je počivala dugo zidana tvrđava moje ličnosti. Nisam više znao ko sam ni šta sam. Tojest, tek sam saznao šta sam bio profesionalno, ali mi je bilo teško to da prihvatim.“

Sedeli su obojica zagledani u vatru činilo se dosta dugo dok slikar nije nastavio veoma tiho kao da je sam sebi govorio:

„Ne mislim da zanatstvo i umetnost moraju ili bi trebalo da se međusobno isključe, dapače. Mora da je veličanstveno njihovo zajedničko prisustvo! Rekao bih da ono što obično nazivamo talentom je preduslov za zanatstvo i to pokazuje čime se neko može baviti, što mu može biti poziv. Ali umetnost mi se čini da bi trebalo da bude nešto dublje i značajnije u smislu sudbinske predodređenosti, nešto nametnuto i silovite prirode poput neizdrživog nagona, duševne potrebe…“

Ponovo je zaćutao na kratko pa još tiše nastavio:

„Nisam uopšte shvatao da se uspon može i treba meriti i širinama i da je sam vrh pusto mesto jer odatle puta nema sem mumificiranja i žive smrti do kraja života, povratka nizbrdo prihvatajući kopnjenje ili pada. To je bila sudbina onih koji bi se držali samo jednog i to proizvoljno odabranog vrhunca. Na neki način doživeo sam sva tri. Sakriveno lice mi je postala i ostala do kraja svojih dana najdraže društvo. Vrlo brzo smo se uzeli i dobili sina. Ostao sam profesor i profesionalni slikar i to da bi nas izdržavao iako je ona želela da se snađemo na neki drugi način. Ja sam se plašio da ostanem bez ičega, a više ni malo vere nisam imao ni u jedan od ta dva posla. To je bio pad. Pa opet sam bio srećan sa njom kao prase u blatu tih desetak godina dok je nije odnela influenca. Posle mi je decenijama sam život bio mrzak i živeo sam samo zarad sina sasvim ravnodušan prema zanatstvu i umetnosti, ugašen čovek koji ih je slikao kao što i svaki radnik u fabrici odrađuje svoj posao čak i kad je posvećen i savestan. To su bile mumificiranost i kopnjenje ujedno.“

„Kad je već odrastao sin otišao svojim putem, a ja sam uveliko bio u penziji, nastavio sam sa slikanjem kako sam do tada navikao nošen navikom kao list na vetru. A vetar je cvileo i zavijao njene reči u mom umu svakog časa mučeći me natuhnutim pitanjima, neizgovorenim očekivanjima koja su me tapkala po ramenima, orošavala kapke kao da me žele probuditi… Kad sam već znao da ću napustiti grad i platna su sva bila predata na prodaju, a materijal poklonjen, sedoh sam sa sobom prizivajući je da je pitam ono što nisam nikad uspeo razumeti – šta je to zapravo umetnost? Moje pitanje je odlepršalo ne donevši nikakav odgovor u tom trenutku, ali mi je pukao kalup u kome sam tavorio decenijama i ja počeh da ustajem i ispravljam se što mi je donelo koliko razdraganosti, toliko i čistog straha. Iskoračio sam van čaure i zaplesao sa njom u rastresitoj atmosferi raslojavanja, odmotavanja zaštitnih slojeva nepotrebnih zaštita pogrešno umotanih iznutra gde im nije bilo mesto, ne pred njom jer ona bi me zaštitila i pogotovo ne pred sobom. I bili smo opet zajedno i više nego kad je bila među živima, sjedinjeni u lutanju unutrašnjim lavirintima u potrazi za odgovorima.“

„Nekoliko dana potom, usnio sam san koji mi je dao odgovor. Da li sam taj odgovor shvatio u potpunosti pitanje je, ali san je dramatičan, potresan i slikovit pa ću ti ga ispričati, a ti iz njega sam izvuci neki smisao ako budeš imao volje za tim. Elem, bio sam u snu veoma mlada devojka, skoro dete. Sedeo sam u nekoj skromnoj seoskoj kući čekajući sasvim određeni i presudan događaj u svom životu koji sam svakom nadraženom ćelijom kože, svakom ježenjem odignutom dlakom i bolno budnim nematerijalnim čulima osećao da mi se toliko približio da su me samo najkraći trenuci delili od njegovog kucanja na vratima. Ustao sam i otvorio vrata, a pred njima je stajao krupan i mišićav čovek grubog izgleda sa primesom osorne okrutnosti kakva se pronalazi kod dželata i svih onih koji moraju redovno gušiti svoju samilost zarad dužnosti. Pogledali smo se i ja, onaj stariji ja koji sanja, začuđen sam bio ogromnom nesrazmerom njihovih doživljaja i očitavanja stvarnosti. Ona ja u snu, devojče, bila je opijena radošću, prosto očarana njegovim prisustvom, njegovom blizinom, zanesena srećom koja joj se dogodila i prepustila se njegovim rukama kao dugo željenoj, prizivanoj i maštanoj kobi. On je, pak, bio potresen do granica svog bića, onako kako se ne bi očekivalo od čoveka prividno oguglalog na svaku nepravdu i nesreću; obliven gorkim suzama koje su mu se cedile iz očiju bio je zgrožen onim što čini dok joj oslonjenoj na njegovo rame stezao vrat dok je ne uguši. Umesto da se prepusti smrti, ona je odabrala da se pretvori u gomilu klikera staklenaca sa percima mnogih boja koji su se rasuli po celom podu. Čovek zaogrnut vidnim olakšanjem, seo je sad da obavi ovaj lakši, rutinski deo posla. Uzimao je jedan po jedan kliker i vadio im perca ostavljejući samo praznu i providnu staklenu sferu. Završivši svoj posao, on je pokupio sve prazne klikere u veliki džak pomazivši ih nežno i tužno. Usput promrlja za sebe:

„Eto, gotova si, uradio sam šta uvek traže od mene, izvukao sam ti tvoje boje, oblike i svojstva, sve što je bilo samo tvoje i različito, sve skriveno i ljubomorno čuvano, čak i samu tvoju ljudskost. Sad ćeš morati da večito puštaš njih da se slivaju kroz tebe kao kroz veliku slamku da ne bi zanemoćala od odjeka šupljine, carstva ništavila. E, jadna moja, a mogla si lepo živeti da si imala sreće da prođeš od njih nezapažena…“

„I eto ti sad moje muke – i ja sam spreman, prazan, ali ništa se još ne sliva kroz mene“, reče on sa osmehom na usnama, ali tužnih očiju.

„Ali, gle! Eto nam se bivši Lovac nagoveštaja probudio! Priđi nam, doneli smo i tvoj obrok, a i ovo vino je zaista izvrsno!“

2 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 28 Sakriveno lice

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s