Svitanje kruškinih sunaca 29 Jedna udica može upecati više od jedne ribe i u dobru i u zlu

Čovek bez kože pridružio se nečemu što će postepeno i neprimetno da izraste u jedno čudnovato trojno prijateljstvo, koje je zapravo nekako u samom susretu već bilo uspostavljeno, mada još ne sasvim primetno spolja zahvaljujući razlici u godinama, poreklu, obrazovanju i životnim putanjama, ali možda baš zahvaljujući svemu tome njih trojica nadopunjavali su se kao tri dela istog mozaika. Ona naoko nevidljiva nit ličnosti, a presudna kao najpouzdaniji pokazatelj vrste osoba kojoj bi neko pripadao, povezivala ih je u dubokoj želji za spoznajom istine ako se ta prefrigana maglena igračica ikad mogla i sagledati dalje od nastupa koji je trenutno želela prikazati. Pa opet, ljudi koji su rođeni tragači nikada ne očekuju da će do nekog krajnjeg cilja doći što bi dovelo do iscrpljenja puta, već se upravo i raduju izdašnosti oblika i izraza koje istina može imati i nepresušivom obilju mesta na kojima se mogla pronaći. Takva unutrašnja nit, ili srž vrste ljudskih bića povezivala je najrazličitije ljude u doživotna neraskidiva prijateljstva koja su pre bila karakterisana međusobnom podrškom i poštovanjem zarad ljubavi prema predmetu svog traganja, nego nekim međusobnim divljenjem ili obožavanjem ljudskih karakteristika u kojima su se zapravo često i drastično razlikovali prihvatajući i tolerišući suprotnosti kao neminovnost raznolikosti sveta u čemu se još više isticalo njegovo bogatstvo.

Saznao je i da mu je lice gospodina Zrno peska poznato jer ga je video pod zažarenim odsjajima svoje vatre ispred kuće Lovca nagoveštaja pored koje je stari gospodin zastao na putu prema Kišnoj. Kočoperni drozd, privremeni otac plemena, uputio je gospodina Zrno peska njoj zahvaljujući svom istančanom osećaju za prepoznavanje niti usuda kojim je video put na čijem kraju bi se otvorili i vodopadi umetničkih slivanja. Kišna je prepoznala istu tu nit i baš zbog toga ga je poslala nazad da pronađe bivšeg Lovca nagoveštaja i dovede ga ponovo njoj. Tu se Čovek bez kože teško ražalosti u svetlu spoznaje da je sasvim zaboravio Kišnu i ceo taj lep i srećan period života dok je sa njom živeo i učio travarstvo, spravljanje napitaka, pomada i jezik snova. Pitao se kako je bilo moguće da sve to zaboravi. I on se oseti veoma zahvalnim sudbini koja je tog čoveka poslala da luta u potrazi za svojim nikad pronađenim istinskim sadržajem i pronađe njega u trenutku kad je izgubio kompas i mapu svog života. Pomislio je da je bilo zanimljivo kako je jedna udica mogla upecati više od jedne ribe i u dobru i u zlu.

Vuk je odlučio da ide i on sa njima ne znajući ni sam zašto. Preko dana vozili su se u kolima, učestvovali i pomagali u onim delatnostima u kojima je plemenu pomoć bila potrebna, a večeri su provodili u razgovoru ispred vatre uvek izdvojeni od ostatka karavanskog življa. Gospodin Zrno peska i Čovek bez kože malo su pričali i većinom ćutali i slušali Vuka koji je pričao o mnogim smešnim, zanimljvim, strašnim i značajnim događajima kojima je prisustvovao tokom svog očigledno burnog života uspevši da maštovitim i visprenim pripovedanjem koje je obilovalo raskošnim opisisma u naizmeničnom plesu sa napetošću neizvesnosti drame izatka tešku i neprobojnu zavesu privida kojom se obavio poput maestralnog mađioničara ne rekavši ni jednu jedinu reč o sebi. I tako bi i nastavio da ga u nekoj neuglednoj varošici nije zaustavio veseo i zvonak poklič:

„Gospodine Vuče, pa da li je moguće da to vas vidim ovde na samom kraju sveta?!“

Prvi put otkad su ga upoznali, videli su ga iznenađenog i zblanutog kao mačku koja je pala sa velike visine ne umevši da se dočeka na šape ili za nešto uhvati u padu. Toliko je jak grč neprijatnosti prošao njegovim licem da nije mogao ni da pokuša da ga odagna osmehom zarad pristojnosti. Nizak i dežmekast nasmejani veseljak nije se ni malo zbunio zbog toga već ga je zagrlio kao dugo izgubljenog najbliskijeg prijatelja sijajući od sreće i brbljajući tolikom brzinom da su jedva uspevali da razumeju šta je govorio. A govorio je dugo i potanko o raznim ludima koje su obojica dobro poznavali prepričavajući njihove sudbine do onih detalja koje je stigao da ubaci za toliko kratko vreme iako je bilo očigledno da bi ispričao sve što je znao samo da je mogao. Uprkos smrknutom izrazu lica videlo se da ga je Vuk pomno slušao i čak se i osmehnuo nekoliko puta naloživši mu da prenese njegove pozdrave svima koje je pomenuo kad se simpatični i dobrodušni debeljko oprostio od njih moravši da ide svojim putem. Ali otada pa sve dok nisu stigli do Kišne Vuk je ćutao neraspoložen i zaleđen nalik okamenjenom fosilnom ostatku negdašnjeg čoveka, kao biljka iščupanog korenja koja je trulila i pored bogate zemlje i vode kojom je zalivana.

Te večeri pored vatre niko nije progovarao, svako uronjen u svoje misli. Tišina je carovala satima dok su sedeli pod njenim skutima bez neprijatnosti jer su već odavno navikli da provode vreme zajedno. Vuk se provlačio kroz tesne kanjone mračnih i neprijatnih misli što su isplivavale na površinu iscrtavajući grčeve teške ogorčenosti preko njegovog lica. Čovek bez kože se bavio Kišninim razlozima da pošalje nekoga da ga traži bivajući skoro sasvim siguran da je mogao da pogodi koji su bili.

Gospodin Zrno peska još odonda kad im je ispričao san o umetnosti nije mogao da ga izbaci iz glave neprekidno razmišljajući o njemu. Jedna scena ga je opsedala i hipnotisala poput nečujne pesme sirena. Zapravo, ne sama scena već lakoća sa kojom se devojka prepustila dželatu užasavala ga je toliko da bi ga uvela u stanje igličave obamrlosti u kojoj je sam sebi nalikovao na žabu pred zmijom. Sumnjao je da bi on ikada mogao do te mere da se dobrovoljno prepusti nekoj nadmoćnoj i nepredvidivoj sili što je dovelo do sumnje da će njime ikad poteći taj blagosloveni nektar. Zapitao se o mnogo čemu u svom životu i sad mu nije više delovalo ni slučajno, ni proizvoljno da nije bio umetnik, prosto nije ni mogao biti.

Odrastao je pored roditelja slikara. O da, oni jesu bili umetnici i to sasvim. Ali nisu bili dobri roditelji. I više od toga, nisu bili nikakvi staratelji prema njemu i njegovoj jadnoj starijoj sestri bez koje je verovao da ni on ne bi preživeo. Otkako je pamtio ih je prezirao. Kuća u kojoj su sestra i on pokušavali živeti jedva se održavala da se ne rasprsne pod naizmeničnim udarima talasa plime i oseke svakojakih slikara, pisaca, pesnika, vajara, muzičara i svih onih uzaludnih ljudi koji su ih pratili kao čopor gladnih pasa obmanuti zabludom da se tuđ životni put može preneti kao zarazna bolest i na njih. Danju je ponekad bilo i lepih trenutaka. Majka bi povremeno dobijala želju da ih ljubi, grli, igra se sa njima napolju, pravi male predstave u kojima su pevali i igrali zajedno. Drugim prilikama bi ih otac odveo na celodnevni provod u zabavni park, cirkus ili pozorište koji se završavao večerama u luksuznim restoranima. Radovao se tim izletima iz svakodnevnice dok nije sestru čuo jednom kako je progunđala za sebe da je otac upravo spiskao toliko novca da su time mogli da se greju i pristojno jedu ceo naredni mesec. Tada je shvatio njen otpor i ljutnju koju je jedva zadržavala za sebe iako je išla sa njima da bar ponekad najede do sitosti.

Ostalih dana uvek pod talasima glasne muzike svedočio bi nastajanju raznih dela, noću kartanju, pijančenju, razvratnim razuzdanim žurkama ljudi zalutalih u džunglama uma pod kojekakvim opijatima što je umelo da preraste u grozne bestijalnosti svih mogućih vrsta. Boemski život je sagledao iz svih uglova osetivši na svojoj koži sve dobro i loše što je mogao doneti. I nije mogao poreći da je bilo često i divnih trenutaka kad bi iz prikrajka pratio komponovanje neke nove kompozicije ili gledao pesnika kako se muči i iz ko zna kog puta doteruje stihove, slikara kako dodaje poslednje poteze četkicom slici. Mnoga od danas poznatih dela nastajala su pred njegovim očima. Ali i poslednja romantična predstava o umetničkom uzvišenom unutarnjem pozivu uvenula bi kao poljsko cveće pod oštrim udarom ledenog mraza kad bi mesecima neplaćena struja bila isključena u januaru, a nije bilo novca ni da se kupe drva za staru peć. I sva propuštanja obroka i uspavljivanja sa bolom u stomaku od gladi, ismevanja koje je skoro svakodnevno doživljavao u školi jer je bio obučen u zakrpljene dronjke, nije imao sve potrebne knjige, čak ni sveske za sve predmete, sramota koju bi doživljavao kad su ga kao najmlađeg slali da moli bakalina da im da još malo hrane na veresiju preko već povećeg neplaćenog duga, sve se to polako sakupljalo u njemu i taložilo na dnu velike bare čiste tuge koja je počela da prerasta u mržnju. U školi je slabo prolazio jer u kući nije imao svoj kutak u kome bi radio domaći i učio. Pored toga, pomagao je sestri u vođenju kuće, pospremanju prostorija, pranju veša, kuvanju i, najvažnije od svega, džeparenju roditelja i njihove bahate bratije kad bi se posle provoda obeznanili i popadali u nesvest svuda po kući. Strašno se stideo toga što su ih potkradali, pa opet, čak i kao vrlo mlad znao je da bi drugačije možda i umrli od gladi. Bio je uveren da roditelji ne primetili da se deca ne pomeraju toliko dugo dok im ne bi na to skrenuo pažnju smrad raspada leševa. Postepeno izdžikljala mržnja i gnušanje proširili su se i na njega samog, prokleti poziv, ceo grad koji je ravnodušno bez i malo uzbuđenja dopuštao da mu se takve tragedije odvijaju pred širom otvorenim očima, na ceo odvratni, bezdušno surovi svet – sve je mrzeo sem sestre koju je jedinu voleo i to očajnički.

Kad je svršio srednju školu sestra ga je napustila ukradena kandžama tuberkuloze. Reči lekara da je podlegla bolesti zbog neuhranjenosti odzvanjale su mu decenijama u umu izazivajući prigušeni bes. Nameravao je da upiše medicinu ili pravo i na taj način da zauvek pobegne iz tog haotičnog i nesigurnog sveta, ali na svoje ogromno razočarenje nije imao dovoljno dobre ocene ni za jedan od ta dva fakulteta. Kako je i sam bio talentovan za slikarstvo put ga je prirodnim tokom vraćao neželjenim močvarama umetnosti čijim opakim isparenjima je pokušavao da pobegne otkad je znao za sebe. Zarekao se tada da neće ni po čemu ličiti na svoje roditelje. Nije znao da neodgovornost prema porodici nije imala porekla ili čak i ikakve veze sa umetnošću, čak nisu ni ta bolesna neumerenost i dekadencija, toliko često njome pravdavane slabosti koje su jedino imale ulogu u olakšavanju čina prepuštanja dželatu. Ali morali su postojati i drugi i sigurno bolji načini. U to vreme mu se činilo da je biti umetnik bilo istovetno sa samoživošću, sebičnošću i nedostatkom plemenite sposobnosti saosećanja.

Jednom kad je već dobro stao na sopstvene noge ukotvivši život u sigurnu luku, pozvali su ga da im pomogne novčano i tada im je sve sasuo u lice. Više od svega boleo je njihov šokiran izraz na licima. Nisu znali o čemu je govorio. Onda su ga u dva glasa napali. On je bezobrazan, razmažen, neuviđavan, umišlja… Oni su voleli njega i sestru više nego drugi roditelji svoju decu.

„Zar se ne sećaš kad smo išli…“

„A kad smo se zajedno igrali…“

„Koliko sam vas samo ljubila i grlila…“

„A zar se vi ne sećate nepotrebne bede zbog mahnitog trošenja novca na gluposti, gladi, smrzavanja, užasa koji smo svakodnevno preživljavali?“

„Ali sine, to je bio oslobođeni duh umetničkog stvaranja! On ima i svoju drugu, tamnu stranu, ali mislim da bi trebalo da se osetiš počastvovanim što…“,,

„Zašto je moja sestra mrtva?“

„Kako mi možemo biti krivi za njenu bolest, pobogu?“

Zalupio je vrata rekavši da ge ne zanima da li će oboje umreti od gladi ili hladnoće i nikad više da ga nisu pozvali. Nikad!

I postao je sasvim drugačiji slikar i čovek, ne uviđajući dugo da nije uopšte bio bolji već samo različit od njih. Toliko se plašio prepuštanja bilo kakvoj slabosti da je postao neumoljivi tiranin prema sebi, a verovatno i prema svima oko sebe. Nije bio grub, ali jeste sa bolesno opsesivnom pažnjom sputavao svaku proizvoljnost ili spontanost pravdajući se pred savešću nekom vrstom lične dogme koja je svetim svetlom obasjavala samo kontrolisane porive u planiranom životu. Pitao se koliko je i sam bio grešan prema svojoj porodici. Teško su mu padale sve ove misli nalik glomaznim kamenicama koje su u sve većem broju upadale u već prepunu vreću na leđima. Ozario ga je osmeh setivši se Labuda. Imao je sreće da je njegov duh bio jak i lako se otrgnuo tom zadahu podrumske tamnice koji mu je on nametao dopustivši sebi da bude odveden drugačijim putem. Pitao se šta li je Sakriveno lice uopšte videla u njemu i sramota ga je pekla sećajući se na kakav tužan život ju je bio osudio.

„Mislim da preteruješ“, prekide ga glas Sakrivenog lica koji je čuo jasno kao da je sedela tik uz njega, „ti nisi siledžija“.

„Ne“, pomisli on, „ali to nije i jedini način da se uskrati sloboda ljudima oko sebe. Ima mnogo sutilnijih i perfidnijih načina, ništa manje strašnih.“

„Ništa od toga ti ne zameram sem kukavičluka da ne pročitaš to pismo ovoliko decenija.“

I on potresen pojavom njenog glasa, a još više opterećen stidom što njeno poslednje pismo nije mogao ni da otvori, a kamoli pročita, ustade i udalji se malo od društva ponevši fenjer sa sobom da ima svetla za čitanje. Ruke su mu se tresle dok je pažljivo izvlačio kovertu iz velikog novčanika, a zatim i presavijeni papir iz nje. I pre nego što je pogledao znao je da će ga osloviti kao „moje drago Zrnce“ što mu je izmamilo tužno-radosan osmeh, težak u grudima kao zemljino središte.

2 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 29 Jedna udica može upecati više od jedne ribe i u dobru i u zlu

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s