Svitanje kruškinih sunaca 30 Da li pismo živi u trenutku pisanja ili čitanja?

„ Drago moje Zrnce,

neću traćiti poslednje trenutke života na opraštanje jer sam sasvim sigurna da Labud i ti znate da ste bili jedine dve ljubavi mog života i jedino žaljenje koje uopšte imam je što treća nisam bila ja.

Ko sam ja, lice sakriveno i od sebe same? Nastala sam kao trunka upala u školjku koga ona obloži sedefom da je ne bi žuljao. To baš liči na moje detinjstvo. Bila sam veoma prisna sa majkom, skoro nerazdvojiva. Ona me je zaista obmotala sedefom i od trunke prašine svojom ljubavlju izvajala je biser. Boravile smo zajedno na dnu mora među zavesama morskih trava, ona, pažljiva i saosećajna, pouzdana, meka kao paperje, tiho strpljiva i ja, mali izraštaj, plutale smo povezane kanalima van misli i reči; osećale se i prožimale kroz jedva primetnu granicu koja nas je delila na dva bića u svetu bez govora, skoro i bez zvuka, rasplinute u ljubavi toliko jakoj da nije morala da se naglasi pokazivanjem ili pretoči u misao osvešćivanjem. Moglo bi se reći da nisam ni napustila njenu utrobu već je i ona u sebe ušla da me tamo pronađe. Svaki put kad bi me pogledala osetila bih da je moje postojanje u ovom svetu vredno i značajno jer njene oči napuni srećom. A onda, kada sam napunila deset godina ona je umrla i svet se zauvek promenio, a ja sam i protiv svoje volje morala da budem istinski rođena.

Otac nije bio loš čovek, ali hladnog i suzdržanog držanja. Kao da je i on imao neke tajne odaje u kojima je boravio većinom svog bića pronalazeći u njima svetove slične onima koje sam ja imala sa majkom pa je veoma malo njega preostalo za nas napolju. Bili smo dvoje stranaca čija se jedina tačka dodira zadržala u uspomeni na nju. Brižan, pažljiv i odgovoran kakav je bio, spakovao me je kao veliku vrednost u udobnu kutijicu da me sačuva od grubog i opasnog sveta. Pa bisere i ne treba bacati pred svinje! Ne, mala Sakriveno lice bila je bezbedno čuvana u skupim privatnim školama, sa dadiljama i guvernantama, brižno odvojena od svake niskosti, prljavštine i svega što bi joj moglo štetiti ili ugroziti je. Postala sam ni lepa ni ružna, dražesnog i umilnog, ali dostojanstvenog ponašanja, obrazovana baš onoliko koliko treba, a vaspitana da se ne ističem već da smerno bitišem na mestu gde pripadam. A gde je to? U kutiji u kojoj se čuvaju ukrasni predmeti velike vrednosti koji se koriste samo u posebnim prilikama.

Kao otac ranije i ti si me čuvao i pazio i Labud je uvek bio dobro i pažljivo dete. Niko nije ustalasao moj lepo uređeni svet dok se jednom nisam probudila u gluvo doba noći gušeći se od lupanja srca. Jedva sam mogla da dođem do vazduha. Sve vreme sam se pitala šta mi je. Imala sam nerazumnu želju da istrčim nasred ulice i vrištim na sav glas ili da porazbijam sve po kući. Zašto mi je to bilo potrebno? Zašto sam želela da sve uništim? Zar sam želela da uništim svoj život? A onda je iz mene izbila gorka istina. Koji život? Nisam imala život. Bar da me je neko bacio svinjama… Uvek sam bila uverena da je umerenost najveća vrlina koju neko može da poseduje i bila sam ponosna što je ja toliko lako postižem u svemu. Ali, čemu je služila umerenost ako ne poznaješ krajnosti od kojih te ona čuva? Da sam prošla kroz raj i pakao teškim stradanjem i velikim trudom uspela da pronađem tu središnju stazu između njih, onda bi to važilo za moju vrlinu, za moje postignuće. Ovako sam čamila na polici kao majmun igračka na navijanje bezbroj puta ponavljajući jedino što sam umela da uradim. Želela sam da počnem da živim, pa preteram u svemu, da zastranim i napravim hiljadu pogrešnih koraka. Ova umerenost me nije usrećila, već me je zarobila u prisilnoj suzdržanosti zbog koje nisam cenila čak ni ljubav koju sam pronašla u tebi, ni u detetu, ni tihu sreću svog udobnog života, ni radost koja je postepeno iz svega iščilela. U svom kavezu bila sam potpuno sama.

Sad znaš odakle je potekao poriv da upišem školu plesa, da otvorim i ta zamandaljena vrata iz detinjstva kroz koja mi je otac uskratio prolaz iako to nije nešto što mu mogu zameriti. Svašta mi se tamo dogodilo, a ja sam bila tiha puštajući utiske da se slegnu ne bi li ti ih prenela u nekoj krajnjoj svedenoj formi. Taj trenutak nam se nikada nije dogodio pa ti zato, možda ovako zbrda-zdola pišem sad dok ležim ovde u stranoj zemlji i tuđem krevetu u vatri koja će me pojesti.

Ispočetka bila sam u potpunosti zadivljena Lutkom, ženom toliko različitom od mene kakvu nikad ranije nisam srela. Posmatrala sam je nedeljama u već dobro poznatoj grupi ljudi obično stojeći sama dok sam čekala početak časa ili na pauzama. Plavokosa lepotica je svojom pojavom lepršavo treperila poput kakve leptirice držeći na okupu krug muškaraca oko sebe. Bili su tu drski i preduzimljivi udvarači, diskretni obožavatelji zadovoljni divljenjem iz daljine i oni koji bi sve dali da smeju da joj priđu, ali im je nedostajala hrabrost da čak i zamisle tako odvažan korak. Ona je sijala flertujući bezočno sa svima istovremeno, vešto suzbijajući preterano navalentne ispade ambiciznih muškaraca, a ne puštajući ni one najsramežljivije da joj pobegnu davajući im nevernu nadu. U trenutku pomislila sam kako joj strašno zavidim, mada mi nije bilo jasno na čemu to tačno. Da li sam joj zavidela na pažnji koju je dobijala od svih tih muškaraca? Ne, to me nikada nije zanimalo. Onda shvatih – zavidela sam joj na oslobođenosti svih skrupula; na smelosti da se ponaša bilo kako poželi ne mareći ni malo za posledice svojih dela. I kako joj je uspevalo da deluje potpuno nevino, da ih gleda širom otvorenih očiju poput malog deteta dok se tendenciozno i bezdušno poigravala njima kao da su miševi pod mačkinim isukanim kandžama?

Pitala sam je jednom i iznenadio me je odgovor koji sam dobila. Nasmešila mi se polu zatvorenim očima kao da sam dete koje postavlja naivna pitanja iz svoje nevinosti. Rekla je da se ne oseća odgovornom za ljudske sudbine, stradanja ili srećne preokrete. Previše dobro je poznavala užljebljene kanale po čijim su matricama klizili ljudski putevi da bi mogla i da pomisli da ima ikakvu, a kamoli presudnu moć.

„Znaš, draga, mi uopšte nemamo veliki uticaj jedni na druge. Ako nekoga zavedem, a zatim ga ostavim znajući da će za mnom gorko patiti godinama, misliš li da sam išta od toga ja uradila? Ja bih tu bila samo sredstvo da se odigra unapred zacrtani, miliardu puta ponovljeni zaplet, u kome je moja navodna žrtva već zaveden, ostavljen i živi u mukama i pre nego što me je ikada sreo. Kad to ne bih bila ja, bila bi neka druga žena. Štaviše, bilo koja žena da se pojavila u pravo vreme za njega mogla bi me zameniti. Možda čak i ti. Činjenica je da svi učestvujemo u tome i svako od nas igra svoju ulogu. Ja bih nastavila po nitima svoje sudbine, a taj neki u pravcu svoje. Razlika je jedino u tome što bi njemu ipak bilo lakše. Mene bi mogao da kune i okrivljuje, da svali onu navodnu i nepostojeću krivicu, proglasi me lošom osobom, bestidnicom, bezosećajnom droljom i nakon svega i dalje da zadrži preimućstvo viđenja sebe kao „dobre osobe“ i verovanja u „pravu ljubav“, „dobrog boga“ i „srećnu sudbinu“ misleći da on samo nije imao sreće. Ja, opet, vrlo dobro znam da niko od nas nije kriv za svoju sudbinu, da niko nije ni zaslužan, da ništa od ovoga ovde nije pravo, ništa važno i dobra ili loša sudbina su potpuno ista iluzija. Ne znam ima li boga nad njom, ali poznajem prevrtljivu mrežu opsena koju nazivamo našim svetom, životom i osećanjima.“

Druga osoba koja je ostavila veliki utisak na mene bio je sveštenik u poznim godinama koji nam se priključio tek tokom drugog meseca. Mogu da zamislim da se čudiš isto koliko i ja i svi ostali koji su ga tamo sreli. Otkud on na tečaju plesa? Već prvih dana smo se zbližili i ćaskali smo za vreme svih pauza. Izrazila sam svoju začuđenost njegovim prisustvom na plesu, a on se smeškao očigledno naviknut na to da su stvari koje je radio šokirale ljude. Rekao je za sebe da je u mladosti bio pravi verski fanatik. Ni najmanje vernik već opsednut idejama koje nije ni je razumeo niti ikad doživeo u obliku pravog religioznog iskustva, već se držao napamet naučenog teksta kao pijan plota. Dugo je živeo na takav način i bio sasvim zadovoljan životareći kao hrčak u ograničenom svetu svog terarijuma gde je jedino kretanje bilo u krug ili još gore u mestu dok se krug vrteo oko njega. Rekao je za sebe da u to vreme ni malo nije bio mudar ako je zamišljao da će moći da se tako lako izmigolji između mlinskih kamenova sudbine i boga u koga je verovao, ali nije očekivao da stvarno zakorači u njegov život što se dogodilo korakom majstorske slučajnosti kojom je čuo poverljiv razgovor jedne žene i starog monaha koji ih je često posećivao u crkvi. Naime, žena je imala veoma živopisne vizije o nepoznatim božjim licima. Kako je mogao da zaključi iz onoga što je načuo, redovno ih je prepričavala monahu. Duboko potresen i zgranut grubim odstupanjem od učenja i pravila ponašanja nedeljama se dvoumio dok uprkos osećaju velike neprijatnosti nije upitao monaha o tome. Starac mu je samo šapnuo da su pravila za ljude, ali ne i za živog boga. Više ništa nije pitao, ali se danima borio sa pitanjima unutar sebe koja su se rojila i pritiskala ga kao milioni malih ospi koje su htele da istovremeno izbiju. Jedne noći u ono gluvo doba kada se čini da i duhovi spavaju, ležao je budan u krevetu rastrzan nemirom i neuspelim pokušajima da se savlada dok je sa jezom predosećao da bi nešto unutar njega moglo da prsne i raspukne se. Očajnim krikom pozvao je svog boga i na njegovo zaprepaštenje on mu se odazvao.

Potpuno budan sanjao je kako se našao unutar nekog neograničeno velikog prostora u kome su lebdele male kapi. Ono što ga je mučilo iznutra sad je prepoznao kao nepregledne daljine prepune malih kapi koje su bile tvrde i providne kao gorski kristali i pevale su svaka svojim malim glasom. Mogao je da čuje svaku pojedinačno istovremeno sa ostalima. Melodija se uvijala oko njih poput ogromnog usporenog vrtloga izatkana od bezbroj prepletenih različitih malih pesama koje su se opet savršeno uklapale u jednu veličanstvenu simfoniju. Par trenutaka se skoro istopio u nezamislivom blaženstvu dok mu se mozak nije pobunio odbijajući da prihvati da je moguće da je istovremeno prepoznavao pesmu svakog od neizbrojivog mnoštva kristalčića, a takođe i veliku pesmu koja se tiho, ali neprekidno protezala ispod svega postojećeg. Čim je odbio da ga prihvati, pređašnji blagoslov postao je pritisak koji ga je obuhvatio nesnosno jakim lancima koji su se se stezali sve više iako su već bili urezani u kožu. Borivši se za dah znao je da mora nešto u sebi da promeni jer će inače biti zdrobljen poput insekta. I on pomisli da ako već treba da strada bolje da se bar napije i nauživa te vanvremenske divote. Istog trena kako se otvorio i sasvim prepustio melodiji, ona ga je izbavila iz opasnosti i oporavila. Dugo je lebdeo nošen tokovima i strujama vrtloga rasplinut u dubokoj sreći. Postepeno počeo je da primećuje da su kapi ne samo pevale različitim melodijama već i različitim jezicima, o sasvim drugačijim stvarima, štaviše međusobno suprotnim, isključivim i poništavajućim pa opet su rame uz rame plovile i bile delovi istog velikog pokretnog cveta koji je sam u sebe uranjao i opet se sam iz sebe stvarao.

Mesecima nakon toga pokušavao se vratiti uobičajenom životu što mu nije polazilo za rukom jer je na svakom koraku video manjkavost u učenju, nesavršenost razumevanja, groznu isključivost prema svemu što nije pripadalo tom, kako ga je već tad doživljavao, zatucanom i ograničenom pogledu na svet. Tokom noći nakon što je odlučio da s jutrom napusti svoju religiju i crkvu opet ga je usisao kosmički vir nateravši ga da uvidi da je i to bila vrsta isključivosti. Tada je sa velikom srećom, od koje je plakao nekoliko dana, spoznao da nema potrebe ništa da se odbacuje, naprotiv, on je bio siromašan! I od narednog dana pored svih svojih crkvenih zaduženja počeo je da izučava sve religije, mitove, legende, bajke, filozofiju, alhemiju… Kroz njih uronio je u razumevanje piktografsko simboličnog jezika sa velikim uživanjem bacivši se i na proučavanje umetnosti i snova. Tek tada su se pred njim otvorile tajne mnogih mudrih zapisa religije kojoj je odavno pripadao.

Poslednje otkrovenje stiglo mu je samo par godina pre nego što sam ga upoznala. Jednog popodneva dok se odmarao na klupi ispred crkve prikazao mu se po treći put kosmički vrtložni cvet, ali sada sadržan i u svakom kamenčiću, grančici i bubi, kristalne kapi su bile svuda oko njega i on je znao da su oduvek bile tu samo ih on nije mogao videti ili razumeti jer je do tada smatrao da je travka samo travka, oblak masa vodene pare, mačka domaća životinja, a ne božje čudo kao i sve što je postojalo. I on napokon nauči nemušti jezik jedne i jedine ogromne svete knjige koja je raširena i ponuđena za čitanje svuda oko nas, poučnije, dublje, mudrije i sadržajnije od svih drugih knjiga, i najvažnije od svega, žive knjige, koja se svakodnevno preporađa i pripoveda sama o sebi, o bogu, bogovima, silama, duhovima, dušama i svemu o čemu bi bio voljan da sluša ili sposoban da razume. I tada on shvati da su sve knjige sveta nepoznati jezici koji pokušavaju, svaki na svoj način, da opišu ovu jednu svesadržajnu. A mogla se čitati i življenjem. Na kurs plesa došao je da nju dalje istražuje učeći o pokretu i muzici.

I ja sam ga slušala osetivši u kostima da su njegove reči nosile velike istine, ali i dalje nisam mogla da se otrgnem stidljivosti koja me je držala u svom čeličnom zagrljaju. Kako je samo bilo lako pustiti se na krilima oslobađajuće ideje, napraviti taj prvi korak i izaći napolje. A tada… Tada muzika unutrašnjeg preporoda utihne, poletni vetar se umiri i jedna neugledna mala žena nađe se sred gomile neznanaca osećajući se kao da ima noge okovane u betonske kocke. Smetena tuđim pogledima, pokušavala sam nežno da lebdim dvoranom nedodirujući pod i uvidela postiđeno da umesto toga nespretno kloparam jedva pogađajući ritam i zaboravljajući korake. Koliko sam već meseci odlazila tamo da svaki put iznova doživim neispunjenje te nevažne i krajnje blesave želje iz detinjstva? Vraćajući se kući slomljenog duha i osećajući se poniženo, tužno i prazno, obećavala bih sebi da se više neću vratiti. Iz nekog nepoznatog razloga, s jutrom bih se budila čila sa novorođenim uverenjem da moram da nastavim da plešem i da će se u jednom trenutku nešto dogoditi, da ću nekim čudnim slučajem biti oslobođena okova i da ću slobodno i srećno istinski zaplesati. Odakle je stizala ta vera i zašto me je terala da se vraćam na mesto na kome sam se osećala neprijatno i svaki pokret mi je predstavljao mučenje?

Još uvek se ništa nije dogodilo tokom skoro celog ovog kobnog trodnevnog putovanja u južne provincije čak ni ze vreme učešća u popodnevnoj gradskoj proslavi na kojoj su svi veselo igrali od ženica sa malom decom do staraca što jedva stoje na nogama. Tek nakon toga, kad sam ostavila društvo u cvetnim žardinjerama omeđenoj bašti jedne divne krčme kao iz starinskih romana uputivši se u sobu malog pansiona gde smo odseli da se spakujem i polako spremam za jutarnji povratak, primetila sam da me neko prati. Učinio mi se prilično čudan, tamnokosa prilika kojoj nikako nisam mogla dobro da vidim lice na trenutke u mraku, čas pod mutnim svetlom ulične rasvete koja se tek palila, u sumraku uskih prolaza u kojima su jedino sveće na stolovima kafea i restorana davale neki topao ton, pod ružičastim, purpurnim, zelenim talasima ispuštenih svetlećim reklamama ili previše obasjanog da bih ga uopšte videla. Bilo koliko brzo da sam se za sobom okrenula nisam ga videla u pokretu već uvek samo kako stoji i posmatra me očima čiji pogled sam osećala na sebi bez mogućnosti da im uzvratm pogled. Setih se usput da mi se učinilo da sam u daljini između visokih tornjeva na crkvama, iza stakala znamenitih zgrada ili pod lukovima mosta već videla njegovu senku ranijih dana dok smo obilazili manastire, aristokratska zdanja, ostatke naseobina sa početka vremena i ostale svedoke minule prošlosti. Prosto bih se zaklela da je na jednom grobu iz kamenog doba bio uklesan njegov znak.

Umesto da požurim ja sam usporila korak sad ga već osećajući za sobom i bez gledanja uzbuđena i uznemirena sigurnošću da sam dozvala ono što sam prizivala i ako sam ga i videla u obliku čoveka, osećala sam u srcu da on to nije bio. Ne znam da ti kažem ni da li sam se uplašila, tek krenula sam u nepoznatom pravcu, na sasvim suprotnu stranu od hotela već začarana zvucima muzike koju je svirao za mene u hodu lagano poskakujući baš onako prhko i nežno kako sam oduvek osećala da bih mogla. U pustom sokaku došao je pred mene i ja sam bar jednom u životu istinski plesala. I dalje nije imao lice, ili je imao mnoga lica muškaraca mog života, i tvoje.

Ako ti kažu da me je on odveo u grob nemoj da poveruješ. Ja sam kriva što sam toliko dugo čekala da se neodigrana predstava života umesto pukog otelotvorenja pretvori u rušilačku lavinu koja me je volšebnom snagom iscrpela i raznela. Da sam ranije pozvala, još iole u dobro vreme, bila bih preporođena, jer Zrnce moje, to je nije biće kao mi koje sebe kontroliše već jedna mnogolika skoncentrisana sila čiju moć treba prepoznati i poštovati.

Tebi moram da se izvinim. Iz ove pozicije najveće konačnosti vidim bolje nego ikada do sad i znam da sam se o tebe ogrešila. Ti jesi umetnik uvek bio. Ono neizraženo, neispoljeno, nepronađeno, sve sam to bila ja u ogledalima igrajući neznanu igru sama sa sobom. Reći ćeš da grešim jer sam tvoje sumnje potvrdila, ali to nije istina. Potvrdila sam samo tvoju želju da pobegneš od sebe. Ono što ti tražiš, dragi, to već imaš i jesi. A ja sam svoju grešku skupo platila i žao mi je zbog nas oboje.

Ljubim te Zrnce moje i poljubi u moje ime i Labuda. Želim vam obojici život vredan življenja do kraja vaših dana.

                                                                                          Sakriveno lice“

2 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 30 Da li pismo živi u trenutku pisanja ili čitanja?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s