Svitanje kruškinih sunaca 31 Gromovi što bude zemlju iz zaleđene obamrlosti

Izgovoreno pitanje „Zašto sam te zaboravio?“ njihalo se između Čoveka bez kože i Kišne poput tanke zavese na povetarcu proteklih decenija koje su nabirale i zamućivale sećanja mešajući ih sa nasumičnim slikama neodigranih događaja i nedokazivom realnošću sadašnjice, praveći da su jedno drugom čas ličili na strance, samo površno nalikujući starom prijatelju, a trenutak kasnije bi iskočilo neprekinuto zajedništvo koje kao da ni na minut nije bilo raskinuto. Ona mu se smešila kao svom davno izgubljenom čedu, a on se jedva zaustavio da ne zaplače videvši je ovako tananu i krhku staricu bele kose istog, pa čak i milijeg, godinama omekšalog lika.

„Da sam te se setio ja bih još mnogo ranije sve napustio i vratio se ovde!“, reče on nabusito više gunđajući sebi u bradu jer nije hteo da vikom probudi svoje usnule saputnike.

„Šta su mi uradili prokletinje da te zaboravim samo da bih njima služio? Mislim da sam te zaboravio čim sam kročio u Hram Plesa Smrti. Ne mogu sebi da oprostim!“

„Zašto?“, upita ona i dalje se srećno smešeći i gladeći mu obraz starački nejakom i skoro providnom šakom.

„Mislim da ti nisu ništa uradili, sam si me zaboravio upravo zato da bi tamo ostao koliko je trebalo. Sećaš se šta sam ti rekla kad si došao kod mene prvi put da me vratiš među ljude i sa mnom kišu i blagodet – da samo ako nudiš sve što imaš večnosti, a ne ljudima, neće te dotaći oluje ni gromovi? Moj i tvoj život je takav, unapred posvećen samo svom zadatku i ovu srećnu okolnost što smo se još jednom sreli pripisujem tvom dobrom radu koji te je još u relativnoj mladosti u dovoljnoj meri razrešio da možeš da lutaš po sopstvenoj volji. Jer sigurno znaš i sam da ime možeš promeniti hiljadu puta, ali time nećeš postati neko drugi.“

I on htede da joj ispriča zašto je otišao i prenese joj sve uvide i saznanja do kojih je došao, međutim ućutkala ga je rukom ovlaš prevučenom preko njegovih usta i tihim:

„Ššššš… Znam, sve znam. Ali nikakvo znanje sveta te ne razrešuje sudbine. I dragi moj sapatniče, nisi ti njima činio, oni su činili tebi! Jer kome se svet razotkrio kao iscrtane linije mape na dlanu? Tebi, ne njima! Ako ikad pomisliš da si im nekako služio, onda se seti da si služio samo sopstvenoj žeđi za znanjem koju su ti oni napojili rasprostrvši sve tajne svojih duša pred tobom i one znane i neznane, raširili su ih na otvorenom nalik tek opranom vešu da sve vidiš i kroz sve zidove njihovog bića pogledom prođeš. Nisi li se samo okrenuo i otišao kad oni tebi ništa novo nisu mogli da pruže? Ali ima ljudi kod kojih imaš još mnogo šta da pročitaš. I zovi se Čovek bez kože, ali radi kao Lovac nagoveštaja jer ti to jesi. I njih dvojicu ti je samo proviđenje poslalo jednog da ti ispriča priču o uzaludnosti pokušaja da se pobegne od sebe, a drugog kao čoveka čijoj nedaći se moraš smilovati. Da li ćeš paliti vatre, pevati, lupkati o kamenje, igrati, prosipati vodu, mahati rukama ili samo ćutati sasvim je svejedno. Bilo šta da radiš ako pustiš to iz sebe ono će stići do ljudi kojima je potrebno.“

„Onda ću pevati pesmu bez reči pored vatre“

I tako i bi sledeće večeri. Gospodin Zrno peska je odmah uronio putem pesme u one dubine prizvane prošlosti gde je slast sreće izjednačena sa tugom i nikada se ne može izdvojiti samo jedno osećanje iz bogato upletenog venca pojedenog života jer bivša radost prilazi nesrećom gubitka, a negdašnji bol zatupljen je tamponom proteklog vremena. Vuk se hrabro držao koliko je mogao dok nije sakrio lice u šake i ridao kao neko ko je to trebalo da uradi još poodavno. Smirivši se, još možda pola sata sedeo je zaštićen štitom od živih prstiju dok nije i njega raščinio i iskoračio pred njih obavijen golom istinom da ga kroz nju prezru ili prihvate.

„Pričaću vam od najranijeg trenutka onako kako je i meni ostalo uhvaćeno u mrežama sećanja. Virio sam kroz tesan prorez puškarnice da osmotrim brojnost i položaj neprijatelja. Bilo ih je poprilično, razbaškarenih po pristaništu i blagom usponu ka gradu, uposlenih oko brodskog tovara, podizanja šatora, pravljenja poljske kuhinje i ko zna kojih još poslova. Pravili su se da me ne vide što me je izluđivalo. Ili su računali na svoju nadmoć i brojnost pa su dozvoljavali sebi da se bahato i neoprezno pokazuju, da me izazivaju nemarnošću kojom nisu krili svoje namere? Jer ja sam savim bio uveren da su oni moji krvni neprijatelji i da se spremaju da me uskoro napadnu.

Nisam znao kako su saznali pogani dušmani da sam ostao potpuno sam među debelim zidinama izuvijanih preko stena poput okamenjenih divovskih zmijurina, na pola puta između krševitih, jalovih planinskih visova, nemih i neosetljivih za moje brige i nadanja i beskrajnog nemirnog mora što mi se nudilo danju i noću, prizivalo me, mamilo pesmom talasa, vapilo za mnom u svojim izdajničkim dubinama.

Davila me je gorčina nepravde što sam bio napušten da pohodim odaje odjeka, već avet iako sam bio još živ. Kako su se usudili da pobegnu? Nije ova tvrđava bila sazidana samo za mene, a nisam ni ja vodio rat zarad sebe, već zbog njih koji me napustiše i kao najgrđi bednici iščezoše tokom noći. Toliko je silno moje razočarenje bilo kada sam se probudio narednog dana da zamalo ne digoh ruku na sebe da postanem truli leš, isti kao ove kužne gomile koje sam svakodnevno preskakao. Nisam znao otkud toliki leševi i zapitah se nekoliko puta da nisu to moji jadni sugrađani, ali zaključih da nije moglo da bude tako jer bih onda znao šta im se dogodilo, a nisam znao i u umu mi je istrajno plutao samo blaženi mrak zaborava.

Malo kasnije krenuo sam u obilazak kao i svakog sata danju, svakog drugog noću, utvrđenom uvek istom putanjom kojom sam vešto izbegavao ćoškove kod stepenica gde sam uvek čuo okamenjujuće glasove obesnih sirena kako se ore u pesmi-mreži postavljenoj samo za mene; okretao sam leđa portretima negdašnjih stanovnika čije žive poglede sam osećao na sebi kao vrele sunčeve zrake kao i tapiserijama sa strašnim scenama bitaka čiji izvezeni mali borci bi se razmileli pred mojim nogama kao mravi u ratnom pohodu. Jedina prostorija u koju nisam ni kročio još od tog kobnog jutra je ona što čuva zaposednutu napravu što nazvaše ogledalo u kojoj sam bio siguran da neću videti svoj odraz, već more pobesnelo od čežnje da me dohvati i smoždi.

Na pola puta između dve isturene kule spoljnjeg zida zastadoh i zagledah se u sivi oblak što se klizeći spuštao sa vrhova planina. Nešto u njegovom mutnom i tmurnom prisustvu me umirilo i navelo da se opustim, čak sednem oslonjen na ispust. Kako sam strašno bio umoran! Od čega sam se branio, protiv čega borio? Šta je htelo drevno more od mene, ništarije koja nije zaštitila svoj grad i sačuvala narod? I teškom mukom napokon pogledah more, a ono mi vrati sećanja na moj zabludeli um koji je video utvare neprijatelja u svemu i nadvladan očajem lažnog samoodržanja naveo je ovo marionetsko telo da pokosi sve na svom putu. Koliko je samo života na mojoj duši!

Siđoh brzo do mora da sustignem mornare za koje sad uvideh da su bili posada kakvog trgovačkog broda, ali oni su otplovili u međuvremenu. Želeo sam da im se predam da me zaključaju iza rešetaka, da mi sude, da me kazne i da ih pošaljem da sahrane nesrećne ljude. Ali nisam znao koliko dugo sam proveo suočavajući se sa zdravim pamćenjem i živom savešću, mnogo gorim sudom, mnogo težom kaznom od bilo kog vešanja ili streljanja. Mora da su i dani bili u pitanju jer kad stigoh do obale ni traga nije bilo od broda ili posade. Kako sam bio lud, nisam smeo da se zakunem ni da sam ih zaista video i da nije bio u pitanju još jedan budan san.

Nemavši kud, sahranio sam desetine leševa ne mogavši ni da uklešem njihova imena na velikom kamenu na trgu jer ih nikad pre nisam video. Ni grad mi nije bio poznat, štaviše nisam znao ni sam ko sam i pamćenje mi je, kako se čini, zdravo i povraćeno obuhvatalo samo kratak period mog boravka na ostrvu pod uplivom fatamorganičnih magnovenja, dok je za sve pre toga bilo trajno izgubljeno. Pronašao sam veliku drvenu tablu na kojoj sam opisao koliko sam istinito mogao groznu sudbinu koja ih je sustigla od moje ruke. Verovao sam da je to kraj i da ću skapati od gladi i iznemoglosti kako mi i dolikuje kad se neki preživeli vratiše u grad i umesto mržnje i osvete oni sasuše na mene vatru svog sažaljenja. Pekla me je strašno, pritiskala kao letnja žega, morila u stomaku kao žeravica, cedila mi znoj u ledenim noćima, ali odlučio sam da ću istrajati u onome što sam ih molio da prihvate od mene. Služio sam gradu veoma dugo, čuvao ga, popravljao sve što se popraviti moglo, radio bez dana odmora samo za minimum uslova za preživljavanje koje sam nerado prihvatao iako su mi bili neophodni. Odbijao sam da mi na bilo koji način pomognu ili da mi dozvole da živim boljim životom što su često želeli. Stideo sam se pred njima svakog trenutka što uopšte postojim, a oni, dobri kakvi su bili, teško su gledali moje mučenje i na kraju su odlučili da bi bilo bolje za sve da odem kuda želim jer oni me nisu krivili za dela počinjena pod senkom pomračenja uma. Ja sam sebi bio jedni tužilac, sudija, a često pomišljam da bi trebalo da budem i dželat.

Ono što me sprečava da to sprovedem u delo je nada da ću jednom saznati ko sam bio pre ovoga mog drugog i nemilog života. Kako i zašto sam skrenuo s uma i otkud ja tu uopšte jer ni mene niko pre toga nije video i to ne samo u tom gradu, nego ni bilo gde u okolini što saznadoh od tamošnjih stanovnika, privučenih vestima što brzo putuju koji su navirali u redovnim talasima poput plime da vide Morskog monstruma, kako su me zvali drugde, ali nikad tamo gde su jedino imali pravo. Ime je došlo otud što su bili uvereni da sam zastranio preživevši brodolom nedaleko od njihove obale, plutavši pod uticajem morske vode, iscrpljenosti i udarca u glavu čiji trag se video još godinama. I ja verujem da je moralo tako nekako da se dogodi. Međutim, čak i to je svojevrsna misterija, jer kod brodoloma uvek ostane bar nekog traga od broda, tovara i potrebština, posade, a ljudi nisu ništa slično videli godinama. Ili sam možda ispao iz broda? Ali, zašto me nisu tražili? Vlasti grada su odmah uputile proglas u sve krajeve do kojih su njihovi brodovi išli; da je pronađen čovek mog opisa koji ne zna svoje ime i pitali da li se zna da je takav negde nestao. Niko se nikada nije javio.

Bili su u pravu, trebalo je da odem. Kada sam krenuo predali su mi malo ogledalo kao repliku onog velikog zidnog koje nisam ni do svog odlaska smeo pogledati. Rekli su mi da mi ga poklanjaju u nadi da ću jednog dana smoći hrabrosti i snage da sretnem u njemu sopstveni pogled koji će mi pružiti nešto više od stida ili osude. Ja se tako nečemu ne nadam ni danas.

Išao sam tako od grada do grada radeći usput svaki posao koji sam mogao želeći da jednog dana dođem negde gde će me ljudi prepoznati i nazvati nekim imenom pod kojim sam postojao pre ludila. Verovao sam da će morati negde neko da me prepozna i da će otkriće o mom prethodnom životu da mi omogući da se vratim u dubine korena odakle bih nekako uspeo da počnem nicati kao neki sasvim drugačiji čovek koji pamti svoja zlodela, ali uspeva i da živi uprkos njima. Jer, prijatelji moji, ja ne živim. Ja sam zaglavljen u paklu vakuma između nepostojećeg sebe koga bih se želeo setiti i onog koga bih sve dao da mogu da zaboravim.“

Pucketanje vatre zamenilo je pesmu Lovca nagoveštaja i dalje noseći u sebi tragove njegovog glasa po kojima je tišina igrala uvijajući se među plamtećim pramenovima. Nisu remetili njihovu hipnotišuću predstavu neko vreme dok Kišna ne podiže glavu visoko i zvonko progovori:

„Grešiš!“

„Molim?“, upita iznenađeno Vuk prenuvši se iz razmišljanja.

„Grešiš.“

„U čemu?“

Ona se na to nasmeši gledajući ga netremice pa nastavi ne odgovorivši:

„Ko te je nazvao Vuk?“

„Sam sam se tako nazvao i ogrešio se o tu plemenitu životinju“.

„Tako sam i mislila“, promrlja ona za sebe klimajući glavom kao da se slaže sa nekim sagovornikom u svojoj glavi.

„Saslušaj me sad, pa posle radi kako želiš. To je sve sasvim besmisleno osim ukoliko stvari ne pogledaš iz nekog sasvim drugačijeg ugla. Da si ti čovek koji je nesavestan i da si namerno učinio nekakav zločin, krivica bi ti pala lako, skoro kao iskupljenje jer ona to i jeste. Svaki grešnik, ma koliko grešan, još uvek poseduje mogućnost spasenja jer duboko u sebi zna da je grešio. Onaj koji je grešan zato što je previše ispravan nikad neće saznati da je grešan i samim tim je izvan mogućnosti spasenja. Tako da osećaj krivice je uslov i dokaz dela spasenja jer ona pokazuje prihvatanje odgovornosti za svoja dela, nekad i nepočinjena. Stid je pokazatelj plemenite duše. To su otvorena vrata ka svetosti raznih vrsta i oni te kroz njih dozivaju. Ne pitaj nikoga jer niko i ne zna koji je pravi put za tebe. Pitaj svoju krivicu i stid šta žele od tebe i onda to i uradi.“

Vuka su protresle njene reči kao prolećni gromovi što bude zemlju iz zaleđene obamrlosti najavljujući preporod.

10 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 31 Gromovi što bude zemlju iz zaleđene obamrlosti

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s