Još samo u daljinama

Niko ne zna tačno kad se dogodilo nešto vrlo pogrešno,

ali svi znaju da jeste.

 

Čuda i dalje postepeno zru

šireći opojan miris naslućenog preporoda

koji se ne događa.

 

Nema ko da ih ubere sa grane.

Niko ih čak ni ne vidi.

 

Njihov svet više nije ogroman i pun neistraženih nabora

gde u grozdovima nicahu deca sirovih tajni,

male otrovne panaceje koje su same birale

kome će se dati na dar.

 

Smanjen je, sav sparušen i suv, jesenji list na pločniku,

samo jedna od strana neke velike, stare knjige.

 

Voće je izgubilo semenje i ne zna čemu bi trebalo da služi.

 

Svetlo je surovo nepristrasno u razotkrivanju

bez negdašnjeg blagoslova,

mrak plitak i šupalj,

nesposoban da se otrgne sa lanca.

 

Nada pulsira još samo u velikim daljinama,

dokle ne dopire jasan vidik,

u čijim neartikulisanim obrisima

bi moglo da se izlegne neko jaje nepredvidivosti

i kroz sebe rodi potpuno nov,

nesagledivo veliki svet.

 

Tome se mole čuda u svojoj dubokoj usamljenosti.