Svitanje kruškinih sunaca 32 Vidik između domina i mehanizma koga pokreću zupčanici

Čak i dok ropće pod ularom skazaljki ili stisnuto između listova rokovnika poput zgnječene biljke u herbarijumu, vreme ipak zadržava nepredvidivi i žilavo neukrotivi karakter kojim izluči velike lokve prividno stajaćih voda neminovne prolaznosti u okviru pojedinih minuta, a zatim zadigne suknje i nogama džina ispreskače sabrane sate poput planinskog masiva jednim korakom. Zato se ljudi navikli na život u komodi sa hiljadu fioka civilizacije i plaše odlaska u divljinu gde ono caruje nezauzdano. Jer šta bi mogli očekivati, kakav besni ples neumerenosti u zemljama gde sem smenjivanja svetla i tame kroz kruženje godišnjih doba nema ni pokušaja da se izvrši nekakva prisila koja bi bila nametnuta vremenu? Upravo iz tog razloga jedna godina koju su tri prijatelja zajedno provela kod Kišne bila je istovremeno duga i plodna poput tihe i lenje decenije, pa opet je produvala iznad njih prebrzo ostavljajući utisak bolno prekratkog odmora na dan kada su gospodin Zrno peska i Čovek bez kože krenuli ka naseobinama Dece Reke. 

Vuku je poznanstvo sa Kišnom otvorilo prolaze do onih visina sa kojih se ogromna stena koja preprečuje put da videti kao samo jedan od kamenčića kakvog fantastičnog mozaika i on upravo i poče sagledavati put kojim se može ići na mestu koje je pre smatrao nasumičnim iskorakom u slepu ulicu iz koje nije bilo povratka već su ga unapred ščepale desetine godina prigušenosti dok ne bi postao nalik prašini u osornoj i mučnoj večnoj čekaonici. Ali ne, slepilo je vladalo do tada samo u njegovom umu i to kako se činilo ni najmanje sa željom da ga muči, već da ga promeni i nečemu nauči. Nikad ne bi saznao ko je postao da nije Kišnu pratio u stopu poput vernog starog psa što je ona vešto iskoristila uposlivši ga kao svog pomoćnika u situaciji koja ga je napokon probudila i naterala da raspukne čauru i raširi sasvim nova, još vlažna krila.

 Dogodilo se to u jednom obližnjem selu na suđenju trojici ljudi. Kišnu su uvek pozivali da bude prisutna na suđenjima i njena procena ljudi cenila se više nego reč i samog sudije koji ju je, štaviše, poštovao kao sebi nadređenu osobu čija sva zapažanja i predloge je prihvatao bez pogovora. Ovog puta izgovorivši se slabošću uzrokovanom neuobičajenom sparinom za to doba godine, naložila je Vuku da prisustvuje umesto nje i pomno prati sve, a posebno optužene i prenese joj svoje utiske.

 Isprva osećao se neprijatno ne mogavši da zaboravi da je i on zločinac kome nikad nije bilo suđeno, ali prateći slučaj zaboravio je na sebe udubivši se u tuđe sudbine, a pogotovo u njihove oči i tajne koje su samo njemu otkrivale. Slučaj je na prvi pogled delovao kao jednostavan sled okolnosti koje se kotrljajući nižu istom onom zakonomernošću kojom domine utiču jedna na drugu i sem prve i poslednje svaka je i oborena i oborila je sledeću bez da je i jedna od njih išta sama uradila, a doveo je do tragične pogibije jedne žene.

Kako to biva u malim mestima, događaj je privukao silnu pažnju i sudnica je bila dupke puna do te mere da su morali da ostave otvorena vrata da bi mogli da dišu. Iako je sudija pokušavao da održi svoju krošnju uspravnom teško je uspevao da se odbrani od zanošenja pod šamaranjima vetra zapanjenja, negodovanja, simpatija ili neodobravanja koji su neprekidno stizali iz svojevrsne publike koja je donekle skaredno uživala u onome što je ličilo na pozorišni komad u kojem su svi zajedno naprasno dobili uloge što je razgalilo inače poprilično jednolične živote. 

Prvi čovek bio je uhapšen zbog krađe hrane iz bakalnice. Iz njegovog svedočenja saznalo se da je radio kao prodavac u trgovini u mestu dvadesetak dana puta odatle. Gazda je iznenada preminuo pre oko godinu dana i njegova udovica prepustila je čoveku upravljanje radnjom kome je bio dorastao, ali posle pola godine se preudala. Novi gazda bio je zlatar kome je taj prostor odgovarao da preseli svoj posao u njega i reši se troškova iznajmljivanja. Neuspešno je tražio novi posao trošeći mršavu otpremninu i dotadašnju ušteđevinu i kad je bio već na pragu beznađa došao je do njega glas da je bakalin nekog obližnjeg mesta tražio pomoćnika prodavca jer ga je dečko prethodno tu zaposlen napustio nasledivši imanje svog strica u nekom udaljenom gradu. Čovek je pisao bakalinu tražeći mesto na čiji potvrdan odgovor se uputio sa sve ženom i dvoje male dece u pomenuti grad. Kad je tamo stigao bakalin se silno iznenadio rekavši mu da ništa slično nije rekao, već samo da nije još bio siguran da li mu je pomoćnik uopšte potreban. Čovek pročita pismo ponovo i uvide da je zaista bilo toliko dvosmisleno napisano da se moglo protumačiti i ovako i onako. Zapao je u teško očajanje jer mu skoro ništa novca nije preostalo, a nije bilo nikakvog drugog posla za njega u tom gradu. Zamolio je bakalina da ga uzme bar na mesec dana dok ne nađe šta drugo tek da ne umru od gladi, ali bakalin se pravdao da se ni sam nije nalazio u zavidnoj materijalnoj situaciji i da nije mogao. Čoveku je bilo više nego očigledno da je bakalin lagao, ali nije imao nikakve koristi od toga. Napokon, bakalin reče čoveku da navrati za nekoliko dana tokom popodneva jer će pokušati da ga preporuči za neko drugo mesto. On je tako i dolazio danima i jednom nekih desetak dana kasnije zatekao je trgovinu otvorenu, a prodavac na koga je čekao četvrt sata nije se pojavio. Bez razmišljanja natrpao je nešto hleba, krompira i povrća u platneni cejger i brzo pobegao.

Iz daljeg izlaganja tužioca saznalo se da je bakalin sve video vireći iza zastora teške zavese svog stana u prizemlju zgrade koja je gledala na radnju i ništa nije rekao o tome odmah. Sačekao je da se vrati prodavac i predveče kad su zatvarali pitao ga je kakav je račun, ima li manjka u kasi ne pomenuvši krađu. Bakalin je posvedočio da se prodavac neprijatno trgnuo na to pitanje našalivši se isprva pomalo usiljeno, a zatim predstavom pravog glumca je veselo cvrkutao usput pokazavši knjige u kojima je sve bilo upisano i ništa nije falilo. Bakalin ga je zavarao pričom da je morao sutradan da ode na put i da ga za dobro poslovanje časti slobodnim danom na šta se prodavac obradovao i zahvalivši mu se otišao je kući.

Sutradan, pak, bakalin je pozvao inspekciju i žandarme koji su pažljivim ispitivanjem ustanovili da su sitne sume novca redovno nestajale i da je verovatno da je prodavac na taj način već dugo potkradao bakalina. Kad su ga žandarmi priveli na ispitivanje saznalo se između ostalog da je radnju ostavio praznu jer je bio u postelji komšinice na spratu u zgradi tik do trgovine što mu je bio običaj već mesecima i nije brinuo jer je to bio miran kraj bez lopova i ako bi neko naišao od komšija uzeo bi sam namirnice i ostavio cedulju sa spiskom uzetog i novac na pultu. Nikada ništa nije falilo. I njega su uhapsili za krađu međutim on se držao poput gospodina, ophodeći se učtivo, savršenih manira kao plemenit čovek koji se našao u toj nemiloj situaciji tek pukim nesporazumom. Nije se žestio, niti ponašao kao krivac već je rekao da izgleda da su mu se bile potkrale greške u vođenju posla što mu je bilo izuzetno žao dok je poricao da je ikad sa namerom nešto sebi prisvojio. Što se tiče famozne komšinice, više držanjem nego rečima nagovestio je da je zapravo on bio u raljama raskalašne zavodnice.

Iste večeri kada su uhapsili prodavca muž pomenute komšinice je saznao u lokalnoj krčmi da ga je žena varala i kad je besan odjurio kući toliko ju je prepao vikom da se poskočvši da se udalji od njega saplela o šamlicu i pala udarivši glavom o sto. Na mestu je ostala mrtva. Kako se nesrećni događaj odigrao dok su bili sami u sobi niko nije znao da li da mu poveruje da se sve baš tako dogodilo jer je, iako dobričina, bio nagao čovek burnog temperamenta, pa su i njega uhapsili za svaki slučaj. Tužilac je rekao da on neće svedočiti tom prilikom jer mu, kako je posvedočio mesni lekar, nije bilo dobro do te mere da je morao da ostane ležeći u pritvoru.

Time se završio prvi dan suđenja. Nastavak je zakazan za dva dana i Vuk je brzo otišao kod Kišne da joj potanko prepriča sve što je video i čuo. Iznenadilo ga je što je ona delovala nezainteresovana kako za same događaje, tako i za iskaze optuženih. Tek kad joj je posle kraćeg razmišljanja rekao da bi voleo da vidi bakalinovo pismo čoveku kao i da sazna da li je prodavčev pomoćnik zaista otišao zbog nasledstva usta su joj se razvukla u stisnuti osmeh i blago je klimnula glavom.

 Drugog dana sudskog pretresa optuženi su svi vraćeni na ponovno svedočenje što je bio običaj u tim krajevima. Kad su pitali prvog čoveka da li se kaje za svoje delo rekao je da se stidi što je ukrao i da je pritom i mislio da vrati svaku paru čim bude imao od čega, ali da ne može i neće da se kaje što je deci odneo hranu. Dupke puna sala koja mu je prvog dana iskazala određene simpatije sad je otvoreno izražavala ozlojeđenost protiv tog stranca koji je odbijao da im pruži zabavu za kojom su čeznuli. On je to podnosio mirno, niti skrušen i lažno se udvoravajući, ali i bez bilo kakvog negodovanja ili ogorčenosti protiv nepravedno preuveličane kivnosti i neprijateljstva koji su mu bili upućeni.

Nakon njega, prodavac je dočekan maltene ovacijama. Moglo se čak očekivati da nakon svega dostigne priličnu popularnost, pa možda i da dobije ponude za neko mesto u kancelariji lokalnog namesnika. Njegovo svedočenje je ovlažilo sve oči u publici koja je bez daha pratila kako je tronuto drhtećim glasom i rukom kojom je pridržavao bolne grudi bez i jedne ružne reči već samo nagoveštajima i navođenjem na zaključke okrivio mladu ženu za sve, čak i gubitke u radnji, koji mora da su ipak bili sitne krađe koje su se događale dok je on zaluđen njome izbivao odatle. Teatralno je na kraju, poput tragičnog junaka kakve velike drame, preuzeo krivicu na sebe što je zapečatilo opšte uverenje da je on zapravo bio junak koji se žrtvovao da sačuva ljubavničin ugled. To je dakako propraćeno salvama negodovanja, uzdasima i ljutitim pogledima upućenim sudiji da mu slučajno ne padne na um da jadnička kazni nekako. Pa on je bio prava žrtva!

Kad su izveli muža da svedoči u sali se nije čuo nikakav zvuk. Zapravo, skoro niko mu nije ni pogled uputio. Delovalo je kao da je njemu već bilo presuđeno u glavama i srcima okupljenih ljudi. Teško je bilo setiti se da su mu to bili dojučerašnji dobri znanci, veselo društvo iz krčme, dobre komšije ili mušterije u maloj pekari čije proizvode su svi rado kupovali. A i on je delovao kao da je sam sebi presudio. Na sve je samo klimao glavom koju je držao nisko spuštenu pogleda uprtog u svoje noge i nije ni pustio glas. Na pitanja da li je pokojnica sama pala ili ju je on gurnuo podjednako je klimao glavom kao i na to da li je ili nije kriv za njenu smrt.

Bakalin je poslednji izašao pred malu publiku. Pozvan je na kraju tek da razjasni neke detalje jer je on bio jedina nit koja je povezivala sve osobe oko kojih se suđenje vrtelo i prisustvovao je mnogim od događaja. Iz pozadine se čuo tih mrmor ljudi koji su polako napuštali prostoriju smatravši da su već sve važno čuli i da nema potrebe danguditi tu sve do sledeće nedelje kada je bilo zakazano izricanje presuda. Vuk je pak budno pratio izlaganje, ali mnogo više ga je zanimalo bakalinovo lice u koga je netrenice piljio trudeći se da ne propusti nijedan trzaj mišića, ni jednu malu grimasu koja bi se izrodila i onda još većom brzinom nestala zatrta snegovima brižne i prostodušne iskrenosti. Jer ta jedna životinjica probodena je strelom njegovog pogleda i bila zauvek zaustavljena slikom u pamćenju još dok je bakalin prvog dana sedeo u publici i posmatrao kradljivca hrane dok je davao svoj iskaz. Ni sam nije znao šta ga je navelo da podigne pogled u trenutku kada je čovek pomenuo dvosmisleno pismo i ulovi izraz likujućeg samozadovoljstva koji se veoma jasno iscrtao ne zadržavši se duže od treptaja oka, ali sasvim dovoljno da bude prepoznat i odgonetnut u umu. I to nije bio jedini ulov. Bilo ih je ne više od desetak za sve te sate, ali desetak značajnih i samih po sebi i po trenucima u kojima su se pojavili.

Čekić je udario poslednji put i sudija ovlaš mahnu Vuku da priđe na šta mu šapnu da želi da se vidi sa Kišnom tokom sledeće nedelje da mu pomogne da odluči šta da radi sa tim ljudima. Četiri dana kasnije sedeli su oboje kod sudije kad ga Kišna iznenadi rekavši mu:

„Kaži čoveku šta si odlučio.“

Vuk ju je gledao u neverici iako je bilo očigledno da se njemu obraćala.

„Ja?“

Ona nije ni odgovorila već samo klimnu glavom i ustade ohrabrivši ga osmehom i tapšanjem po ramenima.

„Ali, ja nisam o tome ni razmišljao…“

„Nema veze“, prekide ga ona pažljivo, „samo kaži šta misliš i nemoj da se plašiš ili brineš da ćeš pogrešiti. I nas dvoje već imamo svoja mišljenja i nećemo brzopleto odlučiti.“

„Dobro“, reče on i na kratko se zamisli.

„Ja bih na prvom mestu proterao bakalina iz ovog mesta. Znam da nemam nikakav dokaz i ne bih ga mogao otvoreno optužiti ni za kakav zločin, ali posmatrajući ga ova dva dana skoro sasvim sam uveren da su svi zupčanici koji su se okrenuli deo mehanizma koji je on, pokazavši zavidnu veštinu u tome koliko je uspešno ostao nevidljiv, osmislio, izgradio i pokrenuo u cilju ostvarenja upravo i postignutog cilja. Zaista nemam nikakvu predstavu zašto bi želeo da naudi toj ženi, ali siguran sam da jeste iako nije mogao da zna da će se sve završiti njenom smrću. Svi ostali su mu bili samo sredstva koja je iskoristio kako mu je odgovaralo.“

On opet zaćuta na kratko pa nastavi nekako sigurniji u sebe.

„Prodavca bih takođe poslao van grada sa njim. Njegovi zločini, ako bih mogao uopšte tako da ih nazovem, sitni su i može se reći i nebitni. Ali je on od one vrste ljudi kojima ništa nije sveto i iako su posledice njegovih dela kao neugledan korov na površini budite sigurni da im korenje daleko seže dovodeći do kvarenja i izvitoperenja sve na šta na svom putu budu naišli.“

„Muža ne bih ni kaznio. Iskreno ne znam da li govori istinu ili ne, da li je uistinu ona sama pala ili ju je on možda gurnuo. U svakom slučaju mislim da je u pitanju bio nesrećni splet okolnosti. On se već kažnjava sam i nisam siguran da mu ne treba neko i pomoći da ne preteruje u tome jer ipak ima troje dece da podiže kojima je još potrebniji sad kad im je jedini roditelj.“

„Što se kradljivca hrane tiče njemu treba pronaći posao. On će već od plate sam vratiti uzeto sa nekom razumnom novčanom kaznom i to je to.“

Kišna i sudija sporazumeli su se pogledima posebne dužine i značenja kao što rade svi dugogodišnji dobri znanci. Sudija na to pruži Vuku bakalinovo pismo i još jednu cedulju na kojoj su se nalazili podatci o nestalom pomoćniku. Pismo je zaista bilo do te mere vešto napisano da je na prvi pogled delovalo kao otvoreni poziv za zaposlenje. Tek na drugo ili treće čitanje moglo se primetiti da je postojao više od jednog načina tumačenja. Nesrećni polu-pismeni prodavac u malom mestu nije mogao a da se ne ulovi u zamku koja mu je unutra bila postavljena. Sa druge strane, raniji pomoćnik jeste dobio znatnu količinu novca, ali na potpuno drugačiji način. Na sudijino insistiranje žandarmerija dalekog mesta ga je ispitala i saznala da je pare osvojio na kartama. Naime, bakalin ga je bio pozvao na večeru i partiju karta. Mladić je rekao da je bio zapanjen što je stalno dobijao iako je bio osrednji igrač. Prosto je neverovatno mnogo imao sreće. Bilo mu je neprijatno da zaradi toliko na svom poslodavcu i želeo je da prekine partiju, ali je bakalin odvraćao da mora da mu da šansu da povrati svoj novac. Međutim bez prestanka je gubio, a mladić zgrtao novac. Na kraju je to bila suma dovoljna za otvaranje male radnje. Bakalin je šokirao mladića rekavši mu da ga može optužiti za prevaru, ali neće ako odmah ode daleko odatle i nikome ne kaže šta se stvarno dogodilo. Ne želeći da proverava kome bi vlasti pre poverovale mladić je tako i uradio i ćutao je sve do poziva u žandarmeriju. Štaviše, da ga neka sudijina rođaka nije prepoznala i pomenula to u pismu sudijinoj ženi, nikad ga ne bi ni pronašli i sve ovo saznali.

„A još jedna stvar koju ne znaš i koja će ti otkriti razlog svega što je učinio, a koju ja sasvim slučajno znam jer sam nekim drugim poslom tih dana dolazila roditeljima mlade žene, je da je prvi i od nje odbijeni prosac bio upravo bakalin“, reče mu Kišna tužno misleći na te drage ljude.

„Dobro, sve je dogovoreno! Vuče, radujem se našem budućem zajedničkom radu“, reče sudija zadovoljno.

Vuk pogleda Kišnu, a ona mu samo namignu smešeći se kao zadovoljna mačka. Skoro da je mogao da je čuje kako prede. 

12 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 32 Vidik između domina i mehanizma koga pokreću zupčanici

    1. Hvala najlepše još jednom.
      To nastaje. Upravo sam završila taj 32-deo. Kad uđeš na moj blog ispod naslovne slike piše – Pesme, Slike, Pripovetke, Knjiga. E, to Knjiga je i kad klikneš imaš sva prethodna poglavlja tu. Moram samo da ti kažem da ja nisam zadovoljna sa 10-tim i mislim da ga izmenim kad sve završim pa ako ti se ne svidi samo idi dalje. I vrlo sporo radim pa se čeka oko mesec dana za sledeći deo.
      Nadam de će ti se svideti.

      Liked by 3 people

        1. Pišem punom parom, nego mi je takav prirodni ritam. Ako se nateram brže da radim, onda ne bude istog kvaliteta. Moram mnogo puta „da preživam“ isti materijal i u mislima i kasnije napisano da budem ja zadovoljna. Bolje polako pa dobro, nego brzo i kuso…

          Liked by 2 people

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s