Svitanje kruškinih sunaca 33 Šta bi bilo da je dečak poželeo trešnju?

Gospodin Zrno peska poveo je Čoveka bez kože sa sobom pretpostavivši da će bez većih problema pronaći put od Kišne do Dece Reke jer ga je više puta prelazio, ali je ispustio iz vida da nikada nije putovao sam već uvek vođen karavanom Putujućih trgovaca. Ta razlika se pokazala presudnom u svim onim situacijama kad nije bilo sigurnog putokaza, kada se staza račvala na više strana ili prosto nije mogao da se seti nekog mesta. Vrlo su se brzo izgubili čak ne mogavši ni da pronađu put nazad do Kišne. Potucali su se mesecima tim siromašnim i skoro sasvim nenaseljenim zemljama na kraju sveta pokušavajući da pronađu nekoga ko će im pomoći da se bar orijentišu gde su se nalazili u odnosu na poznate im predele, ako ne nešto više. Teškoća se nalazila i u tome što Decu Reke nisu smeli ni pomenuti jer je njihovo postojanje bilo tajna za većinu ljudi, pa su se raspitivali za onaj njihov bivši, sada strancima porobljeni grad, Kišnu i njene zemlje i Putujuće trgovce. Retki stanovnici koje su sretali još su ponekad i čuli za šarenoliki karavan ne znajući, naravno, kada ili gde bi on mogao opet proći, ali o Kišnoj ili pomenutom gradu nisu imali nikakvu predstavu. Napokon na jednoj pijaci prodavačica pasulja i raznog drugog zrnevlja im je rekla da je malo izvan sela živeo Starac, lokalni mudrac i travar koji je mnogo toga znao i verovatno je mogao da im pomogne.

On nije živeo malo izvan sela, već dobrih desetak kilometara su pratili reku uzvodno i probijali se kroz priobalne gustiše i šikare misleći više puta da su se ponovo izgubili. Našli su ga kako sedi ispred kuće i nešto drobi u kamenom avanu. Kuća, sazidana od rečnog kamenja, imala je samo pročelje koje je zatvaralo prirodnu pećinu i izgledalo kao da izrasta iz ogromne litice. Veoma je podsećala na kućicu gde su Moljčica i on pronašli Labuda i gospodin Zrno peska zaključi da je to verovatno bila neka vrsta tipskih kuća tih krajeva.  Kako im je bilo rečeno da su čoveka zvali Starac potpuno prirodno su pretpostavili da je zaista bio veoma star. U stvari, verovatno nije imao ni pedeset godina, a izgledao je i mlađe onako buckast, pa opet okretan i skakutav, vedrog pogleda i naprasite, ali vesele prirode.

„Kozar i travar sam. Ponekad malo bolje razumem neke stvari od drugih ljudi i oni dolaze kod mene po savet ili lek. Nekome mogu da pomognem, a nekome ne. To je sve. Naravno, nekad sam i ja glup k’o noć pa ne smem da garantujem da ću vam biti od pomoći. I da završimo odmah o mom imenu da me posle ne zapitkujete – zovem se Starac jer sam se rodio star“, reče on smejući se pritom na takav način da nisu mogli znati šta je mislio ozbiljno a šta ne. Odmah im je rekao da zna za porobljeni grad i da će ih uputiti dobro da se više ne izgube, ali ih je molio da ostanu bar desetak dana kod njega i prave mu društvo jer u poslednje vreme nije imao posetilaca i osećao se nekako usamljeno. Putnici zahvalno prihvatiše, kao i ručak koji im je ljubazno ponudio.

Te večeri čovek bez kože zapalio je svoju vatru i pustio pesmu kroz koju su se upoznavali poigravajući dušama uz odjeke njegovog glasa. Kasnije kad je tišinu isticalo samo pucketanje vatre Čovek bez kože upita šta je to značilo roditi se star.

„Kada sam se rodio imao sam drugačije ime, neko koje ni sam ne znam. Čim sam progovorio razotkrio sam se svojim roditeljima kao vrlo čudno dete, sasvim različit od sve svoje braće i sestara. Nisam znao imena biljaka, ali čim bih neku video, odnosno, čim bih je omirisao, znao sam da li je jestiva ili otrovna, da li može i šta lečiti, koliko bi je i sa čim trebalo uzeti pa čak i kada i kako je brati, sušiti i tako mnogo šta drugog. Bio sam previše malo dete da sam to prethodno mogao negde čuti ili naučiti, pa oni zaključiše da se u meni ponovo rodio neki već star i veoma učen čovek i zbog toga mi promeniše ime u Starčića. Kako sam od Starčića postao Starac je već poprilično duga priča, ali ako vas zanima nije mi mrsko ni nju da vam ispričam, ali ćemo onda napraviti i večeru jer može potrajati duboko u noć.“

Gosti rado pristaše na to i kad je večera bila gotova, vatra nahranjena novim granjem, a ljudi umotani u debele ćebiće on otpoče priču:

„Do osamnaeste godine završio sam sve škole koje sam mogao u svom kraju u pokušaju da saznam kako je bilo moguće da sam se rodio takav kakav jesam. Naučio sam mnogo toga, ali o sebi baš ništa. Pored toga stideo sam se imena Starčić. Zvučalo mi je posprdno, kao da sam bio jedno od one odvratne starmale dece, kao da sam se pretvarao ne bi li bio bolji ili bar različit od drugih. I zaista me nisu voleli jer su baš svi, pa čini mi se čak potajno i moji roditelji, smatrali da sam nekom prevarom ili trikom dolazio do sveg tog znanja. Kad bi ih pitao kako je onda bilo moguće da znam neke odlike biljaka za koje se u našem gradu pre toga nije ni pretpostavljalo samo bi odmahivali glavom i gledali u stranu bez odgovora. Mučno mi je bilo da živim među njima i još više zato što nisam mogao da shvatim njihovu odbojnost prema meni. Pa ja sam bio njima vrlo koristan, zar ne? Čak i do tih mladih godina skoro da nije bilo porodice u gradu koja bar jednom nije od mene tražila lek za neku bolest, pa opet su se prema meni držali suzdržano i na odstojanju. Šta je bilo to što ih je sprečavalo da me prihvate? Da li ih je plašilo to što nisu znali odakle mi toliko znanje ili ljutilo što nisam umeo i njih da naučim da na istovetan način dođu do njega?

Napokon, jednog dana jedan dobar čovek, prijatelj mojih roditelja koji me je poznavao od rođenja, savetovao mi je da dođem ovde i tražim savet od tadašnjeg mudraca, kozara i travara. Ja za tog mudraca nisam ni bio čuo, ali uputio sam se svakako više iz radoznalosti nego iz bilo kog drugog razloga. Prvo što mi je rekao moj dragi, preminuli prijatelj, za koga tada nisam ni slutio da će mi to postati, bilo je da sam dobro prošao jer su njega bili nazvali Čudačić. Sasvim poput mene, i njega su uputili ovde kod tadašnjeg kozara i travara pored koga je vremenom zaslužio da postane samo Čudak. Pozvao me je da i ja ostanem sa njim i iako nije mogao da mi obeća da ću pronići u tajnu porekla svog znanja, bar ću sigurno uspeti da postanem Starac.

Vidite, u to vreme nisam ni najmanje bio veseo, a kamoli sklon šalama ili smehu, ali on je bio vedar kao što sam i ja sad jer sam vremenom pored njega takav postao i to me je u početku više vezalo za njega od bilo čega drugog. Nisam zaista očekivao da bih nešto mogao od njega naučiti. Posle oko mesec dana zajedničkog života ja sam mu to i rekao, a on se opet veselo nasmejao rekavši da me ni ne namerava učiti. Ljudi do pravog znanja uvek dođu sami ili nikako drugačije. I tada mi je dao zadatak koji je zvučao krajnje jednostavno: trebalo je da saznam nešto što on već nije znao o jednom drvetu kruške. 

Rekao mi je da ću na najbolji način pronaći svoj put ako sledim njegove koze kad idu izjutra na ispašu. Trebalo je da ih pratim uskim, džombastim i krivudavim stazama uzbrdo sve do široke kotline ušuškane između krezavih krečnjačkih vrhova i obronaka sledećeg uspona koji su se strmoglavo izvijali u maglovite daljine na drugoj strani. Tuda je proticao prozirni brzonogi potočić od čije ledene vode su trnuli zubi i u doba najtoplijih podnevnih sati kratkotrajnih i nestabilnih planinskih leta. Kruškino drvo, skoro u samom središtu poljane, videlo se iz daleka kao jedino visoko rastinje među puzajućim grmovima raznih bodljikavih sorti bobičavog voća, krestama okrunjenih bokora travki, tepiha kopriva, bokvica, ružičasto i belo cvetajućih detelina, maslačaka i vižljastih usamljenih četinara.

Poslušao sam ga nevoljno i sa osećajem poniženja kojim se ponosna, inteligentna mlada osoba čisti od opijenosti vina preobilnog samopouzdanja i vere u sebe. Prihvatiti koze za vodiče i drvo za učitelja? Još uvek sam se jedio i na potsmešljivu imitaciju ozbiljnog predavanja kojom mi je na petu molbu ispričao sve što je znao o krušci. Šta je bilo smešno u vezi sa željom da znam činjenice o toj biljci? I šta mu je značilo ono odmahivanje rukom i cerekanje kad sam mu se zahvalio? Pomislio sam da taj matori verovatno nije bio čist u glavi i da nisu pogrešili kad su ga nazvali Čudakom.

 Ispričao mi je ovo: Drvo je zasadio neki kamenorezac koji je sa porodicom živeo nekoliko dužina uzvodno u jednoj od onih sad jedva primetnih i tužnih ostataka kamenih zidova nekadašnje solidne kuće. Vratio je prirodi dar zauzvrat za život svog malog sina koji je pukim čudom izbegao da podlegne groznici koja je pokosila skoro svu mladež nižu od struka tog ranog proleća. Pitao je dete kojim drvetom da se zahvali i kad mali reče: „Kruškom“ začudio se i uplašio da se ta sadnica neće primiti na ovoj visini, ali začudo jeste i rasla je i jačala neverovatnom brzinom.

Kruška je mladom momku postala omiljeno mesto za odmor i igru, pa zatim i za tajne sastanke sa ćerkom ambicioznog krznara sa padine koja se pružala prema obližnjem seocetu. Njenu koru su krasile i nevine zakletve prve ljubavi, urezane na skrovitim prevojima grana daleko od radoznalih očiju. Naposletku, postala je stabljika neprirodnog ploda mladićevog obešenog tela nakon saznanja da je njegovu draganu otac krišom udao za nekog imućnog trgovca u dalekom velegradu.

Otada su je zvali „Prokleta kruška“ i niko joj nije ni blizu prišao sve dok se mnogo godina kasnije mlada žena vojnika poslatog u rat nije doselila u sad već praznu kamenoreščevu kolibu. Šetavši usamljena planinom pronašla je zaklonjenu zaravan i sasvim prirodno, zavolela je odmaranje pod širokom krošnjom punom mirisnih voćki. Jednom se obratila drvetu sa pitanjem:

– Hoće li se i kad moj muž vratiti iz rata?

Tog trenutka vetar dva puta zahuča kroz grane i zatim ptica radosno zacvrkuta milu pesmu. Ona obradovana zaključi da će za dva meseca čuti povoljan glas. Tako i bi i trećeg meseca otada stiže joj pismo da je rat gotov i muž joj je na putu kući. Sreća je zakratko ostala nepomućena u željnom isčekivanju začeća koje nikako da se dogodi. Posle cele godine ona je opet upitala drvo:

– Hoćemo li imati dece?

Sedela je i čekala bilo kakav znak skoro celovetan dan. U suton je ustala teško se mireći sa pretskazanjem jalovosti kad joj iznenada dve kruške zajedno upadoše u savijenu kecelju. Tokom leta i jeseni ništa se nije dogodilo, a na izmaku godine ostala je noseća rodivši dvojke početkom sledeće jeseni.

Kruška je postala čuvena u celom kraju i mnogi su je ljudi pohodili iz nade ili nužde plaćajući proročanstva trakama jarkih boja, malim figurama izdeljanim od drveta, ćilibara ili kostiju uginulih životinja kojima su kitili raskošne grane.

Čudak mi je posebno naglasio da obratim pažnju na „Svitanje kruškinih sunaca“. Nisam znao šta bi to trebalo da znači, a nisam hteo ni da pitam suludog starog pustinjaka. Mislio sam da me je možda i zafrkavao jer je vikao za mnom da pitam krušku da mi to pokaže. Sedeo sam ceo dan i predano posmatrao drvo, video sunce koje je svanulo kroz pletivo lišća, sačekao sunčev odlazak i spustio se natrag starcu na večeru i spavanje. Sutradan se sve odigralo na skoro sasvim isti način. I sledećeg dana, sedmice, meseca, godišnjeg doba… Postepeno, prestao sam da očekujem da će se dogoditi nešto više od različitih insekata u prolazu, ptica, oblaka ili kiše i uživao sam dok snežni velovi nisu zarobili planinu i oterali me pred vatru na ognjištu do sledećeg proleća.

A kad je zima prošla nastavio sam svaki dan da dolazim do kruške. Umesto da je posmatram, sedeo sam naslonjen na njeno stablo nekako šupalj i tih kao kamen, neosetljiv na blagodet svežeg hlada pod bogatom krošnjom. Um mi je bio zaokupljen mislima koje su se ispilile u tišinama dugih hladnih noći i manje više sve su se vrtele oko nemogućnosti istinskog poznavanja bilo koga ili čega. Usamljenost mi se nametnula kao nepremostiv ambis, nerešiv problem samog postojanja; porazila me je svojom sveprisutnošću od koje bežimo u večita samozavaravanja – izmišljenim percepcijama sveta koji nikad nećemo poznavati i značaj koji dajemo sopstvenim fantazijama krsteći ih ljubavima i željnim očekivanjem reciprociteta od drugih bića. Čemu vodi naoružavanje lažnom sigurnošću? Mali, zatvoreni svet misli da je otporan na iznenađenja i neočekivane prevrate. Ali usamljenost je večita i neugasiva, a poznavanje je iluzija. Da li se može voleti nepoznato i nepredvidivo? Jer za nas to je sve što postoji. Zapravo, do neke mere jedino sebe možemo da upoznamo. Da li to znači da i jedino biće koje zaista možemo da volimo jesmo mi sami? Eto, tonuo sam sve dublje i dublje u okrilje ovakvih misli zaboravljajući sve drugo. Tako mi je proletelo vreme do još jedne zime i skoro i celo naredno leto sve dok se jednog od poslednjih suvih i toplih dana nisam trgnuo i naprasno razbudio iz teškog sna u kome sam boravio godinama. Činilo mi se kao da nikada do tad nisam video to drvo, travu, bobice divljeg voća, mrave, prozirno nebo staklasto od sunčevih zraka kako dotiče izlomljenom linijom horizonta stenovite oštrice… Sve je bilo novo za mene, pa opet na neki čudan način prisno i milo kao da sam sve to oduvek poznavao. I video sam kruškine nebrojene žive, umiruće i odavno trule pretke kako dišu kroz pore lišća i miluju bebe spakovane sred jedrih i sočnih kolevki pupoljaka koji će se otvoriti deci njene dece u nekim tek dolazećim vremenima. Pomislih tad, smejući se sebi i sopstvenoj neizmernoj gluposti, na pitanje koje srećom nisam pitao Čudaka:

„A šta bi bilo da je dečak poželeo trešnju?“

Sve što postoji klizelo je i lelujalo istovremeno preklopljeno u prošlosti i budućnosti između kojih su sa praskom svitala mala sunca, klice novonastalih svetova.

Već u dubokoj noći, izašao sam ozaren lančanim rađanjem majušnih sunaca i stao pred Čudaka. Tek što htedoh da mu kažem šta se dogodilo kad me on preduhitri i oslovi me Starcem.“

Dok je slušao Starčevu pripovest Čovek bez kože je na trenutak video sliku svetlosnog leptira koja mu je probudila neko daleko i nemušto, ali neizmerno uznemirujuće sećanje. Znao je da će on biti sledeći kozar i travar, ali ne pre nego što se ponovo sretne sa leptirom.

2 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 33 Šta bi bilo da je dečak poželeo trešnju?

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s