Svitanje kruškinih sunaca 34 – Preporod pocepanog horizonta

Put je krivudao ravnicom dokle se moglo videti poput ukočene zmije bez glave ili repa što je još više bilo istaknuto podnožjem sačinjenim od nekoliko metara visokog zemljanog nasipa obloženog kamenim pločama skoro sasvim nalik na bedeme kakvog grozno velikog grada. Ali nije bilo grada, štaviše ničega sem puta i to kako se činilo dovoljno širokog samo za jednu osobu. Moljčicu je podsećao na crvenu granicu rodnog grada jer je delio svet na dve nepomirive polovine: levu gde je blještalo nezalazeće sunce, ono što svojom silinom svaku moguću blagodet pretvara u prokletstvo i desnu koja je od prekomerne količine inače blage i ugodne kišice bila skoro sva potopljena, memljiva i porozna, puna buđi udružene sa srodnim malim stanovnicima i bolestima kojima je godila vlaga. A ona se zajapurila pregrejana, opečena suncem i žedna kao da se nagutala peska znojeći se još obilnije od oblaka pare te grozne lepljive vode što se svuda zavlačila od neba do zemlje, a nije je mogla čak ni popiti.

Nije znala koliko puta se obrela na istom mestu prepoznajući i samo mesto po nekoliko spečenih drvaca pored puta kojima je sunce isisalo dušu. Odatle bi hodala uvek u istom pravcu dok spontano hodanje ne bi prešlo u trčanje, pa onda u mahnito jurenje kao da joj je život zavisio od toga da što brže trči jer nije ličilo da će ikuda stići i da je taj put uopšte imao neki cilj ili kraj sem za trkača kad bude skončao na njemu. Kad bi se osetila malaksalom, obeshrabrenom i poraženom opštim besmislom sleđenja puteva, kretanja u nekom pravcu ili uopšte ulaganja truda bilo u šta sve bi krenulo iz početka na mestu kod sparušenih drvaca. Napokon uvidela je da je brzina trčanja direktno izazivala povećanje snage rascepa i sa velikom mukom se naterala da uspori, pa onda i da prestane da trči i samo hoda počevši da pažljivije posmatra šta se oko nje događalo.

Začudilo ju je da je na strani sunca tek tada prvi put videla da su boginjine niti mogle da se vide golim okom bez posebnog načina gledanja. Bilo ih je toliko mnogo pritom međusobno prepletenih i zguranih u haotična klupka da je sve ličilo pre na ogromnu polurasparanu tapiseriju nego na pravi svet. Ugledala je i karavan Putujućih trgovaca i silno im se obradova vičući i pokušavajući da ih dozove, ali izgledalo je kao da je niko nije mogao videti ili čuti skoro kao da nisu ni bili tu već ko zna gde na drugom delu zemlje, a ona ih je videla kroz nekakav ogroman prozor-durbin.

Sa desne strane prikazao joj se Nežni medved i dvoje dece sa njim koga je tek nekoliko sekundi kasnije šokirana zakasnelim prisećanjem prepoznala kao svog muža koji je bar dvadest godina proveo sa njom sudeći po promeni koja se odigrala na njegovom licu i telu, a deca koju je tek trenutak pre videla kao nestašnu klinčadiju prikazaše se u likovima mlade žene i muškarca. Šta se sa njom događalo, kako joj je vreme toliko brzo procurelo kroz prste? Zar je prespavala ceo svoj život? I tada se svitak sakupljenog sećanja odmota prikazujući na horizontima leve strane scene njenog života otkad se Nežni medved neočekivano pojavio kod Dece Reke i ostao da živi tu, na korak od nje onako simpatičan, prijatan i nenametljiv kao i uvek da je mogla boraviti u njegovom prisustvu, a da ne izgubi ništa od svoje isceljujuće samoće. I bio je tu, na korak od nje kao drug za igru, prijatelj, ljubavnik, zatim i deo porodice, a na kraju skoro neraskidiv deo njenog puta na ovom svetu. Devojčica, pa zatim dečak ukrasili su postojanje rastegnuvši ga za još dva mala sveta i Moljčici je sve sem porodice izgubilo draž i značaj.

Godinama se držala uverenja da je razlog tome bila ona duboka i samozadovoljna stabilnost srećnog života, međutim iz ove izmenjene perspektive snenih realnosti nije mogla da ne prizna sebi da je nešto potpuno drugačije bilo u pitanju. Imala je potrebu da pojednostavi život do najveće moguće mere i sebe smanji u odnosu na sve što ju je okruživalo. I to ne samo smanji, već obezvredi dok je čak i najgrublje, najteže i najdosadnije poslove oko domaćinstva obavljala sa posvećenošću i pažnjom koji su daleko prevazilazili neophodnu meru. Nije bila raspoložena da o tome razmišlja ili se pomno preispituje jer bi se bez velike muke vratila do susreta sa Rekom i izbledelog od daljine prisećanja na svetlosnog leptira čiju arogantnost je prepoznavala kao svoju sramotom koja bi kiselinom pekla savest. I onda bi uzela da čisti već čisto, pere oprano, slaže, preslaže i ponovo ređa uredno spakovane stvari, ukrase ili zapravo bilo šta i da se neprestano zarobljava sa što više glupih, malih poslova čije obavljanje ju je neodoljivo podsećalo na održavanje peščanog zamka.

A zemlja pod Suncem patila je za njom kao i karavan bez nove Majke i uprkos tome što je Maska tu ulogu privremeno sasvim solidno vršila, kad bi plemenski putnici zastali blizu Dece reke i ona bi sa porodicom izašla da se sretne sa njima mnoga lica bi sa tugom piljila u nju ne izgovarajući ni jednu reč jer se to nije izgovaralo – nije se pozivala prepoznata Majka da preuzme vođstvo osim ako bi to osetila kao deo svog puta. A ona jeste takođe vapila za njima i tim divnim svetom u kome su se poštovala boginjina vlakna čijeg se prizora takođe odrekla u ime svoje pokore. Ali nije još uvek bila dovoljno mala, usitnjena do jedne od truni mekog praha koja ne bi razlikovala sebe od bilo čega drugog i ne bi imala prohteva niti želja sem da se kreće linijom najprečih potreba. Ne, još nije bila dovoljno mala.

Ponekad u tom neprekidnom snu koji joj je delovao kao realnost koja je postojala za sebe, neovisna o svetu jave, iz koga bi ona iskakala buđenjem i tonula u njega ponovo s večeri, pokušavala bi da voljno dostigne tačku preloma oslobodivši podeljeni svet da se opet plodonosno zavrti u krug. Tada bi nenadano sve stalo. Ne bi više bilo strana, ni puta i voda bi se sakupila u jednom velikom jezeru, a toplota se raširila navirući i šikljajući kroz žilice i vene silne flore i faune. Moljčica bi sedela kako se činilo na vrhu nekog ogromnog i širokog belog stuba daleko iznad zemlje odakle je svet izgledao kao strana neke lepo oslikane slikovnice. I bio je mir. Divan, neometen mir pod kojim je ipak kolao bujan život. Napasala se krepkom tišinom i vazduhom teškim od mirisa zelenila i cveća, dok je ne sustiže bol iz suvog grla koje je javljalo da je i dalje bila žedna. „Pa dobro, sići ću do te primamljivo bistre vode“, pomislila bi ona i počela da traži neke stepenice, merdevine, most od kanapa ili bilo šta pa kad ne bi našla ni jedno od toga počela bi da posmatra zid stuba na dole da vidi ima li nekakvih izbočina ili udubljenja. Ni toga nije bilo. Postepeno shvatila bi da nije postojao nijedan način da se siđe dole i žeđ koju je osećala bila je tek prvi vesnik agonije neposredne smrti. Iste misli bi je tad opsedale ponavljajući se i nakon buđenja:

„Zašto su naša voljna rešenja uvek natprirodno lepa, ugodna, jednostavna i teže miru i blagodeti, a istovremeno krše toliki broj prirodnih zakona da su neodrživa i pod fasadom zdravlja zapravo ubrzavaju smrt i propadanje? Priroda ne poznaje mir sem smrti. Poznaje samo neprestanu borbu, a ona ne teče glatko, bez otpora, stranputica, grešaka, čak i posle poraza mora se boriti da za njim ne sledi još jedan poraz, da ne sledi taj zloguko blaženi večiti mir. I ovaj elegantni beli stub slika je i prilika čovečjeg uma, paralelnog sveta koji titra odražen u njegovom ogledalu koji je uvek davao rešenja bolja od onih u stvarnosti, ali taj zamišljeni ideal i pored sve simetrije ili ostvarene ravnoteže nema pravog života već laganog i jezivog stanja živog mrtvaca.“

Drugih puta bi se i sama podelila poput dve stvarnosti sa strana puta i pred Rekom zaselom na svom kamenom tronu ivica istanjenih u žilete pod vodopadom natkriljenim zemljanim svodom iz koga je korenje bilja krvarilo hraneći je, dve Moljčice su se borile u pokušaju da jedna ubije i zauvek iz sebe izbaci onu drugu, što dakako nije moglo da se dogodi jer dokle god bi bar jedna od njih živela i druga je vaskrsavala, a Reka bi ih skoro zlurado sastavljala u jedno telo dveju glava izmešanih udova i osobina. Prezirala je sebe tako spojenu ne mogavši da prihvati da je ta gnusoba, to patetično kompromisno rešenje njen pravi i zdrav lik, već je jedino prihvatala čistotu polovičnosti kao krajnje rešenje. Ni taj san nije imao kraja i posle njega bi se budila zlovoljnog i turobnog raspoloženja, mračnih misli sa slutnjama neke nedefinisane, ali nadnesene i preteće opasnosti. Slabu i skoro nikakvu utehu predstavljalo je sećanje pronalaženja Pravog mesta između dva suprotna toka. Onako mladoj i bez iskustva, delovalo joj je da je bilo veoma lako pronaći rešenje za sve probleme života, ali decenije su morale da promile sitnim nogama hiljada dana dok nije sagledala veličinu razlike između duhovnog uvida i primene istog u svakodnevnom životu.

Godinama kasnije, isprva stidljivo u samo nekoliko scena viđenih na blic, pa zatim sve češće, duže i sa više detalja, počela je da isplivava neobična snena scena u kojoj se odigravala neka velika i važna prevara od koje je zavisilo blagostanje celog sveta. Moljčica je bila deo ekipe od četvoro glumaca koji su nastupali u malom improvizovanom pozorištu sa binom i publikom u pravougaono poređanim redovima stolica na drvetom obloženoj palubi prekookeanskog broda. Cilj je bio da publici krajnje banalnim, smešnim i blesavim plesom dovoljno dugo zadrže pažnju da iza zavesa na suprotnom kraju palube može na miru da sazri preobražaj za čiji uspeh je bilo neophodno da se odigra u tajnosti. Nije znala šta se to tamo događalo i tek je koji put kad bi dve tamne siluete slučajno pomerile zavesu videla praznu prostoriju drvenog poda u polumraku sa ogromnom staklenom retortom u obliku suze na sredini u kojoj je kao u materici u položaju fetusa bio odrastao čovek čekajući da se rodi. U tim trenucima je shvatala neprocenjiv značaj tog bezmalo idiotskog pozorišta i ponižavajuće besmislenog nastupa – oni su obuzdavali sve te razne ljude koji bi guranjem svog nosa u stvari i mesta koja ih se nisu ticala onemogućili ostvarenje tog čuda. Jer ona je znala da je rođenje tog čoveka predstavljalo neko čudo zarad koga se mogla podneti svaka, pa makar koliko bljutava, mučna ili milionima puta užasno dosadno ponovljena svakodnevnica.

Ali čudo se nikako nije događalo. Bila je umorna od čekanja i tog poluživota u održavanju ravnoteže na ivici bezdana, umorna od nekog boljeg sutra i bolje sebe koji nikako da se ispile iz već odavno probijene ljuske jajeta. I ona izgubi snagu i poče se vući kao mesečar zaista postavši ni živa ni mrtva već negde između u stanju bolesne i neuklonjive apatije. Snovi nestadoše sasvim, a bez njih bila je prazna i usamljena koliko se samo može biti kad čovek sebe izgubi makar bio okružen ljubavlju i pažnjom. Nekoliko godina se marinirala u tom stanju nalik žilavoj divljači koju je čekala rerna dok nije jednog dana pomislila da je spremna da vidi to čudno drvo koje ju je čekalo decenijama. Bilo je vreme jer nije želela uopšte da ga vidi, štaviše, nije želela ništa čak ni da živi ili umre. Bilo joj je svejedno. Pronašavši Čoveka bez kože oni dugo stajaše gledajući se pogođeni spoznajom da je ovaj susret završavao jednu veoma dugo ispisivanu kružnicu iz koje su upravo mogli da iskorače i otisnu se nekim sasvim drugim putanjama, a potom je on odvede do kruške na čije korenje je položila glavu zaspavši istog trenutka.

Otvorila je oči u nekoj nepoznatoj kući posađenoj u pupku sveta, više vremenskoj odrednici nego mestu jer je u njemu zauvek bio sačuvan trenutak rađanja sa intenzivnom prvobitnom realnošću čiji je doživljaj pekao kožu ne povređujući je. Ležala je u bolesničkom gvozdenom ležaju i posmatrala uređeni šareni haos jarkih boja u vidu šolja, činija, bokora varjača u keramičkim posudama, okačenih kutlača, đevđira, kalupa za kolače i drugog pribora za kuvanje ili jelo, garderobe, uramljenih slika, mapa sveta i fotografija, igala za štrikanje sa raznobojnim klupcima vunica, goblena na držačima za vez, posuda sa zasađenim sobnim i začinskim biljkama i štošta drugog svuda oko sebe: na poličicama, velikim kuhinjskim kredencima, komodama, ognjištu, verigama iznad njega, kukama i ekserima na zidovima, velikim i malim stolovima, stolicama, foteljama, škrinjama, korpama i čivilucima. Nad svim je poskakivao pomalo promukao i opor, ali razdragan ženski glas koji je pevao nekim jezikom bez reči u mnogim besmisleno naređanim slogovima podjednako šareno izmešanim kao i okruženje u kome su se orili. Pesma ju je privukla, pa čak joj i osmeh navukla na lice i Moljčica ustade samo da sazna odakle je stizala.

Ženica srednjih godina okruglog lica poput lutke nacrtane na ispupčenom delu varjače sa crnim sitnim biberastim očima iznad dugmenceta od nosića i malih nasmejanih usta užurbano je nešto radila ne obraćajući pažnju na nju. Bila je niska i debela cela ličeći na neku razigranu loptu koja je hitro i spretno odskakivala svuda po kući radeći očigledno bar tri stvari istovremeno dok je pevanjem poskočne melodije pratila svaki svoj pokret. Moljčica ju je zaneseno pratila pogledom pitajući se da li je stvarna jer je ličila na začaranu drvenu igračku i kad je prolazila blizu nje ona pruži ruku da je dodirne. Žena na trenutak prestade sa pevanjem ciknuvši i mašući rukama, pa onda poskoči do nje da joj šapne: „Tišina! Spremam izlazak sunca!“. Na to je pogledala Moljčicu značajno namignuvši i pokazala ka prozoru odskakutavši dalje uz pesmu koja je zvučala kao da nije ni bila prekinuta.

 Jako svetlo osvetlio je Moljčicu sa leve strane i okrenuvši se videla je veliki kvadratni otvor u zidu poput lepo obrađenog prozora bez okana i kroz njega blago izdignuto brdo prekriveno travom i poljskom cvećem iznad kojih je upravo izlazilo ogromno sunce. I to nije bilo sunce kao neko drugo, obično i svakodnevno, već poput blješteće rupe na nebu kroz koju su se odnekud iz najdalje prošlosti izlivala izgubljena sećanja na pravu sliku sveta koja postade mnogodimenzionalna, duboka i sa bezbroj boja i delova. Ono što je ranije videla kao boginjine niti sad postade struktura celog kosmosa pa i vazduha ili čak i same boginje, ne više toliko šarena ili komplikovana, ali ipak sastavljena od još mnogo većeg broja pojedinačnih delića da je i najmanju travku mogla da razgleda danima i skoro se izgubi zaronivši cela u nju jer u svaki deo se moglo ući i istraživati u njemu kao da je bio svet za sebe. To novo sunce koje je razotkrivalo lica iza maski postojanja bez da je maske moralo da ukloni bilo je neko čudo i ona se seti čoveka u retorti pomislivši da mora biti da se rodio i da je doneo sa sobom ponovorođeno vreme čuda. Tada ona pogleda sebe i vide da nije više bila bolesna, niti u spavaćici već svečano obučena kako je i dolikovalo tom vanredno važnom događaju.

Kad se probudila neobično mirna sreća ju je ispunila i u njoj je proživela sledećih pola godine dužih i sadržanijih od desetine sabranih života ljudi dok je jedne noći nije pogledala Reka rekavši joj: „Majko, vreme je!“. 

………………………………………………………..

 

Majka Moljčica bila je jedna od onih o kojima su pokolenjima pričala predanja Plemena putujućih trgovaca i još za života je postala skoro legendaran lik čiji potomci su jedva mogli da veruju da je ikada zaista postojala. Da su mogli da je pitaju ona bi im odgovorila da možda i nije. Uvela je mnoge nove običaje među kojima i obavezno godišnje posećivanje Čoveka bez kože (koji je još jednom promenio svoje ime postavši samo Čovek) i kruške koju je predano čuvao ostavljajući mu najneobičnije među decom da ih on pusti za kozama do drveta i začudo, mnoga među njima videše svitanje kruškinih sunaca. A neka su razumela i šta je htela da kaže kad je jednom napomenula da je sasvim svejedno bilo gde bi čovek otišao i šta radio ako je žudeo za znanjem, ono bi mu došlo onim načinom koji bude moglo za sebe da iskoristi da se njime prenese.

                                           Kraj

7 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 34 – Preporod pocepanog horizonta

  1. Lep i jak kraj. Cudni su putevi ljudski. Ipak ko se stremi nadje sebi valjani put. Hvala za lepa osecanja, dobra razmisljanja i ideje koje smo dobili citajuci ovo delo koje evo neznam kako da ga nazovem osim umetnicko. Pozdrav Tebi.

    Liked by 1 person

        1. Ne smem da se kladim ahhaha… Šalu na stranu, znam da je skoro nemoguće naći izdavača, ali bar mogu da pokušam pa nek bude šta bude. Iskreno, u vezi sa tim nisam mnogo ambiciozna. Cilj mi je bio da napišem knjigu koja će meni da se sviđa i još malo moram ovo da doteram pa ću moći da kažem da sam zadovoljna. Šta više da tražim od toga?

          Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s