Medijator

Otkad pamtim postojanje se delilo na dva do te mere odvojena i svojom suštinskom prirodom različita dela, dva samostojna sveta koji su se nekakvim čudom pretakali jedan u drugi: unutar našeg stana i napolju.

U domu je vladala prijatnost i udobnost, opuštena bezbednost pod perjanim jorganima iza teških zavesa, prostor posvećen igri, učenju i maštanju kojim se širio vreli miris pečenja, kuvanog povrća ili pite od jabuka sa cimetom i orasima zadržavši se još uvek u jutarnjoj vrevi spremanja za posao i školu ili popodnevnom miru pod gustom tišinom. 

Napolju je moglo svašta da se dogodi u rasponu od izvanrednog do tragičnog i uvek sam sa delimičnom strepnjom prolazio kroz ulazna vrata da se izložim samovolji jedne velike ili bezbroju malih zvezda; ili manjim entitetima ne i manje hirovite ćudi: kiši i vetru, životinjama i ljudima. 

Prelaz između dva sveta događao se u antreu našeg stana koji je za mene predstavljao svojevrsnu dekompresionu komoru u kojoj sam otresao sa sebe višak grubosti sila velikog sveta i sprečavao da im prodre pogled na one male, a vitalno važne tokove mog uma i srca koje je upravo tajnost bodrila da bujaju životom. U to vreme ni izbilza nisam shvatao važnost te neugledne prostorije i starog prenakinđurenog zidnog sata, izrađenog po modi od pre ko zna koliko vremena.

Sećam se kao juče da je bilo prvog puta kad sam zakoračio u naš stan i primetio neznatnu promenu koja je odisala primesom nadolazeće katastrofe. Bio sam student, bezmalo već odrastao čovek kome takve sitnice ne bi trebalo da budu značajne. Pa ipak, nisam mogao da se pomerim sa mesta dok nisam otkrio šta je nedostajalo. Nije bilo onog tihog ritmičnog tik-tak koje jedva da sam ikada i primećivao, a koje je sad zjapilo kao otvorena rana u novonastaloj bezvučnosti.

Pokušavao sam da verujem da samo uobražavam, da je veoma dobro što je majka bacila taj sat koji mi se nikada nije ni sviđao, da je sve bilo isto ili čak i mnogo, mnogo bolje. Ali nije bilo. Nije se radilo o nedostajućem predmetu već o pokidanoj magiji, otrgnutoj zaštiti i razvaljenim vratnicama kroz koje su oštro zaduvali vetrovi povređujući me, čupajući i zatirući svaki tračak posebnosti pred izjednačujućim mnoštvom. I ja sam kao i stari sat bio izbačen go i nespreman u veliki svet.

Godinama i godinama, hodao sam svim mogućim stramputicama, ambisima, tamom ovog i drugih svetova. Postao sam poput demona, ukleto biće bez roda i korena nošeno vetrom da se zatekne tamo kuda je bačeno, nevoljeno, odbačeno, u sukobu sa svima i samim sobom. Zaboravio sam čak i da sam nekada umeo da volim, stideći se bola koji bih nekada osetio kad bih čuo zvuk zidnog sata. Ne znam koliko dugo bi moje stradanje trajalo jer nisam imao ni cilja, ni usmerenja, već sam živeo nasumice i stihijski pomeran snagama većim od sebe poput kuglice u fliperu, izudaran i već skoro neosetljiv da jednog dana nisam zalutao u nečiji tuđi antre gde je kucao neki drugi stari sat.

Pitali su me mnogo kasnije zašto sam baš nju zavoleo i oženio kad nije bila neka lepotica i ni po čemu se nije isticala, a ja nisam umeo, a ni želeo da im kažem. Kako da objasnim? Između ova četiri zida otkrio sam utočište, sveti prostor sakriven od ljudi koji čuva uvek budni stražar pevajući monotonu pesmu koja me je zacelila i umesto čemera ponovo je počelo da se pomalja svetlo. Sad stvarno imam porodicu, dom, korenje, a na granama mi se tu i tamo rumeni i poneki plod.

2 mišljenja na „Medijator

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s