Mi što nemamo ništa svoje

Mi, samotni putnici, stanari drevnih hramova,

naših puževih kućica, od temelja do vrha

iznova zidanih svakim ispiljenim jajetom,

doma kamenog nemamo sem traga otisaka

stopala laganih, za nas utisnutih.

Mi, odgajivači džinovskih, krvlju nahranjenih ruža

kojima nas je večnost uslovila i pre rođenja

da ne smemo ni latice nikome nameniti,

ni trna posvetiti, ni lista pokloniti

sem njoj, lakomoj, što sve zahteva samo za sebe.

Mi, zauzdani ognjeni konji,

posude, oruđa i oružja u rukama

prepletenog para zmija, roditelja sudbine sveta,

slepi nižemo kapije, vezani nitima budućeg

ishodišta, ništa ne možemo izbeći,

nijedno kuda, kada, ni zašto,

možda samo kako…

2 mišljenja na „Mi što nemamo ništa svoje

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s