Nerođeni dragulj

Sedela je na vetrom i kišom izjedenoj kamenoj klupi pod gustom krošnjom stare breze na samom vrhu brdašca, slušajući tiho šuštanje nemirnih listova. Pogledom je prelazila preko sedam okolnih uzvišenja, uredno očešljanih u duge trake već ozelenele vinove loze. Sred grožđanog carstva, u kotlini udobno ušuškanoj biljem prekrivenim jastucima, štrčala je visoka kuća okružena grmovima ruža, lavandom, pomoćnim kućercima, malim povrtnjakom, voćnjakom, cvetnom baštom kojom se ponosila i pošljunčanim prilazom. U daljini, videla je svog muža sa radnicima, a blizu kuće decu koja se igraju trčeći sa psima i riđu mačku koja je spavala na ramu otvorenog prozora u prizemlju, povremno otvarajući oči da osmotri vrapce na obližnjem drvetu. Potpuno je neverovatno da sve ovo nije stvarno, pomislila je.

Čim je otvorila oči posle smrti, našla se u replici svog porodičnog imanja u jednom od najlepših perioda proteklog života. Nepoznati ljudi su je nežno dočekali, uputivši je u to šta joj se dogodilo, gde se nalazi i šta se nadalje očekuje od nje. Kada je upitala šta bi to bilo, rečeno joj je da je dužna da preispita svoje grehove. Ali, nije trebalo da žuri, doći će joj samo od sebe. I da se ne brine, u ovom svetu je nemoguće samozavaravanje ili izbegavanje suočavanja sa nekom istinom. Znate, rekao joj je jedan od njih, simpatičan stariji čovek, duša je ovde previše blizu, takoreći nije u nama, već mi u njoj.

Nekoliko proteklih dana istina joj se nametala poput neprijatnog i neotklonjivog svraba u grudima. Dobro, kad je tako, da krene od početka. Odmotavala je klupko sećanja od trenutka kad su je spustili u bezbednost majčinog zagrljaja. Sa osmehom se setila odrastanja sa tri sestre i bratom u strogom i disciplinovanom, ali ipak toplom domu dobrostojeće građanske porodice u malom austrijskom gradu krajem devetnaestog veka. Tomaša je slučajno upoznala. Zatim, višemesečno dopisivanje, udvaranje, zaruke i, nakon venčanja, novi život u ovoj kući okruženoj lepotom. Ništa se u tihoj sreći njenog bića nije promenilo, naprotiv, još se razgranala i ojačala je hranjena ljubavlju prema mužu i troje dece. Senka se ipak nadnela nadolazećim ratovima, stradanjima i jadom koji ih nisu pregazili, ali su prolazili ispred samih vrata čađaveći im srca strahom i nemoćnim sažaljenjem prema onima kojima nisu mogli pomoći. Sa dolaskom mira, deca su odrasla i odletela, svako u susret svojoj sudbini, a njih dvoje su proveli još desetak godina zajedno. Nakon Tomaševe smrti vreme nije više proticalo, nije ni hodala, ni govorila, unutra i spolja su se pomešali i izmestili unevši u um rascvetano zelenilo, a obasjavši mirnim sjajem postojeći svet.

Pa, to je bilo to. Možda i nije bilo nikakvog gre… Težina neba joj pritisnu grudi razdirućim bolom, prekinuvši je u neizgovorenom monologu. Sa velikim čuđenjem, zagledala se unutrašnjim očima u središte bola upućujući nemo pitanje. Odgovora nije bilo. Gde je, onda, moj greh? U onome što nisam uradila? Žeravica resko raspali grudi grčem koji je jedva mogla da podnese. Shvatila je.

Poslednje decenije bračnog života, u ispražnjenom gnezdu, nosila se mišlju da napiše knjigu o svom unutrašnjem kantaru. Ideja joj je došla sama od sebe i spopadala ju je godinama. Činilo joj se da je pretenciozno i arogantno pomisliti da ona ima šta da ponudi svetu i stid ju je grizao što se zanosi budalaštinama. Pa opet, još dok je bila dete razvila se u njoj sposobnost, ili još bolje, talenat za kružno održavanje duševne ravnoteže. Ne bi bilo lako objasniti kako je to radila, jer je više bio u pitanju proces kojem je dozvoljavala da se događa dok je ona učestvovala samo posmatranjem. Kruženjem, kantar je pronalazio mesto i vreme za celu paletu ljudskih osećanja, od niskih i gnusnih, preko svakodnevnih, površnih sitnica, do toplih i uzvišenih. Ništa ne sprečiti, nigde ne preterati, govorila je sebi slušajući kantar. Na taj način živela je ispunjene duše pronalazeći smisao u malim i običnim stvarima. Ali, jeste sprečila svoje umeće da izađe i ponudi se pogledu sveta, da prenese nauk još nekome, to nije mogla da ne prizna. Zar je to bio veliki greh?

Bezbrojne oči sveukupne duše otvoriše se pred njom i povukoše je nekuda veoma daleko, odakle je mogla da posmatra čovečanstvo u beskonačnom začaranom krugu. Divljaci su se razvijali, napredovali, podizali kule i gradove, spomenike i grobove, zatim padali izgaženi koracima drugih divljaka, koji bi ponavljali ples rasta do razrušenja pod sledećim bosim nogama. Koliko malih pojedinačnih vriskova, tuge, bola, užitaka, smeha, zanosa, uzletanja u visine retkog vazduha… I onda, pepeo i prašina. Isprva nije ni primetila, ali je kasnije počela da uočava da posle svakog obrnutog kruga u prahu ostaje sve više i više svetlosnih tačaka. Bili su to svedoci proteklog vremena, kristalizovani vrhunci dometa bića zvanog čovek, opravdanje njegovog postojanja i destilovan smisao besmisla smrtnosti.

A ona je uskratila živo tkivo stvaranja za još jedan svetlosni dragulj.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s