O Šumi, Moru i Drvetu

Šuma i More bile su dve sestre, dva oka drevne pramajke i same praroditeljke sveg življa nastanjenog pod skutima njihovih odora. Bile su u svemu veoma slične, prostrane, duboke, mistične u gluvoj noći, razigrane pred licem dana, ujedinjene u pesmi prelamanja talasa i podrhtavanja listova na vetru, melodičnom šumu koji se od jedne do druge odbijao i vraćao onoj prvoj, a da nisu znale da razdvoje jedan zvuk od drugoga. Šuma je sebe nazivala zelenim morem, a More sebe plavom džunglom i smejale su se srećne pod suncem, kišom, oblacima i zvezdama.

Dok se jednog dana nije rodilo Drvo.

Već prvim razvijenim listom koji nije zaigrao u ritmu nego nekako drugačije, prateći muziku koja je odjekivala samo u njegovim žilama, naljutilo je More, a postidelo Šumu. Nije umelo ni da šušti kako treba, odskačući iz sazvučja, praveći zvuke u tišini ili propuštajući da ih uopšte napravi dok se pesma hora orila pod nebom i prigušeno grmela potresajući podzemlje.

More je bilo uvereno da je Šuma namerno iznedrila ovo naopako stvorenje pred njenim nosem, na samoj obali, ne bi li joj pokazala da ipak postoji razlika među njima dvema. Naime, nikada pre nisu ni razmišljale, a kamoli razgovarale o tome, ali sada se videlo da iako Šuma nastupa jednoglasno, ona je ipak sastavljena od pojedinačnih bića koja samo dejstvujući usaglašeno odaju utisak jedinstva. More, sa druge strane, jeste moglo da se razdeli da talase, kapljice, bare koje bi zaostale na kopnu, da odleti u vidu pare među oblake i posle se vrati u kišnim kapima, ali nikada nije moglo da bude više osoba od samo jedne. Činjenica da Šuma u sebi ima toliko mnogo različitih bića, pa još i jedno Drvo učini da se More oseti veoma usamljenim. I ono okrenu svoje lice od sestre daleko ka pučini.

Šuma je pak bila uverena da se tako neobičan stvor koji je odudarao od svih stabala u njoj rodio samo zahvaljujući prevelikoj blizini Mora. Pomišljala je da je More puštalo svoju opaku so duboko pod zemljom i da je namerno iskvarilo rastuću mladicu ne bi li istaklo svoju postojanu jednoobraznost nasuprot Šuminoj koja je tako lako mogla biti pokvarena. Ona takođe okrenu lice od Mora zagledavši se u planinske vence. Počeše da pevaju različite pesme često se nadvikujući, kvareći jedna drugoj melodiju, takmičeći se čija će biti lepša, milozvučnija ili pokušavajući da se ona druga naprosto ne čuje.

A drvo je raslo između njih dve odbačeno i zapostavljeno od obe. Nije znalo zašto se rodilo, a još manje zašto je taj događaj toliko naljutio dve pramajke. Na svoj nevešt način pevalo im je tankim glasom pesme kojima ih je volelo, hvalilo, tešilo, molio za malo pažnje, žalilo se da je nesrećno što su ga ostavile samog između sebe, njih dve koje su bile skoro nesagledivo velike.

Mnogo dugih decenija prošlo je tokom kojih drvo nije dobilo nikakav odgovor. Jednoga dana je ućutalo. Svetlucava misao sletela je na njega i ono joj se sasvim prepusti. Misao mu šapnu da ako je već samo, mora da postoji neki razlog za to, nešto što ono može i treba da radi u čemu ni Šuma, a pogotovo More ne mogu da učestvuju. I drvo zaroni duboko u sebe razbudivši svaki plod, cvet, list, granu, i žilicu korena. Otkrilo je da potpuno isto kao i Šuma, i ono poseduje toliko mnogo malih osoba u sebi i neizmerno se obradova tome. Zatim je postalo veoma tiho i usmerilo je svu pažnju da čuje njihove glasiće i razume priče koje su mu pričali. A oni su pripovedali o drugim Šumama, Morima, Nebu, Rekama, Klancima i Ponornicama, o Poljanama, Pustinjama, Krševima, Planinama, o celim svetovima koji preneseni malim glasovima počeše da rastu na drvetu rađavši Sunca, Planete, Mesece i Sazvežđa naseljena mnogim malim stanovnicima.

Ni ne primetivši drvo je izraslo u gorostasa koji je bar za pola krošnje prerastao Šumu. Rađalo je najrazličitije nikad pre viđene plodove koji kad su padali na zemlju izrodiše nove mladice. Prošli su vekovi i vekovi i drvo je umrlo. Od njega ostala je cela jedna nova vrsta stabala koja je rađala plodove koje je nasledila, prepričavala priče koje je slušala od Drveta, trudila se da prikazuje svetove na svojim granama, ali ni jedno od njih nikada ne postade Drvo. Šuma ih je na kraju prihvatila u sebe dičeći se time što je Drvo iznedrila i bila je posebno ponosna na lepa stabla njegovih potomaka. Pomirila se sa Morem koje je uvek isticalo činjenicu da je Veliko Drvo izniklo na samoj obali tik uz njen bok. I obe su promenile svoje pesme u epove i ode kojima su slavile njegov život mnogo vekova.

Dok se jednog dana nije rodilo još jedno Drvo.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s