Svitanje kruškinih sunaca 28 Sakriveno lice

Trgnuvši se iz sna pored logorske vatre okrenuo se preko ramena da vidi kom nametljivcu je pripadao hrapavi glas. Očekivao je da ugleda nekakvog bahatog odrpanca jer je zvučao otresito i drsko obraćajući se neznancu bez ikakvog povoda. Takvi su obično bili ulični prodavci, pozivači na vašare, prosci, prevaranti i ostala bagra koja je večito navalentno skretala pažnju na sebe i išla mu na živce. Sasvim suprotno od toga, čovek je delovao neočekivano pristojno. Bio je verovatno koju deceniju stariji od njega, obučen skromno, ali pažljivo i uredno, nedavno ošišane, čiste i začešljane prosede kose. Dosta stariji gospodin kome se obratio delovao mu je poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Kako nisu primetili da se bio probudio spustio je nazad glavu pokušavajući ponovo da zaspi. Bilo mu je malo neprijatno da makar i nevoljno prati tuđ razgovor, ali nije imao gde da se skloni. I tako se nisu ni poznavali i karavan ih je prihvatio kao što je pružao zaštitu svim strancima koji bi je zatražili od Plemena putujućih trgovaca.

„Mogu da se kladim da se iza tog ravnodušnog izraza lica krije neka dobra priča.“

„Mi se poznajemo?“, upita zbunjeno stariji čovek.

„Ne još. Možda i nikada nećemo. To zavisi od tebe.“

„Ko ste vi?“

„A ko si ti?, odgovori čovek šaljivim tonom ironično zadignuvši obrvu.

„Ne znam ni sam zapravo…“, promrlja tiho drugi i vrati se zurenju u noćno nebo u nadi da će ga nepoznati ostaviti na miru. Čovek je ustao i bez pitanja seo na oboreno deblo drveta pored njega. Stariji ga je upitno pogledao.

„Ne brini. Ukoliko ti smetam posedeću ovde samo koji trenutak i onda ću otići. Vidim da ti je potreban razgovor iako se praviš da ti prija tišina. Meni je, opet, potrebno da upoznam nekoga novog. Zovem se Vuk. Nadam se da ti nisi Zec jer bi onda to bilo veoma nepovoljno po tebe.“

Sve je izgovorio potpuno ozbiljnog izraza lica tako da u trenutku nije moglo da se odredi da li se šalio ili je stvarno mislio šta je rekao. Njegov sagovornik se ipak nasmejao.

„Ja sam Zrno peska, drago mi je. Slikar sam po zanimanju. Vi?“

„O, zanimljivo! Ako si stvarno umetnik, onda si i ti zverka na neki način. Jesi li?“

Gospodin Zrno peska se sad nasmešio tužno i zamišljeno klimajući glavom.

„To što ste mi rekli se toliko neverovatno podudara sa mojim problemom da ne mogu da poverujem. Da li ste vi pravi čovek ili nekakvo priviđenje?“

„Ja sam tebe prvi pitao.“

„Dobro. Ne znam da li sam pravi umetnik, tako da ne znam ni da li sam Vuk, Zec, Slon, Devojčica ili nešto peto.“

„Ni ja ne znam da li sam pravi čovek, ali bar znam da sigurno nisam priviđenje.“

„Onda ste vi u prednosti jer bar nešto znate. Ili smo, u stvari, izjednačeni. Ja znam da sigurno više nisam profesionalni slikar.“

„Prekini da se izmotavaš sa tim persiranjem. Ljudi koji putuju sami i noće pored logorske vatre trebalo bi da imaju jedni za druge bar toliko poštovanja da se ne služe licemerjem.

„Zar je to licemerje?“

„Najgore moguće vrste. Tobože uzdigneš na nebo protivnika, odaš mu poštovanje i uveličaš ga u važnosti da onda u belim rukavicama možeš utrobu da mu izvadiš, a da on nema šta da ti prebaci ili na šta da se žali.“

„Priznajem da volim ponekad lepo obraćanje kao deo starinskog načina ponašanja, ali shvatam na šta ciljaš, ima istine u tome.“

„Šta se dogodilo, slike ti se više ne prodaju?“

„Ne, naprotiv. Skoro sam primio vest da u gradu gde sam nekoć živeo vlada prava pomama za mojim odavno rasprodatim slikama i živo interesovanje za nove koje bih mogao izraditi. Radi se o tome da ja ne želim više da slikam. Tojest, ne takve slike.“

„Eto vidiš da sam znao da se neka intersantna priča krije u tebi. Jer nije mali razlog u pitanju da se odbaci uspešna karijera, pogotovo ona kojom bi se svako ponosio.“

„Pa sad, to zavisi od ugla posmatranja. Vrlo neuobičajen oblik tumora na mozgu mora biti izvanredno zanimljiv za proučavanje onkologu, ali teško da bi se sa njim složio nesrećnik koji ga ima.“

Obojica se nasmejaše i Vuk ga ponudi vinom iz pletenom trskom obmotanog staklenog balona koje je širilo jak miris voća i začinskih trava. Gospodin Zrno peska klimnu glavom i Vuk usta da iz svog prtljaga izvadi par limenih čaša u koje je nasuo tamnu tečnost.

„Ko ili šta te je navelo na tu suludu ideju?“

„Eh, sad, nije u pitanju suluda ideja, već jedna izuzetna žena koja…“

„Aaaaa… Onda mi je sve jasno…“

„Ne, ne, nije takav odnos u pitanju. Ona me je prvenstveno omađijala svojim…“

„Jel’ lepa?“, prekide ga Vuk u pola reči.

„Ne naročito.“

Vuk ga je sad pogledao sa istinskom zainteresovanošću. Gospodin Zrno peska mu je na to potvrdno klimao glavom smešeći se.

„Njoj bi ovaj naš razgovor već bio po volji. Da si nju upoznao, onda bi imao zanimljivog sagovornika. Ja joj nisam ravan u tome ni sad, a kamoli tada… Zvala se Sakriveno lice. Vidiš, bila je moja žena i umrla je davno. Međutim, njene reči ostale su da za njom žive u meni ne davši mi mira čak ni kad sam napustio grad i zaputio se ovamo u Divljinu. Ako želiš da ti o njoj pričam i uticaju na moj život, moraš da znaš da je u pitanju jedna duga priča.“

„Meni se ne spava, vatra će još dugo goreti, vina ima napretek tako da – samo izvoli!“

Gospodin Zrno peska utonuo je u sećanja koji trenutak blago pognuvši glavu pre nego što je ponovo progovorio.

„Nisam tada znao ono što sada veoma dobro sagledavam, tojest, da sam se nalazio na vrhuncu. Bio sam mlad i veoma uspešan slikar usto i profesor na Likovnoj akademiji. Mislio sam da je ceo svet moj, da su me prvi uspesi tek pripremili na buduća ispunjenja želja i htenja. Ali vrhunac koga sam se držao kao školjka vlažne hridi za vreme jarosne oluje ne shvatjući da on nije i ne može biti mesto boravka već samo kapija koja je otvarala pogled na čitavo jezero života prekriveno vrhuncima kao listovima lokvanja, on me je već pripremio da njene reči doživim kao zemljotres dovevši mi Jelena kao učenika. Naime, on je bio najtalentovaniji od cele klase, ako ne i od svih učenika koje sam ikada imao. Imao je specifičan način rada koji mi se ni malo nije sviđao. Sve slike su mu delovale kao da su nezavšene, nalik skicama, štaviše nekako nevešto izrađene, nemarno, nedefinisane i nedorečene. Kažem delovale su tako jer se on trudio dok je radio i namerno ih takvim pravio. Govorio je da se na njima bolje videla unutrašnja priroda. Ostali studenti su bili oduševljeni njegovim radovima. Pokušavao sam da ga navedem da radi više nalik meni, ali bez ikakvog uspeha. Zašto sam to radio?“, upitao je tiho prošavši rukama kroz kosu. Na nekoliko trenutaka je ućutao stisnuvši usta.

„Iz ozlojeđenosti, ljubomore, zavisti, pakosti i još pune vreće raznih osećanja nepriličnih profesoru. Kad bih pogledao njegove slike video sam dušu svega, možda i samu Dušu sveta, zaklonjeni život čije se disanje naslućivalo u svakom potezu, pokret tek što nije iskočio i odleteo nošen vihorem. Najgore od svega bilo je što sam otvoreno nipodaštavao njegov rad pred drugim studentima i to, kako sam kasnije uvideo, jedino zato što sam u njegovim slikama sagledavao sopstvena ograničenja. Naime, moje slike su mi nakon njegovih izgledale kao majstorski naslikano groblje.“

„Tada se ona pojavila i, vidiš, ne mogu se uopšte setiti otkud je došla, ko ju je na mene uputio ili kad smo to ugovorili. Tek, eto, jednog dana zakoračila je u moj atelje da pogleda izložene slike koje sam spremao za sledeću izložbu. Retko mi se ijedna osoba učinila toliko nebitnom kao ona tog dana i upitao sam je za mišljenje tek reda radi, ne jer mi je istinski bilo stalo do njega. Grom iz njenih usta izleteo je tihim rečima i ošinuo me istinom u lice:

„Vi ste izuzetan majstor, zaista, izvanredan ste zanatlija. Ali mislim da niste stvarno umetnik.“

„Zastori su izgoreli, zidovi se urušili, okna na prozorima se sa treskom otvorila i preda mnom je pukao vidik kristalno jasan sve do horizonta. Interesantno je to da mi nikada pre nije ni palo na pamet da bi slikar uopšte mogao da bude zanatlija. Svi mi živimo u svetu gde se podrazumeva da je svaki slikar automatski i umetnik. Ne samo slikar nego i ilustrator, vajar, muzičar, pisac, ma ko da nešto stvara ili pokaže veliku veštinu u bilo čemu smatra se umetnikom. Pa i ta škola se naziva Akademijom lepih umetnosti, a ne Školom za usavršavanje slikarskog i vajarskog zanata što bi više odgovaralo stvarnosti. Kako je moguće da nisam video do tada? Pa razlika između Jelenovih i mojih slika sve to vreme zjapila je poput nesagledivog ponora između svetova koji nisu i nemaju ničega zajedničkog. Bolelo me je da priznam da me je on nadvisivao onoliko koliko planinski masiv štrči iznad lenje nabranog brdašca u dolini. Ja sam u umeću slikarskog zanata došao skoro do savršenstva, ali nisam bio umetnik, a Jelen koji nije bio ni približno toliko vešt, rodio se kao pravi umetnik i u tome me daleko prevazilazio. Ta spoznaja je predstavljala veliki poraz za mene. U jednom potezu srušene su bile celokupna fiktivna istorijska priča i vrednosti na kojima je počivala dugo zidana tvrđava moje ličnosti. Nisam više znao ko sam ni šta sam. Tojest, tek sam saznao šta sam bio profesionalno, ali mi je bilo teško to da prihvatim.“

Sedeli su obojica zagledani u vatru činilo se dosta dugo dok slikar nije nastavio veoma tiho kao da je sam sebi govorio:

„Ne mislim da zanatstvo i umetnost moraju ili bi trebalo da se međusobno isključe, dapače. Mora da je veličanstveno njihovo zajedničko prisustvo! Rekao bih da ono što obično nazivamo talentom je preduslov za zanatstvo i to pokazuje čime se neko može baviti, što mu može biti poziv. Ali umetnost mi se čini da bi trebalo da bude nešto dublje i značajnije u smislu sudbinske predodređenosti, nešto nametnuto i silovite prirode poput neizdrživog nagona, duševne potrebe…“

Ponovo je zaćutao na kratko pa još tiše nastavio:

„Nisam uopšte shvatao da se uspon može i treba meriti i širinama i da je sam vrh pusto mesto jer odatle puta nema sem mumificiranja i žive smrti do kraja života, povratka nizbrdo prihvatajući kopnjenje ili pada. To je bila sudbina onih koji bi se držali samo jednog i to proizvoljno odabranog vrhunca. Na neki način doživeo sam sva tri. Sakriveno lice mi je postala i ostala do kraja svojih dana najdraže društvo. Vrlo brzo smo se uzeli i dobili sina. Ostao sam profesor i profesionalni slikar i to da bi nas izdržavao iako je ona želela da se snađemo na neki drugi način. Ja sam se plašio da ostanem bez ičega, a više ni malo vere nisam imao ni u jedan od ta dva posla. To je bio pad. Pa opet sam bio srećan sa njom kao prase u blatu tih desetak godina dok je nije odnela influenca. Posle mi je decenijama sam život bio mrzak i živeo sam samo zarad sina sasvim ravnodušan prema zanatstvu i umetnosti, ugašen čovek koji ih je slikao kao što i svaki radnik u fabrici odrađuje svoj posao čak i kad je posvećen i savestan. To su bile mumificiranost i kopnjenje ujedno.“

„Kad je već odrastao sin otišao svojim putem, a ja sam uveliko bio u penziji, nastavio sam sa slikanjem kako sam do tada navikao nošen navikom kao list na vetru. A vetar je cvileo i zavijao njene reči u mom umu svakog časa mučeći me natuhnutim pitanjima, neizgovorenim očekivanjima koja su me tapkala po ramenima, orošavala kapke kao da me žele probuditi… Kad sam već znao da ću napustiti grad i platna su sva bila predata na prodaju, a materijal poklonjen, sedoh sam sa sobom prizivajući je da je pitam ono što nisam nikad uspeo razumeti – šta je to zapravo umetnost? Moje pitanje je odlepršalo ne donevši nikakav odgovor u tom trenutku, ali mi je pukao kalup u kome sam tavorio decenijama i ja počeh da ustajem i ispravljam se što mi je donelo koliko razdraganosti, toliko i čistog straha. Iskoračio sam van čaure i zaplesao sa njom u rastresitoj atmosferi raslojavanja, odmotavanja zaštitnih slojeva nepotrebnih zaštita pogrešno umotanih iznutra gde im nije bilo mesto, ne pred njom jer ona bi me zaštitila i pogotovo ne pred sobom. I bili smo opet zajedno i više nego kad je bila među živima, sjedinjeni u lutanju unutrašnjim lavirintima u potrazi za odgovorima.“

„Nekoliko dana potom, usnio sam san koji mi je dao odgovor. Da li sam taj odgovor shvatio u potpunosti pitanje je, ali san je dramatičan, potresan i slikovit pa ću ti ga ispričati, a ti iz njega sam izvuci neki smisao ako budeš imao volje za tim. Elem, bio sam u snu veoma mlada devojka, skoro dete. Sedeo sam u nekoj skromnoj seoskoj kući čekajući sasvim određeni i presudan događaj u svom životu koji sam svakom nadraženom ćelijom kože, svakom ježenjem odignutom dlakom i bolno budnim nematerijalnim čulima osećao da mi se toliko približio da su me samo najkraći trenuci delili od njegovog kucanja na vratima. Ustao sam i otvorio vrata, a pred njima je stajao krupan i mišićav čovek grubog izgleda sa primesom osorne okrutnosti kakva se pronalazi kod dželata i svih onih koji moraju redovno gušiti svoju samilost zarad dužnosti. Pogledali smo se i ja, onaj stariji ja koji sanja, začuđen sam bio ogromnom nesrazmerom njihovih doživljaja i očitavanja stvarnosti. Ona ja u snu, devojče, bila je opijena radošću, prosto očarana njegovim prisustvom, njegovom blizinom, zanesena srećom koja joj se dogodila i prepustila se njegovim rukama kao dugo željenoj, prizivanoj i maštanoj kobi. On je, pak, bio potresen do granica svog bića, onako kako se ne bi očekivalo od čoveka prividno oguglalog na svaku nepravdu i nesreću; obliven gorkim suzama koje su mu se cedile iz očiju bio je zgrožen onim što čini dok joj oslonjenoj na njegovo rame stezao vrat dok je ne uguši. Umesto da se prepusti smrti, ona je odabrala da se pretvori u gomilu klikera staklenaca sa percima mnogih boja koji su se rasuli po celom podu. Čovek zaogrnut vidnim olakšanjem, seo je sad da obavi ovaj lakši, rutinski deo posla. Uzimao je jedan po jedan kliker i vadio im perca ostavljejući samo praznu i providnu staklenu sferu. Završivši svoj posao, on je pokupio sve prazne klikere u veliki džak pomazivši ih nežno i tužno. Usput promrlja za sebe:

„Eto, gotova si, uradio sam šta uvek traže od mene, izvukao sam ti tvoje boje, oblike i svojstva, sve što je bilo samo tvoje i različito, sve skriveno i ljubomorno čuvano, čak i samu tvoju ljudskost. Sad ćeš morati da večito puštaš njih da se slivaju kroz tebe kao kroz veliku slamku da ne bi zanemoćala od odjeka šupljine, carstva ništavila. E, jadna moja, a mogla si lepo živeti da si imala sreće da prođeš od njih nezapažena…“

„I eto ti sad moje muke – i ja sam spreman, prazan, ali ništa se još ne sliva kroz mene“, reče on sa osmehom na usnama, ali tužnih očiju.

„Ali, gle! Eto nam se bivši Lovac nagoveštaja probudio! Priđi nam, doneli smo i tvoj obrok, a i ovo vino je zaista izvrsno!“

Cinik i Praznina

Sedeo je udobno zavaljen u fotelji i zurio u zid. Završila se utakmica koju je gledao do pre nekoliko minuta, a druga će da počne tek za sat vremena. Ugasio je televizor da ne sluša besmislene, neprijatno i navalentno sugestivne slogane tv reklama. Milica je spavala. Šta da radi? Da sluša muziku? Da ređa pasijans? Da oddrema? Nastavio je da gleda u zid. Tišina je zašuštala. Počela je da šapuće, da se igra slikom pred njegovim očima, da menja svetlo, titra. Prokleta praznina. Stalno ga je vrebala, sačekivala iza ćoška, presretala iznenada kada je nije očekivao, spopadala ga u dokonim popodnevima poput ovoga sad. Šta je htela od njega? Da li je ona bila smrt? Da li ga je proganjala i podsećala da mu je već bilo vreme? Neće biti jer ga je praznina spopadala još kad je bio mlad. Uvek je nešto želela od njega, očekivala, zahtevala. Šta? Nikad nije imao hrabrosti da je presretne na pola puta, pogleda u lice i sasluša šta ona ima da kaže. Uživao je kad je sa visine pričao o mnogim umetnicima, pogotovo slikarima, kako su imali strah od praznog prostora, praznog platna. Nisu umeli i smeli da ostave prazninu kao deo kompozicije. Ponosio se sobom jer je smeo da prazninu koristi u arhitekturi i mislio je da je to bio dokaz njegove kako umetničke, tako i lične zrelosti. Čudno kako nikad nije posumnjao da to nije bila ta praznina. Praznina koje su se svi plašili bila je ista ta od koje je i on večito bežao. Uostalom to su verovatno bile samo fatamoragane, uobraženja, napeti nervi i fantazija. On jednostavno nije voleo da sedi u tišini provodeći u dosadi nesnosne sate koji su se protezali u nedogled. Praznina nije mogla da proganja, nije govorila, nije imala šta da kaže. Gluposti. Gledao je sport jer je voleo nadmetanje, igru i uzbuđenje, oduševljenje kad bi pobedio tim za koji navija. Podelio bi ushićenje sa njima kao da se i njemu nešto važno dogodilo u životu. On nije pratio fudbalske, košarkaške, odbojkaške, rukometne, vaterpolo utakmice, teniske i boks mečeve, atletska takmičenja i šta sve još ne, samo zato da bi nadjačao prazninu, popunio je, ispunio je nekakvim sadržajem i nadenuo joj lažni smisao. Ne! I svi ostali rituali u toku dana kojih se nepokolebljivo držao iako su odavno izgubili povezanost sa prvobitnom svrhom i razlogom zbog kojeg ih je radio, ni oni nisu bili samo kosturske skalamerije koje je zadržavao da bi premostio vremenski aspekt praznine. Ne, ni to nije bila istina! Pridržavao se načina kada i kako su se radile mnoge stvari zato što je bio takav red i pravilo. Ko je izmislio taj red i pravila, kad i zašto, to nije znao. Znao je da su ga tako naučili nekad davno i od toga nije odstupio celog života. Možda su sva pravila, sve nepotrebne radnje osim onih osnovnih neophodnih za preživljavanje, samo prepredeni načini sakrivanja od praznine? Čemu je onda služila civilizacija? Smešan pokušaj da se osvoji, ukroti i podredi svojoj volji ono čemu smo mi uvek bili podređeni, čak više ako nisno znali da jesmo? Dosadna, zveckajuća, zujeća i večito previruća vreva sa ciljem da privuče čovekovu pažnju i zabavi mu čula, da ga zaštiti, spase od nezgodne praznine sa svojim pitanjima? Sve zbog straha od mraka, smrti, nepoznatog, nesaznatljivog i beskonačnog koje je držalo sve konce u svojim rukama?  Ljudi, marionete koje svojom voljom samo uspevaju da nepotrebno zapliću konce i jedino su bile slobodne ako bi pristale i poslušno učestvovale u radnji koja im je nametnuta? Jer šta je drugo bila civilizacija osim rupe u pesku u kojoj je čovečanstvo krilo glavu od noći, misleći da ako mi nju nismo videli, nije ni ona nas? Ko je još pobegao od prirode? Od noći? Ako bi im neko okrenuo leđa, okrenule bi i one njemu i plodnosti njegovog duha i ako mu telo nekim čudom ne bi stradalo i dalje ništa duboko, snažno, zdravo i okrepljujuće ne bi moglo da dođe od takvog čoveka već samo zadah ustajalog vazduha. Kao i naša zatrovana kula čovečanstva koja uzdižući se samosvesno na staklenim nogama pokazivala je da je vredna dostojanstva koje sama sebi pripisuje samo u slepim crevima svog organizma.

Ustao je, otišao u toalet i u povratku popio čašu vode. Nije baš morao da ide već je otišao da prekine misaoni tok koji je tekao u pravcu koji mu se nije sviđao. Vrativši se, seo je na isto mesto, zagledao se u zid i misli su takođe nastavile priču na istom mestu kao da ih nije ni prekinuo. I sam život imao je svoja pravila nedokučiva intelektu i logici kojima je rušio, uništavao vredne i zaslužne ljude, uzdizao hulje, probisvete i vetropire, pa onda drugi put potpuno kontra nagrađivao zaslužne, a kažnjavao zločince; ili bi pretvarao u prah Meke znanja, umetnosti i religije i podržavao varvare samo da bi od njih sutra načinio novu naprednu civilizaciju spremnu za pinošenje žrtveniku. Nikad se nije moglo unapred znati kad će koje pravilo da važi, prema kome i zašto. Kakva bi to pravila bila i na čemu bi počivala? Pade mu na pamet da su to možda mogla biti pravila koja izviru iz praznine. Odmah se odrekao te misli jer je bila previše čudna. To je ličilo na nešto što bi neka žena rekla. Ta misao mu je bila draga i preko lica mu se prevukao vragolasti smešak. Da, one su sve lude, to je bar bilo nešto na šta je mogao da se kladi i nikad ne izgubi. Zacerekao se na glas pakosno pomislivši pritom na svoju ženu i ćerku klimajući potvrdno glavom.

Taman je hteo da se opusti kad mu se um na trenutak ispraznio i praznina ga je upitno pogledala. Već je na nju zaboravio. Ah, bežao joj je uspešno već sedamdesetsedam godina. Ha! Prevariće je skroz i umreće, a da ga nikad nije uhvatila. Tada se skoro zagrcnu shvativši da u smrti možda neće moći više da joj beži. Ali biće mrtav. Neće postojati i neće mu ništa moći. Sad je već stvarno bio zadovoljan sobom kad ga neočekivano spopade zebnja u vidu sumnje u izvesnost nepostojanja posle smrti. Bio je oduvek siguran da život posle smrti ne postoji. Zašto je toliko siguran i na osnovu čega? A šta ako se prevario? Šta ako se stvarno plaćalo za grehove, nepravde, zla i patnje nanete drugim ljudima, sebi, propuštene prilike za razvoj, zanemarene potencijale…? To bi bila neprijatna budućnost. Rado bi je odbacio i razmišljao o nečemu drugom, ali nije htela da ga ostavi na miru. Pogledao je na sat da vidi kad će sledeća utakmica. Tek za dvadeset minuta. Da upali televizor i gleda bilo šta, makar i reklame? Ne vredi. Nije mogao. Stalno su mu se misli vraćale na isto. Za šta bi odgovarao posle smrti? Opirao se neko vreme delom iz straha, a delom zbog nerazumnosti cele zamisli. Napokon se predao i pustio film da se sam odvije. Video je scenu kada mu je rođaka sela na violinu i smskala je. To je bila ključna tačka, najvažnija u njegovom životu. Bio je momčić, još dete i svirao je u orkestru. Obožavao je klasičnu muziku i živeo ispunjenje svog sna. I tada, neočekivano, jedan mali propust, zaboravljena violina na krevetu i nepažljiva rođaka doveli su do preranog i nepravednog kraja. U nemaštini u kojoj su živeli posle rata bilo je nemoguće da kupi još jednu violinu. Pa i za onu prvu cela porodica je štedela celu jednu godinu. Nije mogao to od njih ponovo da traži. Zašto mu je to palo na um? Za šta je bio kriv? Znao je i sam da sebi nikada nije oprostio za nemarnost koja je dovela do uništenja voljenog instrumenta, ali to i nije bio neki strašan greh. Zašto bi zbog toga polagao račune? Zato što sebi nikada nije oprostio? Ili zato što je decenijama prebacivao deci, Milici, prijateljima, neprijateljima, saradnicima na poslu, svima na celom svetu što su neuredni, ne drže se pravila, ne rade kako treba, ne paze, grubi su i nemarni, bahati, grozni i prokleti svi, svi, svi!!! Svi su bili krivi za skrhanu violinu koju sebi nije oprostio? U beznađu i očajanju previše lako je odustao od životne ljubavi koju niko nikada neće moći da zameni, koja će za sobom ostaviti neizlečivu ranu zbog koje je mrzeo sebe i ceo svet.

Uhvatila ga je teška tuga setivši se mladosti, muzike i lepih godina. Pogledao je na sat da se trgne od nezdravih misli i video da je došlo vreme za drugu utakmicu. Ah! Spas napokon! Upalio je televizor, pronašao program, pojačao malo i udobno se namestio u fotelji. Onda se setio da mu još nešto fali pa je poskočio da donese flašu rakije, čašicu i čašu vode. E, sad je sve bilo u redu. Željno se prepustio fudbalskom meču. Pratio je prenos neko vreme, a onda su mu se misli same od sebe vratile na prazninu. Video je scenu sa polomljenom violinom, mnoge scene iz svoje mladosti, snove, ideale, zablude, nadanja, patnje… Sve je bilo tako daleko danas. Uvek je mislio da bi se rado vratio i mnoge svoje izbore promenio, išao drugim putem ili istim, ali na drugi način. Sad je gledao tog mladog čoveka, nekadašnjeg sebe, kao potpunog stranca sa kojim osim imena skoro ništa drugo zajedničko nije imao. Bljesnu mu u umu spoznaja da nije vreme bilo ono što je povratak u prošlost onemogućavalo, već bi se ljudi toliko promenili da onaj u koga bi se vratili više nije bio isti čovek kao onaj koji bi se vratio. I to ne u smislu prirodnog razvoja ličnosti jer kod takvih slučajeva je uvek postojala neka spontana povezanost sa samim sobom koja je prevazilazila ličnost i vreme i kod koje ne bi postojao žal za prošlošću ili rascep između prošlog i sadašnjeg sebe. Ne, ovo je bilo zastranjenje, udaljavanje od duše koje dovede do pogrešnog, neravnomernog i jednostranog razvoja. Na taj način čovek bi vremenom postao ambisom udaljen od samog sebe, nezadovoljan, neispunjen, malodušan, uskogrud, nesrećan i željan nekadašnjeg sebe iako ni tad nije bio svoj već samo bliži sebi.

Shvatio je da je opet buljio u zid i trgnuvši se, nastavio je da gleda utakmicu. Video je da je svašta propustio, ali je nastavio odlučnošću i očajničkom potrebom davljenika koji se hvata za slamku. Mada, interesantne ideje dolazile su od praznine, duboke i mudre. Da, duboke, a dubina je mesto gde se ljudi dave. Neka hvala! Ne mora ni da razmisli pa da zna šta bi izabrao i šta je uvek birao. Pre će prihvatiti da bude proklet za sva vremena i provede život u paklu površnog preživljavanja nikad ne dosegnuvši istinsku mudrost nego da rizikuje i suoči se sa silom koja može da mu slomije um i pretvori ga u smešnu i patetičnu karikaturu. Da, podsmeh, prezir i sažaljenje drugih ljudi su ono što ne bi mogao da podnese. Zar išta od toga što stiže iz praznine uopšte znači nešto u ovom svetu? Ako je nemogućnost da se dobije sve neki vid kosmičke pravde i ravnoteže, onda je ono plitko, ono spoljnje bio njegov izbor. Pa to se bar videlo, to je bilo ono na šta su ljudi reagovali, po čemu su se međusobno procenjivali i vrednovali. Ah, da, napokon je dokazao i potvrdio sebi da je sve bilo u redu i da su svi njegovi izbori bili ispravni. On je svoju liniju održavao, umeren je bio u svim navikama, pristojno se ponašao, redovno hranio mozak novim knjigama, pratio događaje u svetu i sportu. Za svoje godine je bio prilično mladolik, dobrog zdravlja i vitalan. Zadovoljno i ponosno se smeškajući, vratio se gledanju utakmice. Ostalo je još oko dvadesetak minuta, nije celu propustio. Još jedna misao je doletela iz praznine i pitala ga šta ako njegova deca i unuci budu morali da se izbore sa onim od čega je on kukavički pobegao. Oterao ju je kao dosadnu muvu i sa obnovljenim osećajem samopouzdanja zaključio da to svakako nije bio njegov problem.

Svitanje kruškinih sunaca 27 Čovek bez kože

Koliko je još koža mogao sa sebe skinuti? Šta je značilo sve to: ime, opis kojim ga je neki bliski neznanac zaodenuo ruhom junaka sopstvenog romana; poreklo, dičenje karakteristikama davno nestalih ljudi u nadi da će se one ponoviti kao kod novog sađenja odeđenih sorti paradajza, krompira ili karfiola; izgled, ogledanje u tuđim ogledalima vagano na terazijama njihovih vrednosti i sviđanja; zanimanje, najgluplji način gubljenja sebe u samopoistovećenju; postignuća, samo mehuri od sapunice van vidokruga neke suštinske potrebe čija vrednost je uzdignuta jedino u svetilištima samoljublja; dela, bića za sebe koje ko zna kakve sile otiskuju u okeane postojanja koristeći ljude kao brodogradilišta i prijemčive luke; ljubavi, sve ono za čije dobro i rast bi svojevoljno smanjio sebe; mržnje, sve ono čijem stradanju i uništenju bi se radovao; strasti, čeljusti koje su držale opsednutog roba kao veštičjeg familijara i lična i opšta istorijska priča koje su ih uzemljivale sadeći ih u sebi, pružajući se poput fantazmagoričnog terena na kome mogu sazidati kule i gradove tovljene, prezidavane i naopako restaurirane prepričavanjem u sećanju?

A šta ako je celu svoju istoriju izgubio i to nekoliko puta? Mislio je da ima narode, gradove, ljude, životinje, čak i drage biljke i stvari da bi se dok pucneš prstima sve preokrenulo naopačke i iskliznulo mu iz ruku ostavivši za sobom jedino varljivu fatamorganu uspomena… Kako se veoma lako širio gramzivi opseg ličnosti da obuhvati bića, stvari, predele, pojave, čak i pojmove, žigosao ih posedničkim pravom slabovido zanemarujući da su zapravo bili stranci u prolazu koji su možda samo gazili prašinom jednim delom istog puta ili se slučajno zadržavali u oazi pre nego bi se uputili pravcima koji su se mimoilazili u hodu. Ništa nije nikome pripadalo. I niko. To je bila laž u koju su ljudi bili voljni da poveruju ne bi li ukrasili gorku i turobnu istinu o beskrajnoj samoći svih bića na ovoj razini najvećeg i poslednjeg usitnjenja. Sva osećanja jedne osobe, svi čulni oseti, zapažanja, utisci, odigravani su u pozorištu senki i svetla u okviru samo njegove pećine jer niko nije mogao da oseti tuđ bol ili ushiti se tuđom radošću. Ne, moguće je bilo samo poput odsjaja sunčevog zraka sa površine jezera odraziti nešto od srodne prirode, ali nikad se nije mogao podeliti tuđ doživljaj, osećaj ili dojam. Mada se moglo mnogo raspravljati i o tome šta je zaista značilo biti srodne prirode. Kolika je postojala srodnost između tuge jednog i drugog čoveka? Kao srodnost dva talasa jednog svetlosnog, drugog zvučnog ili oba vodena gde bi prvi bio mreškanje vode u kadi za vreme detetovog kupanja, a drugi rođen igrom zemljinih oklopa kao zid morske vode što bi samleo i sravnio sa zemljom celo priobalje? Pa opet su svi bili samo talasi. Još manje sličnosti se moglo pronaći u shvatanju koje su skupovi reči konstruisali u raznoraznim umovima jer su te čudnovate biljke mogle izrasti u najrazličitijim oblicima i donositi još više raznorodnih plodova sasvim različitog smisla iako su poticali iz istih semena. A tek ideje! Svaka ideja, pripadnica najmoćnijih pojava među šetačima ulica, prolaza i hodnika i privremenim stanarima zgrada, kuća i soba ljudskih bića, samo razilaženjem svojih različitih pojavnih vidova otvarala bi među njima pukotine razdora iz kojih bi rasli bezdani gigantskih razmera koji su umeli da progutaju čitave svetove. Šta su tek donosili međuidejni sukobi?

Još davno je došao do sličnih misli i zaključaka, ali nije bio odvraćen od želje i potrebe da pokuša da bude ocu Iskupitelj koga je tražio, da propiša krv u sumanutoj misiji ne da li spasao tog čoveka od utvara njegove sopstvene savesti i sabranih strahova, nemogućem činu i teretu koji ni rukama bogova ne bi mogao biti skinut. Još više se zalagao da majci pruži utehu, da je obmota velovima bezbednosti i udobnosti u danima njene bolesti, da joj bar malim delom uzvrati bogatstvo kojim ga je obasula pretvorivši turobno celoživotno bežanje u nizovima sivih i mukotrpnih dana u svežu i sočno zelenu livadu naseljenu raznobojnim i mirisnim cvećem. Ni njoj nije mogao pomoći sem kljukanja lekovima pod čijim dejstvom bi bar podlegla blagoslovenom snu u čijim strujanjima je ronila godinama dok su je njih trojica posmatrali kako postepeno kopni izgubljena u lavirintima maglenih prikaza i sasvim nepostojeća za njih sem tog tananog usnulog tela koje su vozili u karavanu sa sobom. Učinio je najbolje što je umeo da braći bude roditelj koga nisu imali, da ih zaštiti od sveta i poduči veštinama preživljavanja, on, i sam dete prestrašeno i izgubljeno što se batrgalo i spoplitalo na svakom koraku po mapama ukrštenih puteva sudbine i ljudskih očekivanja ne znajući kuda bi pošao, a još manje zašto. Tešio se mišlju da im je bar uspeo na kraju, a možda čak još uvek u pravo vreme za njh, pronaći porodicu da ih primi u kuću i prigrli kao najrođenije. I onda, kao kruna skupa uzaludnih i stihijom nošenih radnji i događaja svog života, služio je ljudima nekolicine obližnjih sela kao Lovac nagoveštaja.

Istini na volju, služio ih je dobro i iskreno, uz pesmu i ples i isprva tek povremeno progovarajući, a poslednje dve decenije bez ijedne izgovorene reči. Nije ništa od njih tražio sem da poštuju svetost obrisa njegove pesme i vatre i ne ubijaju ništa u tom području. Ako bi mu ipak donosili novac, hranu ili druge ukrasne i praktične predmete on ih je uzimao bez neke naročite zahvalnosti ne pridajući tome veliku važnost. Nikakvo čudo nije bilo da posle kratkog vremena nisu više ništa donosili i prestali su ga ceniti ponašajući se prema njemu kao prema korisnoj alatki koja im je svojevoljno ponuđena na besplatno korišćenje. I on ih je dugih dvadeset godina puštao da govore pred njim kao da nije bio prisutan ponašajući se kao prema stolici ili panju, manje uvažavajući njegovo društvo od pratnje životinja ili okruženja biljaka, prolazeći pored njega bez naklona, bez pogleda kojim bi pokazali da su ga primetili ili uopšte smatrali ljudskim bićem. Koristili su se njegovom vatrom i pesmom u bilo koje doba dana ili noći koje bi im bilo potaman bez pomisli ili pitanja da li je i njemu tada odgovaralo. Sve im je dozvoljavao blag i mekan, jedva primetnog postojanja kao letnji povetarac koji je ovlaš milovao lice i nije bio sasvim prisutan, onako povazdan utonuo u unutrašnju tišinu čije tajne je iznosila pesma bez reči koju je neprestano pevušio, pesma što je otvarala oči, lečila srce, smirivala strasti, zatrpavala jame nesreće, ali i tupila zašiljene vrhove neumerene i neobuzdane radosti. Pevajući, on ih je pak veoma pažljivo posmatrao i video bolje nego što su ikada videli sami sebe ili jedni druge i strpljenjem drveća čekao da se bar na jednom mestu rascveta neki pupoljak dubljeg razumevanja, otpadnu sasušeni slojevi blata zatucanosti, predrasuda, raščine se mržnje ili obožavanja neprepoznatih odraženih autoportreta na tuđim licima, izoštri vid koji bi sred mnogih podela umeo da vidi i istovetnost obrazaca unutar materijala ispoljavanja svega postojećeg. Čekao je dugo bez nade, ali i bez ogorčenosti i sred mora nepromenjenih svakodnevnica i osoba tu i tamo mu se napunilo srce srećom usled iznenadnih ili iz daleka vidljivih nicanja klica mudrosti. Napokon, jednog dana probudio se bez želje ili volje da nastavi. Ničim izazvan u njemu se pojavio osećaj oslobođenosti od tog jarma koji mu zapravo nije ni bio mrzak, već donekle i drag pa je sa određenim žaljenjem prihvatio da se vreme Lovca nagoveštaja isteklo. Spakovao je nešto hrane, svojih stvari i potrebština u naramak i bez pozdrava se uputio u nepoznato.

Ceo dan je hodao bez odmora dok nije počelo da se smrkava kad je zapalio vatru i spremio se da zanoći pored nje. Slučaj je hteo da se to dogodilo baš na obronku obližnje planine odakle je imao dobar pregled cele oblasti koja je obuhvatala seoca i njegovu bivšu kolibu. Pomislio je da je trebalo možda da ostavi neko pismo za sobom, da bar u nekoliko reči objasni zašto je otišao samo što nije znao šta bi im rekao. Odnosno, kako bi im kazao, a da ne shvate pogrešno, da je bilo sasvim svejedno za njih da li je Lovac nagoveštaja i dalje palio svoje vatre ili se prašina taložila na davno ugašenim ugarcima. Jer i jeste bilo potpuno svejedno i to ne samo njima već celom svetu. Nije to bio zagrljaj malodušnosti, već jedna duboka spoznaja krajnjeg odsustva posebnosti, važnosti ili sposobnosti uticanja bilo čega samog po sebi. Jer privid da okolnosti prirode, promene u ljudskom društvu, neke osobe, njihova mišljenja ili učenja prelaze na druge i presađuju u njih male pelcere svog doživljaja realnosti je bio sasvim pogrešan jer ljudi su dozvoljavali da iz njih niknu klice novog rasta samo onda kada su za njih bili spremni, u trenutku kad se prethodno već uspostavila neophodna prijemčivost u vidu nezadovoljene potrebe. Tada je skoro svako ili bilo šta moglo da je podstakne da raste i razvija se. Kad su, pak, bili zatvoreni duhom i dalje preživajući nesvarene životne i lekcije epoha, nije postojao učitelj, mudrac ili vođa sa dovoljno harizme da ih trgne iz teške inertnosti.

I tako je mogao i naopako prevrnuti odoru te spoznaje gde bi ona tada označavala podjednaku važnost baš svega, svake sitnice. Međutim ta čudna jednakost i sveprisutnost značaja takođe ga je i brisala razotkrivajući suštinsku nebitnost jednog dela u odnosu na tektonske poremećaje koji su pokretali čovečanstvo, uzvišeno, strašno, plemenito, grozno čudovište od milijardi duša što je u sebi ispoljavalo i spajalo sve krajnosti što su ikad postojale. Ko ga je pokretao, uzdizao pleća vetrova na kojima je jezdilo, budio jednog trena, uspavljivao drugog, terao trećeg do kraja sveta i nazad? Svakako to nisu delići činili jedni drugima jer nisu bili u posedu tolikih moći. Pored toga, nijedan čovek nije odvratio ljudsku prirodu i puteve od spuštanja vodopadima inercije kojima su tekli nošeni svojim različitim prirodama ka iscrtanim sudbinama. I kad je već bilo tako, pustiće put pred nogama da ga vodi kuda bude želeo i više neće skidati koža se sebe jer nijednu više nije imao. I to nije bilo loše, baš ni malo rđavo jer mu koža nije bila zguljena ili nekako prisilno skinuta, već je u cikličnom zbacivanju preraslih slojeva izrastao do visina na kojima mu nije više bila potrebna ni kao zaštita, a još manje kao maska kojom bi opštio sa svetom oko sebe. Od sad će se zvati Čovek bez kože.

Potraga za izuzetnošću

Jedan od sigurnih pokazatelja nedostatka izuzetnosti

je nezasitljiv nemir što halapljivo žudi za njenim pronalaženjem.

 

Jalov je taj trud.

 

Izuzetnost se javlja po nekom samo sebi znanom zakonu

ispoljavajući se najjače kad je neprimetna

i trag koji ponekad ostavlja popločan velikim delima

ne označava izuzetnost čoveka ili dela

već sposobnost odražavanja iste

rođenjem i rastom pod njenim pokroviteljstvom.

 

Zabluda da se ona prikazuje izvitoperenjima,

neobičnostima i nastranostima,

gađenjem prema neukrašenoj neobojenosti,

prezirom jednostavnosti

i obožavanjem svih lažnih dragulja

oduševljava i zasenjuje do slepila izgladnele oči

bića koja su izgubila sopstvenu dragocenost.

 

Impozantni skup otkrića lažnih izuzetnosti

najbolniji je klovnovski ukras tragikomedije postojanja.

 

A izuzetnost se krije naočigled svih

i ništa do sebi jednake je ne može prepoznati.

 

Za sve ostale ona je neuhvatljiva.

Svitanje kruškinih sunaca 26 Veliki lov

Oduvek je znala da je on tu. Sećanje na njega sezalo je u neodređenu prošlost daleku kao detinjstvo zvezda, davno pre nicanja kostiju i mesa, pre sunca, meseca, svetla i mraka ona, drevna Tragačica, i njen vodič, učitelj, iskušitelj i lovina  lutali su sami zaigrani skrivanjem, prepoznavanjem, prikradanjem i razotkrivanjem. Bio je čas vidljiv, čas ne, uzimao oblike kakve je hteo, ispuštao sve moguće zvuke ovog sveta, a ona bi ipak uvek prepoznala njegov putokaz u posebno veseloj melodiji zujenja mušica, živopisnim bokorima cveća koje je izraslo samo na njoj prepoznatljiv način, u rozetama belih oblaka na plavom safiru neba, piktografskim tragovima plutajućih buba po površini šumske bare, putanjama leta ptica… I tada on bi joj se obratio nekim događajem ili snom. Nekada nije ostavljao tragove i poruke po nekoliko nedelja, ali osetivši ga blizu sebe, sasvim sigurna u neraskidivost tkiva što ih je povezivalo prevazilazeći vreme i pojavni svet, lako mu je dopuštala da se zaklanja šumovima i senima bilo koliko dugo bi želeo znavši da će na kraju da se oglasi. A ona bi za to vreme živela nekim polu-snom podeljene pažnje između preživljavanja u pustari realnosti i osluškivanja zatvorenih očiju svakog šuma, pucketanja ili rumorenja da joj ne bi slučajno promakao njegov poziv.

Kad bi ga napokon čula, poletala bi nošena krilima orkanskih vetrova da još pažljivije sluša i primećuje svaku makar i najmanju promenu jer tada je svaki njegov mig pomerao kamenu gromadu, dubio stenu ili čupao delove brda otvarajući puteve na do tada neprohodnim mestima pokazujući joj buduće tragove njenih stopala čije svako presretanje bi donosilo potvrdu ispisanu otiscima ovog i onog sveta da je bila baš tamo gde bi trebalo da bude i radila baš ono što je trebalo da radi. Njen rad se većinski i sastojao upravo od mnogih načina na koje ga je prizivala postavljajući male kamuflirane klopke u trakama u kosi, perima i puževim kućicama na odeći od krzna, slikama u suvoj zemlji i figurama od grančica koje je postavljala pored puta, kuća ili na raskrsnicama oivičenih rečnim oblucima sa ukrasima od suvog cveća, lišća, borovih i jelinih iglica, žirova, oraha, lešnika i koječega drugog; u visećim ukrasima ispletenim od visokih trava sa zvoncima ponuđenim vetru da svira na njima, u pesmama i pričama koje bi na glas pričala nikad ih ne završivši da ih on sluša i omađijan je prati zauvek… Svaki pokret i misao na javi i snu bili su njemu posvećeni, a on je to bogato nagrađivao uvek otvarajući nove prolaze i uplićući svoje priče sa njenima dok nisu srasle do preobražaja u bića za sebe čime su se razvijale u neslućenim pravcima iznoseći na videlo tajne veze i zakone između stanovnika sveta duhova i sveta ljudi.

I onda jednog dana bez ikakve najave ili slutnje nije ga pronašla u snu, a kad se probudila nije ga nigde osećala ni na javi. Čekala je mesecima nadom zaptivajući pukotine u postojanju koje je izbledevši izgubilo čar i važnost, a kiselina tuge i straha koja je nadirala da procuri kroz njih pretila je da progori svoj put do očaja. Čekala je i nastavljala pletenje priča, heklala u vazduhu pesme, postavljala zamke kao i do tada proterujući nemir i uznemirujuće misli dok se nisu toliko nagomilali u izgonu da su na kraju u samo jednom, ali strašnom udaru izbili sve tragove nade. Vrištala je i ridala slepo se potucajući i sudarajući sa drvećem, spoplićući o kamenje, korenje bilja i sopstvene noge jer njoj vid nije davao nikakvih uputstva kad nije bilo njega da ga protumači kao što ni uši nisu pravile razliku između huka sove, fijuka vetra i ljudskog govora. Lutala je godinama među ljudima koji behu svi stranci po pustoši i goleti čak i u najbujnijem izobilju, održavajući goli život dok ne zamre sam od sebe jer nikavog drugog razloga za disanje nije mogla da nađe sem potrebe pluća da uvuku vazduh, kao ni za čulom ukusa u ustima sem prepoznavanja jestivog koje može smiriti prazan želudac. Hodala je jer su noge radije hodale nego mirovale, ali to nije bilo neko svrsishodno ili smisleno kretanje jer nije imala ni polazišta kome bi se vratila, ni cilja kome bi rado hodila. Godine su prošle u tom avetinjskom tumaranju dok sasvim neočekivano nije ponovo osetila trag njegovog prisustva.

Međutim, taj trag beše značajno drugačiji od negdašnjeg jer je zastranio dozvolivši da bude promenjen mnogim otiscima ljudskog mešanja u sebi. Grozila se izvitoperenja svog vodiča, ali nemavši ništa što bi moglo da ga zameni ili da se uporedi sa njim ona ga je ipak sledila istovremeno vapeći za povratkom njihovog zajedništva i opirući mu se jer joj je nešto govorilo da je ovaj trag bio pogrešan i lažan. Imala je utisak da je za promenu ona bila lovljena i privlačena nekoj velikoj i umnogome drugačijoj zamci. Oprezno se približavala mestu odakle je izvirao varljivi trag i to behu Labudove oči čiji pogled kad ju je presreo ulovio ju je poput ogromne ribarske mreže u koju je naivno zabasala prepoznajući u noćnoj pomrčini mesec u svetlu belog lampiona kao i svaka naivna ribica. Kao od šale bila je savladana veoma moćnom magijom zbog koje ona zaboravi koga je prvobitno tražila poistovetivši njega sa duhom i njegov put sa svojim. Ali i Labud je bio samo igračka u rukama demona haosa koji voli da ljudima oduzima prisebnost i navodi ih da promaše svoj put.

Moljčica se probudi veoma začuđena snom. Ko je bila ta devojka i zašto bi ona sanjala tuđe ljubavi? I kakve je sve to veze imalo sa Labudom? Nikome nije ispričala san bez jasne spoznaje da li ga je čuvala samo za sebe zato što je bio krajnje nebitan ili naprotiv veoma značajan. Planovi i zamisli o odlasku i napuštanju porodice rasčinili su se kao pramenovi magle pod jutarnjim suncem čiji zraci su blještali svuda gde bi se Labud obreo sakupivši sav sjaj sveta u jednu tačku pod kojom je zamalo gorela crvenevši često i na samo izgovaranje njegovog imena. I umesto da se potčini skoro neizdrživom porivu da ga proganja, ona ga se klonila pateći u tišini stezana užadima svoje opsesije. Jedino o čemu je mislila bio je način na koji bi je se oslobodila. Pre je imala oko sebe i pred sobom čitav veoma živ svet koji je sarađivao sa njom i upućivao je njenim putem koji zamalo što nije odbacila, a sad nije imala ništa do očigledno bolesne želje da zadivi, zarobi, opčini ili bilo šta drugo učini sa pažnjom tog mladića da zna samo za nju i ni za šta drugo. Nije pomišljala na njegovu dobrobit, pa čak ni na svoju, već samo na posedovanje i naknadno očuvanje svog poseda. Još od detinjstva slušala je o omađijanosti posebne vrste koju su ljudi nazivali ljubav, ali ona je podozrevala da ljudi greše u proceni što i inače često čine sa mnogo čim drugim. Ne, ovo nije bila ljubav već neka druga sila, razorna i bezobzirna što je kao snop vode raspolućivala stenu kroz čiji otvor je šikljala. Naprosto je znala da je ljubav tekla u nebrojeno mnogo malih tokova koji su se iplitali u tkanje tanko i neprimetno na jednom mestu, ali razvučeno sa kraja na kraj sveta. Vodopadi i suženi tokovi ostrašćenosti ostavljali su utisak da imaju veću snagu od ljubavi jer je rušilačka moć ostavljala daleko vidljiv trag. Ali to nije bila jedina, a ni najmoćnija snaga. Takav se tok, bilo koliko impozantan bio, mogao zaustaviti, mogao je biti usmeren u drugom pravcu ili bi ponekad presušio sam od sebe. Sveprisutna tkanina potočića makar i pocepana na mnogim mestima nije nestajala. Istrajavala je, izdržljiva i postojana. Na poderanim delovima narastala bi ponovo i od rupa vajala još lepše i ukrasnije šare nego što su ranije bile.

Nakon više meseci u jednoj od posebno teških besanih noći rastrojene pažnje od premora, Moljčica je skoro ne znavši šta radi napisala svoju prvu pesmu kojom je pokupila i iznela van sebe svu silinu nametnutog joj doživljaja. Nije se mastilo još ni osušilo na papiru, a ona je već spavala. Ujutru su je bunovnu presrele odavno budne nepoznate reči napisane njenom rukom.

 

„Postoji tačka

u prostoru i vremenu

u kojoj se susreću sva jučerašnja nastojanja,

u kojoj zamiru sva sutrašnja nadanja,

u kojoj je poništena vrednost mog postojanja,

utopljena u sjaju sreće tvog prisustva,

raspršena plimom jada tvog odsustva.“

 

Više puta je pročitala pesmu čudeći se otkud je došla, svaki put sve više shvatajući da je bila u pravu i da se tu nije radilo ni o kakvoj ljubavi, štaviše u pitanju je bila još mnogo veća greška jer te reči nisu mogle biti upućene ljudskom biću. To je bilo nešto najintimnije njeno, suštinski i vitalno važno što je izgubila i čiji trag se samo slučajno ogledao u Labudu iskoristivši ga kao krivo ogledalo. Bez razmišljanja dopisala je naslov „Tačka poništenja“, stavila papir u svoju svesku i otrežnjena i mirna prvi put posle dužeg vremena vratila se na spavanje. U deliću sekunde između jave i sna ona se nasmeši vodenom licu i uputi nečujan radosni poklič: „Reko!“, a vodeno lice joj uzvrati osmeh uznevši je pod oblake u nekoj drugoj stvarnosti. Poslednja misao koja joj prođe kroz um beše da je ime pesme sasvim pogodila, a zatim se dogodi poništenje tokova oblikovanih misli i ostade joj samo prepoznavanje da se na tom mestu već nekad ranije obrela, štaviše nebrojeno mnogo puta. Zatekla se sred nečega što izgledalo kao tečni, gusti i svetleći vazduh koji ključa. Svetlo je bilo nalik najsvetlijem mestu belog oblaka iza koga se krilo sunce. Belo, pa opet i providno, mlečno i blješteće, kao centar iz koga je izbijala strašna silovitost, ona ista koju je osetila kao rečnu struju, ona koja je svemu postojećem davala životni dah, koja je bila središte svih krugova, središte svetova i bića.

I opet se raširila u beskraju prigrlivši privremeno izgubljeno sećanje na sopstveni beskraj. Mislila je da je ništa ne bi moglo učiniti više srećnom dok ne vide da je opet imala krila koja su je nosila onako svetlosnu, leptira bez pola, lica ili tela što je slobodno lutao širinama i visinama. Ogromno blaženstvo je zagrlilo jedan veoma kratak trenutak koji se razvukao na eone u toj gluvoj bezvremenosti, a zatim beše istrgnuta i ispuštena da ponovo doživi jezivo bolan pad i agoniju sabijanja u jedno telo i jedan um. Poslednje što joj je ostalo urezano u pamćenje pre nego što ju je odvukao pod svoje čini blagosloveni san beše jedno veliko drvo kruške sred pitome uvale sa koga su visili grozdovi šarenih traka i malih figura. Tuda je vodio njen put. I ona požele da već tad skoči iz sna i uputi se lepom drvetu kad je vodeno lice zaustavi rekavši da će ta kapija biti otvorena tek kad poželi da kroz nju nikad ne zakorači.

Ogledalo

Virio sam kroz tesan prorez puškarnice da osmotrim brojnost i položaj neprijatelja. Bilo ih je poprilično, razbaškarenih po pristaništu i blagom usponu ka gradu, uposlenih oko brodskog tovara, podizanja šatora, pravljenja poljske kuhinje i ko zna kojih još poslova. Pravili su se da me ne vide što me je izluđivalo. Ili su računali na svoju nadmoć i brojnost pa su dozvoljavali sebi da se bahato i neoprezno pokazuju, da me izazivaju nemarnošću kojom nisu krili svoje namere?

Ne znam kako su saznali pogani dušmani da sam ostao potpuno sam među debelim zidinama izuvijanih preko stena poput okamenjenih divovskih zmijurina, na pola puta između krševitih, jalovih  planinskih visova, nemih i neosetljivih za moje brige i nadanja i beskrajnog nemirnog mora što mi se nudi danju i noću, priziva me, mami pesmom talasa, vapi za mnom u svojim izdajničkim dubinama.

Davi me gorčina nepravde što sam napušten da pohodim odaje odjeka, već avet iako sam još živ. Kako su se usudili da pobegnu? Nije ova tvrđava sazidana samo za mene, a nisam ni ja vodio rat zarad sebe, već zbog njih koji me napustiše i kao najgrđi bednici iščezoše tokom noći. Toliko je silno moje razočarenje bilo kada sam se probudio narednog dana da zamalo ne digoh ruku na sebe da postanem truli leš, isti kao ove kužne gomile koje preskačem svakodnevno. Ne znam otkud toliki leševi i zapitah se nekoliko puta da nisu to moji jadni sugrađani, ali zaključih da nije moglo da bude tako jer bih onda znao šta im se dogodilo, a nisam znao i u umu mi je istrajno plutao samo blaženi mrak zaborava.

Krenuo sam u obilazak kao i svakog sata danju, svakog drugog noću, utvrđenom uvek istom putanjom kojom sam vešto izbegavao ćoškove kod stepenica gde sam uvek čuo okamenjujuće glasove obesnih sirena kako se ore u pesmi-mreži postavljenoj samo za mene; okretao sam leđa portretima negdašnjih stanovnika čije žive poglede sam osećao na sebi kao vrele sunčeve zrake kao i tapiserijama sa strašnim scenama bitaka čiji izvezeni mali borci bi se razmileli pred mojim nogama kao mravi u ratnom pohodu. Jedina prostorija u koju nisam ni kročio još od tog kobnog jutra je ona što čuva zaposednutu napravu što nazvaše ogledalo u kojoj sam bio siguran da neću videti svoj odraz, već more pobesnelo od čežnje da me dohvati i smoždi.

Na pola puta između dve isturene kule spoljnjeg zida zastadoh i zagledah se u sivi oblak što se klizeći spuštao sa vrhova planina. Nešto u njegovom mutnom i tmurnom prisustvu me umirilo i navelo da se opustim, čak sednem oslonjen na ispust. Kako sam strašno bio umoran! Od čega sam se branio, protiv čega borio? Šta je htelo drevno more od mene, ništarije koja nije zaštitila svoj grad i sačuvala narod? I pogledah more, a ono mi vrati sećanja na moj zabludeli um koji je video utvare neprijatelja u svemu i nadvladan očajem lažnog samoodržanja naveo je ovo marionetsko telo da pokosi sve na svom putu. Mnogi životi su na mojoj duši.

Siđoh brzo do mora da sustignem mornare za koje sad uvideh da su bili posada kakvog trgovačkog broda, ali oni su otplovili u međuvremenu. Želeo sam da im se predam da me zaključaju iza rešetaka, da mi sude, da me kazne i da ih pošaljem da sahrane nesrećne ljude. Ali nisam znao koliko dugo sam proveo suočen sa zdravim pamćenjem i živom savešću, mnogo gorim sudom, mnogo težom kaznom od bilo kog vešanja ili streljanja.

Nemavši kud, sahranio sam ih i uklesao im imena na velikom kamenu na trgu opisavši groznu sudbinu koja ih je sustigla od moje ruke. Verovao sam da je to kraj i da ću skapati od gladi i iznemoglosti kako mi i dolikuje kad se neki preživeli vratiše u grad i umesto mržnje i osvete oni sasuše na mene vatru svog sažaljenja. Pekla me je strašno, pritiskala kao letnja žega, morila u stomaku kao žeravica, cedila mi znoj u ledenim noćima, ali odlučio sam da ću istrajati u onome što su tražili od mene. Služiću gradu, čuvati ga, popravljati sve što se popraviti moglo dokle god ne budem mogao da se bez stida pogledam u ogledalo.

Nisam znao da li će se to ikada dogoditi.

Reči

Svejedno je da li plutaju izmešane

u mlakoj neoformljenoj smeši unutar predsoblja umova,

klize na krilima daha izrečene misli,

čuče nanizane utkane u ukrasnu čipku nekog stiha ili pletiva knjige,

prljave su i psovkom bačene da leže u blatu pri kraju ulice,

titraju u noći pod pod mutnim svetlom sveća

šapnute senkama u poverenju

ili neizrečene, skrite u tami intime čekaju rođenje,

uvek su sve reči same.

 

Svaka je svet za sebe

unutar koje obitavaju sve druge reči

raspršene po njenim vrhovima, dostižnim svetim mestima,

u tišini na rekama, jezerima, razigranim talasima mora,

raskalašno zabavljene karnevalima, pozorištima,

menažerijama i ljudskim cirkusima,

zalutale zatočene u lavirintima, kavezima, privatnim i opštim tamnicama,

stradale u provalijama i prokletijama,

obojene su i izvajane neograničenim preobražajima

njenih različitih značenja.

 

Ne postoji ni jedna opasnija ljudska osobina,

nijedna pogubnija,

od neznanja, gluposti ili nepažnje

kojima se skupovi različitih svetova

svode na jednu rečenicu.

Svitanje kruškinih sunaca 25 Oslobađanje semena truljenjem

Još otkad je bila mala čudila se sličnostima kod najrazličitih pojava i ogromnim razlikama kod onih na prvi pogled skoro identičnim. Tako je bilo i sa bliznakinjama. Kad je ugledala svoju baba-tetku po prvi put imala je utisak kao da vidi gospođa Liticu u paralelnom svetu gde je njena stamenost zamenjena lakoćom pera i skoro kliznim korakom koji je vijugajući viorio poput priviđenja i sva ona statična senka sa predosećajem pouzdane nepokretnosti jednog kamena ovde je bila u pokretu, razigrana, nemirna, vrtložna i promenljiva. Pa opet, ličile su jedna drugoj do neprepoznavanja i to ne samo po liku već i po onoj elementarnoj snazi koja omogućava zemlji da podrži kreaciju davši joj sopstveno telo kao materijal u kome se može ispoljiti, a vetar zadržava da uprkos mnogim nemirnim izletima ne izgubi sasvim određeni pravac, kao ni ritam kojim periodično pročešljava sve pod sobom i pokreće događaje. U tome se zapravo i videla njihova jedina suštinska razlika između snage u odolevanju i snage u delanju kome je često bilo potrebno odoleti. Moljčica je zaključila da su njih dve morale živeti razdvojeno ne bi li se njihove inače komplementarne prirode mogle razviti na samo sebi svojstven način bez suzbijanja i uzajamnog poništavanja što bi im blizina neminovno donela bar u određenoj meri. I tada joj je bilo veoma žao i jedne i druge što su morale da žive sa toliko velikim gubitkom, pa makar i zarad obostrane dobrobiti.

Odnos između Moljčice i Pesme vetra uspostavio se trenutno kao da je spontano nastavio da klija iz grančice otkinute sa starog stabla odnosa koji je imala sa gospođa Liticom. Nije mogla ni da zamisli da će se negde više osećati kao kod svoje kuće nego u domu u kome je odrasla. Pa ipak, kad se dobro prisetila najranijih uspomena mogla još uvek da dosegne žive tragove osećanja poštovanja i divljenja prema veoma lepoj i sa dosta ukusa uređenoj vili koju je krasio starovremenski šarm diskretne, nenametljive i veoma strogo uredne udobnosti imućne porodice iz višeg građanskog staleža, ali je to bio takođe i osećaj nepripadanja koji se sa malim bolom sakrio unutar nje da svojom pojavom ne uvredi ili povredi gospođa Liticu. Vremenom navika ga je još dalje gurnula u dubinu gde se povukao u hibernaciju čekajući zaustavljen u vremenu i rastu. Gledajući unazad mogla je sa ove daljine veoma precizno da sagleda kako se probudio čim je zakoračila u divljinu i onda je postepeno rastao i jačao dajući joj utisak da je prvi put zaista prodisala među Plemenom lutajućih trgovaca, a tek kad je kročila u ovu bezmalo naopaku kuću počela je disati punim plućima onako kako diše celo telo svakom ćelijom kada biće prepozna da je zakoračilo u ispravnom pravcu pogodivši trag stopa za njega ostavljen od budućnosti.

Sve je u toj nesvakidašnjoj kući bilo baš onako kako bi i sama napravila počevši od prozora svih mogućih veličina, boja ramova i vrste zavesa od teških plišanjih stilskih draperija sa bogatim resama, preko raznih vrsta tankih na štrafte, čipkanih, cvetnih, opšivenih svilenim trakama, čak i neukusno šarenih zavesa koje su nekad prekrivale donju polovinu prozora dok je iznad gornje visio karner istog dezena, do sirotnjskih, kariranih krpa-zavesica vezanih kanapima na veoma starom i izanđalom prozoru od drveta samo zamašćenog zaštitnim uljima. Ispred ili ispod svakog prozora stajala je fotelja sa lampom, radni sto, teški regali puni najrazličitijih knjiga, ormani, zastakljene vitrine, trpezarija ili šta već u stilu koji je odgovarao prozoru kao da su se desetine kuća u kojima su živeli ljudi različitih naroda i imućnosti slile i pomešale u jednoj odajući utisak krajnje dobro uređenog haosa koji je međusobno povezivala knjiga iscrtana po zidovima od tavanice do samog poda pripovedajući kroz serije prizora poput stripa u naivi mnoge priče kojima je prekrivala sve zidove prividno bez početka i kraja. Dodatna objašnjenja i sličice koje su dopunjavale doživljaj pojedinih scena bile su oslikane na seriji kamenja koje je birano upravo po tome što je oblikom potsećalo na lik koji je trebalo da prikaže i stajalo je u serijama u oknima prozora ili na malim upravo za to napravljenim policama. Pored njh visile su šareno ofarbane tikve dugih i kratkih vratova, lutkice obučene poput ljudi iz priča, i najraznovrsniji predmeti od dečjih igračaka do starinskih oruđa, ukrasnih kutijica, vazni sa buketima svežeg i suvog cveća, saksijica sa ljutim paprikama, ofarbanih šišarki, ogrlica od nanizanih žirova, korala ili šarenog kamenja, paunovog i raznog drugog perja, religijskih slika i figurica iz svih mogućih delova sveta i koječega drugog što se nije dalo ni opisati. Sa greda na plafonu visili su buketi začinskog bilja, lekovitih čajeva, lavande, grane lovora i ruzmarina među kojima su se krili zvončići i mnogi drugi ukrasi poput onih na zidovima. Na sav taj uzavreli šareniš još su bile postavljene i mnoge lampe obojenih stakala tako da je tek noću delovalo kao da se otelotvorio predeo iz sna sem pod velikim ručaonim stolom na koji je široki gvozdeni luster bacao jarko belo svetlo pod kojim je Pesma vetra čitala, izrađivala mnoge od svojih rukotvorina, ređala karte iz zabave i one za pretskazivanje budućnosti, krojila i šila odeću, zavese i jastučiće. Na vazda prepun sto tek bi se jedva mogla udenuti činija sa hranom i obedi su se i obavljali usput dok im je pažnja bila uvek privučena drugim stvarima i radnjama.

Ličilo je da se u Krivoj kući, kako ju je Moljčica u sebi nazvala jer je većina materijala zidova i nosećih greda ostala u svom prvobitnom obliku tako da se ravna linija teško igde mogla videti, život odvijao bez ikakvog reda, stihijski i nasumično u zavisnosti od spoljnjih događaja kao svakodnevnih neočeklivanih posetioca, prodavaca hrane, lepog vremena ili nevremena koje bi odredilo da li će otvoriti nekoliko balkonskih vrata ka bašti što je odavalo utisak da se sedi napolju i raspoloženja Pesme vetra koja bi kad joj ćefne ostavila sve nedovršene poslove da napravi dobru gozbu ili svira na lauti i peva na sav glas ponekad i igrajući bosonoga. Ali red neke vrste jeste postojao samo je pratio drugačija pravila i ritam nalikujući veoma prirodnim smenama poput plime i oseke, perioda suša, kiša, vetra, sunčanih i oblačnih dana, godišnjih doba. Bilo je potrebno vreme da se prepozna taj ritam po kome su poput večitih mornara čas trpeli ćudi nepouzdanog mora, čas uživali pod okriljem kakve sigurne luke. I ne samo Pesma vetra već i svi njeni susedi živeli su vođeni veoma sličnim pravilima svi zajedno sklonjeni u toj maloj zajednici do koje se stizalo samo podzemnim vodenim tokovima i nikako drugačije. Postepeno su joj poveravane tajne o postojanju veoma mnogo takvih skrivenih naseobina duž celog toka reke i ni za jedno od njih nisu znali Stranci, kako su Deca reke nazivala svoje porobljivače. Pesma vetra nakon posete Reci u pećinama nikada više nije napustila svoju kuću, ali kad je prošla cela godina kako je Moljčica živela sa njom ona dozvoli Labudu i Kotrljajućem talasu da je vode sa sobom u posetu drugim kućama i seocima kao i u istraživanje divljih šuma na obroncima planine pored koje i kroz koju je Reka tekla.

Od svih tih ljudi i u čestim razgovorima sa Pesmom vetra za vreme izrade ručnih radova saznala je mnogo o svetu i različitostima ljudi koji su ga nastanjivali pa tako i činjenicu da se nikada i nikome nije govorilo gde ga je Pleme putujućih trgovaca vodilo iz predostrožnosti da se neki špijun iz redova porobljivača nije slučajno uvukao među njih. Zlatnik sa cvetnim motivima je predstavljao garanciju da se radilo o proverenoj i pouzdanoj osobi i on se uvek dobijao samo od majke ili oca plemena. Tako su od Svetle senke i gospodin Zrno peska i Moljčica ponovo dobili dukate u slučaju da nekada imaju želju ili potrebu da se vrate među njih. Pleme je primalo i druge ljude koji su tražili da putuju među njima prema kojima su se držali ljubazno, ali na odstojanju, pazeći da budu bez pristupa ključnim detaljima o samom plemenu ili nekom od posebnih putnika. Iz tog razloga je bila čak i njoj predstavljena lažna priča da ide na more i za vreme poslednjeg okupljanja samo je mali broj pripadnika plemena znao da će ujutru slikar i devojka otići u drugom pravcu.

Saznala je takođe i da je bilo zabranjeno ići u porobljeno selo kao i da su postojale staze koje su vodile kroz šumu od jednog do drugog seoca, ali da je njih koristila samo nova Bisera sa svojim ljudskim i životinjskim pratiocima. Naučila je mnogo toga novog da radi kao što je pletenje korpi, tkanje ćilima, praćenje tragova životinja, lov i obradu životinja što se delilo na skidanje kože i zatezanje na ramove za sušenje, skidanje mesa i deljenje i sečenje za određene vrste hrane ili sušenje, čišćenje rogova, kopita i kostiju za kasniju izradu oruđa i ukrasnih i svetih predmeta. Nije sama učestvovala, ali je posmatrala i kako se radi sa psima i sokolima obučenim za lov, kako je bilo potrebno ponašati se ukoliko naiđe na medveda ili nekog drugog velikog grabljivca. Upoznata je i sa osnovama gajenja biljaka iako se odmah videlo da nije bila posebno obdarena za tako nešto. Bilo je tu i još pregršt raznih malih otkrića i saznanja o njihovim običajima, lečenju i tumačenjima razloga pojave bolesti, igrama, šalama, pravilima ponašanja među mladima i prema starijima. Kako je protekla još jedna godina, Moljčica se uklopila među Decom Reke skoro kao da je bila jedna od njih. Jedino što ju je mučilo i danonoćno joj nije davalo mira bila je činjenica da za te dve godine nije videla Reku ni na javi ni u snu i niko nije želeo ni da je uputi ili joj nagovesti kada bi se tako nešto moglo dogoditi i da li će se uopšte dogoditi.

Pesma vetra joj je rekla da ne zaboravi da je od Reke pozvana i da će je sigurno videti u pravo vreme. Šta je trebalo da znači to „pravo vreme“ pitala se Moljčica dok ju je sumnja postepeno nagrizala u tišini kao što se rđa širi po poroznom metalu uništavajući snagu veselja i zdravlja u svemu što bi dotakla. I ona poče da se izdvaja od ljudi posmatrajući ih kao neko ko je prvi put došao među njih. Nastavila je da se pita da li je sve bilo onako kako su joj bliznakinje predstavljale ili su ljudi grada njenog detinjstva ipak bili u pravu smatrajući divljinu neželjenim zaostatkom primitivne prošlosti. Ukoliko je tako bilo, onda je i njen do skora toliko cenjeni talenat za viđenje boginjinih niti predstavljao neku arhaičnu ljudsku sposobnost koja je evolucijom bila prevaziđena i odbačena kao nepotrebna. I svi ti ljudi u Plemenu lutajućih trgovaca i Deca reke, svi su bili zaustavljeni u razvoju koji je među građanima otekao novim prostranstvima i putevima. Da, svi su oni bili zaostali. Moljčica se postide svoje gluposti i pristanka da napusti grad, a još više se postide svoje porodice i sebe same kakva je bila. Trudila se da nikada ne gleda boginjina vlakna smatrajući sad to objašnjenje smešnim, a same niti priviđenjima pokušavajući da se oduči od tog umeća i da ne pamti nijedan san ili ukoliko ga protiv volje i zapamti da mu ne pridaje baš nikakav značaj.

Malo po malo, propadala je klizavim tunelima tuge u bezvoljnost i beznadežnost dok svakodnevnica nije postala mučno boravljenje u zatvoru koje nije donosilo ni malo užitka ili radosti. Već je planirala kako da prevari Pesmu vetra davši joj uverljive razloge za vraćanje kod gospođa Litice gde bi smislila kako da se osamostali i zaboravi celu tu ludu skupinu ljudi zauvek. Iznad svega, imala je osećaj da je sasvim promašila svoj put dok se nije zapitala kakva li je i to tek bila lažna predstava taj navodni „put“ koji nekoga čeka i odvodi u pravom smeru. Ne, ona je izgleda samo izgubila nešto vremena i trudiće se da taj gubitak nadoknadi  čim pobegne odavde. Upravo u trenutku velikog osvešćenja, kako je u sebi nazivala ono što je uistinu bilo odsecanje tkiva iz sopstvenog srca, jedan veliki san saplete je u koraku i planovima.

 

 

Svitanje kruškinih sunaca 24 Krv i zvezdano mleko

U modrom mraku pre svitanja stajala je u dvorištu ispred kuće i mazila Kost u grlu, veselu kerušu koja je navodno pripadala njenim komšijama, ali je zapravo slobodno lutala od kuće do kuće umiljavajući se svima u pokušaju da izmoli ostatke ručka koje su joj rado davali pa je više ličila na burence na štapovima nego na psa. Sećala se kad je prvi put čula ime psa i nasmejala se pitavši zašto je tako zovu, a komšinica joj je odgovorila da će već saznati vremenom. Otada se već bar pedeset puta saplela preko šašave životinje koja je imala izvanredan talenat da se podmetne i ispreči tamo gde je bila najmanje potrebna što je vrlo često bilo pred nogama nekoga ko bi zakoračio.                

„Jesi li ti moja dobra i mila kuca?“, pitala ju je otegnuto tepajući kao što odrasli vole da govore maloj deci. Kost u grlu je na to počela da ispušta sve one brundajuće, mumlajuće i grokćuće zvuke koje psi prave kad se tope od sreće i skoro pokušavaju da progovore. Mazile su se i pričale, dok keruša nije ugledala nešto u obližnjem šumarku i odjurila da ispita o čemu se radi. Pesma vetra je nastavila polako da se šeta. Išla je od jedne do druge biljke u saksijama koje je preko leta iznosila u baštu. Prvo je prišla ogromnom drvetu života, pa fikusu, filadendronu… Kod svakog bi stala, šaputala nešto, posmatrala, slušala, onda gde treba pravila bi pokrete rukama u vazduhu oko biljke. Ili bi delovalo kao da nešto dodaje ili kao da čupa, otkida, pa onda gladi i ravna. Kad je završila pogledala ih je zadovoljno uzdahnuvši tiho. Nekada davno ovako se brinula i o ljudima. Nekada davno bila je i ona blesava kao ovo kuče. Koliko samo ima nepromišljenosti u naivnom neznanju koje svoju dobru volju smatra opravdanjem za mešanje u tuđe sudbine. Koliko li je grešaka počinila u pokušaju da pomaže ljudima?

Svaka čežnja je neutoljiva isto koliko je i svaka bolest neizlečiva ili bar nisu nasumične ili slučajne. Ne postoje čežnje ili strasti zarad utoljenja, niti je smisao bolesti u samom izlečenju. One su svrha same po sebi, deo razgovora sa dušom, njeni vapaji, žalopojke, patnje, molbe. Ima u njima sakrivenih čitavih knjiga o neprimećenim putokazima, propuštenim prolazima ili raskršćima, a najviše od svega o zabludama, prividima i uzaludnom lovu na priviđenja dok majušna blaga razasuta na svakom koraku čame neprepoznata zaklonjena preobiljem nepotrebnosti kao dragulji u srči. Kakvog smisla ima izlečenje nekome ko nije čuo reči duše, uvažio ih, poslušao? Takvoj osobi će duša skretati pažnju iznova i iznova u pokušaju da bude viđena svejedno da li bolestima, raznim nesrećama ili patnjama. Ali tada, još sa mirisom mora u kosi ovenčanoj drskošću mladosti nosila je svoje darove kao ordenje, sa ponosom se smatrajući odabranom da usavršava nedovršenu kreaciju ne shvatajući da se taj najplemenitiji od svih zadataka nikada ne proteže van obrisa sopstvenog horizonta. Ne, ona se mešala u živote ljudi i otklanjala je bolesti i nedostatke popravljajući svet.

Negde baš u to vreme sanjala je više zbunjujućih snova čak im ni ne pridavši dovoljno pažnje. U jednom je stajala u centru neke veoma lepe jednostavno nameštene sobe igrajući se sa moći koju je imala u rukama. Kao što u snovima biva, moć joj je bila preuveličana i ona je sa prilične daljine milovala lišće biljaka na stolu i ispred prozora, čak im i pomeravši listove bez dodira, podizala ih, spuštala, igrala se skoro mogavši da čuje govor biljaka kao nežni mrmor na pragu sluha koji su ispuštale od sreće. Tada je ugledala prevrnutu šoljicu ispijene kafe sa sasušenim slikama prikaza njene budućnosti utisnutim u reljefe mapa sudbine. Bila je sigurna da veoma lako može da ih izmeni kao što je lako uticala na biljke, ali začudo, nije imala nikakvu moć nad njima.

Posle nekog vremena ponovo joj se u snu pojavila ista šolja u kojoj se video ogroman planinski masiv kao njen celokupni životni put koji ju je čekao i neki brojevi koje joj je tumačila stara žena kroz koju je probijalo sunce kao što može da se vidi u vodi kada se gleda iz velikih dubina. Njen glas se valjao u šumu talasa zvonak i penušav opominjući o prokletstvu i blagoslovu kao jedinim od svih izbora koji se prave u trenutku opredeljenja pri lebdenju. Kako je to čula našla se pred velelepnom zgradom muške gimnazije iz njenog bivšeg grada videvši je kao iz prvobitnih dana kad ju je krasila prefinjena lepota još uvek neunižena aljkavošću, nemarom, zapuštenošću i bahato nedoličnim skrnavljenjem grafitima i raznim žvrljotinama kojima je bila prepuštena u vreme iz koga je se Pesma vetra sećala. U jednoj od unutrašnjih prostorija održavao se čas levitiranja. Pesma vetra se obradovala prisustvu mladića koga je upoznala prvih godina na moru i zbližila se sa njim toliko da ga je smatrala bratom. Njega je u to vreme često lečila nervirajući se jer su se bolesti vraćale nebrojeno mnogo puta bez ikakvog valjajnog razloga ili objašnjenja.

Našavši se u učionici uvežbavali su praktično levitiranje. Vežba se sastojala od vodoravnog levitiranja na samo oko metar od tla. Neko ih je nadgledao, možda nastavnik ili njegov asistent. Čula je njegov glas dok je mladiću objašnjavao zašto mu nikako nije išlo dobro. Kazao mu je da je pogrešno lebdeo tako okrenut prema zemlji gledajući šta se dole događalo. Bio je ometen zemaljskim dešavanjima i uvučen u probleme, rasprave i sukobe postajao je nervozan, rastrzan i tužan. Pesma vetra je tik do njega lebdela posmatrajući nebo i osećala se blaženo. Iako zatvorena u masivnom zdanju čiji krov je zaklanjao vidik prema nebu, unutrašnji vid probijao se do vatasto nagomilanih paperjastih svetlo roze i plavih oblaka obasjanih bogatim žutozlatnim sjajem. Podsećalo ju je na idilične prikaze neba na slikama starih majstora. Postidela se besramne sreće u kojoj se zadovoljno baškarila dok se pored nje taj dečko mučio i vrpoljio kao crv. Pogledala ga je i videla je da je stvarno buljio na dole kao da mu je život od toga zavisio. Ispod njega širio se vidik kao kad se gleda iz aviona: liliputanske kućice, majušna kola, pačvork pokrivač od njivica, šumaraka i bašti, putići i drvca nalik velikom živom paketu igračaka za decu. On se grčevito napinjao da nešto tamo vidi i pronađe, proračunavajući povezanosti, pokušavajući da predvidi buduće događaje i ishode, tražeći sebe u u njima kao da površina zemlje krije odgovore i suštinu prave stvarnosti. Pomislila je da je bio glup. Zar mu nije bilo rečeno da se okrene? Zašto nije poslušao? Posmatrala ga je kako se sve teže i teže održavao dok je lebdeo. Zaključila je sa velikim strahom da će najverovatnije pasti.

Ženu je ponovo sanjala izgubljena i zalutala u nekoj zgradi državne institucije u kojoj dok je bežala od razjarenih grupa primitivnih ljudi, naprasno je zašla u zaboravljenu sobu sa velikim otvorom na zidu, kao prozorom bez okvira, okana ili stakala. Pogledavši u sunce koje je blještalo sa neba videla je isprva udaljen lik žene koja se približavala polako skoro kao da je klizila prema njoj na nevidljivoj pokretnoj traci. Zraci svetla prodirali su kroz ženin lik kao da je bila sasvim nematerijalna i prozirna ili načinjena od kristala ili leda, pa opet se pomerala i bila je živa. U trenutku kad se sasvim približila njena staklasta figura nalikovala je očvrsnutoj svetlosti. Lelujanje velova njenog pokrova ličilo je na pomeranje tkanina pod vodom i zaista su iz nje dopirali i razni zvuci vode i to slatke i bistre rečne vode. Napokon, ona izli majušni deo sebe u Pesmu vetra koja nakon toga više nije imala mira dok nekoliko meseci kasnije nije napustila gradić i priključila se Plemenu lutajućih trgovaca vapeći za nečim što nije mogla ni imenovati, ni pojmiti.

Nakon više godina stigla je do reke i naprasno osetila poriv da se skrasi blizu uzburkane i hirovite vode. Svakog dana šetala je njenim obalama zalazeći u plićake gde se divila lepim oblutcima, rečnom bilju i ribicama. Otkrivala je i tajne uvale, proširenja pod stenama i napokon je sasvim slučajno nabasala na niz podzemnih pećina koje su vodile do povelikog podzemnog proširenja koje je bilo nalik jezeru. Na jednom mestu gde je obala bila najšira nalazio se vodopad uzak poput ljudskog tela koji se slivao preko svojevrsnog trona na kome niko sem vodenih bića ne bi mogao da sedi jer su hiljade godina proticanja preko njega usekle nebrojene brazde ivica oštrih kao žilet. Kad se zagledala u vodu ona ožive dobivši sasvim ljudske crte lica i tela i zatim se povećavala i povećavala dok nije zauzela ceo prostor noćnog neba jer noć je došla sa njom i zvezde su se raširile preko neba. I nije bila više samo od svetlosti kao u snu već i od mraka, i krvi koja se u nju izlivala ogromnom mrežom nevidljivog krvotoka od svega što živi čime se plaćala cena za večni život dobijen njenim zvezdanim mlekom. I dete je držala u rukama, neko jadno, malaksalo i skoro beskrvno stvorenje kome je bez obzira na to isisavala krv iako se videlo da će ono možda svakog trenutka umreti.

Pesmu vetra obuze zanos dok se ljuljala kao opijena u kome odjednom shvati da taj poseban osećaj koji je celog života imala i svi takozvani njeni talenti su bili samo darovi zvezdanog mleka koje je oduvek sisala od ove drevne i sveopšte majke. Istovremeno spopade je i užas od krvi koju je izvlačila celom svetu što je doživela kao njenu krvožednu i zversku prirodu koju nije mogla da suzbije makar za sobom ostavljala pustoš prekrivenu leševima. Pocepana između oprečnih osećanja Pesma vetra shvati da se uplela u sopstvena tumačenja i slike umesto da je zaista posmatrala Reku. Pogledala ju je ponovo videvši sad jednu mladu majku, svežu i milu uprkos svojoj starosti i nežnu pored surovosti koja je i njoj bila nadređena kao opšti zakon postojanja, kako veoma zabrinuto posmatra to nesrećno dete u svojim rukama. Nudila mu je sisu iz koje je prštalo zvezdano mleko govoreći mu da će se izlečiti i preporoditi samo ako pristane da ga proba i nahrani se. Krv mu je pak izvlačila protiv volje kao nužnost samog življenja, štaviše delujući tužno što je život nastajao i održavao se na takav način. Ali dete je odbijalo da jede. Pesma vetra prepoznade u njemu lik svog druga i zaplaka saznavši da će veoma uskoro umreti.

Pao je kao što je predosetila i to već sledećeg jutra o čemu ju je obavestilo pismo rođake oko pola godine kasnije kad ga je na svom putu doneo karavan. Pao je skočivši kroz prozor svog stana i padao je još dugo u raznim tumačenjima ljudi koja do te mere nisu prodirala u razloge njegovog stradanja da su podsećala na prste koji žele da opipaju utrobu iako ne mogu prodreti dalje od površine kože. A ona je opet znala davno pre pisma i nije je interesovalo da li je u pitanju bila nesreća ili svojevoljni skok jer je pad započeo davno pre toga i let do zemlje je bila samo njegova poslednja, tada već sasvim nezaustavljiva etapa. Otada nije više nikoga lečila. One koji su sami tražili podučavala je finoj umetnosti razumevanja jezika duše zapisanog u snovima i mnogim znacima na javi koju je njoj prenosila Reka koju je čula, osećala i nosila u sebi iako je nikada više nije posetila u njenim dvoranama.

Prenuvši se iz misli videla je da se svetlost probila kroz bespuća mraka najavljujući još jedno rađanje dnevnog boga. Sa brda na kome se nalazila mogla je da se vidi cela panorama. Prvo velika reka, pa zatim ravnica sve do horizonta sa močvarnim pojasem uz reku, iscrtana imanjima, njivama i baštama, prošarana gustišima i šumarcima. Izlazeće sunce zapalilo je nebo i razlilo vatru u bogatoj paleti boja od ružičaste do narandžaste. Ona zaključi da će uskoro velike vrućine čim praskozorje postaje ovako dramatično i divno. Volela je da gleda izlazak sunca, ali su je komarci naterali da uđe unutra. A i Labud će uskoro stići sa Moljčicom i bolje bi bilo da im pripremi nešto za doručak.