Preporuka 2
Jedan od meni omiljenih blogova sa divnom poezijom
Preporuka
Divna poezija, preporučujem – Sale Čačak – Poezija period tišine
Groblje ideja
Kakav izraz posesivne sebičnosti predstavlja
uzvišena i preozbiljna tragedija grobljanske atmosfere.
Čemu to služi?
Zar je smrt odagnana ili zanemoćala u žetvenom zamahu
impozantnom arhitekturom i dramskim učinkom spektakla?
Tišinom, suzama, cvećem, suzdržanim ponašanjem?
Ili katarzičnim ispadima obojenim naricanjima?
Zar je to njena svrha – da zariva nož u najtankoćutnije delove duše?
Ljudska su groblja lažna kao igračke u kućicama za lutke,
nevešte imitacije, u najvišem dometu satire
što obiluju nedostatkom strahopoštovanja
prema istinskom čudu
i nedokučivosti.
Smrt zaslužuje daleko veće dostojanstvo
od potčinjavanja osećajnim digestivnim sistemima
svojih prošlih i budućih lovina!
Ona je sveprožimajuća,
ne cena već nerazlučiv i neizbežan uslov postojanja.
I celokupno dražesno pozorište što buja izobilnim prividom života
ogromno je groblje
uginulih ideja.
Ideje se začinju samo na upražnjenom mestu
svoje usmrćene prethodnice
koja život daje da se ovaploti
kao deo našeg sveta.
Zato ne skrnavite uvaženost palih suzama.
Ko zna kome su oni ustupili svoje mesto.
I zašto.
Iluzija
Kažu da je kao žena,
nedosežna i neuhvatljiva,
sa hiljadama lica titravo sakrivenih
pod maskama ogledala strahova i želja
i hiljadama ruku u plesu izvijenih
što paukovu mrežu opsena tka.
Prethodnica svega, moćnija od bogova,
čarobnica ta volšebna,
svojom rukom ne seje, nit’ klasje žanje,
već karevalskom odeždom životnog izobilja
ništavilo u blagodet zaodeva
i slašću lažnog nektara
lakoverne pod skute maglenog zaborava priziva
gde gubi se suština što smisao razotkriva.
Kroz lavirint šume razgranatih odraza
provučena je nit svačijeg života,
udavljenog u jezeru sopstvenih seni i odjeka
il’ oslobođenog spoznajom da iako je sasvim stvarna,
ona ne postoji
i nije nikada.
Svitanje kruškinih sunaca 28 Sakriveno lice
Trgnuvši se iz sna pored logorske vatre okrenuo se preko ramena da vidi kom nametljivcu je pripadao hrapavi glas. Očekivao je da ugleda nekakvog bahatog odrpanca jer je zvučao otresito i drsko obraćajući se neznancu bez ikakvog povoda. Takvi su obično bili ulični prodavci, pozivači na vašare, prosci, prevaranti i ostala bagra koja je večito navalentno skretala pažnju na sebe i išla mu na živce. Sasvim suprotno od toga, čovek je delovao neočekivano pristojno. Bio je verovatno koju deceniju stariji od njega, obučen skromno, ali pažljivo i uredno, nedavno ošišane, čiste i začešljane prosede kose. Dosta stariji gospodin kome se obratio delovao mu je poznato, ali nije mogao da se seti odakle. Kako nisu primetili da se bio probudio spustio je nazad glavu pokušavajući ponovo da zaspi. Bilo mu je malo neprijatno da makar i nevoljno prati tuđ razgovor, ali nije imao gde da se skloni. I tako se nisu ni poznavali i karavan ih je prihvatio kao što je pružao zaštitu svim strancima koji bi je zatražili od Plemena putujućih trgovaca.
„Mogu da se kladim da se iza tog ravnodušnog izraza lica krije neka dobra priča.“
„Mi se poznajemo?“, upita zbunjeno stariji čovek.
„Ne još. Možda i nikada nećemo. To zavisi od tebe.“
„Ko ste vi?“
„A ko si ti?, odgovori čovek šaljivim tonom ironično zadignuvši obrvu.
„Ne znam ni sam zapravo…“, promrlja tiho drugi i vrati se zurenju u noćno nebo u nadi da će ga nepoznati ostaviti na miru. Čovek je ustao i bez pitanja seo na oboreno deblo drveta pored njega. Stariji ga je upitno pogledao.
„Ne brini. Ukoliko ti smetam posedeću ovde samo koji trenutak i onda ću otići. Vidim da ti je potreban razgovor iako se praviš da ti prija tišina. Meni je, opet, potrebno da upoznam nekoga novog. Zovem se Vuk. Nadam se da ti nisi Zec jer bi onda to bilo veoma nepovoljno po tebe.“
Sve je izgovorio potpuno ozbiljnog izraza lica tako da u trenutku nije moglo da se odredi da li se šalio ili je stvarno mislio šta je rekao. Njegov sagovornik se ipak nasmejao.
„Ja sam Zrno peska, drago mi je. Slikar sam po zanimanju. Vi?“
„O, zanimljivo! Ako si stvarno umetnik, onda si i ti zverka na neki način. Jesi li?“
Gospodin Zrno peska se sad nasmešio tužno i zamišljeno klimajući glavom.
„To što ste mi rekli se toliko neverovatno podudara sa mojim problemom da ne mogu da poverujem. Da li ste vi pravi čovek ili nekakvo priviđenje?“
„Ja sam tebe prvi pitao.“
„Dobro. Ne znam da li sam pravi umetnik, tako da ne znam ni da li sam Vuk, Zec, Slon, Devojčica ili nešto peto.“
„Ni ja ne znam da li sam pravi čovek, ali bar znam da sigurno nisam priviđenje.“
„Onda ste vi u prednosti jer bar nešto znate. Ili smo, u stvari, izjednačeni. Ja znam da sigurno više nisam profesionalni slikar.“
„Prekini da se izmotavaš sa tim persiranjem. Ljudi koji putuju sami i noće pored logorske vatre trebalo bi da imaju jedni za druge bar toliko poštovanja da se ne služe licemerjem.
„Zar je to licemerje?“
„Najgore moguće vrste. Tobože uzdigneš na nebo protivnika, odaš mu poštovanje i uveličaš ga u važnosti da onda u belim rukavicama možeš utrobu da mu izvadiš, a da on nema šta da ti prebaci ili na šta da se žali.“
„Priznajem da volim ponekad lepo obraćanje kao deo starinskog načina ponašanja, ali shvatam na šta ciljaš, ima istine u tome.“
„Šta se dogodilo, slike ti se više ne prodaju?“
„Ne, naprotiv. Skoro sam primio vest da u gradu gde sam nekoć živeo vlada prava pomama za mojim odavno rasprodatim slikama i živo interesovanje za nove koje bih mogao izraditi. Radi se o tome da ja ne želim više da slikam. Tojest, ne takve slike.“
„Eto vidiš da sam znao da se neka intersantna priča krije u tebi. Jer nije mali razlog u pitanju da se odbaci uspešna karijera, pogotovo ona kojom bi se svako ponosio.“
„Pa sad, to zavisi od ugla posmatranja. Vrlo neuobičajen oblik tumora na mozgu mora biti izvanredno zanimljiv za proučavanje onkologu, ali teško da bi se sa njim složio nesrećnik koji ga ima.“
Obojica se nasmejaše i Vuk ga ponudi vinom iz pletenom trskom obmotanog staklenog balona koje je širilo jak miris voća i začinskih trava. Gospodin Zrno peska klimnu glavom i Vuk usta da iz svog prtljaga izvadi par limenih čaša u koje je nasuo tamnu tečnost.
„Ko ili šta te je navelo na tu suludu ideju?“
„Eh, sad, nije u pitanju suluda ideja, već jedna izuzetna žena koja…“
„Aaaaa… Onda mi je sve jasno…“
„Ne, ne, nije takav odnos u pitanju. Ona me je prvenstveno omađijala svojim…“
„Jel’ lepa?“, prekide ga Vuk u pola reči.
„Ne naročito.“
Vuk ga je sad pogledao sa istinskom zainteresovanošću. Gospodin Zrno peska mu je na to potvrdno klimao glavom smešeći se.
„Njoj bi ovaj naš razgovor već bio po volji. Da si nju upoznao, onda bi imao zanimljivog sagovornika. Ja joj nisam ravan u tome ni sad, a kamoli tada… Zvala se Sakriveno lice. Vidiš, bila je moja žena i umrla je davno. Međutim, njene reči ostale su da za njom žive u meni ne davši mi mira čak ni kad sam napustio grad i zaputio se ovamo u Divljinu. Ako želiš da ti o njoj pričam i uticaju na moj život, moraš da znaš da je u pitanju jedna duga priča.“
„Meni se ne spava, vatra će još dugo goreti, vina ima napretek tako da – samo izvoli!“
Gospodin Zrno peska utonuo je u sećanja koji trenutak blago pognuvši glavu pre nego što je ponovo progovorio.
„Nisam tada znao ono što sada veoma dobro sagledavam, tojest, da sam se nalazio na vrhuncu. Bio sam mlad i veoma uspešan slikar usto i profesor na Likovnoj akademiji. Mislio sam da je ceo svet moj, da su me prvi uspesi tek pripremili na buduća ispunjenja želja i htenja. Ali vrhunac koga sam se držao kao školjka vlažne hridi za vreme jarosne oluje ne shvatjući da on nije i ne može biti mesto boravka već samo kapija koja je otvarala pogled na čitavo jezero života prekriveno vrhuncima kao listovima lokvanja, on me je već pripremio da njene reči doživim kao zemljotres dovevši mi Jelena kao učenika. Naime, on je bio najtalentovaniji od cele klase, ako ne i od svih učenika koje sam ikada imao. Imao je specifičan način rada koji mi se ni malo nije sviđao. Sve slike su mu delovale kao da su nezavšene, nalik skicama, štaviše nekako nevešto izrađene, nemarno, nedefinisane i nedorečene. Kažem delovale su tako jer se on trudio dok je radio i namerno ih takvim pravio. Govorio je da se na njima bolje videla unutrašnja priroda. Ostali studenti su bili oduševljeni njegovim radovima. Pokušavao sam da ga navedem da radi više nalik meni, ali bez ikakvog uspeha. Zašto sam to radio?“, upitao je tiho prošavši rukama kroz kosu. Na nekoliko trenutaka je ućutao stisnuvši usta.
„Iz ozlojeđenosti, ljubomore, zavisti, pakosti i još pune vreće raznih osećanja nepriličnih profesoru. Kad bih pogledao njegove slike video sam dušu svega, možda i samu Dušu sveta, zaklonjeni život čije se disanje naslućivalo u svakom potezu, pokret tek što nije iskočio i odleteo nošen vihorem. Najgore od svega bilo je što sam otvoreno nipodaštavao njegov rad pred drugim studentima i to, kako sam kasnije uvideo, jedino zato što sam u njegovim slikama sagledavao sopstvena ograničenja. Naime, moje slike su mi nakon njegovih izgledale kao majstorski naslikano groblje.“
„Tada se ona pojavila i, vidiš, ne mogu se uopšte setiti otkud je došla, ko ju je na mene uputio ili kad smo to ugovorili. Tek, eto, jednog dana zakoračila je u moj atelje da pogleda izložene slike koje sam spremao za sledeću izložbu. Retko mi se ijedna osoba učinila toliko nebitnom kao ona tog dana i upitao sam je za mišljenje tek reda radi, ne jer mi je istinski bilo stalo do njega. Grom iz njenih usta izleteo je tihim rečima i ošinuo me istinom u lice:
„Vi ste izuzetan majstor, zaista, izvanredan ste zanatlija. Ali mislim da niste stvarno umetnik.“
„Zastori su izgoreli, zidovi se urušili, okna na prozorima se sa treskom otvorila i preda mnom je pukao vidik kristalno jasan sve do horizonta. Interesantno je to da mi nikada pre nije ni palo na pamet da bi slikar uopšte mogao da bude zanatlija. Svi mi živimo u svetu gde se podrazumeva da je svaki slikar automatski i umetnik. Ne samo slikar nego i ilustrator, vajar, muzičar, pisac, ma ko da nešto stvara ili pokaže veliku veštinu u bilo čemu smatra se umetnikom. Pa i ta škola se naziva Akademijom lepih umetnosti, a ne Školom za usavršavanje slikarskog i vajarskog zanata što bi više odgovaralo stvarnosti. Kako je moguće da nisam video do tada? Pa razlika između Jelenovih i mojih slika sve to vreme zjapila je poput nesagledivog ponora između svetova koji nisu i nemaju ničega zajedničkog. Bolelo me je da priznam da me je on nadvisivao onoliko koliko planinski masiv štrči iznad lenje nabranog brdašca u dolini. Ja sam u umeću slikarskog zanata došao skoro do savršenstva, ali nisam bio umetnik, a Jelen koji nije bio ni približno toliko vešt, rodio se kao pravi umetnik i u tome me daleko prevazilazio. Ta spoznaja je predstavljala veliki poraz za mene. U jednom potezu srušene su bile celokupna fiktivna istorijska priča i vrednosti na kojima je počivala dugo zidana tvrđava moje ličnosti. Nisam više znao ko sam ni šta sam. Tojest, tek sam saznao šta sam bio profesionalno, ali mi je bilo teško to da prihvatim.“
Sedeli su obojica zagledani u vatru činilo se dosta dugo dok slikar nije nastavio veoma tiho kao da je sam sebi govorio:
„Ne mislim da zanatstvo i umetnost moraju ili bi trebalo da se međusobno isključe, dapače. Mora da je veličanstveno njihovo zajedničko prisustvo! Rekao bih da ono što obično nazivamo talentom je preduslov za zanatstvo i to pokazuje čime se neko može baviti, što mu može biti poziv. Ali umetnost mi se čini da bi trebalo da bude nešto dublje i značajnije u smislu sudbinske predodređenosti, nešto nametnuto i silovite prirode poput neizdrživog nagona, duševne potrebe…“
Ponovo je zaćutao na kratko pa još tiše nastavio:
„Nisam uopšte shvatao da se uspon može i treba meriti i širinama i da je sam vrh pusto mesto jer odatle puta nema sem mumificiranja i žive smrti do kraja života, povratka nizbrdo prihvatajući kopnjenje ili pada. To je bila sudbina onih koji bi se držali samo jednog i to proizvoljno odabranog vrhunca. Na neki način doživeo sam sva tri. Sakriveno lice mi je postala i ostala do kraja svojih dana najdraže društvo. Vrlo brzo smo se uzeli i dobili sina. Ostao sam profesor i profesionalni slikar i to da bi nas izdržavao iako je ona želela da se snađemo na neki drugi način. Ja sam se plašio da ostanem bez ičega, a više ni malo vere nisam imao ni u jedan od ta dva posla. To je bio pad. Pa opet sam bio srećan sa njom kao prase u blatu tih desetak godina dok je nije odnela influenca. Posle mi je decenijama sam život bio mrzak i živeo sam samo zarad sina sasvim ravnodušan prema zanatstvu i umetnosti, ugašen čovek koji ih je slikao kao što i svaki radnik u fabrici odrađuje svoj posao čak i kad je posvećen i savestan. To su bile mumificiranost i kopnjenje ujedno.“
„Kad je već odrastao sin otišao svojim putem, a ja sam uveliko bio u penziji, nastavio sam sa slikanjem kako sam do tada navikao nošen navikom kao list na vetru. A vetar je cvileo i zavijao njene reči u mom umu svakog časa mučeći me natuhnutim pitanjima, neizgovorenim očekivanjima koja su me tapkala po ramenima, orošavala kapke kao da me žele probuditi… Kad sam već znao da ću napustiti grad i platna su sva bila predata na prodaju, a materijal poklonjen, sedoh sam sa sobom prizivajući je da je pitam ono što nisam nikad uspeo razumeti – šta je to zapravo umetnost? Moje pitanje je odlepršalo ne donevši nikakav odgovor u tom trenutku, ali mi je pukao kalup u kome sam tavorio decenijama i ja počeh da ustajem i ispravljam se što mi je donelo koliko razdraganosti, toliko i čistog straha. Iskoračio sam van čaure i zaplesao sa njom u rastresitoj atmosferi raslojavanja, odmotavanja zaštitnih slojeva nepotrebnih zaštita pogrešno umotanih iznutra gde im nije bilo mesto, ne pred njom jer ona bi me zaštitila i pogotovo ne pred sobom. I bili smo opet zajedno i više nego kad je bila među živima, sjedinjeni u lutanju unutrašnjim lavirintima u potrazi za odgovorima.“
„Nekoliko dana potom, usnio sam san koji mi je dao odgovor. Da li sam taj odgovor shvatio u potpunosti pitanje je, ali san je dramatičan, potresan i slikovit pa ću ti ga ispričati, a ti iz njega sam izvuci neki smisao ako budeš imao volje za tim. Elem, bio sam u snu veoma mlada devojka, skoro dete. Sedeo sam u nekoj skromnoj seoskoj kući čekajući sasvim određeni i presudan događaj u svom životu koji sam svakom nadraženom ćelijom kože, svakom ježenjem odignutom dlakom i bolno budnim nematerijalnim čulima osećao da mi se toliko približio da su me samo najkraći trenuci delili od njegovog kucanja na vratima. Ustao sam i otvorio vrata, a pred njima je stajao krupan i mišićav čovek grubog izgleda sa primesom osorne okrutnosti kakva se pronalazi kod dželata i svih onih koji moraju redovno gušiti svoju samilost zarad dužnosti. Pogledali smo se i ja, onaj stariji ja koji sanja, začuđen sam bio ogromnom nesrazmerom njihovih doživljaja i očitavanja stvarnosti. Ona ja u snu, devojče, bila je opijena radošću, prosto očarana njegovim prisustvom, njegovom blizinom, zanesena srećom koja joj se dogodila i prepustila se njegovim rukama kao dugo željenoj, prizivanoj i maštanoj kobi. On je, pak, bio potresen do granica svog bića, onako kako se ne bi očekivalo od čoveka prividno oguglalog na svaku nepravdu i nesreću; obliven gorkim suzama koje su mu se cedile iz očiju bio je zgrožen onim što čini dok joj oslonjenoj na njegovo rame stezao vrat dok je ne uguši. Umesto da se prepusti smrti, ona je odabrala da se pretvori u gomilu klikera staklenaca sa percima mnogih boja koji su se rasuli po celom podu. Čovek zaogrnut vidnim olakšanjem, seo je sad da obavi ovaj lakši, rutinski deo posla. Uzimao je jedan po jedan kliker i vadio im perca ostavljejući samo praznu i providnu staklenu sferu. Završivši svoj posao, on je pokupio sve prazne klikere u veliki džak pomazivši ih nežno i tužno. Usput promrlja za sebe:
„Eto, gotova si, uradio sam šta uvek traže od mene, izvukao sam ti tvoje boje, oblike i svojstva, sve što je bilo samo tvoje i različito, sve skriveno i ljubomorno čuvano, čak i samu tvoju ljudskost. Sad ćeš morati da večito puštaš njih da se slivaju kroz tebe kao kroz veliku slamku da ne bi zanemoćala od odjeka šupljine, carstva ništavila. E, jadna moja, a mogla si lepo živeti da si imala sreće da prođeš od njih nezapažena…“
„I eto ti sad moje muke – i ja sam spreman, prazan, ali ništa se još ne sliva kroz mene“, reče on sa osmehom na usnama, ali tužnih očiju.
„Ali, gle! Eto nam se bivši Lovac nagoveštaja probudio! Priđi nam, doneli smo i tvoj obrok, a i ovo vino je zaista izvrsno!“
Cinik i Praznina
Sedeo je udobno zavaljen u fotelji i zurio u zid. Završila se utakmica koju je gledao do pre nekoliko minuta, a druga će da počne tek za sat vremena. Ugasio je televizor da ne sluša besmislene, neprijatno i navalentno sugestivne slogane tv reklama. Milica je spavala. Šta da radi? Da sluša muziku? Da ređa pasijans? Da oddrema? Nastavio je da gleda u zid. Tišina je zašuštala. Počela je da šapuće, da se igra slikom pred njegovim očima, da menja svetlo, titra. Prokleta praznina. Stalno ga je vrebala, sačekivala iza ćoška, presretala iznenada kada je nije očekivao, spopadala ga u dokonim popodnevima poput ovoga sad. Šta je htela od njega? Da li je ona bila smrt? Da li ga je proganjala i podsećala da mu je već bilo vreme? Neće biti jer ga je praznina spopadala još kad je bio mlad. Uvek je nešto želela od njega, očekivala, zahtevala. Šta? Nikad nije imao hrabrosti da je presretne na pola puta, pogleda u lice i sasluša šta ona ima da kaže. Uživao je kad je sa visine pričao o mnogim umetnicima, pogotovo slikarima, kako su imali strah od praznog prostora, praznog platna. Nisu umeli i smeli da ostave prazninu kao deo kompozicije. Ponosio se sobom jer je smeo da prazninu koristi u arhitekturi i mislio je da je to bio dokaz njegove kako umetničke, tako i lične zrelosti. Čudno kako nikad nije posumnjao da to nije bila ta praznina. Praznina koje su se svi plašili bila je ista ta od koje je i on večito bežao. Uostalom to su verovatno bile samo fatamoragane, uobraženja, napeti nervi i fantazija. On jednostavno nije voleo da sedi u tišini provodeći u dosadi nesnosne sate koji su se protezali u nedogled. Praznina nije mogla da proganja, nije govorila, nije imala šta da kaže. Gluposti. Gledao je sport jer je voleo nadmetanje, igru i uzbuđenje, oduševljenje kad bi pobedio tim za koji navija. Podelio bi ushićenje sa njima kao da se i njemu nešto važno dogodilo u životu. On nije pratio fudbalske, košarkaške, odbojkaške, rukometne, vaterpolo utakmice, teniske i boks mečeve, atletska takmičenja i šta sve još ne, samo zato da bi nadjačao prazninu, popunio je, ispunio je nekakvim sadržajem i nadenuo joj lažni smisao. Ne! I svi ostali rituali u toku dana kojih se nepokolebljivo držao iako su odavno izgubili povezanost sa prvobitnom svrhom i razlogom zbog kojeg ih je radio, ni oni nisu bili samo kosturske skalamerije koje je zadržavao da bi premostio vremenski aspekt praznine. Ne, ni to nije bila istina! Pridržavao se načina kada i kako su se radile mnoge stvari zato što je bio takav red i pravilo. Ko je izmislio taj red i pravila, kad i zašto, to nije znao. Znao je da su ga tako naučili nekad davno i od toga nije odstupio celog života. Možda su sva pravila, sve nepotrebne radnje osim onih osnovnih neophodnih za preživljavanje, samo prepredeni načini sakrivanja od praznine? Čemu je onda služila civilizacija? Smešan pokušaj da se osvoji, ukroti i podredi svojoj volji ono čemu smo mi uvek bili podređeni, čak više ako nisno znali da jesmo? Dosadna, zveckajuća, zujeća i večito previruća vreva sa ciljem da privuče čovekovu pažnju i zabavi mu čula, da ga zaštiti, spase od nezgodne praznine sa svojim pitanjima? Sve zbog straha od mraka, smrti, nepoznatog, nesaznatljivog i beskonačnog koje je držalo sve konce u svojim rukama? Ljudi, marionete koje svojom voljom samo uspevaju da nepotrebno zapliću konce i jedino su bile slobodne ako bi pristale i poslušno učestvovale u radnji koja im je nametnuta? Jer šta je drugo bila civilizacija osim rupe u pesku u kojoj je čovečanstvo krilo glavu od noći, misleći da ako mi nju nismo videli, nije ni ona nas? Ko je još pobegao od prirode? Od noći? Ako bi im neko okrenuo leđa, okrenule bi i one njemu i plodnosti njegovog duha i ako mu telo nekim čudom ne bi stradalo i dalje ništa duboko, snažno, zdravo i okrepljujuće ne bi moglo da dođe od takvog čoveka već samo zadah ustajalog vazduha. Kao i naša zatrovana kula čovečanstva koja uzdižući se samosvesno na staklenim nogama pokazivala je da je vredna dostojanstva koje sama sebi pripisuje samo u slepim crevima svog organizma.
Ustao je, otišao u toalet i u povratku popio čašu vode. Nije baš morao da ide već je otišao da prekine misaoni tok koji je tekao u pravcu koji mu se nije sviđao. Vrativši se, seo je na isto mesto, zagledao se u zid i misli su takođe nastavile priču na istom mestu kao da ih nije ni prekinuo. I sam život imao je svoja pravila nedokučiva intelektu i logici kojima je rušio, uništavao vredne i zaslužne ljude, uzdizao hulje, probisvete i vetropire, pa onda drugi put potpuno kontra nagrađivao zaslužne, a kažnjavao zločince; ili bi pretvarao u prah Meke znanja, umetnosti i religije i podržavao varvare samo da bi od njih sutra načinio novu naprednu civilizaciju spremnu za pinošenje žrtveniku. Nikad se nije moglo unapred znati kad će koje pravilo da važi, prema kome i zašto. Kakva bi to pravila bila i na čemu bi počivala? Pade mu na pamet da su to možda mogla biti pravila koja izviru iz praznine. Odmah se odrekao te misli jer je bila previše čudna. To je ličilo na nešto što bi neka žena rekla. Ta misao mu je bila draga i preko lica mu se prevukao vragolasti smešak. Da, one su sve lude, to je bar bilo nešto na šta je mogao da se kladi i nikad ne izgubi. Zacerekao se na glas pakosno pomislivši pritom na svoju ženu i ćerku klimajući potvrdno glavom.
Taman je hteo da se opusti kad mu se um na trenutak ispraznio i praznina ga je upitno pogledala. Već je na nju zaboravio. Ah, bežao joj je uspešno već sedamdesetsedam godina. Ha! Prevariće je skroz i umreće, a da ga nikad nije uhvatila. Tada se skoro zagrcnu shvativši da u smrti možda neće moći više da joj beži. Ali biće mrtav. Neće postojati i neće mu ništa moći. Sad je već stvarno bio zadovoljan sobom kad ga neočekivano spopade zebnja u vidu sumnje u izvesnost nepostojanja posle smrti. Bio je oduvek siguran da život posle smrti ne postoji. Zašto je toliko siguran i na osnovu čega? A šta ako se prevario? Šta ako se stvarno plaćalo za grehove, nepravde, zla i patnje nanete drugim ljudima, sebi, propuštene prilike za razvoj, zanemarene potencijale…? To bi bila neprijatna budućnost. Rado bi je odbacio i razmišljao o nečemu drugom, ali nije htela da ga ostavi na miru. Pogledao je na sat da vidi kad će sledeća utakmica. Tek za dvadeset minuta. Da upali televizor i gleda bilo šta, makar i reklame? Ne vredi. Nije mogao. Stalno su mu se misli vraćale na isto. Za šta bi odgovarao posle smrti? Opirao se neko vreme delom iz straha, a delom zbog nerazumnosti cele zamisli. Napokon se predao i pustio film da se sam odvije. Video je scenu kada mu je rođaka sela na violinu i smskala je. To je bila ključna tačka, najvažnija u njegovom životu. Bio je momčić, još dete i svirao je u orkestru. Obožavao je klasičnu muziku i živeo ispunjenje svog sna. I tada, neočekivano, jedan mali propust, zaboravljena violina na krevetu i nepažljiva rođaka doveli su do preranog i nepravednog kraja. U nemaštini u kojoj su živeli posle rata bilo je nemoguće da kupi još jednu violinu. Pa i za onu prvu cela porodica je štedela celu jednu godinu. Nije mogao to od njih ponovo da traži. Zašto mu je to palo na um? Za šta je bio kriv? Znao je i sam da sebi nikada nije oprostio za nemarnost koja je dovela do uništenja voljenog instrumenta, ali to i nije bio neki strašan greh. Zašto bi zbog toga polagao račune? Zato što sebi nikada nije oprostio? Ili zato što je decenijama prebacivao deci, Milici, prijateljima, neprijateljima, saradnicima na poslu, svima na celom svetu što su neuredni, ne drže se pravila, ne rade kako treba, ne paze, grubi su i nemarni, bahati, grozni i prokleti svi, svi, svi!!! Svi su bili krivi za skrhanu violinu koju sebi nije oprostio? U beznađu i očajanju previše lako je odustao od životne ljubavi koju niko nikada neće moći da zameni, koja će za sobom ostaviti neizlečivu ranu zbog koje je mrzeo sebe i ceo svet.
Uhvatila ga je teška tuga setivši se mladosti, muzike i lepih godina. Pogledao je na sat da se trgne od nezdravih misli i video da je došlo vreme za drugu utakmicu. Ah! Spas napokon! Upalio je televizor, pronašao program, pojačao malo i udobno se namestio u fotelji. Onda se setio da mu još nešto fali pa je poskočio da donese flašu rakije, čašicu i čašu vode. E, sad je sve bilo u redu. Željno se prepustio fudbalskom meču. Pratio je prenos neko vreme, a onda su mu se misli same od sebe vratile na prazninu. Video je scenu sa polomljenom violinom, mnoge scene iz svoje mladosti, snove, ideale, zablude, nadanja, patnje… Sve je bilo tako daleko danas. Uvek je mislio da bi se rado vratio i mnoge svoje izbore promenio, išao drugim putem ili istim, ali na drugi način. Sad je gledao tog mladog čoveka, nekadašnjeg sebe, kao potpunog stranca sa kojim osim imena skoro ništa drugo zajedničko nije imao. Bljesnu mu u umu spoznaja da nije vreme bilo ono što je povratak u prošlost onemogućavalo, već bi se ljudi toliko promenili da onaj u koga bi se vratili više nije bio isti čovek kao onaj koji bi se vratio. I to ne u smislu prirodnog razvoja ličnosti jer kod takvih slučajeva je uvek postojala neka spontana povezanost sa samim sobom koja je prevazilazila ličnost i vreme i kod koje ne bi postojao žal za prošlošću ili rascep između prošlog i sadašnjeg sebe. Ne, ovo je bilo zastranjenje, udaljavanje od duše koje dovede do pogrešnog, neravnomernog i jednostranog razvoja. Na taj način čovek bi vremenom postao ambisom udaljen od samog sebe, nezadovoljan, neispunjen, malodušan, uskogrud, nesrećan i željan nekadašnjeg sebe iako ni tad nije bio svoj već samo bliži sebi.
Shvatio je da je opet buljio u zid i trgnuvši se, nastavio je da gleda utakmicu. Video je da je svašta propustio, ali je nastavio odlučnošću i očajničkom potrebom davljenika koji se hvata za slamku. Mada, interesantne ideje dolazile su od praznine, duboke i mudre. Da, duboke, a dubina je mesto gde se ljudi dave. Neka hvala! Ne mora ni da razmisli pa da zna šta bi izabrao i šta je uvek birao. Pre će prihvatiti da bude proklet za sva vremena i provede život u paklu površnog preživljavanja nikad ne dosegnuvši istinsku mudrost nego da rizikuje i suoči se sa silom koja može da mu slomije um i pretvori ga u smešnu i patetičnu karikaturu. Da, podsmeh, prezir i sažaljenje drugih ljudi su ono što ne bi mogao da podnese. Zar išta od toga što stiže iz praznine uopšte znači nešto u ovom svetu? Ako je nemogućnost da se dobije sve neki vid kosmičke pravde i ravnoteže, onda je ono plitko, ono spoljnje bio njegov izbor. Pa to se bar videlo, to je bilo ono na šta su ljudi reagovali, po čemu su se međusobno procenjivali i vrednovali. Ah, da, napokon je dokazao i potvrdio sebi da je sve bilo u redu i da su svi njegovi izbori bili ispravni. On je svoju liniju održavao, umeren je bio u svim navikama, pristojno se ponašao, redovno hranio mozak novim knjigama, pratio događaje u svetu i sportu. Za svoje godine je bio prilično mladolik, dobrog zdravlja i vitalan. Zadovoljno i ponosno se smeškajući, vratio se gledanju utakmice. Ostalo je još oko dvadesetak minuta, nije celu propustio. Još jedna misao je doletela iz praznine i pitala ga šta ako njegova deca i unuci budu morali da se izbore sa onim od čega je on kukavički pobegao. Oterao ju je kao dosadnu muvu i sa obnovljenim osećajem samopouzdanja zaključio da to svakako nije bio njegov problem.
