Svitanje kruškinih sunaca 10 Maska i Trapavo nežni medved

Visoka, krakata devojka duge kose boje slame sedela je na drvenom podu velikih kola i gledala veoma pažljivo u malu žabu koju je stavila na sredinu neobično oslikanog okruglog drvenog diska. Neka druga mlađa žena kose upletene u mnoge šarene kike sedela je na podu prekoputa nje zatvorenih očiju. Moljčica ih je posmatrala kroz tek otškrinute oči ležeći ušuškana u nekoj vrsti kreveta na podu napravljenog od nekoliko tankih dušeka koji su bili poređani jedan preko drugog. Pokušavala je da shvati gde se nalazila. Sećala se povorke kola kako je pristizala i sveg tog neobičnog življa, pa kako su nakon što ih je Svetla senka primila u pleme seli opet na klupu sa njom i uz još jednu zakusku se upoznali sa mnogim ljudima divljine. Za to vreme ostatak ljudstva učestvovao je u pravljenju velike vatre, spremanju hrane koja će se jesti sutra tokom putovanja, čišćenju kola, pranju sudove i garderobe, provetravanju ćebića i posteljina, izradi raznog nakita, ukrasnih i ritualnih predmeta, lampi, činija, tkanih ćilima i prekrivača, poludragim kamenjem ukrašenih fino rezbarenih drvenih kutija i koječega što su prodavali na seoskim vašarima i u velikim gradovima njene zemlje, a kasnije i sviranju, pevanju, igranju ili prosto izležavanju i odmaranju. Setila se da joj je starica rekla da će spavati u kolima njene unuke Maske i Moljčica zaključi da to mora da je bila ova svetlokosa devojka. Nije se dalje ničega sećala, ni da je došla u kola ili legla u krevet. Još otkad je bila malo dete nije zaspala tako odjednom za vreme nekog zanimljivog događaja i malo se postidela.

Nije htela da se pomeri i možda uplaši žabu jer je bila radoznala da vidi šta su to njih dve radile. Zagledala se i ona u malo stvorenje i pogledala mu niti. Isprva nije videla ništa neobično, međutim malo kasnije počele su da poskakuju i ritmično pokazuju u jednom pravcu. Nikada nije videla da se niti ponašaju na takav način. Zatim su se zaustavile na trenutak, pa onda nastavile iste pokrete ali u drugom pravcu. Devojka se na to blago namršti, a žabina vlakna na to još jače poskočiše. Devojka se zamislila klimajući glavom, a zatim je nešto šapnula u pravcu žene koja joj je jedva čujno odgovorila. Žabica se na to sva zatalasala kao da je struja male reke prolazila kroz nju. Devojka se namršti blago pritvorenih očiju i stisnutih usana kao da je saznala nešto što joj se nije svidelo. Prenela je to ženi koja se zahvali naklonom i pažljivo iskoči iz kola. Devojka je držeći žabu na dlanu nežno poklopila drugom šakom i nešto mrmljala sebi u bradu pa je otklopila i naklonila joj se u pozdrav. Malom stvorenju su se niti sasvim unormalile i ono odskakuta dalje svojim poslom.

„Znam da me gledaš“, reče devojka i pogleda Moljčicu.

“Ti si Maska?“, upita Moljčica nesigurno tek da nekako prekine to streljanje ispitivačkim pogledom.

Devojka ne odgovori odmah zabacivši glavu izvijenih usta u ironičan osmeh sa jedne strane i pogleda je zajedljivo šeretski zadignutih obrva: „Jesam. A ti si ona mala iz Zemlje ograničenih koja misli da je neverovatno posebna jer vidi tkanje sveta“. A kad vide koliko su te reči uzdrmale Moljčicu ona uzviknu: „O, pa ti ne znaš!“, i zatim napravi tobož začuđeno lice očigledno se rugajući.

„Evo rećiću ti da prestaneš da se čudiš – mi smo za vas Divljina, ali mi svoju zemlju zovemo Mapom puteva, dok vašu zovemo Zemljom mnogih ograničenja ili samo Zemljom ograničenih.“ Na to se pakosno zacerekala.

„Mi svi vidimo niti sveta i čitamo jedni druge kao knjige. Ništa ne može da se sakrije.“

Moljčica ju je gledala tupo pokušavajući da nekako razume značenje tih reči.

Maska ju je pomno posmatrala čekajući da iz devojčice napokon iskoče nadmenost, samoljublje i samovažnost obojeni karakteristično bahatom napadnošću u maniru ophođenja koje je očekivala od nekoga ko dolazi iz grada. Međutim videla je samo zbunjenost, tugu, skupljanje i uvlačenje u sebe poput puža kome je neko pipnuo pipke.

„Dobro, preterala sam“, reče otegnuto, a zatim nastavi pomalo nervozno: „To nije istina. Ne vidimo baš sve jer mnogo toga je uvek zaklonjeno od bilo čijeg vida…“ Onda pogleda opet Moljčicu sad neodlučno i odmeravajući je.

„Žaba kaže da si ti posebna i za naše pojmove“, reče ona malo posramljeno i iskreno izgledajući odjednom mnogo mlađa nego što je bila.

“Žaba kaže…?“, upita Moljčica nasmešivši se na šta se i Maska nasmeja grleno i zarazno.

„Ne, žabe ne govore, to ja tako zovem. To su niti. Može se uzeti bilo šta i biljka ili kamen, ali ja više volim životinje. Prosto mi se čini da njihove niti burnije reaguju na mene. Znaš, to ovde mnogi rade, ali niko na ovaj način i toliko dobro kao ja. Otkrila sam kao mala da ako se na neko pitanje skoncentrišem sama od sebe dogodi se neku vrstu odgovora od niti na koje obratim pažnju u tom trenutku. Zato ljudi dolaze kod mene da pitam niti za budućnost ili kako mi to zovemo za puteve kojima će sadašnjost hoditi…“

Ćutale su neko vreme dok Moljčica ne skupi hrabrost da upita:

„Hoćeš i za mene da pitaš žabu?“

„Ne. Žaba mi je već rekla da ti umeš da slediš buduće puteve i sama. Možda i ne znaš da to već radiš. Ali umeš još nešto što nisam mogla da razumem. Čudno se osećam sad kad si ti tu. Do sada sam bila jedinstvena i izuzetna.“

Moljčica nije znala šta da joj kaže na to pa upita:

„Baš svi vide niti boginjine kose?“

Maska je pogleda veoma neobično, pa zatim upita: “Niti boginjine kose? Odakle ti taj naziv?“

„Tako su mi izgledale. Ne znam zašto sam ih tako nazvala. Uvek sam mislila da je toliko velika da možemo samo kosu da joj vidimo, a nikada lice“.

Sad je Maska bila ta koja se uznemirila.

„Izvini, ako sam nešto pogrešno rekla“, dodade Moljčica zabrinuto jer joj se devojka dopala uprkos neotesanom ponašanju.

„Nisi. Ne izvinjavaj se bez razloga. To je bilo odlično zapažanje. Sad te ostavljam pa ću se malo kasnije vratiti“. Ustala je, uhvatila se za ram otvorenih vrata i vešto iskočila iz kola. Moljčica je brzo došla za njom na vrata tek da vidi kako je sačekala sledeća kola koja su vukla dva bivola i podjednako lako uskočila u njih.

Nije znala šta da radi ovako sama u tuđoj putujućoj kući kad začu da je neko doziva kroz otvor na plafonu kuda su vodile drvene merdevine. Prošla je tuda i popela se na sedište za kočijaša. Bio je to Trapavo nežni medved, Maskin brat koga je već upoznala prethodne noći – koju godinu od njih stariji mladić zeleno obojenog lica što ih je dočekao sa Svetlom senkom. Sećala se kao kroz maglu da su i prethodne noći pričali svašta i smejali se, ali je već bila toliko pospana da nije zapamtila šta tačno. Većina ljudi u karavanu držala se na odstojanju od nje i gospodina Zrno peska, čak sa dozom hladnoće i straha kako joj se učinilo. I sa Maskom je osetila isto to. Jedino se pored Svetle senke i njega osećala opušteno i prijatno.

„Zašto se ljudi u plemenu ponašaju kao da nas se plaše?“, upita ga ona kad je nastupila kratkotrajna tišina nakon što ju je dugo zasmejavao veselo prepričavajući silne smešne anegdote iz plemenskog života.

On ućuta pomalo smrknut i ozbiljan, kakvog ga do tada nije videla, pa se opet nasmeši nekako umorno.

„Zato što dolazite iz Zemlje mnogih ograničenja“, reče on tiho posmatrajući je da vidi da li je znala šta je to trebalo da znači“. Bilo je očigledno da nije imala predstavu o čemu je govorio.

„Nisam siguran da sam ja taj koji treba da ti to kaže“.

„Zašto?“, upita Moljčica sad tek krajnje zbunjena.

Neko vreme je oklevao pa onda je ipak odgovorio:

„Zato što ne znaš za mnoge događaje iz prošlosti i razloge našeg bega iz gradova. Nisi ti ništa kriva, naravno da ne znaš, kod vas je zabranjeno da se govori o tome. Da li si, recimo, ikada čula za Veliko čišćenje?“.

Da, čula je više puta prisluškujući babu dok se došaptavala sa prijateljicama uvek sa prizvukom užasa, besa i ogorčenosti u glasu. I kad bi primetile da ih prisluškuje naglo bi sve ućutale menjajući temu. A tokom popodnevnih šetnji oko grada načula je više puta da su neki ljudi o tome tiho govorili i sa ponosom, odobravanjem i pohvalom. Tada nije mnogo obraćala pažnju na to ni ne pokušavši da sazna o čemu se radilo.

„Čula sam mnogo puta da ljudi šapuću o tome, ali ne znam šta je to u stvari“.

„Pretpostavljam da si dovoljno odrasla da sama odlučiš. Da li želiš ja sada da ti pričam o tome ili da kasnije pitaš tvog prijatelja slikara? Možeš i da sačekaš da stigneš kod svoje baba-tetke pa da ti ona sve objasni“.

„Kakve ima veze ko će mi reći ako je to nešto što treba da znam? Kaži mi ti“.

On ponovo uzdahnu uvlačeći vazduh kao da se pripremao za neku neprijatnu i napornu dužnost pa progovori smrknuto prigušenim glasom:

„Nekada davno nisu postojale crvene granice u svetu. Živeli smo svi zajedno raštrkani po plemenima i velikim porodicama po divljini. Svi su videli tkanja, neko sa više, neko sa manje razumevanja šta znače, ali baš niko se nije rađao bez te sposobnosti. Kako su se plemena udružila da žive zajedno i počela da prave gradove učila si u školi. To je sve istina. Ali su izbrisali iz te priče sve o nama. Ne znamo zapravo potpuno sigurno kako i zašto je došlo do gubljenja sposbnosti viđenja sveta, ali pretpostavlja se da se radi o prisilnom nametanju jednog određenog takozvano ispravnog opisa postojeće realnosti. Ova naša izvorna sposobnost nikad nije u potpunosti ista kod svakoga i nama je to normalno. Mi prihvatamo da je svet koji svaki čovek vidi unekoliko drugačiji i poseduje za svakoga donekle različita pravila koja moraju da se poštuju. Imamo izvanredno malo opštih zakona. Takođe, normalno nam je da onostrano da li kao sila, jedna ili više ličnosti ili nešto sasvim treće dodirne svakoga na samo njemu karakterističan način i vodi ga posebnim putem. Štaviše, na tome insistiramo. Sa druge strane, gradovi su verovatno zarad iluzije uspešnijeg i sigurnijeg zajedničkog života počeli da uvode sve veći i veći broj pravila kojima su se svi morali povinovati. Mnoga su po našem viđenju krajnje besmislena i čak i smešna. Ali to je stvar o kojoj se može diskutovati dok je izvesno da su toliko precizna pravila ponašanja i gušenje slobode u razgovoru sa svetovima koje su nametali izazvali izumiranje naše dragocene sposobnosti. Tu mentalnu i duševnu prisilu nazvali su Jedinom istinitom slikom sveta.

Posle mnogo vekova suživota novih ljudi, koje mi nazivamo ljudima ograničenog vidika, i manjine preostalih starih ljudi, među novim ljudima se razvila nepodnošljiva netrpeljivost prema nama. Mi, naprotiv, sve do Velikog čišćenja, nismo imali ništa protiv novih ljudi. Štaviše, mislim da ih je većina sažaljevala na isti način kako bi se čovek koji hoda sažalio na invalida u kolicima. Jednog dana, bez ikakve najave, vojnici gradova zarobili su sve od nas koje su mogli da pronađu i streljali ih na poljanama nadomak gradova. Srećom pa je ova naša sposobnost viđenja često prepletena sa nekom vrstom vidovitosti pa je veliki deo našeg življa na vreme pobegao daleko van zemalja koje drže gradovi i otada lutamo. A oni su napravili crvene granice.“

Moljčica je gledala u svoja stopala skupivši se još više nego ranije pored Maske. Trapavo nežni medved je već zažalio što je morao sve ovo da joj kaže i nije bio siguran da li da za sada prekine priču pa kad ga presrete njen utučen i ranjiv, ali ipak odlučan pogled on ipak nastavi:

„Znam da ti je teško da poveruješ. To se dogodilo davno, pre više vekova i može ti se činiti da je sada drugačije, ali nije. Kad smo Maska i ja bili mali, pre dvanaest godina, roditelji su nam pronašli istu sudbinu u gradu. Znaš, naši ljudi moraju negde da prodaju rukotvorine, a sem gradova svugde drugde se živi veoma siromašno. Zato uprkos velikoj opasnosti ipak odlazimo preko crvene linije. Ne znamo tačno šta se dogodilo. Majka je bila veoma nalik Maski, drčna, otvorena, hrabra i brza na jeziku. Prodavali su cveće izrađeno od svile, razne ukrase i nakit na velikom godišnjem vašaru u jednom priobalnom gradu preko crvene granice i kako smo čuli ona je javno ispričala da vidi živo tkanje sveta. Navodno je pominjala i Veliko čišćenje. Nemamo predstavu da li se to zaista tako dogodilo i ako jeste šta ju je navelo na tako neoprezno ponašanje. Odveli su i oca sa njom iako on nije rekao ni jednu reč. Proglasili su ih neprijateljima Jedine istinite slike sveta i izazivačima zla i pogubili.“

Moljčica je i dalje ćutala. Osetila se veoma glupom i naivnom što je do tada mislila da je živela u prilično dosadnom, ali civilizovanom i bezbednom svetu. Izgleda da nije baš ništa znala o svojoj zemlji.

„Ko je to uradio?“, upita ona tiho.

„Ne znam. Neko ko u vašim zemljama vlada i ima toliku moć. Ni ne želim da saznam više od toga. Samo bi me to saznanje progonilo.“

„Zašto moraju da štite tu Jedinu istinitu sliku sveta?“

„Ne znam ni to. Ceo život razmišljam o tome, ali nijedan razlog ne može biti dovoljno dobar da se tako nešto uradi. Uostalom, šta se dobija imenovanjem istinite slike sveta koja to nije? Čega se plaše?“

„Sramota me je što odatle dolazim.“

On je utešno malo jače steže oko ramena.

„Zašto tebe da bude sramota?“, upita je nasmešivši se, ali nije mogao da učini da se mnogo bolje oseća.

„Menjamo temu. Ne želim da ti ova gorčina bude prvo što budeš pamtila kad nas se setiš. Čuo sam kako se moja sestra hvalila da je među nama pre tebe ona jedina bila posebna. Evo pogađaću – kad si se probudila buljila je u malu žabu čije niti su se čudno pokretale. Da li sam pogodio?

„Da! Kako si znao?“, uzviknu ona veselo.

„Znam nju. Pravila se važna!“

„Čekaj, nisam je pitala kako niti znaju kuda koji put vodi?“

„Misliš kako žaba zna?“

On prsnu u zarazan smeh i ona mu se razdragano pridruži. Kad su se malo smirili on joj odgovori: „To ćeš morati sama da je pitaš“.

„Masku?“

„Ne, žabu!“, jedva izusti Nežni medved od smeha koji ga je opet zaposeo, a Moljčica se slatko smejala sa njim.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s