Svitanje kruškinih sunaca 11 Mnoge priče i predanja Plemena lutajućih trgovaca

Nakon dve nedelje napustili su ravnicu i jednim mnogo starijim putem koji je pratio žustru rečicu blago se uspinjući ka prevojima planina, uputili su se ka pećinama Zlokobne Tuge gde su se nalazila i čuvena proročišta i hramovi u okolini kojih su planirali da se odmore nekoliko dana. Moljčica se često družila sa Maskom i Nežnim medvedom, lepo se provodila, zabavljala i smejala više nego ikad u životu. Ipak kopkalo ju je da sazna nešto više o svojoj nagoveštenoj posebnosti, ali bilo koga da je o tome pitala dobila bi tapšanje po leđima sa osmehom punim razumevanja i izgovorenu istu reč koja ju je izluđivala: „Sačekaj.“ Nikada pre nije razmišljala o tome koliko dugo može da traje neko putovanje jer su svi putevi na koje je ikada išla najduže trajali dva dana sa spavanjem u nekom gradu ili selu na pola puta. Putovati ovoliko dugo predstavljalo je za nju prijatno iznenađenje, pogotovo što je svaki dan mogla da gleda taj čudan svet i da sluša njihove neobične priče koje su uvek pripovedali drage volje.

Plemenski narod verovao je da sve što postoji nastalo je od jednog živog kamena koga su nazivali Prvi. Prvi je označavao istovremeno i postanje sveta kojim je prethodio bogovima, duhovima i silama sveta i prvog čoveka. Nije bio ni muško, ni žensko, niti je imao određeni oblik ili karakteristike već se pojavljivao u mnogim obličjima i u oba roda, ali uvek u nekakvoj vezi sa kamenom. Sve druge pojave, stvari i bića odgajio je u rasadniku kamenih klica-duša i potom ih puštao da privuku zvuke, boje i oblike da ih otelotvore. Pleme je smatralo da je Prvi večan i da živi na dnu nekog dalekog mora odakle posmatra ceo svet. Otkad se pamti, sve majke i svi očevi plemena bili su ljudi kojima se Prvi pojavio u vizijama ili snovima.

Predanje je govorilo da je prvi otac ovog plemena, koje je prvobitno nastalo kao pleme trgovaca svilom koje je moglo slobodno da luta gde je htelo jer još nisu bile postavljene crvene granice, bio Heroj. Kao mlad i skroman čovek, odbio je ponudu bogova da mu pomognu da postane opšte poznati junak ako izvrši teška i junačka dela. Prvi je tada još bio ogroman, i voleo je da uzima oblik jedne toliko velike kamene šake da je u nju bilo uliveno čitavo more sred kojeg je virilo malo ostrvo obrubljeno peščanom plažom na kome su se održavala suđenja veća bogova smrtnicima. Heroj je bio doveden pred njih u čvrstoj odlučnosti da ne popusti i da istrpi bilo kakvu kaznu koju mu bogovi budu odredili. Promenio je mišljenje tek kad mu je Prvi na optuženičkoj plaži prikazao u crnom ovalu ceo Kosmos koji bi bio osuđen da istrpi istu kaznu kao i on jer su im sudbine bile neraskidivo vezane. Heroj nije mogao da podnese da bude odgovoran za nanošenje patnje toliko velikom broju bića zbog čega je prihvatio zadatak bez daljeg protivljenja ili žalbe. Nakon silnih dela kasnije opisanih u opštepoznatim mitovima i legendama, bio je razrešen dalje obaveze od strane bogova. Ipak, uprkos slavi i obožavanju od strane Unije udruženih gradova (kasnije Zemlje mnogih ograničenja), nije mogao da im oprosti što su ga previše olako izručili bogovima na suđenje. Pozvao je sa sobom najbliskije od porodice i prijatelja, kao i mnoge poznanike koje je zavoleo sretajući ih dok je putovao izvršavajući naredbe bogova. Poveo ih je da lutaju, donose svilu iz dalekih zemalja, prodaju je selima i gradovima na koje naiđu, otkrivaju svet ispunjen mnogim čudesima i oni su ga rado pratili.

Mnogo godina kasnije, mladom Kiparu koji je privremeno napustio pleme da pronađe inspiraciju i izgubio se u divljini, Prvi se predstavio u obliku Starice planine. Njeno kameno lice nenadano se pojavilo na okomitoj strani padine izronivši iz neuglednog krša, otvorilo je krečnjačke oči i obratilo mu se. Umirila ga je nežnim rečima kojima mu je iznela neulepšanu istinu i ugasila je ljuti žar očajanja izgubljenosti. Sam je bio kriv za promašen pravac. Hteo je da ide lakšim putem, prečicom i nije stigao nikuda. Pokazala mu je da je ona iz svog središta kroz vulkanoliko grotlo uvek rađala raznobojne mehurove koje su umetnici morali da prate makar ih vodili i kroz same paklene muke. Samo tako nisu mogli da izgube svoj put. Šapnula mu je da izuzetno hrabri i odlučni ponekad dobijaju neočekivanu pomoć. Godinama nakon toga, i dalje sledeći mehurove, Kipar je trebalo da prođe kroz crnu gustu baru veličine jezera u kojoj se migoljilo ko zna koliko prastarih čudovišta. Zakoračio je teška srca, ali bez oklevanja, a Starica planina je sa velike daljine prizvala svoje sinove, kamene kosti zemlje, da se uzdignu u vidu okruglih ploča i pomognu mu da bezbedno pređe. Kada se vratio u pleme prepoznat je bio kao naslednik tadašnjeg Oca plemena i nakon njega dugo i dobro ih je predvodio.

Na drugom kraju sveta, devojčici koja je ostala bez porodice, neutešnoj i samoj, u snu se obratio Prvi u obliku njene majke čiji lik se ocrtao na uglačanoj površini velikog kristala. Rekla joj je da uzme kamen na kome joj je počivala glava i na koga su pale njene suze pre nego što je zaspala i da tako uradi i sledeća tri dana. Kada bude imala četiri suzna kamena trebalo je da prstom nacrta prozorsko okno na mokrom pesku pored okeana i stavi po jedan kamen na svaki ćošak. Četvrtog dana devojčica je to i uradila i pesak je oživeo izvajavši lik njene majke koja ju je slušala i mnogo godina bodrila, učila, hvalila, savetovala, vaspitavala, ponekad grdila i korila, ali joj uvek pružala mio pogled pun topline poput snažnog zagrljaja. Mogla je da priziva majku na svakoj peščanoj površini sve dok nije izrasla u mladu ženu, udala se za čoveka iz plemena koga je upoznala kad su se jednom zadržali nekoliko nedelja u njenom gradu i dobila decu sa njim. Postala je jedna od majki plemena o kojoj su se pričale neke od najinteresantnijih priča.

Otac plemena koji je prethodio Svetloj senci bio je duhovnik koji je pokušavao da pronađe pravi hram za sebe i nakon dugog potucanja po svetu pao je u duboku tugu kada mu baš nijedan postojeći hram nije pasovao. Napustio je sve poznate zemlje i molio pleme da ga primi. Za vreme proputovanja kroz veliku šljunkovitu pustaru, na višednevnom odmoru kod male oaze sakrivene između dva brega, pojavio mu se Prvi u obliku Drevnog hrama iscrtanog u vazduhu oko njega u obliku okrugle stene koja je imala s jedne strane udubljenje kao ulaz i unutra veoma malu prostoriju tek da u nju stane jedna osoba. Hram je rekao Duhovniku da ga mora upravo tog trenutka sazidati oko sebe. Na Duhovnikovo silno čuđenje kako hram može biti drevan ako će ga on sad sazidati i kako i od čega da oko sebe sazida monolitnu stenu, hram mu je odgovorio da je on Drevni hram koji se uvek ponovo zida sa onim čovekom koji ga pronađe. Pronalazili su ga samo duhovnici koji se nisu plašili da ostanu sami pred licem budnog Kosmosa dok ne nađu hram stvarno po svojoj meri. Trebalo je da ga sazida u viziji, što je Duhovnik i uradio i otada ga je uvek sa sobom nosio kuda kod da je išao i bilo šta da je radio. On je živeo u svom hramu.

Pre nego što je otišla da nađe sebi novi dom i prepoznala ga u plemenu, Svetla senka živela je u okolini jednog velikog grada skoro na samoj obali mora. Bila je opterećena neukrotivom tamom koju je viđala kako se razgranato širi i prekriva ceo grad i prepredeno uvlači u tela njenih sugrađana kvarivši im srca i umove. Jednom prilikom kada je sedela na litici boje olova zagledana u razigrane zapenjene talase, ne znajući ni sama zašto, obratila se moru. Ispričala mu je šta je sve videla i koliko se plašila da će tama progutati sve dobro što je postojalo na ovom svetu. Tada joj se prikazala jedna boginja sačinjena od zlataste magle koja je bila toliko velika da je Svetla senka videla samo njena stopala i deo nogu dok se ostalo gubilo u magli oblaka. Boginja je obećala da će joj dati jedno čarobno malo svetlo koje će joj pomoći da se odbrani od tame, a možda će moći i druge da leči sa njim. Sve što je trebalo da radi bilo je da rešava zagonetke snova i izvršava veoma neobične zadatke.

Celih dvadeset godina, Svetla senka se predano i poslušno trudila da udovolji boginjinim zahtevima. Bilo je tu raznoraznih zadataka, čak i onih zbog kojih je ispadala smešna i budalasta u očima ljudi koji su je poznavali, teških i napornih koji su tražili da zbog njih oskudeva u hrani i drugim životnim potrepštinama, da se potuca po udaljenim pustarama ili ukletim zabitima na obodima Zemlje mrtvih, upoznaje opasne i moralno posrnule ljude i upušta se u brojne dogodovštine koje su lako mogle da je koštaju glave. Pa opet, nije odustala svih tih godina. I onda, odjednom, boginja ju je poslala da izvrši poslednju naredbu. Sa samog kraja sveta Svetla senka donela je okrugli kamen žigosan posebnim znakom. Godine je potrošila dok nije uspela da uradi skoro nemoguće i zasluži da je daruju tim veoma retkim kamenim darom.

Stajala se pred boginjom na tamnoj steni pred skoro sasvim crnim morem pod krvavo crveno-ljubičastim nebom i suncem boje nara koje tek što nije zaronilo svoj donji luk. Pružila je boginji kamen i veoma srećno zatražila da boginja ispuni ono što je bila obećala. Ali malo je ona znala o bogovima i njihovoj samovolji! Boginja se zasmejala grohotom puštajući da se vrtložni vihor njenog smeha spušta i kao orkanski vetrovi rasrđuje more. Malo svetlo? Ako bude uspela da pronađe Prvog koji živi na dnu mora i to ne ovog mora nego nekog dalekog, iza okeana, iza planina, i pustinja, i gustih vlažnih šuma, onda će zaslužiti da dobije malo svetlo. Ali mora da ga nađe baš sad pre nego što sunce dotakne vodu i pokvasi svoj vatreni rub.

Svetla senka je odustajući sela na ivicu stene i zagledala se u vodu. Očekivala je da će biti razočarana, ljuta, očajna ili potištena. Ali začudo nije bila. Osećala se napokon oslobođenom od prinude i straha. Uradila je sve što je mogla. Zaista, baš sve što je bilo u ljudskoj moći. Nije imala ni najmanju nameru da žali što je čovek ili da nekako priziva moći i na sebe preuzima svojstvenosti koje su pripadale drugačijim stvorenjima.
„Ja sam upoznala svoju granicu, granicu ljudskosti i neću pokušati da je pređem. Ako to znači da neću dobiti malo svetlo, neka tako bude!“, pomisli ona spokojno.

Tog trenutka voda pod njenim nogama se ustalasala, uzdigla i iz nje polako izađe čovek-stena. Bio je nalik na praistorijske ljude ispupčenog čela, guste zamršene kose i jakog tela sav prekriven morskim algama, sasama, koralima i kojekakvim morskim rastinjem. Svetloj senci je bez reči na dlanu pružio cvet sačinjen od čistog svetla, kao malo rascvetano sunce. Platila ga je svojim okruglim kamenom, a boginja je zauvek zaćutala.

Jedno mišljenje na „Svitanje kruškinih sunaca 11 Mnoge priče i predanja Plemena lutajućih trgovaca

  1. koje su umetnici morali da prate makar ih vodili i kroz same paklene muke. Samo tako nisu mogli da izgube svoj put.

    Trebalo je da ga sazida u viziji, što je Duhovnik i uradio i otada ga je uvek sa sobom nosio kuda kod da je išao i bilo šta da je radio. On je živeo u svom hramu.

    Osećala se napokon oslobođenom od prinude i straha. Uradila je sve što je mogla. Zaista, baš sve što je bilo u ljudskoj moći. Nije imala ni najmanju nameru da žali što je čovek ili da nekako priziva moći i na sebe preuzima svojstvenosti koje su pripadale drugačijim stvorenjima.
    „Ja sam upoznala svoju granicu, granicu ljudskosti i neću pokušati da je pređem. Ako to znači da neću dobiti malo svetlo, neka tako bude!“, pomisli ona spokojno.

    Liked by 1 person

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s