Svitanje kruškinih sunaca 12 Pećina zlokobne Tuge

Gospodin Zrno peska i Moljčica koračali su u dugoj koloni obavijenoj muklom tišinom prilazeći velikom kamenom zaravnaju prekrivenom redovima uredno poređanih debelih jastuka za posmatrače iza koga je zjapila kao razjapljena zmajska čeljust ogromna pećina osvetljena vatrama koje su kroz velika staklena okna oslikana bogatom paletom boja od narandžaste do ljubičaste ostavljale utisak prave vatre koju bi kamena zver svakog trenutka mogla da počne da bljuje po padini planine. Moljčica prepoznade mnoge od lepih okana na putujućim kolima i uvide da su imala više od jedne namene. Tišina bez i jedne izgovorene reči bila je obavezna još od ranog jutra kad su stigli u podnožje tri pećine. Učesnici Dana velike Tuge zatvorili su se u pećinu odmah po pristizanju karavana da se pripreme za predvečernju svečanost, a ostatak življa se uglavnom ili povukao u meditacije, molitve i razmišljanje o prošlosti ili posvetio nekim bešumnim aktivnostima poput kuvanja, šivenja, čitanja ili crtanja. Čak su i životinje bile neobično tihe.

Kada su svi posedali, odjednom vatre se ugasiše, da bi za nekoliko trenutaka bila upaljena bleda svetlost zaklonjenih lampiona koja je u hladno plavim, sivim i zagasito ljubičastim tonovima tačkasto i maglovito dozvoljavala više da se nasluti nego jasno vidi mnoštvo učesnika, lelujavih poput aveti u dugim tamnim odorama sa ogromnim rukavima koji su nalik nabranim zavesama visili sve do poda i velovima mnogih tonova modre noći koji su im se s leđa slojevito spuštali od temena do stopala na kojima su nosili sandale kamenih đonova. Lica su im bila sakrivena iza maski sa prenaglašenim i iskarikiranim prikazima tuge i očajanja. Jedan od njih se pomače u stranu i dok je prilazio publici videlo se da je jedino njegova maska prikazivala pticu pevačicu otvorenog kljuna. Stao je sa desne strane gde ga osvetli jače žutkasto svetlo, a ostatak učesnika se razvukao u polukrug i zaigrao klateći se ujednačeno sa desna na levo lupajući ritam kamenim sandalama i pljeskajući malim metalnim diskovima koje su držali u šakama, mumlajući, šuškajući, brundajući, zapevajući, podvriskujući čime su pravili impozantnu kompleksnu i višeslojnu melodiju, istovremeno živahnu, duboku, tešku i jezivu koja je prigušeno odjekivala po celoj padini planine. Ptica lepim dubokim muškim glasom započe da pripoveda polako i izražajno:

„Nije bilo ničega neobičnog u vezi sa njom sve do trenutka dok je nije progutala tama. Lepuškasta, mirna, vredna devojka, udala se za dobrog čoveka i vrlo brzo mu je rodila sina. Mala zajednica živela je u slozi i harmoniji i, kako to obično biva, bila pogođena bezrazložnom i nezasluženom nesrećom. Oko pete godine dete je oborila neka nepoznata groznica izvukavši život iz njega za samo tri dana. Velika žalost ophrvala je celo selo i dok se spremaše za sahranu nisu ni primetili da je Tuga nestala odnevši telo svog sina sa sobom. Tek kasnije su se prisećali da nije ni suzu pustila sedevši obamrla kao okamenjena, bezizražajnog lica i očiju širom otvorenih poput mrtvih crnih rupa.“

Hor je menjao brzinu i glasnost melodije da naglasi dramatičnost priče pa je iz tihe pesme prelazio i u pevanje iz sveg glasa, vriske i urlike, ječanja i pojačavao udaranje metala o metal ili kamena o kamen i kasnije se opet vraćao na fini ritmični mrmor.

„Godine su prošle dok nisu počele da stižu priče putnika o stravi u dubinama velike pećine na prevoju dveju planina, nekoliko dana hoda odatle. Pećina je od davnina bila poznato odmorište povorki na trgovačkom putu od grada školjki na obalama velikog mora ka bogatoj prestonici sa druge strane planinskog venca. Nekoliko puta se desilo, pa onda sve češće i češće da bi onaj ko zaluta u kamenu utrobu nestajao bez traga ili bivao pronađen hladan i taman poput mramora.“

Posledje reči ptica je skoro šaptao, a hor je odzvanjao kao jecaji u dubinama provalije.

„Jednom prilikom veliki karavan prodavaca svile zanoćio je kao i uvek do tada u velikoj, prostranoj pećini kroz koju je proticao bistar i hladan potok. Već su bili upoznati sa pričama o čudnim događajima unutar stenovitog skloništa i iako samo napola verovaše u istinitost onoga što su bili čuli ipak su se smestili svi na gomili sa velikim vatrama i stražom na svim ulazima i izlazima. Noć je sledila za teškim, sparnim danom i veliki umor je savladao i one koji su bili izabrani da bde po deo noći. U gluvo doba jedna žena se probudi i vide da joj nema sina.“

Hor je zavijao poput vukova i vetra koji huče po planinama preko povika dubokih glasova podržanih snažnim dobovanjem kamenja na nogama o kameni pod.

„Vrlo brzo ceo kamp skočio je na noge i nakon kratkotrajnog pregleda okupljenih i okoline pećine, zaključiše da mora da je dete samo odlutalo vođeno radoznalošču. O drugoj mogućnosti niko ni ne prozbori, ali se grupa najsnažnijih muškaraca naoruža, uze baklje i uputi sa majkom u dubine dozivajući nesrećno dete. Pećina se sužavala i sužavala dok ne postade poput šireg hodnika. Tek tu, čitavih pola sata hoda kasnije, oni naiđoše na skriveno veliko udubljenje sa leve strane koje je verovatno imalo izlaz sa druge strane jer se osećao svež vetrić. Čim stupiše kroz otvor nešto ledeno i vlažno dunu pogasivši im svetiljke i ranivši nekolicinu njih sečivom poput malog bodeža. Oni se brzo povukoše da upale ponovo baklje i onda proviriše oprezno stavivši u prvi plan nekoliko fenjera koje su srećom poneli.“

Ove reči je šaputao u užasu, a hor je skičao poput senki strave.

„Ono što su ugledali prepričava se i do dana današnjeg. Dete je čučalo neozleđeno u dalekom dnu prostorije ispod samog otvora koji je nažalost bio samo ventilacija, ali ne i izlaz jer se nalazio na oko pet do šest metara visine i gledao ka nebu. Na velikom kamenu negde otprilike na sredini prostorije sedela je Tuga toliko mirna i nepomična da u prvom trenutku ne znaše da li je živa ili ne. Bila je sva posivela sem ogromnih očiju, crnih kao najcrnja noć koja bezosećajnom ravnodušnošću guta sve u sebe. Blizu nje na odru od upletenih trava i suvog cveća, pažljivo je bio položen raspadnut leš deteta okolo koga su bile naređane razne igračke, odevni predmeti, nakit i druge lepe stvari koje su očigledno pripadale nestalim ljudima. Iznad leša lebdela je avet, ono što bi on bio, što je mogao biti, što je trebalo da bude sakupljeno u lelujavu prikazu mladića.“

Hor je podivljao, skačući, udarajući i urličući prividno nasumice i u rasulu.

„Ali to čudno netelesno stvorenje, izraslo iz nataloženog, nikad ispoljenog očajanja ne postade ni malo nalik onome u šta bi dete izraslo da je poživelo, već se prozlilo u isparenjima beznađa i besmisla zavideći bujnosti i snazi života koji je posmatralo iz svoje ustajale žabokrečine nepomičnih voda smrti. I kad ugleda celu grupu krepkih, pulsirajućih, toplih i rumenih tela, ono se oseti uznemirenim i požele da im otme tu iskru što ih pokreće, da ih isisa, ohladi i učini sličnim sebi. Leteo je poput skakavca tobož se odbacujući od zidova i onda strelovito proletao gaseći im svetla i puštajući da im curi crvena tečnost kojom ih je vatra iznutra obasjavala.

Pokušavali su i oni da se bore sa njim što je svakako bilo uzaludno, jer nije imao telo koje bi moglo da bude povređeno ili ubijeno. Posle nekog vremena procenili su da ih je desetak već bilo ozbiljno povređeno i da ne vide kako bi mogli da pobede u sasvim neravnopravnoj borbi. Niko ne mogaše da pogleda jadnu majku u oči, već je držaše za ramena i sa prijateljskim saosećanjem tapšaše po leđima dok su joj saopštavali da moraju da se povuku. Krenula je sa njima nazad niz tesnac desetak metara kao omađijana, ali odjednom se okrenu i potrča kao luda pravo u mračnu prostoriju otrgavši nož jednom od muškaraca.“

Hor je zavrištao.

 „Oni pođoše za njom, ali samo do otvora da bar dovoljno svetla puste da bi saznali šta se njom dogodilo. Videli su kako je nožem iskasapila truli leš u pokušaju da otera demona koji joj se cerio iza leđa. Nije očekivala da će probuditi Tugu koja se napokon pokrenu raspomamljena što joj je neko dotakao dete i raširi se pred njom nalik velikom crnom suncu, ili opakoj ruži tmine što u sebe usisava svo svetlo. Majka zaplaka kukajući i povika na sav glas: „Molim te, seti se, i ti si bila majka, pusti me da spasim svoje dete!“

Hor je pevao na sav glas njišući se i mašući rukama.

„Tog trenutka crne oči se prvi put posle mnogo godina probudiše. Suočavanje sa onim što je uradila i dozvlila da pred njom bude urađeno povuče je da se baci pravo na nož u ženinoj ruci. Kako je preminula nestade i aveti i ljudi je položiše da sa svojim čedom ostane zauvek na krevetu od mirisnog bilja. Živo dete hrabre žene se uz malo vesele podrške, grljenja i suza povrati od straha i otide sa majkom, a ljudi potom zazidaše odaju da nesrećne duše počivaju u miru.“

Ptica je napustio svoje mesto i polako predvodio hor koji se podelio na dve kolone brujeći ritmično i polako ulazeći u tunele pećine. Narod je ustao i pridružio im se u sredini između kolona. Svi su nosili po jedan oslikan kamen kao i Moljčica i slikar kojima su danima pre dolaska rekli da pripreme po jedan kao simbol bilo čega u životu što im je izazivalo bolne uspomene i osećaj nesreće. Pred zapečaćenim prolazom u poprište drevne drame gde su bile zapaljene mnoge crne sveće ljudi ostavljaše svoje kamenje plačući i naričući. Slikar je ostavio lep tirkizno oslikan kamen kao uspomenu na svoju pokojnu ženu, a Moljčica jedan potpuno crn u sećanje na majku koju nikad nije imala.

4 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 12 Pećina zlokobne Tuge

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s