Svitanje kruškinih sunaca 13 Hram Pravog Mesta

I dalje u tišini, spustili su se do logora. Maskirani učesnici napraviše krug oko veoma visoke lomače, a ostatak plemena napravio je još jedan nekoliko koraka iza njih. Mnogi nisu prestali sa plačem još od polaganja kamenja, ali sad odjednom svi zaplakaše u glas, kukaše, ridaše i naricaše. Posle nekoliko minuta Ptica je gromovito uzviknuo:

„Tugo!“

Svi zaćutaše.

„Prineli smo ti darove u suzama, u uzdasima, u nesreći, beznađu! Plakali smo nedeljama misleći na tebe, kukali zbog tvoje dece – bola i očaja! Poštujemo te i sećamo te se dok ti posuđujemo naša tela da hodiš opet ovim putevima kao nekada. Sada te napuštamo, a napusti i ti nas do sledeće godine kada ćemo se opet sresti! Budi pozdravljena i daleko od nas u svojim odajama duboko u zemlji!“

„Budi pozdravljena i daleko od nas u svojim odajama duboko u zemlji!“, zaorilo se iz svih usta.

„Neka započne proslava!“, uzviknu Ptica strgnuvši masku sa sebe i zavitlavši je na lomaču i ceo hor učini isto što je bilo praćeno ovacijama, tapšanjem, radosnim usklicima i muzikom koja je istog trenutka zasvirala prvo na jednoj violini svirajući neku žustru melodiju pogodnu za igranje. Harmonika, razni bubjevi domaće izrade, frule, zurle, laute, male harfe i instrumenti koje Moljčica nikad pre nije videla priključiše se svirci, a mnogi parovi zaplesaše veselu igru sa skakutanjem i podvriskivanjem. Za to vreme izneseni su stolovi puni kojekakvih slanih i slatkih poslastica, sokova, piva, vina, voćnih likera, medovina i rakija. Veselje je trajalo nesmanjenim žarom skoro do svitanja.

Naredna dva dana narod se odmarao čekajući da se pripreme iskušenici Hrama Pravog Mesta čiji ulazak se tradicionalno događao trećeg dana od posete pećini Zlokobne Tuge. Moljčica je pretpostavljala da je u pitanju neki javni ritual kao i prethodni. Međutim, nije bila u pravu. Već u sumrak prvog dana došle su po nju dve žene i odvele je u malu izdvojenu nišu u pećini koja je imala otvore kao prozore sa divnim vidikom i bila opremljena izanđalim, ali sasvim udobnim dušekom, ćilimom, drvenim koritom za kupanje i vedrom vode, jednim mekanim kožnim tabureom, niskim drvenim stočićem na kome su bile postavljene posude sa hranom, bokal hladnog čaja i čaša, uredno poslagane već donete njene sveske i olovke, kao i nekoliko lampiona sa svećama i jedna gas lampa. Žene su je ostavile samu. Nije imala predstavu zašto je tu bila dovedena, ali je sela na tabure i počela da zapisuje utiske od prethodne večeri kad u prostoriju uđe Svetla senka. Kada nije bila u zvaničnoj ulozi Majke plemena u kojoj je uprkos poodmaklim godinama delovala odvažno, jarosno i čak preteći kao razgoropađena lavica kad brani svoje potomstvo, kretala se pažljivo i jedva čujno, mekana i nežna nalik svili ili bali pamuka čijem naručju se moglo sa poverenjem prepustiti jer ničega oštrog nije moglo da se nađe unutra. Njene oči sjale su nekim posebnim sjajem i toplotom koja bi mogla otopiti i najtvrđa srca. Zato su kod nje dovodili one bolesne od prekomernog besa kojima su iskakale bodlje i iz njih neprestano vrcane varnice, bolesnike zaleđenih srca koji su se klonili dodira i zagrljaja i osamljenike otvrdle u gvozdenom stisku samoodržanja koji nisu mogli više iz sebe iscediti osmeh ili suzu i davali su im da je služe po mesec dana. A ona im ne bi ništa činila, niti govorila ili pokušavala da na njih nekako namerno utiče već bi pustila da se greju pod njenim pogledom, budu milovani glasom dok je pevala i maženi pažnjom koju bi nenametljivo uperila njihovom ozdravljenju. I oni bi se vrlo brzo praznili od prenapunjenih gromova, otkravljivao se led i curio u plodne bare, pucali bi štitovi da kroz njih proklijaju nežni izdanci. Niko joj još nije odoleo.

Moljčica se silno obradovala kad ju je videla, a starica joj je ispričala da su još kad je sa tri godine prešla crvenu liniju dobili molbu od gospođe Litice da Moljčica bude iskušana u pećinama Hrama Pravog Mesta. Rekla joj je još, na svoj ohrabrujući i utešan način, da se ne plaši jer strah joj neće ni u čemu pomoći, ali da bude na oprezu jer to jeste bilo opasno mesto. Niko nije znao šta ga je čekalo unutra jer je svako susretao samog sebe i to onog sebe koga nije poznavao ili voleo. Nisu svi morali da uđu već samo oni koji su to želeli. I ući i ne ući imalo je svojih prednosti i mana. Opasnost kod ulaska se najvećim delom sastojala od nemogućnosti da se izdrži pogled očiju sopstvenog odraza u ogledalu naličja i pod naletom te spoznaje događalo se slamanje duha, volje i hrabrosti ili još gore, slamanje uma. Oba su se teško ili nikako lečila i vidarskim umećem i vremenom. Ali, ako bi iskušenik uspešno prošao suočavanje i pronašao svoje Pravo Mesto, spoznaja bi mu delimično oduzela sposobnost preduzimljivosti i naterala ga da više okleva jer bi mu se otvorilo dublje razumevanje sveta i ljudi zbog čega bi situacije koje su mu nekada delovale jednostavno, gde bi olako proglašavao krivce i mislio da poznaje povezanost posledica i uzroka, sada video kao veoma komplikovane sa pregršt raznih uticaja koji su podjednako doprinosili istom ishodu. Sa druge strane, zauvek bi zadržavao taj dublji uvid koji mu je omogućavao da znatno bolje spozna pravu prirodu sila ovog sveta, da ih prepoznaje na delu i često tačno predviđa njihov dalji razvoj. I, dobijao je dozvolu da pristupi Proročištu Podzemne Boginje gde je u drugom susretu sa samim sobom saznavao gde se krije izgubljeni deo njegove duše, odnosno kuda treba da ide i šta da radi da bi ga pronašao. Od tog trenutka ceo život te osobe postao bi posvećen samo cilju pronalaženja izgubljenog dela duše i zbog toga se dešavalo da ostane bez ljubavi, dece, prijatelja, doma i bilo čega sem svog puta i potrage. Sa druge strane, ko bi odlučio da ne uđe i odustane od spoznavanja samog sebe imao bi sasvim sigurno normalan i bezbedan život, pronašao supružnika, izrodio decu i uživao u svim blagodetima koje ovozemaljski život pruža. Ali moguće je da se ne bi sastavio za života sa svojom dušom.

Moljčica nije razumela kako čovek može da nema celu dušu i Svetla senka joj je rekla da je to tajna koju će saznati ako odluči da uđe u Hram i ako prođe njegovo iskušenje. Svetla senka je ustala spremajući se da ode rekavši joj prethodno da će joj biti donešeno sve što joj bude bilo potrebno, a ona je trebalo da se prvo naspava, a onda sledećeg dana i noći da donese odluku koju će javno izneti pred celim plemenom u podnožju kapije hrama.

„Nemoj odlučiti ni jedno ni drugo jer misliš da neko to očekuje od tebe ili da bi zadivila ljude. Možeš reći i da nisi odlučila i tada ostaješ obavezna sa nama da putuješ još celu godinu do sledeće prilike. Niti je hrabrost ući, niti kukavičluk ili sramota odustati. Pitanje je samo koji je tvoj put“, šapnu joj starica na uvo milujući je po glavi kao mačku, poljubi u čelo i ode.

Moljčici se učinilo kao da je sve vreme otada pa do prvih koraka unutar hrama provela u budnom snu. Jedva da bi mogla i da se seti šta je radila, i kako je pred celim plemenom okupljenim ispred dugačkog hodnika koji je vodio daleko u planinu rekla jedno tiho, ali sasvim sigurno „Da“. Zatim koraci usporeni i teški kao kroz gibak mulj dok nije došla do prve raskrsnice u hodniku i bez velike pompe opet sasvim sigurno izabrala levo. Tada ju je svežina vazduha neobično čistog poput onog posle kiše probudila i protresla. Našla se u potpunom mraku koji je naprasno postao jedan divan vrt pun najrazličitijeg cveća, žbunja i drveća. Šetala se očarano uživajući u svoj toj lepoti neizmernog broja različitih boja pomešanih i uparenih na najneverovatnije načine. Divila se i savršenstvu kojim su im tkanja bila uvezana, ni pregusto, ni preretko, već baš onako kako im je najbolje pasovalo. Dodirivala je bilje, uživala u oporom mirisu zelenila i kiselo-sladunjavom, opojnom i teškom miomirisu cveća kad najednom stade kao ukopana.

Shvatila je da se pred njom nalazila opsena. Sve je bilo previše dobro, dopadljivo i bezopasno. Život nije bio takav. To nije mogla biti istina. Okrenuvši se oko sebe, na jednom izuzetno velikom stablu drveta ugledala je ružna grubo sklepana drvena vrata umazana nečim što je ličilo na katran ili garež. Znala je da je to bilo rešenje, da se tamo nalazilo ono od čega je bežala ceo život, ali je neko vreme oklevala da dodirne tu groznu prljavštinu. Ipak, naposletku se odlučila i gadno je isprljala ruke dok nije uspela da dovoljno široko razgrne vratnice koje su držale zarđale šarke da se provuče između njih. Plemenskom savetu iskušanih ispričala je sledeće u prvim trenucima nakon izlaska:

„Stajala sam neodlučno ne znajući gde da idem i šta da radim. Vrt je nestao kao rukom odnešen i nigde ničega nije bilo sem sure, sive nepregledne kamene pustinje prošarane jedino blagim brdašcima i uvalama. Osvrnula sam se nekoliko puta oko sebe da proverim da nisam slučajno nešto propustila. Jesam. Nedaleko od mene nalazio se poveći okruglasti kamen. On me je čekao. Znala sam to sasvim sigurno. Prišla sam i stala da ga dobro osmotrim. Bio je visok taman toliko da mogu udobno da sednem na njega. Ali me je podsećao na nešto drugo, ne na stolicu. Na oltar? Ili panj na gubilištu? Žrtvenik? Neka tečnost se mnogo puta preko njega slivala i ostavila je crne tragove kao male reke koje teku silnim udubljenjima kojima je bio izbrazdan. Pomislila sam da kad tamo sednem nešto ću sigurno izgubiti. Pa ipak sam sela, oprezno, napeto iščekujući kakvu će to reakciju da izazove. U prvom trenutku se ništa nije dogodilo. Onda je postepeno počelo nešto da ulazi u mene. Pogledala sam i videla da sam pogrešno protumačila crne reke. One nisu bile osušena krv ubijenih već krv samog kamena. Žrtva se sastojala u tome da pustim tu krv u sebe. Osećala sam da je ona otrov koji će me ubiti na mestu ako nešto pogrešno uradim. Ako, recimo, pokušam da je sprečim da se širi mojim telom, da me prožme i preplavi. Telo je htelo da skoči i pobegne pa makar me to i ubilo, ali ja sam ga nadjačala i prepustila sam se crnom toku. Osećala sam skoro nepodnošljiv bol dok je sporo napredovao kroz mene. Istovremeno videla sam nekim novim vidom da se crni otrov nalazio ne samo u meni, već u svemu i svima. Znala sam da on nije odnekuda došao i na prepad nas zarazio. On je oduvek postojao. On je pramaterija od koje smo nastali i koju u svojoj nadmenoj oholosti pokušavamo da odbacimo. Samo zato je smrtonosan. „Zašto ljudi žele da odbace svoje poreklo?“, pomislila sam. Nisam stigla ni da završim misao kad me sustiže sve što sam do sada odbacila, od čega sam bežala, sva tuga, bol, jad, osećaj usamljenosti, napuštenosti, ogorčenosti, bezizlaznosti, očajanja, ljutnje, mržnje, želje za smrću, uništenjem, ubijanjem, nesreća, nesigurnost, sumnje, nečiste savesti, stradanja, patnje, sve se ulilo u mene. Dahtala sam sa naporom da bih uspevala da se održim pritisnuta teretom koji je pretio da me smrvi. Podzemlje koje me je pritiskalo bilo je čemerno i puno gnoja neizlečenih rana. Trudila sam se da ne zaboravim da ne smem ni da pokušam da sprečim protok otrova kroz sebe, ali nisam znala kako da opstanem uprkos njemu. Uzdisala sam, grčila se i previjala u naporu da udahnem vazduh i sva pažnja mi je bila usmerena samo na to. Ni za šta drugo nisam imala snage. Istovremeno su mi lile suze, curile sline iz nosa i bale iz usta, pomokrila sam se po sebi. Možda sam sedela i u fekalijama. Nisam znala, nisam više bila sigurna ni u šta. Nisam imala kontrolu ni nad čim niti sam pokušavala da je imam. Samo sam se trudila da dišem, da preživim. Pomislila sam da bi neko rekao da sam otišla preko granice ljudskog dostojanstva. Upitah se tada šta je to ljudsko dostojanstvo? Zar je ljudsko dostojanstvo podrazumevalo odbacivanje i kukavičko bežanje od svega neprijatnog, ružnog, smrdljivog i prljavog? Zar je dostojanstven bio onaj koji živi zatvorenih očiju održavajući privid svoje umišljene estetike dopuštajući da istovremeno drugi grcaju i dave se u gnusnim otpadima koje on ostavlja za sobom?

I dalje sam samo disala i nastavljala da postojim. Prestala sam da budem svesna sebe i da se gadim onoga šta je ispuštalo telo. Prestala sam da znam da imam telo. Ono je jednostavno postojalo. Ja sam jednostavno postojala. Malo po malo, disanje je postalo lakše. Snaga mi se vraćala. Pogledala sam se i sa čudom otkrila da sam potpuno čista. Patnja, bol i sva ostala teška osećanja nisu postala lakša. Ni malčice lakša, samo me nisu nadvladavala. Zaključila sam da je to život i da je takav čovek. Ali ne samo takav. Sama od sebe, u meni se rodila još jedna supstanca. Zlatna tečnost potekla je u suprotnom pravcu od crne i odmah se pokazala kao lek neobičnih svojstava koji ne samo da je pobijao pogubne posledice otrova, već je davao snagu i volju da se izdrže i najgora stradanja uprkos kojima je unutar bića obitavala nedotaknuta vedrina i radost. Nisam to očekivala, zaista. Očekivala sam nekakvu gromoglasnu magiju ili obećanje da će me zaobići sve opasnosti ili bolesti. Ali ova tiha, nevidljiva i neuzburkana sreća bolja je od toga. Pronašla sam svoje Pravo Mesto između dva suprotna toka“

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s