Svitanje kruškinih sunaca 15 Đavolje zvono

Kletve su neobična bića koja nakon rađanja u nečijem srcu zadobijaju potpunu slobodu da dalje rade po svojoj želji i nahođenju. Jedino što ih ograničava je povezanost stvoritelja sa osobom kojoj je kletva bila namenjena, ali priroda odnosa je nekad na žalost, a nekad na sreću u potpunosti u rukama malog nepredvidivog bića. Kletva koja se rodila iz straha u srcu dečaka, bila je jedno dobro stvorenje koje istog trenutka odlučilo da ako već mora da obori leptira, za njim povuče i dečaka ne bi li mu dalo priliku da se očisti od svog nedela i jednog dana pomažući leptiru oduži i iskupi. I tako negdašnji leptir nije ni znao za nesuđenog mu saputnika, nošenog krilima svoje dobre kletve koja ga je postavila da nikne dovoljno daleko od novorođene Moljčice da se ne bi upoznali previše rano, a dovoljno blizu da bi privlačna sila sudbine mogla lako da im preplete puteve.

Dečak je i dalje ostao dečak kad se rodio u gradu koji se zvao Ukrštalište jer se nalazio na mestu ukrštanja nekoliko glavnih puteva koji su vodili do velikih gradova bogatih regija. Samo Ukrštalište bilo je neugledno mestašce dok mu prvobitno ime ne bi umalo zaboravljeno i zamenjeno imenom Predvorja Đavoljeg zvona koje mu je narod nadenuo tokom događaja koji su potresali celu Zemlju mnogih ograničenja tokom skoro čitavog stoleća.

Nije se znalo ko je i sa kakvom namerom okačio zvono veličine dobro narasle bundeve u velikoj niši pri samom vrhu planine neposredno pred otvorom koji je vodio u duboku pećinu. Nišu je najverovatnije izdubio vetar, slan i vlažan nakon susreta sa morem, i besan u naglom usponu uz kameni zid litice nerado se rastajući od zaranjanja u nabore njegovih talasa. Da li je pećina takođe prirodno nastala, nisu znali, a nisu se ni usuđivali da saznaju. Opšte je uverenje bilo da tamo ili niko ne živi, ili ako i ima nekog, to sigurno nisu bili ljudi jer ne bi mogli da izdrže besomučnu odzvanjajuću jeku zvonjave koja je danonoćno terala sve što ima uši daleko odatle. Zvono bi odavno skinuli i bacili u provaliju ili ga istopili i iskoristili metal za nešto korisnije, da su ikako mogli da mu priđu uprkos nesnosnoj buci od koje su radoznalci i budale zaslepljene hrabrošću ili kakvim slepim uverenjem skoro svakodnevno stradali ostavši trajno oštećenog sluha ili pameti.

Đavolje zvono, kako su ga tokom vremena nazvali delom u šali, a delom iz straha, privlačilo je svakojake čarobnjake, vračeve, šamane, veštice, magove, monahe, crkvene poglavare, javno priznate i samonabeđene svete ljude iz onih krajeva sveta do kojih je stigla priča o njemu, a skoro da nije postojao zaseok ma koliko visoko na planinama, u dalekim stepama ili pustinjama, da se nije načudio neverovatnoj priči o zaposednutom zvonu. Putovali su mesecima privučeni mogućnošću da se oprobaju protiv duha, fantoma, demona, ili šta već bilo da su mislili da je pokretalo nesrećni predmet i nagnavalo ga na protivprirodnu i nezaustavljivu aktivnost. Po proročanstvu koje je već skoro prešlo u mit, samo onaj koji bi oslobodio zvono nastanjenog entiteta, bio bi miljenik bogova, izabrani koji treba da prenese ljudima pravu veru i jedini koji je saznao istinu. Upravo u tome se krila magnetna sila koja je nezadrživo privlačila nove kandidate na mesto spasitelja i učitelja ljudi, kao i horde publike uvek željne dobrog spektakla.

Meštani Ukrštališta kao i nekolicine sela i varošica u malo manjoj blizini uklete pećine veoma brzo su prevazišli početnu bojazan od toga da će na njih pasti čini ili da bi mogla da ih zadesi loša sreća od te nesvakidašnje pojave, izračunavši koliko mogu da zarade na svakom pokušaju iskušenika, kako su između sebe nazivali buduće mučenike koji su vođeni sujetom, ambicijom ili fanatizmom odlazili put zvona. Kako bi što više od njih profitirali, plaćali su putujuće pevače, pripovedače i trupe glumaca da se razmile svim prohodnim stazama i šire preuveličane i svakim prepričavanjem i novim izvođenjem dodatno nakalemljene fantastične dogodovštine koje su se navodno odigravale na padinama planine odjeka. Sem zemljoradnika i ljudi koji su se bavili uzgojem životinja, retko ko je živeo u tim krajevima, a da nije bio posredno ili neposredno uključen u poslove oko zvona. Nicale su gostionice, pansioni, radnje sa prodajom suvenira koje je su sve sposobne žene, od štrkljavih devojčica do sparušenih baba, izrađivale oslikavajući tikve, kamenje, saksije, drvene podmetače za čaše, ukrasne tanjire za zid, činije za voće, vazne i bokale, heklajući šustikle za stolove i prekrivače za krevete, štrikajući prsluke, haljine, džempere, šijući torbe, tašnice i štošta što se još ne da ni zamisliti, a sve sa motivom visoke litice i zanjihanog zvona. Ljudi sasvim drugačijeg poziva naselili su se u okolnim šumama blizu naseobina i otvorili su prihvatilišta u kojima su radili šta su mogli da zaleče ili bar udome jadne iskušenike nakon sloma koji ih je neminovno čekao, nezanimljive posmatračima i lokalnom stanovništvu kad od njih više nije bilo nikakve koristi ili zabave. Tu je bilo iscelitelja, travara i vidara koji su usput prodavali čajeve, meleme, biljne masti, losione, praškove, sirupe i razne vrste magijskih napitaka domorocima, pa se i od toga razvio prilično unosan posao.

Jedni za drugima, novi iskušenici su pristizali i svaki je bio unapred najavljen i bogovski dočekivan učestvujući u proslavi u svoje ime, nakon čega bi samo malim delom puta bio praćen gomilom koja je napeto piljila u njegovu odmičuću figuru dokle god se dala videti, na sav glas uzvikujući opklade da li hoće ili neće baš on biti taj koga toliko dugo isčekuju. I svaki je propao ma koliko bio uzvišenog zvanja, sposobnosti ili umešan u tajnim i delikatnim delatnostima kojima se bavio. Decenijama za decenijama trajala je skoro neprestana povorka pre nego što, napokon, nestade voljnih da pokušaju. Čekali su nekoliko godina gostivši posetioce koje je dovukla znatiželja dok nije i taj potok presušio. Pridošlice su se brzo nakon toga odselile, a meštani su se vratili svom nekadašnjem životu običnih seljaka čudeći se bedi koju su nekada smatrali uobičajenom svakodnevnicom.

Jednoga dana neki neugledan prosjak, naružen bolešću i starošću, izranjavnjen i iznemogao, naiđe putem hramljući i poštapajući se otkinutom granom. Gostioničar u Ukrštalištu ga primeti i kako je upravo slavio rođenje prvog deteta, i to još sina, bio je neobično dobre volje te mu ponudi večeru i sobu da prenoći. Usput se raspričaše i klošar mu otkri kako je pre nekog vremena usnio san u kome mu je rečeno da je vreme da se zaustavi zvono i da on to treba da učini. Gostioničar se isprva slatko smejao, ali kasnije shvati da se bednik nije šalio.

Izjutra, prosjaka je sačekala gomilica ljudi koji su ranom zorom saznali zašto je došao. Među njima su bili i mnogi koji su mu prethodili. Videvši stanje u kome se nalazio, oni se sažališe i počeše ga odgovarati od njegove zamisli, mislivši da je sigurno sišao sa uma. On im odgovori da jeste lud koliko je i sam mogao da proceni, jer ponekad je čuo glasove koji nisu dolazili od živih ljudi i imao je neobične i ponekad strašne vizije. Ali nije imao šta da izgubi. Možda će se dogoditi to što mu je prorečeno, a možda će i umreti. Njemu je bilo svejedno koje će biti od ta dva. Ništa ga bolje nije čekalo u životu i ovako i onako. Otišao je praćen samilosnim pogledima, coktanjem jezika i odmahivanjem glava. Čim ga nestade sa vidika oni se raziđoše. Posle sedam sati zvono se zaustavilo. Njega nije bilo čitavih sedam dana, a niko nije smeo da ga potraži jer posle toliko dugog vremena nisu mogli naprečac da poveruju da je zaista stalo. Vratio se isti onakav kakav je i otišao, ali ozaren osmehom i srećan što je nešto dobro učinio u svom inače beznačajnom životu. Ogromna svetina se okupila jer su vesti letele brže od vetra. Gledaše ga prvo u tišini i neverici, ali nikome ne bi drago. Neispoljeno nezadovoljstvo raslo je i prelivalo se dok je klošar razdragano i blaženo nesvestan neprijateljstva prolazio kroz masu sveta. Napokon, negodovanje preraste u ljutnju i pocepa tišinu režećim uzvikom:

– Posle svih onih posvećenika, uglađenih, krepkih, moćnih, mudrih i cenjenih, ljudi koji su se odricali ceo život i podvrgavali disciplini i učenju, koji su sledili učitelje koje volimo i poštujemo, ovo je naš spasitelj?

Na to rulja proključa, ustremi se na jadnog čoveka i raskomada ga u nastupu usijanog besa. Zvono nikada više nije bilo javno pomenuto. Ali jedan čovek nije mogao da zaboravi, nije više imao mira ni radosti i to sve od onog jutra kad je klošara pustio da ode iz svoje gostionice u sigurnu smrt. Pa opet, nije video šta je mogao da uradi i da li je išta i trebalo da se uradi jer zvono je bilo zaustavljeno što je takođe značilo da stari siromah nije bio lud već na istinskom poslanju viših sila. I šta je mogao uraditi kasnije kada ga je rastrgla pomahnitala zver sa zubima od ljudskih ruku? Ali onih sedam dana dok ga nije bilo mogao je da skupi hrabrost, pronađe ga na padinama utihnutih odjeka, odvede nekim drugim putem gde ga niko ne bi prepoznao i spasi mu život. Ali kako je mogao da predvidi ovako stravične događaje i raspomamljeno ponašanje inače pitomih i dobrih seljana? Razgovarao je sam sa sobom, sa utvarama i prizorima iscrtanim najdubljim strahovima u besanim noćima, pravdao se i obrazlagao svoje postupke, ali nijedan odgovor nije mogao da ukloni teskobu u grudima koja se svakodnevno pojačavala pritisnuta sećanjem na starčev pogled koji je nekim slučajem upro baš u njegove oči u poslednjim trenucima i tokom umiranja. Nije bilo molbe u tom pogledu, ni očajanja, čak ni straha već nekog uznemirujućeg nadljudskog i vanvremenskog zadovoljstva osenčenog oreolom blagoslovenosti.

Polako kapci su se otvarali na stolicama u kafani, na lubenicama na pijaci, na jastuku i pokrivaču na krevetu, sunđeru za kupanje, na drveću i cveću u baštama, rukavima prolaznika, na vratima kuća, oblacima, na dnu činija i čaša, vrhovima kašika i svuda kuda bi uperio pogled mogao je videti kako mu je uzvraćen jezivim treptajem neugašene pažnje koju on prepoznade kao smrt u izbečenim ženskim očima koje su ga gledale očekujući nešto od njega.

Pokušao ju je umilostiviti, odvratiti od sebe ili prevariti prinosivši joj ponude u mnogim hramovima i čak joj obeća i da preda sina redu posvećenika po njenom izboru i nazva ga Iskupiteljem ne znajući da je to ime već odavno bilo zapisano u dečakovom srcu. Ipak, uprkos svim naporima strah je toliko narastao u jadnom gostioničaru da je nakon nekoliko meseci prodao sve što je imao u pola cene, kupio nekoliko magaraca, dva konja da vuku mala kola za njegovu ženu i malog sina i uputio se plemenima jugozapadnih goleti gde je u snu video hram posvećen Plesu Smrti da ostavi sina kao što je bio obećao. Kad je izlazio iz grada on prođe pored mesta gde umoriše starca i pomisli kako je to surova šala da sad on sledi jedan san bežeći od sudbine čoveka čijoj veri u san se slatko smejao.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s