Svitanje kruškinih sunaca 2 Pad

Padao je i padao, pa onda lebdeo u čudnom, tek otkrivenom stanju svesti nalik budnom snu. Sve kroz šta je prolazio je bilo toliko ogromno i beskrajno, neomeđeno horizontom ili bilo kakvom vidljivom oznakom prostornog prostiranja, pa opet zgurano i zbijeno, haotično pretrpano bez ikakvog smislenog ili posledičnog reda, bez povezanosti ispričane priče, zaokruženosti životnog iskustva, hijerarhije po osećajnoj vrednosti, bez istorijske ili nekakve druge vremenske određenosti.

Tumarao je između galaksija, zvezdanih sistema sa planetama, mesecima, asteroidima i svim ostalim kosmičkim pojavama kojima ni ime nije znao. Prelivali su se u najneverovatnijim spektrima razlivenih boja, isijavajući usijana isparenja, razigrani i nepredvidivi, ili pak nepomično ledeni u privremeno zaustavljenom pulsiranju. Prepleteni sa njima provlačili su se zemaljski predeli vrveći od divljeg i surovog življa, vrele savane isušene žute trave, maglovite tundre, planine pokrivene tkivom satkanim od štrkljavih četinara, ravnice gusto načičkane nabreklim listopadnim drvećem, vlagom zaogranute tropske šume, živahan svet sakriven pustinjskim peskom, podvodne bašte i modri putevi, vetrovite visine sa svojim pernatim stanovnicima.

Sretao je ljude, životinje i svakojaka stvorenja na očekivanim i sasvim neočekivanim mestima, zanesene u nevidljivim čaurama svojih interesovanja, okružene milim stvarima, poznatim prostorijama i građevinama, osvetljene sećanjem na voljena bića ili izgubljene u prolazu kao što je sam bio. Na svoje neizmerno čuđenje, povremeno i sa velikim strahom, nailazio je i na raznorazna stvorenja iz mitova, legendi, bajki, pa čak i ona koje više niko ne pamti.

Poput unutrašnjih godišnjih doba, smenjivala su se u njemu razna raspoloženja: zanesena zadivljenost lepotama što su mu oduzimale dah, radost rađanja novih sunaca, preplašenost raspomamljenim čudovištima i mrtvo mirnim prazninama morskih dubina i međuzvezdanih okeana, tuga bolesti, truljenja i raspada, ljutnjom obmotana povremena prisećanja na izgubljenost i usamljenost, i napokon, rasplinuta dosada, ravnodušnost u kojoj je počeo da se rastače i pluta ka zaboravu.

Sve se izbrisalo. Pa opet, sve je postojalo u potpunosti nebrojenih, još nepodeljenih i samo mogućih sadržaja. Bio je svaki svetlosni leptir, čovek, žena, svaka životinja, buba, biljka, kamen, mineral, molekul, ćelija, klica života, čestica otelotvorenog bitisanja, ideja… Noseći u sebi natkriljeni ambis između polariteta ispoljenog u svetu pojava, nadilazio je i sagledavao sve. Nije više bio nekadašnji on ili bilo kakav pojedini on koji bi se mogao izdvojiti, već je bio deo nečega većeg, rastvoren u tome do prapočetka u kome su bili sjedinjeni do nemogućnosti razlikovanja. Bio je slobodan.

Eonima ili sekundama, tek prekratko je trajalo, nakon čega je bio izbačen i započeo je drugi po redu bolan pad. Iz bezobličja sabijen je ponovo u fragmentirano postojanje pojedinačnog bića i tela, ograničenost razdvojenih osećanja, neravnotežu određenih karakternih odlika i pretesne linije linearnih misli ljudskog uma.

Zamazan krvlju i drugim telesnim izlučevinama, na silu je istisnut iz tople i mekane utrobe na hladan sto. Mlada žena zamišljeno je gledala svoju tek rođenu ćerku u rukama babice i tiho reče sebi u bradu – nazvaću je Moljčica.

5 mišljenja na „Svitanje kruškinih sunaca 2 Pad

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s