Vera

Odjednom,

put ne vodi više nikuda,

prošlost je uslišena,

ispred vreba ništavilo.

Na vrhu isturenom prostora nema

ni za korak jedan.

Kuda?

Za obalom neznanom tragam,

što naslućujem je kako čuči

sakrivena tik iza obzorja,

kod sunca nerođenog,

čekajući da bude udahnuta,

doživljena i slavljena

još dok u zemlji tavori,

pre nego što svetu razotkrije

čudesni cvet vrta svog.

Ja sam ta koja nedostaje,

ona koju čeka,

zbog koje dan još ne sviće,

i sva zemlja se grči od sumorne tame,

povijena pod nemim strahom,

šibana neodlučnošću.

Ostrvo snoviđenja dosegnuti moram,

ali kako se otvaraju kapije maglene,

kad vodiča nema

i nebo odbija putokaz da ukleše

zažarivši zemlju dodirom?

Polazim,

korak za korakom,

kroz etar nad bezdanom,

u zalog stavljam sam svoj život

da opravdam tvoju veru

u mene.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s