Žrtva

Ne mogu da podnesem više da ih gledam, spečene, sparušene ostatke negdašnjeg raskošnog izobilja. Sad je posvuda samo prah i pepeo, zemlja izbrazdana popucalim ožiljcima, blještava ubijeno bela golotinja razbacanih kostiju, a život, ako ga negde i ima zgrčen je u poslednjim naporima preživljavanja čvornovatih, zadebljanih grančica i usporenom treptanju izbezumljeno izgladnelih očiju.

Šta sam uradila?

Sećam se kako su govorili da se istančana i krhka elegancija krije u hrabrom odolevanju da se ne popusti pod pritiskom volje bogova, da je to dužnost življenja, svrha razuma koji imamo – nadvladati duhove i postati veliki čovek.

I eto, uradila sam to. Decenijama je buktao besan rat između bogova i mene koji je na kraju završen ničijom pobedom. Povukli su se na koncu od mene ostavivši za sobom izvitopereno, oskaćeno, unakaženo tlo, udavljeno u pljuštanju krvi, poslednjoj kiši koja je pala. I potom nastupio je težak zastoj ukočene otupelosti koji je počeo da curi u večnost.

Evo, me, pogledajte me, jadnu caricu gordo uzdignutu na svom bednom, trnovito beživotnom tronu, iscrpljenu od suvoparne monotonije besmisla, neprikosnovenog vladara nepregledne pustare. Bolje da sam mrtva!

A potreban je samo veoma mali napor koji odbijam da učinim ljubomorno čuvajući avetinjski prazne dvorane svog uma u kojima se odvija miran vez mehanički ustrojenih misli. Da li sam ohola ili pretrnula od straha? Zašto ne otškrinem prozore, zašto ne dozvolim da me pohode vršljajući po meni kao da sam ničija zemlja? Zar je toliko strašno biti lud? Zar je strašnije rastopiti se u moru bez dna i ne postojati od ovog beskrvnog, papirnog bitisanja u zakočenom pulsiranju?

Meni je već svejedno i pustila bih da propast ide svojim tokom ovako ili onako samo da nije tih poslednjih preživelih i patnje koju čujem u zgužvanim listovima, molbe u zgrčenim udovima, vapaja u otvorenim ustima bez snage da ispuste glas… Gledati njihovo stradanje teže je od bilo kakvog doživljenog bola i tada shvatam da žrtva koju ću učiniti i nije toliko velika ili strašna.

Radujte se, slavite, otvaram ne samo prozore, već i vrata! Bogovi, vaša sam, pobeđena, srećna u svrgnuću sa trona suverenosti! Ležim i čekam kao i ova žedna prašina da osetim prve kapi kiše iz čađavo ljubičastih oblaka što su već zaposeli celo nebo. Još samo trenutak ili dva pod jezivim svetlom munja.

Gromovi! Kiša! Život!

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se /  Promeni )

Google photo

Komentarišet koristeći svoj Google nalog. Odjavite se /  Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se /  Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se /  Promeni )

Povezivanje sa %s